Sombor.info

Čudna pojava na nebu posvađala je večeras veliki broj korisnika društvenih mreža. Naime, na nebu iznad Srbije pojavilo se nešto nalik prstenu, odnosno savršeni krug oko Meseca, a ispod slika koje su osvanule na društvenoj mreži Instagram, pojavila se lavina komentara.

- Neka čudna pojava na nebu, savršen krug oko meseca, Deluje interesantno, a možda neko zna nešto više o tome - stoji u opisu slike objavljene na instagram profilu "moj_beo_grad".

Ispod slike samo su se nizali komentari, a ovo su samo neki od njih:

"To su vanzemaljci", "Bukvalno apokalipsa", "Zemlja je ipak ravna ploča!".

Nakon niza pretpostavki i opšte rasprave u komentarima, nekoliko osoba objasnilo je šta je zapravo prsten koji se formirao oko Meseca i na taj način rešili sve nedoumice.

"Prsten oko meseca je poznata optička atmosferska pojava"

- Prsten koji su mnogi videli oko Meseca je poznata optička atmosferska pojava. Povremeno oko Meseca mogu da se vide različiti svetlosni efekti. U zavisnosti od uslova "slika" se razlikuje ali najpoznatije pojave poznate su kao Mesečeva korona i halo - objasnio je jedan korisnik.

Izvor: blic.rs

Čišćenje fuga često zna da bude Sizifov posao. Naročito je teško skinuti fleke i tačkice koje ostaju od masnoće i plesni koja se na ovim prostorima često hvata.

Kako je najbolje pravilno očistiti fugne jer se tu nakupljaju bakterije, gljivice i ostala prljavština?

Kad hemija i ribanje ne pomaže

",Slučajno sam prosula ovaj odmašćivač po podu i otkrila da čisti moje fugne, a da ih nisam ni ribala“, rekla je ekspertkinja za čišćenje Azur MekKanel u videu koji je podelila na svom TikToku.

Uz video koji prikazuje njen savet za čišćenje, uputila je ljude da jednostavno sipaju odmašćivač na pod, ostave ga minut, a zatim obrišu krpom. Iako je Azure slučajno otkrila prednosti odmašćivača na svojim fugama, spomenula je da ga morate razrediti za druge svrhe čišćenja.

Na tržištu trenutno postoji velik broj odmaćivača koji mogu da pomognu u sređivanju fugi.

Ako imate puno fugi za čišćenje, druga TikTokerka želi da bude sigurna da koristite najbolju moguću tehniku ​​brisanja.

Tanja otkrila je da stavlja malu kantu za smeće u svoju standardnu ​​kantu za brisanje, zatim dodaje vodu u kantu za brisanje, a mešavinu deterdženta i ključale vode u manju kantu za smeće unutra. Nakon toga izvlači krpu u kantu za brisanje, ali je ponovo umače u čistu mešavinu sapuna i vode.

„Na ovaj način koristite samo čistu vodu za brisanje podova. Ova metoda je puno bolja alternativa jer ne umačete u prljavu vodu, već u čistu“, objasnila je Tanja, piše Blic.

Ako vam se desilo da vam se pokvari rajsferšlus, onda sigurno znate da ponekad uopšte nije jednostavno vratiti ga u pređašnje funkcionalno stanje.

Stvari naročito mogu da se zakomplikuju kada ispadne klizač i potrebno je da ga vratimo među zupce ali tako da nijedna strana sa zupcima ne štrči.

Kao i u slučaju mnogih drugih problema, i rešenje ovog se može pronaći na TikToku. Naime, na profilu @sewersclub objašnjeno je kako da se na jednostavan način popravi rajsferšlus, a za ovu svrhu vam je potrebna samo jedna viljuška.

Kako se popravlja rajsferšlus uz pomoć viljuške?

Sve što treba da uradite je da klizač stavite na dva srednja zubca viljuške, tako da spoljni deo klizača gleda ka dole. Zatim strane za zupcima provucite kroz klizač istovremeno, da nijedna od njih ne bi štrčala.

Zupci će se spojiti, pa vam ostaje samo da izbacite viljušku i zakopčate rajsferšlus kako biste se uverili da on funkcioniše kako treba.

Ne zaboravljaju sitne detalje.

Emocionalno najinteligentniji ljudi imaju retku sposobnost da priznaju i svoje i tuđe emocije. Njihove navike je 20 godina proučavao stručnjak Harvi Dojčendorf i uvideo šta je ključno za kvalitetne međuljudske odnose, odnosno šta ljudi sa jakom emocionalnom inteligencijom nikada ne rade kada razgovaraju sa drugima.

Ne fokusiraju se samo na sebe

Svako voli kad dobije priznanje za nešto što je dobro uradio i čime se ponosi. Ako to drugima iskazujete iskreno, ostavićete vrlo pozitivan utisak — ta osoba će vas staviti u kategoriju iznad svih ostalih koji nisu primetili njihov trud i uspeh.

