Osećaj gladi nas ne tera samo da posegnemo za užinom - on može i da promeni naš imuni sistem.
U nedavnoj studiji na miševima, Đuzepe D’Agostino, viši predavač na Odeljenju za dijabetes, endokrinologiju i gastroenterologiju i Džao Paulo Albukerki, istraživač iz oblasti fiziologije i metabolizma sa Univerziteta u Mančesteru, otkrili su da osećaj gladi može promeniti broj imunih ćelija u krvi, čak i kad životinje nisu bile u režimu minimalnog davanja hranljivih namirnica. Ovo pokazuje da čak i moždana interpretacija gladi može oblikovati kako se imunološki sistem prilagođava, piše rts.rs.
Njihovo novo istraživanje objavljeno u Science Immunology dovodi u pitanje dugogodišnju ideju da se imunitet oblikuje prvenstveno stvarnim, fizičkim promenama u ishrani, kao što su promene šećera u krvi ili nivo hranljivih materija. Umesto toga, pokazuje da sama percepcija (ono što mozak „misli“ da se dešava) može da preoblikuje imunitet.
„Fokusirali smo se na dve vrste visoko specijalizovanih moždanih ćelija (AgRP neuroni i POMC neuroni) koje osećaju energetski status tela i stvaraju osećaj gladi i sitosti kao odgovor. AgRP neuroni promovišu glad kada je energija niska, dok POMC neuroni signaliziraju sitost nakon jela.
Koristeći genetske alate, veštački smo aktivirali neurone gladi kod miševa koji su već pojeli dosta hrane. Aktiviranje ove male, ali moćne grupe moždanih ćelija izazvalo je intenzivnu želju za traženjem hrane kod miševa. Ovaj nalaz se zasniva na onome što je pokazalo više prethodnih studija”, objašnjavaju naučnici.
Međutim, na njihovo iznenađenje, ovo „sintetičko” stanje gladi takođe je dovelo do značajnog pada specifičnih imunih ćelija u krvi, zvanih monociti. Ove ćelije su deo prve linije odbrane imunog sistema i igraju ključnu ulogu u regulisanju upalnih procesa.
Naši eksperimenti su nam pokazali da je percepcija mozga – da smo gladni ili siti, sama po sebi dovoljna da utiče na broj imunih ćelija u krvi, zaključili su istraživači.
Da bi bolje razumeli kako funkcioniše veza između mozga i imunog sistema, analizirali su kako mozak komunicira sa jetrom. Ovaj organ je važan za detekciju nivoa energije u telu. Istraživanja su takođe pokazala da jetra komunicira sa koštanom srži – mekim tkivom unutar kostiju gde se stvaraju krv i imune ćelije.
„Pronašli smo direktnu vezu između osećaja gladi i jetre preko simpatičkog nervnog sistema, koji igra široku ulogu u regulisanju funkcija poput otkucaja srca, protoka krvi i načina na koji organi reaguju na stres i energetske potrebe“, kažu autori studije.
Rana zapažanja
Zanimljivo je da je pre više od jednog veka sovjetski psihijatar, A. Tapilski, izveo neobičan eksperiment u kome je hipnozom ukazivao pacijentima na osećaj gladi ili sitosti.
Zanimljivo je i da se broj imunih ćelija povećao kada je pacijentima rečeno da su siti i smanjio se kada im je rečeno (sugerisano) da su gladni.
Takva rana zapažanja su nagovestila snažnu vezu između uma i tela, daleko ispred današnjeg naučnog razumevanja i savremenih istraživanja.
Nalazi dalje sugerišu da mozak može uticati na to kako jetra tumači energetski status tela; suštinski „ubeđujući ga” da je nivo energije u telu nizak, čak i kada su stvarni nivoi hranljivih materija normalni. Ovo je, zauzvrat, dovelo do pada hemikalije zvane CCL2, a manje CCL2 znači i manje monocita koji cirkulišu kroz krv.
„Takođe smo primetili da signali gladi kod miševa izazivaju oslobađanje hormona stresa koji se zove kortikosteron (slično kortizolu kod ljudi). Ovaj hormon sam po sebi nije imao veliki uticaj na broj imunih ćelija, barem ne na nivoima koji bi se obično oslobađali tokom posta”, kažu naučnici i dodaju: „Obično su potrebni mnogo viši nivoi hormona stresa da bi direktno uticali na imuni sistem. Ali u ovom slučaju, skromni porast kortikosterona je više delovao kao pojačivač. Iako nije bilo dovoljno da samo po sebi pokrene imunološke promene, bilo je ključno za omogućavanje odgovora u kombinaciji sa signalima koji dolaze iz mozga”.
Sve navedeno dalje ilustruje kako su sistem stresa i imunološke promene u telu prilagodljivi, i kako se prilagođavaju u zavisnosti od prirode i intenziteta stresnog događaja.
Fina prilagođavanja za moguće nestašice
„Iako to nismo formalno testirali, mislimo da je jedna mogućnost da je ovaj složeni, višeorganski komunikacioni sistem evoluirao kako bi pomogao telu da predvidi i odgovori na potencijalne nestašice. Finim podešavanjem upotrebe energije i imunološke spremnosti na osnovu uočenih potreba, mozak bi bio u stanju da koordinira efikasan odgovor celog tela pre nego što počne prava kriza”, tvrde naučnici sa Univerziteta u Mančesteru.
Ako mozak oseti da bi hrana mogla biti ograničena (na primer, tumačenjem ekoloških znakova koji su prethodno bili povezani sa nedostatkom hrane), on može preventivno delovati kako bi sačuvao energiju i unapredio funkciju imuniteta.
U slučaju da se ovi nalazi potvrde kod ljudi, takvi podaci bi u budućnosti mogli imati implikacije u stvarnom svetu za bolesti kod kojih imuni sistem postaje preaktivan – kao što su kardiovaskularne bolesti, multipla skleroza i sindrom iscrpljivanja kod pacijenata sa rakom.
Ovo je od daljeg značaja za metaboličke poremećaje i poremećaje u ishrani, kao što su gojaznost ili anoreksija. Ne samo da su ti poremećaji često praćeni hroničnom upalom ili komplikacijama u vezi sa imunitetom, oni takođe mogu promeniti način na koji se glad i sitost detektuju u mozgu.
Ako je mozak u stanju da pomogne u podizanju ili smanjenju imunološkog sistema, možda će biti moguće razviti nove pristupe usmerene na mozak da bi se pomoglo trenutnim imuno-modulatornim terapijama.
„Potrebno nam je više studija koje istražuju kako ovaj mehanizam funkcioniše kod ljudi. Te studije bi se mogle pokazati kao izazovne, jer još uvek nije moguće selektivno aktivirati specifične neurone u ljudskom mozgu sa istom preciznošću kao u eksperimentalnim modelima”, slažu se naučnici.
