Pedagoškinje Dijana Radojković i Jelena Ivančević Petrović za naš portal otkrivaju ključne greške koje mame i tate prave tokom predškolskog uzrasta, ali i na šta treba najviše da obrate pažnju.
Testiranja za upis u prvi razred su uveliko u toku, a stručnjaci kažu da je ovo još jedna godina u kojoj su ostali zatečeni manjkom koncentracije koju deca imaju, kao i činjenicom da većina njih ne zna da veže pertle ili zakopča jaknu, kao i mnoge druge radnje koje ukazuju da je samostalnost skoro potpuno oduzeta od mališana.
Čini se da smo pogrešno shvatili šta deca treba da znaju kada krenu u prvi razred.
Dijana Radojković, pedagoškinja i međunarodno sertifikovana edukatorka za roditelje u oblasti Pozitivne discipline, sa dugogodišnjim iskustvom na poziciji stručne saradnice pedagoškinje u predškolskoj ustanovi, kao i Jelena Ivančević Petrović, školska pedagoškinja koja sprovodi testiranja, otkrivaju za naš portal kako izgleda testiranje za polazak u školu, šta bi deca trebalo da znaju, ali i na koji način ih od najranijeg uzrasta spremamo za školske klupe.
Dijana se na samom početku osvrnula na greške koje primećuje kod roditelja još tokom predškolskog uzrasta mališana.
„U svom pedagoškom radu primećujem stavove koji dominiraji među roditeljima, a tiču se predviđanja budućeg uspeha njihove dece u školi. Smatra se da će dete dobro pripremiti za školu, ukoliko ga nauče da piše, čita i računa pre upisa u prvi razred. Tako, u najboljoj nameri, može da se desi da dete dođe na testiranje uplašeno, pod pritiskom roditeljskih očekivanja. Deca osećaju šta njegovi roditelji očekuju od njega, čak iako to njemu nisu rekli. Upravo, ovo je jedan od mojih zadataka u predškolskoj ustanovi – da objasnim i ohrabrim roditelje u tome da razumeju da nije potrebno, pa i da je štetno unapred učiti dete školskim znanjima. Može da se desi da je dete zainteresovano da nauči slova ili brojeve, ali i tada je potrebno pružati mu znanja u obimu koji dete traži, a ne više od toga“, priča ona.
Šta zapravo predstavlja testiranje, kako izgleda sam proces i kako spremiti dete
„Sam proces testiranjaja je prilagođen deci predškolskog uzrasta, gde se procenjuje spremnost, odnosno gotovost deteta za polazak u školu. Test je standardizovan i primenjuje se na teritoriji Republike Srbije. Svrha testiranja je utvrđivanje predznanja sa kojim deca stižu u školu, socio-emocionalne zrelosti, kao i intelektualne i jezičke sposobnosti, a na osnovu kojih se formiraju i ujednačavaju buduća odeljenja“, objašnjava Jelena, pa dodaje:
„Na testiranje budući đak prvak dolazi u pratnji roditelja i svi zajedno ulaze kod pedagoga/psihologa. Dok se uzimaju osnovni podaci o porodici i detetu, kroz jedan opušten razgovor, dete se ohrabruje da samo odgovara na uopštena i poznata pitanja, kako bi se oslobodilo treme i uspostavilo komunikaciju sa pedagogom. Kada se proceni da se dete opustilo i da je spremno za testiranje, roditelji se upute kod Sekretara škole da završe formalnosti za upis“.
Ne šaljite decu na pripreme za testiranje
„Sam proces prolaženja kroz test pitanja, davanja uputstava i zadataka detetu zapravo otkriva koliko je dete spremno da se snađe u novoj situaciji sa nepoznatom osobom, u novom okruženju, da saluša i shvati šta je zadatak, da ga reši, da mirno sedi više od pola sata, bude koncentrisano i završi testiranje je zapravo najbitniji pokazatelj detetove spremnosti, odnosto gotovosti za polazak u školu. Često se dešava da su roditelji u zabludi, misleći da dete treba da ide na pripreme kako bi što bolje prošlo na testiranju za polazak u prvi razred. Takav pristup samo otežava detetu, jer se boji da će nešto pogrešiti, pa se ne dobiju realni kapaciteti deteta na testiranju. U praksi je to veoma vidljivo jer deca posle svakog odgovora pitaju da li su tačno odgovorili ili kažu „nije mi to mama rekla pa ne znam“, „ne mogu da se setim“, priča Jelena.
U tim trenucima pristup stručnog kadra je od ključnog značaja.
„Naravno i sam pristup pedagoga/psihologa na testiranju je značajan, jer vodi dete kroz test pitanja i kvalitetnom podrškom, hrabrenjem deteta i osmehom dobije najkvalitetnije mogućnosti deteta, koje po samom završetku testa treba da se oseća srećno, uspešno i zadovoljno, da se oseća dobrodošlo u školu i da mu taj prvi zvaničan kontakt sa školom ostane u lepoj uspomeni“, ističe ona.
Jedna od stavki koje se procenjuju tokom testiranja su i porodični odnosi.