Ne nameću svoje mišljenje drugima

Kada se raspravljate sa nekim, on će prirodno zauzeti odbrambeni stav i postaviće barijere. A to će blokirati vaše napore da ga ubedite u nešto. Umesto toga, dozvolite drugoj osobi da oseti da kontroliše situaciju tako što ćete je podstaći da govori dok vi aktivno slušate.

Ne kažu: „To nije moja odgovornost“

Najbolji ljudi na poslu neće proći pored problema, neće se praviti da ne vide situaciju gde mogu da pomognu – samo zato što to nije u opisu njihovog posla. Oni su uvek spremni da podele svoje vreme i znanje. Oni svoju ulogu vide kao ključni deo veće celine i često traže način da doprinesu organizaciji, piše CNBC.

Ne gube vreme s bilo kim

Mentalno čvrsti i samosvesni ljudi druže se sa drugima koji misle pozitivno, sa kojima dele zajedničke ciljeve i težnje. Podržavaju jedni druge. Negativni ljudi, s druge strane, samo će vam oduzeti energiju. Kada ste u njihovoj blizini, potrudite se da se isključite i ograničite interakciju.

Ne dozvoljavaju da im nešto skrene pažnju dok drugi govori

Da li ste ikada razgovarali sa nekim ko je rasejan, pogled mu šeta na sve strane okolo, ko gleda na sat dok vi pričate? Verovatno ste osetili da niste važni toj osobi. Zato neka sagovornik zna da ste usredsređeni na njega tako što ćete se okrenuti direktno prema njemu, osmehnuti se i uspostaviti kontakt očima.

Ne zaboravljaju sitne detalje

Kada nekoga upoznajete, ponovite njegovo ime i izgovorite ga par puta tokom razgovora. Zapamtite stvari koje su važne, kao što su imena partnera, dece, kućnih ljubimaca ili omiljenih mesta za odmor. Ako to učinite i pomenete ih u pravo vreme kada ga sledeći put vidite, istaći ćete se. A kako se vaš odnos produbljuje, možda nije loše i da zabeležite važne datume (npr. rođendan ili godišnjicu), a zatim pošaljite čestitku ili čestitate telefonom.

Ne prave uvredljive i neukusne šale

Ako postoji bilo kakva mogućnost da je sagovorniku neka šala uvredljiva, nemojte to izgovarati. To je jedan od najbržih načina da odbijete ljude jer ukazuje na ogroman manjak svesti i osetljivosti.

Ne pričaju samo oni tokom razgovora

Emocionalno inteligentni ljudi se trude da slušaju i razaznaju više o situaciji. Oni postavljaju pitanja koja drugoj osobi daju priliku da se bolje izrazi i razume kako se ponaša i oseća. Vaša pitanja mogu otvoriti put za smisleniji razgovor i rešenje.

Izvor: nova.rs

Film "Čuvari formule" premijerno je prikazan na prestižnom festivalu u Lokarnu, nakon toga više puta nagrađivan, a ovo ostvarenje osvojilo je publiku širom Evrope.

Popularni glumac Raša Bukvić tumači jednu od glavnih uloga u filmu „Čuvari formule“ reditelja Dragana Bjelogrlića.

Ovo ostvarenje koje je ostavilo jak utisak i na publiku, šalje snažnu poruku, koja nije ostavila ravnodušnom glumačku ekipu koja se trudila da autentičnu priču verodostojno predstavi i dočara.

Radivoje Raša Bukvić pojavio se danas sa sinom Danilom kao dobrovoljni davaoc krvi, a onda je progovorio o tome kako je ovaj dilm uticao na njegov privatni život i pojedine stavove.

„Uloga mi je promenila mišljenje i o svom zdravlju i o bolestima generalno. Život je dostojanstven i sa bolešću, samo čovek treba da zadrži to dostojanstvo i da ima odluku da se bori za zdravlje. Mislim da je to ključ u svakom čoveku u periodu kada je bolestan i treba da se izleči“, istakao je Raša za „Blic„, pa otkrio šta je njemu bilo najteže:

„Moja najveća borba je da se sačuva smirenje. Smireno telo teško koja bolest može da osvoji. Kada čovek izgubi mir onda je u stresu, a taj stres utiče na kiselinu, a ona dovede do sto haosa“.

Izvor: nova.rs

Na zatvorenom Gradskom bazenu „Mostonga“, u okviru Sportskog centra „Soko“, danas je počeo sa radom novoizgrađeni „WELLNESS“ i Spa centar. Tim povodom, otvaranju su prisustvovali gradonačelnik Grada Sombora Antonio Ratković i članica Gradskog veća za sport, decu, omladinu i zdravstvo Antonija Nađ Kosanović, a domaćin im je bio direktor Sportskog centra „Soko“ Darko Kosanović, sa kojim su obišli novootvorene prostorije.

Kosanović je izjavio da će „WELLNESS“ i Spa centar proširiti ponudu Gradskog bazena za sve zainteresovane posetioce i dodao da će za decu do deset godina, ulaz u slanu sobu do nove godine biti besplatan.

