Može biti vrlo teško kada vam dete kaže da je neko bio zao prema njemu, povredio njegova osećanja ili osramotio ga. Deca ne govore uvek baš sve detalje tako da vaši dobronamerni odgovori mogu da udare u nevidljive okidače i učine da se dete povuče u sebe još više. Dakle, šta zabrinut roditelj da uradi?
Šta treba izbegavati od komentara:
Ako dete počne tako što će reći nešto nejasno, kao, “neka deca su me maltretirala” pitajte ga da vam da više pojedinosti jer ćete tako imati bolje razumevanje onoga što se dogodilo. Kada to shvatite, evo šta nikako ne treba da govorite:
“Oni su ljubomorni na tebe. Oni su nesigurni.”
Ovaj odgovor je neefikasan, jer ne postoji ništa što dete može uraditi sa ovim informacijama. Čak i ako je to tačno, to ne zaustavlja drugu decu. Ne biste ni želeli da vaše dete kaže drugoj deci da su ljubomorni na njega jer će se to smatrati objavom rata.
“Budi fin.”
Kada ti prilaze ljudi koji su zli prema tebi, tada ne izgledaš kao da si fin. Izgledaš kao da si slab i da te je lako izmanipulisati.
“Verovatno dolaze iz loše kuće. Trebalo bi da ti ih je žao.”
Iako je tužno da neka deca imaju jako teške situacije u kući, to nije izgovor da napadaju drugu decu. Osim toga, podsticanje sažaljenja ka nekom detetu i izazivanje neke vrste superiornosti kod vašeg deteta može samo dovesti do još više problema.
“Da li si siguran? Možda nisi dobro shvatio.”
Ovo znači da ne verujete svom detetu ili mislite da je previše osetljivo i preteruje.
“Samo ga ignoriši. Pomeri se odatle.”
Do trenutka kada je došlo da priča s vama, dete je već verovatno pokušalo da ignoriše ili pobegne od problema, ali to nije uspelo. Zato je i došlo kod vas.
Šta treba reći
Zapamtite, vaš odgovor treba da bude neka kombinacija sledećih odgovora:
“Meni je jako žao što to čujem.”
“Hvala što si mi rekao.”
“Hajde da malo razmislimo, pa da vidimo šta da uradiš da bi to mogao da rešiš.”
Šta ako vaše dete kaže: “Ja ću da ti kažem, ali moraš da obećaš da nećeš raditi ništa”? Ovo je neverovatno zbunjujuć trenutak. Želite da vam kaže šta nije u redu, tako da je razumljivo da ćete to obećati, inače će vas dete isključiti. Ali ne želite da obećate nešto što ćete morati da prekršite, jer će onda vaše dete otići kod nekog drugog odraslog po savet. Umesto toga, ovo je ono što biste mogli da kažete:
“Volela bih da to obećam, ali ne mogu. Razlog za to je što ćeš mi možda reći nešto što zajedno ne možemo da rešimo, ili ja ne znam šta treba da se uradi. Ali, ono što ja mogu da obećam je da ako je potrebno mišljenje druge osobe, reći ću ti to i mi ćemo odlučiti zajedno ko je najbolja osoba za naš problem”.
Ako uključite svoje dete kao deo procesa, ono može da toleriše vaše odluke, čak i ako se stvarno ne slaže sa njima. Vi sami morate da shvatite da su problemi vašeg deteta njegovi lični problemi i da će za sve što uradi morati da snosi posledice.
Izvor: zelenaucionica.com