„Svaka škola ima formulare koje roditelji popunjavaju pred samo testiranje deteta, u kojima se vidi da li dete dolazi iz potpune ili nepotpune porodice, broj članova u porodici, uslovi stanovanja… Svakako, tokom osmogodišnjeg školovanja može doći do promena u porodičnim odnosima usled raznih faktora (smrt ili teži vid bolesti roditelja, razvod, gubitak posla, selidba, prinova u porodici…) To se naravno prati i ukoliko postoji potreba, pruža se podrška učeniku“, navodi Jelena.
Kako okruženje utiče na detetovu spremnost za polazak u prvi razred?
„Šestogodišnje dete ima uzrasne karakteristike koje odgovaraju zahtevima uključivanja u školu. Naravno, svako dete ima specifične osobine koje su kombinacija naslednih osobina, stečenih navika, veština, znanja i socijalnoemocionalnog statusa, koji su sabrana iskustva iz porodičnog života, iskustva koje je dete sticalo boravkom u vrtiću i širem okruženju – šira porodica, vršnjaci, kontekst u kome je odrastalo. Na primer, ukoliko je porodica deteta na prihvatajući način predstavljala i pripremala dete za polazak u školu, kao nešto što je očekujuće, nešto što je pripremljeno za svako dete njegovog uzrasta u kome će se snaći i gde će imati podršku porodice, dete će pristupiti toj situaciji testiranja bez teškoće. Ipak, ima slučajeva gde roditelji, ne znajući, naprave greške zbog kojih dete oseti nelagodnost ili anksioznost prilikom dolaska u školu na testiranje i u susretu sa nepoznatom osobom, koja stupa u kontakt sa njim sa određenim zahtevima. U tom slučaju, dete će imati teškoću pri susretu sa pedagogom ili psihologom škole, imaće otpor u testovnoj situaciji i neće uspeti da završi zadatak koji se od njega traži. Ipak, moguće je prevazići tu teškoću, u saradnji sa roditeljem koji je u pratnji deteta“, podvlači Dijana.
Kako roditelj treba da pripremi decu za testiranje
„Priprema za testiranje treba da se sastoji u tome da roditelj objasni detetu gde idu, šta će tamo da pričaju i šta će tražiti od njega da uradi. U pripremu za testiranje ne spadaju informacije o pitanjima koja će biti postavljana, a koja nisu poznata roditeljima, i ne treba ih prepričavati kao što se dešava među roditeljima. Pitanja i zadaci na testiranju nisu uvek ista, ali su standardizovani. Ukoliko se pokušava „učiti unapred“, veoma je verovatno da će se dete zbuniti i uplašiti i time će se postići suprotan efekat. Drugim rečima, dete treba da bude opušteno i sigurno pred testiranje, a ne uplašeno. Isto tako, celokupna atmosfera kao i porodična klima utiču na detetov način snalaženja u toj, za njega nepoznatoj situaciji. Ukoliko se dete vaspitava preterano strogo, i prisutne su kazne, dete će takođe biti uplašeno i neće moći da ispolji svoje kapacitete“, akcentuje ona.
Stvari koje dete treba da zna na testiranju
Dijanu smo zamolili i da izdvoji nekoliko saveta za sve roditelje budućih prvaka, a ona navodi vrlo jednostavne preporuke i podatke koje bi roditelji trebalo da pomognu deci da usvoje.
- Svoje ime i prezime i koliko ima godina, adresa stanovanja
- Ime i prezime mame i tate
- Da se obuče i svuče, samostalno jede i pije, služi se priborom za jelo, zna da seče nožem mekano meso, jede viljuškom i kašikom, zna da postavi sto.
- Da se samo istušira, opere zube, obuče pidžamu, namesti krevet, skloni svoje stvari na mesto.
- Da delimično ili potpuno savlada vezivanje pertli, zakopčavanje i otkopčavanje dugmadi.
- Da govori maternji jezik.
- Da učestvuje u kupovini pribora za školu (školska tašna, sveske, knjige, pribor za crtanje i pisanje)
- Da učestvuje u pripremi prostora za školski rad kod kuće
- Da broji do 10 i nazad
- Glasovna analiza reči – da razlaže jednostavne reči na glasove, najmanje do 6 glasova.
Šta dete ne mora da zna na testiranju
Na pitanja šta roditelji misle da bi deca trebalo da znaju, a nije neophodno i zašto, Dijana odgovara:
„Nije potrebno da deca pre škole znaju da čitaju, pišu i računaju. To su znanja koja su predviđena školskim programom prvog razreda osnovne škole, pre toga mnoga deca nisu spremna da ih nauče. Nije potrebna određena količina pesmica, priča i slično. Ta znanja deca stiču u vrtiću, ali koliko i koje je veoma individualno, u vrtiću znaju da odrede koja literarna dela su prilagođena tom uzrastu. Nije potrebno da se obraćaju odraslim osobama sa „Vi“, pre nego što krenu u prvi razred. To će tamo naučiti. Uobičajeno je da se deca obraćaju svima sa „ti“ u predškolskom uzrastu“.
„Sve u svemu, priprema za školu NIJE učenje unapred. Učenje određenih znaja i veština pre nego što je određeno dete spremno za to može naneti štetu detetovom razvoju samopouzdanja i slici o sebi“, zaključuje Dijana.
Izvor: bitiroditelj.com