„Danas počinje sa radom dugoočekivani „WELLNESS“ i Spa centar. Svim posetiocima će biti dostupno nekoliko sadržaja u terminima od 11 do 22 časa, a pored kuplјene ulaznice za Spa centar, građani će moći da koriste i zatvorene bazene. Za decu uzrasta do 10 godina ulaz u slanu sobu će biti besplatan do nove godine, tako da će svi mališani koji imaju respiratorne probleme moći besplatno da budu u slanoj sobi“, izjavio je Kosanović.

U okviru novoizgrađenog „WELLNESS“ i Spa centra, građani će moći da koriste slanu sobu, bazene, tepidarijum, finsku saunu, đakuzi, parno kupatilo, aromatični tuš i krioterapiju odnosno terapiju ledom.

Sredstva za ovaj projekat su obezbeđena iz budžeta Grada Sombora i Sportskog centra „Soko“.

Ljubitelјi automobila iz Sombora, održali su juče humanitarni auto – moto skup, kako bi pomogli u prikuplјanju sredstava za malu Emili Bucalo koja boluje od cerebralne paralize. Događaj je podržao i gradonačelnik Grada Sombora Antonio Ratković, koji je posetio skup i pozdravio okuplјene. Tokom obilaska izložbe automobila, gradonačelnik Ratković je razgovarao sa malom Emili i njenim roditelјima, kao i sa učesnicima u događaju.

Emili Bucalo ima tri i po godine, još uvek ne hoda, ali se hrabro bori da kao i druga deca, jednog dana prohoda. Novčana sredstva su joj potrebna za lečenje, laboratorijske analize, operativne zahvate, specijalističke preglede, fizikalne terapije, ortopedska pomagala, kao i za putne troškove i smeštaj.

Na održanom auto – moto skupu, svojim prisustvom, događaj su uveličali i auto – moto klubovi iz svih krajeva AP Vojvodine, kao i gosti iz Republike Hrvatske. Jedan od organizatora događaja, Zoran Vekić, zahvalio se svima na prisustvu i poručio da će auto – moto klubovi uvek biti za humanitarne i druge aktivnosti u interesu naših sugrađana.

Jedan je od najvažnijih obrazovnih događaja u Somboru, Fizi Bizi Fest (FBF) već trinaestu godinu zaredom okuplja talentovane decu i mlade koji se aktivno bave i promoviše bavljenje naukom. 

Više od dve stotine i pedeset mladih koji razvijaju interesovanje i ljubav prema nauci prikazalo je brojne oglede na 13. Fizi Bizi Festu u Somboru.

“Ovo je hidraulična ruka koja, u stvari, demonstrira kako se u praksi primenjuje Paskalov princip. Takođe, primenjuje se kod hidrauličnih dizalica, bagera i slično, vučnih mašina, kočnica na automobilima itd.” objasnila je Laura Pravdić, Gimnazija Veljko Petrović, Sombor.

“Jestiva plastika ima ulogu da menja pravu plastiku jer prava plastika sadrži naftu. Ovaj eksperiment nastaje tako što kombinacijom mleka i ključalog sirćeta stvaraju se grudvice koje stavaljanjem u kalup dobijamo oblike kao što su prikazani a mogu se primeniti i kao ukrasi na jelki” kaže Odrin Jović, Srednja ekonomska škola, Sombor

“Predstavili smo čar fizike u bojama. Imamo Njutnov disk, iluzije bojama i pokazujemo kako se te boje ponašaju u drugačim sredstvima kao što je voda, ulje…” naglasila je Mirta Čoto, Gimnazija “A.G.Matoš”, Đakovo

“Naši farmaceuti, Mihajlo i Melanija su pokazali dokaze prisutnosti supstancija kao na primer bakra, dok smo mi iz pedijatrijskog smera prikazali vađenje krvi, određivanje nivoa šećera u krvi, negu bebe, obradu čula bebe itd” objasnila je Marija Nikolić, Srednja medicinska škola “Dr Ružica Rip”, u Somboru.

Podizanje nivoa naučne pismenosti i svesti o značaju nauke u savremenom društvu osnovni je cilj ovog festivala.

“Nekadašnji školski gradski festival je do danas izrastao u jedan reprezentativan događaj sa ciljem da popularizuje nauku među mladima i on je najveći događaj među mladima ne samo za grad Sombor već i za širu zajednicu uključujući celu Vojvodinu” istakao je dr Fekete Ladislav, predsednik UO Fondacije Gimnazije Veljko Petrović, Sombor

Festival je u fokus stavio izazove veštačke intelegencije a održan je i ove godine uz podršku grada Sombora i Pokrajinskog sekretarijata za sport i omladinu.

Izvor: RTV

Treba voditi računa o svom automobilu.

Postoje različita mišljenja o pravilnoj nezi automobila u zimskim uslovima. Od saveta da automobil zimi treba prati češće, zbog soli i prljavštine, do tvrdnji da auto-perionicu zimi treba izbegavati.

U svakom od ovih saveta ima istine. Ukoliko se držite nekoliko principa, na koje je ukazao nemački auto-klub ADAC, pranje automobila zimi ne mora da ima negativan uticaj na automobil.

