Rečenica „dosadno mi je“ često zabrinjava roditelje, ali stručnjaci upozoravaju da ona ne znači nužno problem – već da dete još razvija sposobnost da samo sebi osmisli aktivnosti.
Kada razgovaram sa prijateljicama koje imaju decu različitog uzrasta, od vrtića do adolescencije, jedna rečenica se gotovo uvek ponavlja: „On ne ume da bude sam ni pet minuta bez nečega.“ To „nešto“ nekad je ekran, nekad neka aktivnost, nekad neko mora da sedi pored njega, a nekad samo kaže da mu je dosadno i očekuje da odrasli odmah smisle šta će raditi. Mnoge roditelje to danas zabrinjava, piše za Index Petra Meštrić, lekarka opšte prakse, često nazivana i „najpoznatijom doktorkom u Hrvatskoj“.
Ali ne kao kritika detetu, već više kao pitanje i osećaj da su negde pogrešili.
Kroz rad u školskoj medicini imala sam priliku da razgovaram sa velikim brojem roditelja, ali i sa učiteljima, psiholozima, edukacionim rehabilitatorima, socijalnim radnicima i dečjim psihijatrima. I jedan zaključak se sam nametnuo.
Deca danas zaista teže podnose dosadu nego ranije generacije. Ali to ne znači nužno da su razmaženija. Jednostavno odrastaju u potpuno drugačijem okruženju.
Deca danas traže stalnu zabavu
Nekada je dosada bila normalan deo detinjstva. Ne zato što se roditelji nisu trudili, već zato što nisu mogli stalno da organizuju aktivnosti. Deca su čekala autobus bez telefona, putovala bez slušalica, učila da se sama zabave jer nije uvek bilo nekoga da se igra s njima. Nisu imala stalni priliv stimulacije.
Mozak koji se razvija u takvim uslovima nauči sam da stvara sadržaj. Onaj koji stalno dobija podražaje nema potrebu da to razvije, jer mu je sve već ponuđeno.
Mozak se navikava na brze podražaje
Dečji mozak posebno je osetljiv na sistem nagrade i kazne, naročito na nagradu. Dopaminski sistem kod dece reaguje snažnije nego kod odraslih i utiče na motivaciju, interesovanje i osećaj zadovoljstva.
Kada dete često prima brze i intenzivne podražaje – poput kratkih videa, stalnih aktivnosti i neprekidne zabave – njegov mozak se navikava na visok nivo stimulacije. To potvrđuju i neurološka istraživanja razvoja pažnje i motivacije.
S druge strane, čekanje je danas jedan od većih izazova. Kada dete kaže „Dosadno mi je“, to ne znači nužno da traži zabavu, već da još nije razvilo sposobnost da samo smisli aktivnost. A to je deo kreativnosti, koja se tek razvija.
Roditelji nesvesno popunjavaju svaku prazninu
U praksi se često vidi da roditelji pokušavaju da spreče dosadu misleći da tako pomažu detetu. Organizuju aktivnosti, smišljaju ideje i trude se da mu ispune vreme. To rade iz najbolje namere, ali upravo je dosada ono što detetu ponekad najviše treba.
Mozak se razvija u pauzama između aktivnosti. Dosada je trenutak kada dete počinje da razmišlja i ima važnu ulogu u razvoju kreativnosti.
Istraživanja pokazuju da nestrukturisano vreme podstiče razvoj izvršnih funkcija mozga, poput planiranja, samokontrole i kreativnosti. Upravo u tim trenucima deca smišljaju igre, eksperimentišu i uče kroz pokušaje i greške.
Deca koja ne umeju da čekaju teže podnose frustraciju
Učitelji često prvi primete razliku između dece koja dobro podnose dosadu i one koja ne. Ona koja ne umeju da čekaju imaju poteškoće sa redom, završavanjem zadataka koji im nisu zanimljivi i podnošenjem frustracije. Njihov nervni sistem nije imao dovoljno prilika da razvije strpljenje – a strpljenje se uči.
Iako se često kaže da deca danas imaju kraći raspon pažnje, to važi uglavnom za aktivnosti koje ih ne zanimaju. Za ono što im je zanimljivo mogu da budu fokusirana dugo. Problem je pažnja kada nema trenutne nagrade. Mozak se prilagođava okruženju – ako je ono brzo, postaje brz i sam mozak.
Previše aktivnosti može biti problem
Jedna prijateljica mi je rekla da njeno dete može satima da slaže Lego kocke, ali ne može pet minuta da stoji u redu u prodavnici.
Deca danas gotovo da nemaju prazne trenutke. Ako im je dosadno, odmah postoji neka alternativa – igrica, video ili nešto treće. Mozak to pamti i počinje da očekuje stalnu stimulaciju.
Unutrašnja motivacija ne dolazi spolja
U razgovorima sa stručnjacima često se postavlja pitanje kada deca razvijaju unutrašnju motivaciju – želju da nešto rade zato što to žele. Ako stalno dobijaju spoljne podsticaje, oni postaju nagrada i mogu potisnuti unutrašnju motivaciju.
Roditelji često misle da dosada znači problem – da detetu nešto nedostaje. Zbog toga pokušavaju da mu dodaju još aktivnosti. Iako to zvuči logično, nije uvek tačno.
Deca danas gotovo nikada ne čekaju
Deca sa najpopunjenijim rasporedom često najteže podnose prazno vreme. Kada spoljašnja struktura nestane, nestaje i osećaj sigurnosti.
Sposobnosti poput koncentracije, čekanja i završavanja zadataka nisu urođene – razvijaju se kroz iskustvo. Jedno od najvažnijih iskustava je upravo čekanje.
Danas ga ima sve manje – deca retko čekaju bez sadržaja, bilo da je u pitanju lift, autobus, restoran ili svakodnevne situacije. Mozak se na to navikava i počinje to da očekuje.
Stručnjaci naglašavaju da se tolerancija na frustraciju razvija kroz odlaganje zadovoljstva, a ne kroz stalnu udobnost. Deca koja povremeno iskuse frustraciju u sigurnom okruženju razvijaju veću otpornost na stres.
Dosada nije znak lošeg roditeljstva
Važno je razlikovati dosadu od zanemarivanja. Dete koje povremeno nema organizovanu aktivnost nije u istoj situaciji kao ono koje nema podršku odraslih.
Deci nije potrebna stalna zabava, ali im je važno da znaju da je odrasla osoba dostupna.
Istraživanja pokazuju da deca sa više nestrukturiranog vremena razvijaju veću samostalnost u donošenju odluka i planiranju aktivnosti.
Dosada nije dokaz da roditelj greši – ona je prilika da dete otkrije šta ga zaista zanima.
