Rastina: Čuvari istorije u čast svojih slavnih predaka solunskih dobrovoljaca dali snažnu poruku - Deco, ovde vam je mesto (reportaža, prvi deo)

(*Znao sam šta me u Rastini čeka. Na godišnjoj Skupštini Udruženja potomaka i poštovalaca ratnih dobrovoljaca 1912-1918. godine Republike Srbije. Pripremao sam se zato, čini mi se duže nego obično za ovaj najnoviji pre svega, novinarski zadatak - za taj gospodnji dan, 3. jul 2021, u najsevernijem mestu Srbije - ili ujedno, prvoj kapiji kad se iz EU u Srbiju ulazi, toj toliko živopisnoj Rastini... Ništa lično. Da li, ipak, baš "ništa" lično, preispitivao sam se, priznaću, satima. Samo i kažem sada, duže su trajale te već uobičajeno-novinarski pripreme za jedan kako mi to u poslu volimo reći, teren-ili događaj. Jer neće to svakako biti - svakodnevni događaj... ponavljao sam u sebi i istovremeno trenirao emocije kako u svom poslu - tom prilikom ne bi smele da emocije nadvladaju razum. Teško? Iskušenje? I jedno i drugo. Znao sam i da će mi trebati dan, nešto i više, nakon događaja, nakon svetkovine i sećanja na pretke među kojima je i moj... pa da se stišam.. Da pokušam da napravim konačno ljudski reportažu, sa sve slikama koje sam pripremio, onako kako poslu i prvenstveno čitaocima portala i slušaocima našeg internet radija, i dolikuje. Pa da krenem jer - novinarstvo to jest aktuelnost dešavanja ne trpe baš često emocije, a još manje odlaganja, onog što se desilo makar koliko bili svi pa eto i pisac ovih redaka, od mesa i krvi.. Bolje zato da krenem... i, ne zamerite na ovakvom ako ga takvim mogu nazvati, uvodom, a zašto je do njega u ovu reportažu iz lepe Rastine sa zbivanja od juče došlo, spomenuću na samom kraju, mada je sve ovo što ću ispisati kako i svi gosti juče listom rekoše, još jedan novi početak, ali početak nešto sasvim drugačiji: u zajedničkoj smislenoj misiji/želji za sveopštim, boljim koliko sutra, razumevanjem, ujedinjenjem u trasi zdravijeg životnog učenja a od koga, do od predaka, čemu smo svi obavezni; u korist naših novih pokoljenja; *prim. aut. SS)

-------------

* Dostojanstveno. So, pogača, domaća rakija. Za početak. A za svakog gosta i osmeh dobrodošlice dve prelepe mlade Rastinke u izvornim hercegovačkim i ličkim nošnjama... možda baš simbolično „ispade“ kako i najbolje što se samog stecišta tiče valja (simboličnog naziva, a u zajedničkoj poruci, Deco, ovde vam je mesto), pred Domom omladine - upravo tu, gde pripadnici Udruženja potomaka i poštovalaca ratnih dobrovoljaca 1912-1918. godine Republike Srbije zakazaše susret. Doček brojnih prijatelja-zemljaka, u počast borcima koji su dali živote u proboju Solunskog fronta. Polaganje venaca na dva monumenta te posebne Rastine, Spomenik solunskim dobrovoljcima, e tim osnivačima Rastine i Spomenik žrtvama logora Šarvar u Drugom svetskom ratu. Protokol. Temelj daljem drugovanju, upoznavanju, spajanju, činu najsvečanijem...

Osnovni cilj - da, jednostavno, niko ne zaboravi velike žrtve u Prvom svetskom ratu i naše pretke - domaćini istakoše to i u svojim pozivnicama, prethodno. Odavanje je ovo priznanja Solunskim borcima koji su upravo označili junaštvom svojim i početak kraja Velikog rata probojem Solunskog fronta, u jesen 1918. Svaka godišnjica, svaka godina - moralo bi da bude posvećena doseljavanju porodica iz dobrovoljačkih Solunskih jedinica u ove severnosomboske krajeve na samom rubu bačke ravnice, u daljim ciljevima: Hercegovci, Ličani... izgradili su Rastinu kao mesto za nezaborav, mesto za svaku novu - lepu priliku, mesto za šansu, mesto za život.

Mesto za mladi svet.