Koliko često treba prati automobil zimi?

Onoliko često kao u letnjim mesecima.

Nesporna je činjenica da se čist automobil bolje uočava od prljavog, posebno u uslovima loše vidljivosti. To se naročito odnosi prljave farove.

A i vi ćete imati bolju preglednost u vožnji ukoliko je vaš automobil opran, a stakla čista.

Da li je tačno da so oštećuje automobil zimi?

Da i ne. Tvrdnja da so agresivno deluje na koroziju karoserije nije u potpunosti tačna.

So je štetna samo na mestima gde je lak automobila oštećen, na primer zbog ogrebotina. Međutim, besprekorne površine se lako nose sa napadima prljavštine i soli.

Čak je i šasija automobila na modernim automobilima dobro zaštićena. Donji dijelovi su dobro zaštićeni zaptivkama, zaštitnim premazom šasije, kao i upotrebom pocinkovanog lima.

Dakle, to je problem koji važi samo za stare automobile.

Kada zimi ne treba ići u auto-perionicu?

Ako temperatura padne ispod -10 stepeni Celzijusa, onda nije dobro ići u auto-perionicu.

Lak automobila je poput kože čoveka, osetljiv na ekstremne fluktuacije temperature. Takav toplotni udar takođe oštećuje gumene i plastične komponente automobila.

Temperatura vode u auto-perionicama se kreće od 10 do 30 C stepeni. Ako se takvom vodom pere automobil koji se do pre samo nekoliko sekundi kretao na ekstremno niskoj temperaturi, to sigurno neće imati pozitivan uticaj na vozilo.

Oštećeni ili naknadno ofarbani delovi biće posebno osetljivi na ovaj termički udar.

Na šta zimi treba obratiti pažnju u perionici?

Kao i leti, i zimi je potrebno poštovati osnovna pravila.

Zatvoriti dobro prozore i otvore na krovu, proveriti poklopac rezervoara za gorivo, posebnu pažnju obratiti ako automobil ima senzor za kišu, preklopiti spoljašnje retrovizore i odvrnuti i skinuti krovnu antenu (ukoliko je na vašem automobilu antena tog tipa).

Zimi postoji i jedan specifičan uslov. Ne zaboravite da uklonite led i stvrdnuti sneg, ukoliko se negde zadržao na karoseriji.

Delovi leda na automobilu, nakon delovanja četki za pranje, ponašaju se kao brusni papir.

Koji su programi zimi najprikladniji?

Program pretpranja, koje uklanja najgrublju prljavštinu sa površine karoserije, posebno je koristan zimi. U suprotnom, rizikujete ogrebotine.

Prednost pretpranja je i činjenica da se tokom zime tako ublažava temperaturna razlika između spoljnog okruženja i farbe.

Za savremene automobile nisu neophodni programi poput nanošenja voska ili pranja oslanjanja, dok za starije automobile može biti korisno.

Šta je bolje – automatsko ili ručno pranje automobila?

Test ADAC-a za pranje automobila pokazao je da prednost ima manuelno pranje automobila.

Ne zbog četki, jer su one napravljene od nežnog polietinela. Nije ni zbog sredstava za čišćenje, jer su takođe sličnog sastava.

Glavna razlika leži u ručnom pretpranju vodom pod visokim pritiskom, koje uklanja prljavštinu čak i tamo gde četke iz automata ne mogu da priđu.

Zimi je ova prednost ručnog pranja još izraženija.

Izvor: sd.rs

Svrha projekta Lebensborn bila je da Trećem rajhu i Adolfu Hitleru podari mnogo rasno superiorne dece i novih ratnika. Za to je trebalo da posluže „rasno kvalitetne“ nemačke devojke, ali i druge „arijevke“, na primer Norvežanke, koje su van braka želele da sa oficirima SS-a fireru i Nemačkoj rode decu. Program Lebensborn podrazumevao je i masovno otimanje dece u okupiranim zemljama (najviše u Poljskoj, Čehoslovačkoj, Jugoslaviji i Rusiji) koja su davana nemačkim porodicama na usvajanje i kreiranje njihovog novog identiteta. Globalno najpoznatija osoba koja se vezuje za Lebensborn je Ani-Frid Lyngstad, brineta iz grupe ABBA, ćerka Norvežanke i nemačkog oficira.

Za vreme korone, kada su uspostavljeni poneki avionski letovi, zadesio sam se u Beogradu i dobio, slučajno, neobičnu ponudu za jednokratni prevodilački angažman. Socijalni radnik iz Centra za socijalni rad iz Kragujevca trebalo je da sačeka koleginicu iz Geteborga, koja je dolazila kao pratnja dečaka koga je trebalo „uručiti” baki.

Dečakovi mama i tata „pali” su šanirajući na veliko širom Skandinavije i zaglavili su u Danskoj višegodišnji „službeni put”. U Geteborgu, gde im je bilo zvanično prebivalište, nisu imali nikoga od rođaka, pa je njihov (tada) petogodišnji sin – silom prilika – privremeno udomljen u švedskoj „hraniteljskoj porodici”. U isto vreme, tamošnji centar za socijalni rad pokrenuo je proces kojim je trebalo utvrditi da li dečakova baka u Kragujevcu, kao najbliži srodnik, može o unuku da vodi brigu i da ga izdržava dok se mama i tata ne vrate sa „službenog puta”.

Neposredna komunikacija između geteborškog i kragujevačkog centra za socijalni rad nije bila moguća – administrativna pravila nalažu da zvanična prepiska mora da ide preko „viših instanci”, odnosno ministarstava. Procedura se tako odužila, potrajalo je mesecima. Centar za socijalni rad iz Kragujevca zaključio je, posle provera, da baka može da brine o unuku; onda je i švedska strana mogla administrativno da okonča „slučaj”. Kad je manje-više sve privedeno kraju, došla je korona i „primopredaja” deteta morala je i zbog toga da bude odložena do daljnjeg.

Sve to saznajem na skoro pustom aerodromu, gde sa mladim socijalnim radnikom iz Kragujevca kroz priču kratim vreme do sletanja aviona. Reče mi i kako do sada nije imao sličan slučaj u svojoj praksi... Kada je avion sleteo, opet je usledila nekakva procedura sa policijom, jer su svi putnici sa leta bili već uveliko izašli pre nego što su se konačno pojavili dečak i dve žene. Policajac ih usmeri ka socijalnom radniku, baki... i meni.

Kratak susret

Scena je bila čudna sama po sebi – iako su svi iščekivali susret, kao da su svi odjednom bili iznenađeni; nije bilo jasno ko bi kome prvi trebalo da se obrati i šta da kaže. Sa maskama, štitnicima i pravilima socijalne distance sve je bilo još čudnije. Kako god, sporazumeli smo se ko je ko i socijalni radnici povadiše papire koje je trebalo potpisati.

Druga žena, od četrdesetak godina, lepa, samosvesnog držanja, očigledno dobrostojeća i obrazovana – koju je dečko prigrlio – bila je „majka“ iz geteborške hraniteljske porodice. Ona nije imala nikakvu zakonsku obavezu da putuje u Beograd; krenula je iz svoje unutrašnje potrebe i o svom trošku. Držala je veliki album sa fotografijama i onako stojeći, brzinski je počela da okreće njegove strane – kuća, škola, sport, zimovanje, letovanje... Ona i njen muž imaju troje svoje dece, dečak iz Kragujevca bio im je kao četvrto. Delovalo je kao da je u toj porodici prihvaćen i voljen kao član porodice.

„On je divno i pametno dete”, reče.

Dečak je baku prepoznao, pozdravio, ali mu se nije razdvajalo od Šveđanke. Plakao je, ali na kraju ipak nije pravio preveliku dramu kada je trebalo da krene sa bakom i socijalnim radnikom. Videlo se da prihvata svoju sudbinu i da je nesumnjivo bio pripremljen za to šta ga čeka kad se iskrca iz aviona, koliko je već moguće dete od šest godina pripremiti za takve situacije.

Čitava „primopredaja“ na aerodromu trajala je najviše dvadesetak minuta. Sve je urađeno po pe-esu, zakon je ispoštovan, ali kao da su kod svih preovlađivali zebnja i strepnja, a ne radost. Dok sam vozio nazad prema gradu, nisam mogao da se otrgnem utisku da sam prisustvovao jednom od prelomnih trenutaka u životu tog dečaka. U samo dvadesetak minuta, njegov život iz jednog otišao u nekom sasvim drugom pravcu.

Izvor života Trećeg rajha

Kad sam situaciju sa aerodroma prepričavao svom ocu, njega je ta raspolućenost deteta između dve porodice podsetila na „slučaj Pirečnik“, kojim se i sam bavio sredinom sedamdesetih kao novinar NIN-a.

Pisao je tada seriju tekstova o sudbinama slovenačke „ukradene dece“, koju su Nemci za vreme rata otimali od roditelja i – ukoliko bi se na testiranju pokazala „rasno kvalitetnom“ – slali u Nemačku na germanizovanje i usvajanje, preko domova Lebensborna.

Ranih pedesetih nacistički projekat Lebensborn predstavljao je nepoznanicu za širu javnost, ali je o njemu, uprkos očiglednom embargu na informacije i zaveri ćutanja, vremenom štošta isplivalo na površinu.

Lebensborn je bio složena „institucija“ sa višestruko razgranatom delatnošću, čiji je duhovni tvorac i vrhovni zapovednik bio SS komandant Hajnrih Himler. Ime je kovanica od reči das Leben – život i der Born – izvor. Znači, „izvor života“... Najjednostavnije rečeno, projekat Lebensborn trebalo je Rajhu i fireru da podari mnogo rasno superiorne dece, i pogotovo budućih boraca.

Kao instrument ostvarivanja dugoročnog projekta rasne politike hitlerovske Nemačke, Lebensborn je u razvijenijoj fazi imao nekoliko sektora. Prihvatao je „rasno kvalitetne“ trudnice koje su van braka želele fireru i Nemačkoj da podare decu, pod uslovom, naravno, da je i njihov partner ispunjavao rasne kriterijume. Ovako rođena deca posle porođaja su ostajala u domovima Lebensborna, dok su majke bile slobodne da idu svojim putem.