Ma koliko se to činilo možda u savremena vremena ne baš tako lako dostižno, ali... vera, nada i ljubav pobeđuju uvek kad je sveto trojstvo sasvim jasno a ovde jeste, pa rađaće se stog baš, po jedna nova beba. Rastinska. Bar jedan novi heroj, pa dva, troje-četvoro... polako... opet nova deca ko deselećima pre a i škola je tu da zaživi, obdanište već spremno, za nove mlade Hercegovce, Ličane, LJUDE... pružena ruka i svim drugima il’ prvima, svejedno, Rastinci će dočekati i UDOMITI svakog. A mesta za sve, ovde ima. Više nego dovoljno. Nije zato bez razloga ona već dobro poznata: ko u Rastinu prvi put dođe, poželi da drugi put to bude već koliko sutra, a za trajni život, eh, divote.. Sva blagodet prirode, banjski vazduh, raskoš svebujnog zelenila, krošnje što se ko zastave nekako neobjašnjivo a naočigled ponosno ko dobre vile vijore i u nebo stižući, pružaju oku svakom, sav svoj sklad.

A nakon ponosnog čina polaganja venaca, usledila je već rekoh, najavljena Skupština. Odmah smo svi shvatili da baš neće to biti ona „prava“, da kažem, uobičajena neki bi rekli „steretopina“ ili „dosadna“ skupština kojih je svima sasvim dosta. :-) Uvodničar, jedan od najčešćih rastinskhi domaćina, Jovan Vukobratović, odmah je to i napomenuo, nema nekog „glasanja“, premda je predviđen bio i Upravni odbor, ali aman, kako „rešiti“ sad tu sednicu Upravnog odbora Udruženja, pa Skupštinu, kad, pridošlo toliko sveta... ma sedite ljudi odma’ za astale, da se družumo uz ozbiljne zaključke ali i ako neko ipak „želi reč“, dobro. Hmm, „poneko“, a spontano, što je i najkarakterističnija crta sveukupno susreta i same Skupštine i nesvakidašnjeg Upravnog odbora ispostavilo se - odmah bila, jeste u tome što su govornici jedan za drugim javljali se da nešto kažu, poruče, pozove u „revanš“-posetu Rastince u svoje - takođe sagrađane metropole raštrkane kako i Bog nalaže svud po Vojvodini, od Hercegovaca, Ličana... Dalmatinaca, Bosanaca, ko do gnezda, gnezdo u kojima su i rode vazda rade i raspoložene.

„Raspravljalo“ se dakle tako, gotovo puna dva sata, o brojnim prošlim aktivnostima njihovog-i njihovih udruženja koja deluju u Bajmoku, Aleksi Šantiću, Bačkom Gračacu, Novom Žedniku, Gornjoj Rogatici, Sokolcu, Bačkoj Topoli, Subotici, Srbobranu, Srpskom Bačkom Karađorđevu, Stepanovićevu, Laćarku, Bečeju, Mišićevu, Zrenjaninu, Inđiji, Kljajićevu, Apatinu, Bačkom Bregu, Dušanovu, Višnjićevu, Kolutu, Sremskoj Mitrovici, Paliću, Novom Sadu, Gajdobri, Sečnju, Rumi, Somboru... u epicentru dobrovaljčkom, tog prvog julskog dana gospodnje, 2021, Rastini.

No nekako logično ispostavilo se, prvo je dobio reč dr Milan Micić, autor kao što znamo i kao što smo o njemu već ovih dana pisali, tridesetak književnih jedinica hronologije, a svoje najnovije publikacije "Srpski dobrovoljci iz Banata, Bačke i Baranje: (1914–1918)” čija za temu ima kako smo već takođe izvestili na ovim stranicama najavljujući promociju knjige iste večeri u Staparu, koja sadrži popis imena svih dobrovoljaca srpske vojske u Prvom svetskom ratu koji su bili rodom iz Banata, Bačke ali i Baranje. U sastavu Prve srpske dobrovoljačke divizije tokom borbi koje je vodila u Velikom ratu 1916. godine na frontu u Dobrudži više od trećine dobrovoljaca je bilo rodom sa ovih prostora. Slično stanje je bilo i neposredno pred proboj Solunskog fronta gde su oni od ukupnog broja dobrovoljaca u srpskoj vojsci činili gotovo četvrtinu.