Uz učešće Lebensborna ostvarivano je i otimanje „zdrave krvi“ od drugih naroda, što je podrazumevalo masovno kidnapovanje dece u okupiranim zemljama, najviše u Poljskoj, ali i u Čehoslovačkoj, Jugoslaviji, Rusiji. Rasnu selekciju, ponemčavanje, a i naci-dril, ukoliko su deca bila dovoljno velika, na različite načine vršio je upravo Lebensborn.

Povrh svega, Lebensborn je pod svojim krovom okupljao mlade Nemice, ali i druge „arijevke“, Norvežanke, na primer, koje su bile spremne i rade da za „službu fireru“ rađaju vanbračnu, ali rasno kvalitetnu decu sa dokazano „rasnim“ muškarcima. Po pravilu, to su bili viši SS oficiri ili drugi istaknuti esesovci koji nisu smeli da gube vreme kad dođu sa fronta na odsustvo.

U slučaju dece otete iz drugih zemalja, Lebensborn je takođe vršio funkciju kreiranja novih identiteta, jer deca su, po pravilu, nemačkim porodicama nuđena na usvajanje ne kao „deca sa istoka“, već sa nemačkim imenima i kao deca palih nemačkih boraca.

Slučaj Pirečnik

Iako ni Jugoslavija početkom pedesetih nije znala za projekat Lebensborn i za njegove razmere i metode, uspevala je da locira neku od otete dece i pokretala je postupke za njihovo vraćanje. Pomenuti „Slučaj Pirečnik“ postao je svojevrstan simbol te jugoslovenske „borbe za decu“. Ali, i više od toga – postao je i simbol raspolućenosti deteta „izbrisanog identiteta“, koje za svoje prave roditelje nije znalo, koje nije znalo ni svoje pravo ime i poreklo, a sve to (uglavnom) nisu znali ni usvojitelji, koji su dete prihvatili kao svoje i odgajali ga kao malog Nemca.

„Da smo znali da ima majku, ne bismo ga usvojili. Hteli smo da ga imamo samo za sebe... (...)“, rekla je Jozefina Sirš, pomajka Ivana Pirečnika, kada je slučaj početkom pedesetih počeo da privlači pažnju novinara i medija. Po njenim rečima, dečaka je „u sirotištu pod upravom SS jedinica“ (u biti – u jednom od domova Lebensborna) pronašao njen muž, esesovac Gustav Sirš, gde mu je rečeno da je reč o sinu folksdojčera koji je poginuo u borbi protiv partizana. Kada je uzeo Ivana, Gustav Sirš se oporavljao od rane zadobijene na frontu. Ubrzo se vratio u svoju SS jedinicu, bio zarobljen i iz Rusije je stigao tek 1949. godine. Jozefina i Diter Sirš, odnosno Ivan Pirečnik, živeli su u Sudetima u Čehoslovačkoj do 1946. godine, kada su odatle proterani, da bi se potom naselili u okolinu Kasela.

"Razdvojeno srce", priča o Ivanu Pirečniku

A pravi otac Ivana Pirečnika, takođe Ivan, bio je borac Štajerskog bataljona i streljan je u Mariboru u decembru 1941, kada je mali Ivan imao tek desetak meseci. Ivanova majka, Pavla Pirečnik, uhapšena je u avgustu 1942. i zajedno sa sinom odvedena u Celje, gde se u jednoj školi nalazio sabirni logor. Tamo su je jedne noći odvojili od deteta i, kao i sve druge starije od 18 godina, njih više stotina, poslali u Aušvic.

Pavla je Aušvic preživela i po povratku u zemlju traganje za otetim sinom postaće joj glavni smisao i misija u životu. Skoro deset godina pošto je od majke odvojen, Ivan Pirečnik 1950. biva „lociran“ u Nemačkoj, ali to u prvom trenutku nije značilo skoro ništa; majka do njega nije mogla da dođe. Tada počinje i pravno-politička igra koju je 1952. godine pratila čitava Jugoslavija. U prvi mah, Apelacioni sud Američke visoke komisije u Nemačkoj odlučuje većinom glasova da se jedanaestogodišnji Ivan Pirečnik ne vraća u Jugoslaviju.

„Bilo bi svirepo da se dete odvoji iz sredine u kojoj se nalazi i uputi u jednu stranu sredinu i strano mesto, među strana lica, među koja se može ubrojati i njegova rođena majka“, glasilo je obrazloženje dvojice američkih sudija. Po njihovom mišljenju dete je trebalo da ostane kod svojih nemačkih usvojitelja, tim pre što je zemlja u koju bi ga trebalo vratiti bila komunistička. Treći sudija izdvojio je mišljenje: „Smatrati da je jedan bivši nacistički vojnik pogodniji za staraoca ovom detetu nego njegova rođena majka koja je, prema podacima sa kojima se raspolaže, čestita žena sa pristojnim domom, znači dovesti do kulminacije nacistički plan odvođenja dece“.

Slučaj je privukao i pažnju međunarodne javnosti, a negativna presuda je u Jugoslaviji izazvala sveopštu osudu i bes. Održavani su mitinzi, pisane su protestne note, upućena je protestna rezolucija Ujedinjenim nacijama; isticalo se da je odlukom američkog suda u Frankfurtu pogažena Deklaracija OUN o pravima čoveka. Pritisak je imao efekta, a i „specifična težina“ Jugoslavije u tom konkretnom trenutku (činjenica da se konfrontirala sa Sovjetskim Savezom) odigraće svoju ulogu... Sudski postupak se ponavlja.

Pravda i sreća

Zajedno sa majkom, Pavlom Pirečnik, u Frankfurt ovaj put putuje i dr Jože Goričar, profesor Ljubljanskog univerziteta i vrhunski pravnik i advokat. Upravo će Goričareva stručnost, elokventnost i smirenost (na razne provokacije) prevagnuti da prvobitna sudska odluka bude preinačena. „Jugoslavija je pobedila“ i dvanaestogodišnjeg Ivana Pirečnika u oktobru 1952. dočekuju kao heroja i nacionalnog junaka. U Jesenicama ga na železničkoj stanici pozdravlja hiljadu, a u Ljubljani čitavih deset hiljada ljudi; u rodnom Šoštanju dočekalo ga je bukvalno celo mesto... Njemu samom nije bilo jasno šta se oko njega dešava. U tom trenutku nije uopšte govorio slovenački, već samo nemački...

Moj otac se sa Ivanom Pirečnikom sreo 1975. godine, 23 godine po njegovom povratku u „domovinu“. Novinarski zadatak mu je bio da zabeleži sudbine i priče otete dece više od dve decenije kasnije, i u svetlu u međuvremenu otkrivenih detalja o Lebensbornu.

Pirečnik je tada radio kao mašinbravar u termoelektrani (u Šoštanju) i, mada je odavao utisak srdačnosti, moj otac je pričao kako mu je glavni utisak o tom susretu ostao ono što u novine nije ušlo – da je Ivan Pirečnik i tada delovao kao podeljena ličnost; kao da je iz njega izbijala neka „dubinska“ tuga.

I Jože Goričar, pravnik koji je bio najzaslužniji što se Jugoslavija „izborila“ za Ivana Pirečnika, imao je prema toj svojoj pravnoj pobedi veoma ambivalantan odnos. Pravda je bila zadovoljena, ali sama po sebi nije donela neupitnu sreću akterima na čije je živote uticala.

Majka Pavla Pirečnik, koja je radila kao spremačica u školi, ispunila je svoju „životnu misiju“ time što se izborila da joj se sin vrati, ali nošenje sa „profanim“ svakodnevnim stvarima – počev od komunikacije sa sinom sa kojim nije govorila istim jezikom i koji je deset godina „oblikovan“ u drugoj porodici i sistemu, ispostavilo se, takođe, kao teško savladiv izazov. Ispunjenje sna za nju je značilo neke nove teške životne krize...

Ivan Pirečnik se nikad nije ženio i živeo je u rodnom Šoštanju sa sestrom, koja je takođe u ratu prošla svojevrsnu golgotu. Jezik je, prema svedočenjima, savladao u roku od godinu dana i sa svih strana je dobijao podršku da se što pre uklopi u svoju matičnu sredinu. Ipak, sve vreme je nastavio da se dopisuje i održava kontakt i sa svojom nemačkom pomajkom Jozefinom Sirš. Umro je u 44. godini od raka pluća.

Anton Ingolič je o sudbini Ivana Pirečnika napisao roman „Dečak sa dva imena“, a u Engleskoj je po motivima njegove priče snimljen film „Slomljeno srce“.

Svesno izabrana amnezija

Ingrid Von Oelhafen, autorka knjige „Hitlerova zaboravljena deca – moj život unutar Lebensborna“ (Hitler's Forgotten Children – My Life Inside the Lebensborn, 2015), takođe je osoba sa dva imena. „Kršteno“ ime bilo joj je Erika Matko i takođe je dete oteto iz Slovenije, koje je preko jednog od domova Lebensborna završilo u nemačkoj porodici. Ipak, ona će ostati u Nemačkoj, i ostaće Ingrid, i u tom smislu je njena životna priča „komplementarna“ Pirečnikovoj.

Za razliku od njega, koga je pomajka prihvatila kao sopstveno dete, Ingrid je od kad zna za sebe od „majke“ bila tretirana kao „trinaesto prase“, tako da je rano intuitivno zaključila da se razlikuje. Ali, to u čemu je različita, odnosno koji je njen pravi identitet i ko su joj pravi roditelji, počela je da utvrđuje i shvata tek u svojim zrelijim godinama. A kada je, posle pada Berlinskog zida i ujedinjenja Nemačke, počela ozbiljnije da se interesuje za svoj „razvojni put“, suočila se, piše, sa jednim od paradoksa nove Nemačke.