Autor je ovom prilikom najjednostavnijim rečima objasnio da ove činjenične hronološkim redom poslagane pojave i podakte vidi u srpskoj nacionalnoj ideji koja se u svojoj modernoj formi oblikovala tokom istorijskog razvitka srp­skog naroda u Habzburškoj monarhiji, a naročito onog njegovog dela koji je istorijski trajao u Ugarskoj. Iz tog razloga je odziv u dobrovoljce srpske vojske među Srbima Banata, Bačke i Baranje svojom masovnošću nosio karakter kolektivnog stava i kolektivne odluke, kako je dr Micić i u knizi notirao. 

***

Svemu ovom i potonjoj zakusci koja je sve drugo bila ali ne „samo“ zakuska, već tradicionalna jela pred goste, kisela hercegovačka čorba, uz autentične salate po kojoj su ovi srpski narodi poznati, i naravno, nekoliko vrsta „deserta“ iz recimo svakog rastinskog komšijski porodičnog, domaćinstva, prethodio je parastos a delegacije su položile vence, najpre na Spomenik solunskim dobrovoljcima, koji predstavlja planinski masiv s krstom, ispred kojeg je bronzana statua srpskog vojnika, oslonjenog na pušku sa svih 176 imena solunaca borca. Zatm odmah, i na spomenik žrtvama Šarvarskog logora, koji simbolizuje logorske žice i lik iscrpljenog logoraša, a na kojem su uklesani stihovi Vojislava Ilića mlađeg.

Naročito su uz reči besede Oca Mirka, dirljivo do suze muške, zvučali s violine preneti zvuci pred spomenikom Solunskim dobrovoljcima i osnivačima sela, kao i spomenikom Eastinskim žrtvama logora u Šarvaru, emotivno izvedenih „Tamo daleko“, „Kreće se lađa francuska“... mladog maestra od tananih žica, Nemanje Golubića.

„Nešto“ veselije bilo je potom kad su glasove prenete u salu, pustili već nadaleko popularni, poznatim predvođeni baritnom kojem mikrofon ne treba, Momčilom i momcima muške Pevačke grupe iz Bačkog Jarka, ovog puta naravno uz neizbežnu harmoniku.

....Priča o Rastini i Rastincima čini se, tek kreće. A moj pradeda Stevan Ružić, počivši na Solunskom groblju, eto nisam mogao a da ga na kraju među dvadesetak govornika, ne spomenem. Tog mog pretka Solunca da nije bilo, ne bi ni ove reportaže. :-) No pak, to je manje i važno (što se bar mog obitavanja pod Suncem naravno, tiče), od zaključka ostvarenim na ovoj Skupštini i Upravnom odboru:

Sveujedinjenje najzad vekovima potrebno, svesprskog naroda podsticano idejonm mišlju sa ovoga skupa - iako ista više puta zagovarana, ali sada se učinilo, jačom no pre. To je zadatak, rekoše svi zemljaci u Rastini okupljeni, to je posao i to je zaštitni znak koji uz poštovanje svih i svakog, nastaje overom koji ni jedan pečat ne može da zameni.

.....

Novi Radio Sombor se zahvaljuje na prevozu Aleksi Subotiću, jednom od inicijatora i graditelja boljeg života, još bolje Rastine, još boljeg čina poput svih onih ordenja, činova i dlikovanja koje je njegov Solunac đed Kosta, zaslužio a u sada Aleksinom čuvanom u podobro bogatom amanetu od sjajne kutije zasluga za ovaj narod.

Inače, kakio je bilo i predviđeno, svemu u Rastini, prethodio je prvo susret gostiju sa domaćinima u somborskoj zgradi Ggradske uprave, gde je u Svečanoj sali Županije detalje o istoriji grada i ove sredine govorio zavičajni istoričar i publicista Milan Stepanović, sa kojim smo prošetali glavnom stazom Ravangrada Kralja Petra Prvog (o tome više u narednoj, sutrašnjoj reportaži), pa se zatim u koloni petnaestak vozila na čelu sa jednim od Subotića (već maloprethodno pomenutog), uputismo u centar dobrog naroda, Rastinu...

Prisustvovao, dao sebi za pravo da malo i govori, pratio i zabeležio: Siniša Stričević, gl.odg.urednik Novog Radio Sombora