„Dok je nova država bila veoma odlučna da razotkrije užasne grehe koje su počinili vladari stare istočnonemačke države, kao i da iz javnog života odstrani one koji su imali veze sa tajnom policijom Štazi, bilo je mnogo manje volje za suočavanjem sa zločinima Hitlerovog hiljadugošnjeg Rajha“, kaže ona.

Kada je konkretno o Lebensbornu reč, ona je nemačko „institucionalno pamćenje“ uporedila sa (svesno izabranom) amnezijom. Ipak, uz pomoć raznih istoričara i drugih istraživača, kao i druge „dece Lebensborna“ koja su u jednom trenutku počela da se udružuju i razmenjuju priče i informacije, ona u velikoj meri uspeva da rekonstruiše put koji je prošla kao beba i dete, „pre sećanja“, od trenutka razdvajanja od roditelja i porodice do usvajanja.

Ona, takođe, prilično detaljno rekonstruiše i čitav sistem Lebensborna, koji je „sticajem okolnosti“ širokoj javnosti do danas ostao prilično nepoznata „civilizacijska tekovina“, uprkos tome što sada ima već dovoljno dostupnih dokumenata, svedočanstava i razne druge građe. Zašto je tako, svakako jeste pitanje za razmišljanje.

Ingrid Von Oelhafen uspela je da pronađe i svoje slovenačke srodnike i da sa njima uspostavi kontakt. Nije, međutim, došlo do nekog prevelikog zbližavanja, pored ostalog i zato što se sve to desilo u godinama kada su bliski srodnici bili maltene na samom kraju životnog puta. Zato i ona, kada gleda unazad, a znajući takođe sudbine druge dece koja su posle deset i više godina u „novom identitetu“ vraćana u stari, ne žali previše što nije doživela još jedno „slamanje srca”.

Svoje tuge, nesigurnosti uzrokovane nejasnim identitetom i poreklom, svoju neuklopljenost, samački život bez bračnog vezivanja, svoj dugoročni problem sa nedostatkom samopouzdanja ona, na kraju, prihvata kao deo svog životnog puta, i kaže: „Ja sam Ingrid...“

Rastočeni životi

Globalno najpoznatija osoba koja se vezuje za Lebensborn nesumnjivo je Ani-Frid Lyngstad, iliti Frida, brineta iz grupe ABBA.

Mada nije do kraja jasna priroda veze između njene majke Sini i nemačkog narednika Alfreda Hasea, nesumnjivo je da je on u Nemačkoj već imao porodicu i da je, stupajući u intimne odnose sa Norvežankom, svesno ili nesvesno postupao u skladu sa himlerovskim instrukcijama o poželjnosti stvaranja rasno kvalitetnog potomstva.

Iako su posle rata ta „nemačka deca“, kako su ih zvali, u Norveškoj bila žigosana i izopštavana na veoma brutalan način (možda brutalnije nego bilo gde drugde), Frida je to u velikoj meri izbegla. Sa majkom i bakom prebegla je u Švedsku, gde takvog odijuma nije bilo, a pošto joj je majka rano umrla, odrastala je sa bakom i u himeri ulepšane priče o roditeljima.

Ipak, ni svetska slava koju je sa grupom ABBA doživela nije je poštedela depresije kada je, posle prvog susreta sa ocem, u svojim već tridesetim godinama, doživela ozbiljno uzdrmavanje identiteta. „To je teško... bilo bi drugačije da sam bila tinejdžerka ili dete. Ne mogu istinski da se povežem sa njim i da ga volim kao što bi bilo da je bio uz mene dok sam odrastala“, jedan je od njenih opisa susreta sa ocem.

Dobar deo svog potonjeg života ona će provesti daleko od javnosti, u „Greta Garbo stilu“. Koliko god da se njen život razlikuje od života ostale dece Lebensborna, (i) u tom detalju im je nalik.

Fridrihu Drugom, svetom rimskom caru i kralju Južne Italije iz 13. veka, pripisuje se prvo istraživanje o ljudskom vezivanju. Pošto je i sam govorio nekoliko jezika, došao je na ingenioznu ideju da utvrdi koji je urođeni jezik čovečanstva tako što će odgojiti grupu dece koja nikada neće čuti govor. Zamenskim majkama i dojiljama naredio je da decu hrane, kupaju i umivaju, ali da im nipošto ne tepaju i da sa njima ne razgovaraju. Računao je da će se tako saznati da li će deca najpre progovoriti hebrejski, grčki, latinski, arapski, ili možda jezik svojih roditelja.

Eksperiment se završio pre nego što je iznedrio bilo kakav lingvistički rezultat – sva deca su umrla pre nego što su izustila ijednu reč. Ali car je nenadano otkrio nešto drugo – da „deca ne mogu da žive bez pljeskanja rukama, bez gestova, bez radosti na tuđem licu i bez tepanja“.

Himlerov eksperiment sa Lebensbornom nije Nemačkoj podario rasnu i demografsku obnovu. Naprotiv. Proizveo je samo bezbroj rastočenih života, podeljenih ljudi, „slomljenih srca“...

Izvor: RTS