Svrha projekta Lebensborn bila je da Trećem rajhu i Adolfu Hitleru podari mnogo rasno superiorne dece i novih ratnika. Za to je trebalo da posluže „rasno kvalitetne“ nemačke devojke, ali i druge „arijevke“, na primer Norvežanke, koje su van braka želele da sa oficirima SS-a fireru i Nemačkoj rode decu. Program Lebensborn podrazumevao je i masovno otimanje dece u okupiranim zemljama (najviše u Poljskoj, Čehoslovačkoj, Jugoslaviji i Rusiji) koja su davana nemačkim porodicama na usvajanje i kreiranje njihovog novog identiteta. Globalno najpoznatija osoba koja se vezuje za Lebensborn je Ani-Frid Lyngstad, brineta iz grupe ABBA, ćerka Norvežanke i nemačkog oficira.
Za vreme korone, kada su uspostavljeni poneki avionski letovi, zadesio sam se u Beogradu i dobio, slučajno, neobičnu ponudu za jednokratni prevodilački angažman. Socijalni radnik iz Centra za socijalni rad iz Kragujevca trebalo je da sačeka koleginicu iz Geteborga, koja je dolazila kao pratnja dečaka koga je trebalo „uručiti” baki.
Dečakovi mama i tata „pali” su šanirajući na veliko širom Skandinavije i zaglavili su u Danskoj višegodišnji „službeni put”. U Geteborgu, gde im je bilo zvanično prebivalište, nisu imali nikoga od rođaka, pa je njihov (tada) petogodišnji sin – silom prilika – privremeno udomljen u švedskoj „hraniteljskoj porodici”. U isto vreme, tamošnji centar za socijalni rad pokrenuo je proces kojim je trebalo utvrditi da li dečakova baka u Kragujevcu, kao najbliži srodnik, može o unuku da vodi brigu i da ga izdržava dok se mama i tata ne vrate sa „službenog puta”.
Neposredna komunikacija između geteborškog i kragujevačkog centra za socijalni rad nije bila moguća – administrativna pravila nalažu da zvanična prepiska mora da ide preko „viših instanci”, odnosno ministarstava. Procedura se tako odužila, potrajalo je mesecima. Centar za socijalni rad iz Kragujevca zaključio je, posle provera, da baka može da brine o unuku; onda je i švedska strana mogla administrativno da okonča „slučaj”. Kad je manje-više sve privedeno kraju, došla je korona i „primopredaja” deteta morala je i zbog toga da bude odložena do daljnjeg.
Sve to saznajem na skoro pustom aerodromu, gde sa mladim socijalnim radnikom iz Kragujevca kroz priču kratim vreme do sletanja aviona. Reče mi i kako do sada nije imao sličan slučaj u svojoj praksi... Kada je avion sleteo, opet je usledila nekakva procedura sa policijom, jer su svi putnici sa leta bili već uveliko izašli pre nego što su se konačno pojavili dečak i dve žene. Policajac ih usmeri ka socijalnom radniku, baki... i meni.
Kratak susret
Scena je bila čudna sama po sebi – iako su svi iščekivali susret, kao da su svi odjednom bili iznenađeni; nije bilo jasno ko bi kome prvi trebalo da se obrati i šta da kaže. Sa maskama, štitnicima i pravilima socijalne distance sve je bilo još čudnije. Kako god, sporazumeli smo se ko je ko i socijalni radnici povadiše papire koje je trebalo potpisati.
Druga žena, od četrdesetak godina, lepa, samosvesnog držanja, očigledno dobrostojeća i obrazovana – koju je dečko prigrlio – bila je „majka“ iz geteborške hraniteljske porodice. Ona nije imala nikakvu zakonsku obavezu da putuje u Beograd; krenula je iz svoje unutrašnje potrebe i o svom trošku. Držala je veliki album sa fotografijama i onako stojeći, brzinski je počela da okreće njegove strane – kuća, škola, sport, zimovanje, letovanje... Ona i njen muž imaju troje svoje dece, dečak iz Kragujevca bio im je kao četvrto. Delovalo je kao da je u toj porodici prihvaćen i voljen kao član porodice.
„On je divno i pametno dete”, reče.
Dečak je baku prepoznao, pozdravio, ali mu se nije razdvajalo od Šveđanke. Plakao je, ali na kraju ipak nije pravio preveliku dramu kada je trebalo da krene sa bakom i socijalnim radnikom. Videlo se da prihvata svoju sudbinu i da je nesumnjivo bio pripremljen za to šta ga čeka kad se iskrca iz aviona, koliko je već moguće dete od šest godina pripremiti za takve situacije.
Čitava „primopredaja“ na aerodromu trajala je najviše dvadesetak minuta. Sve je urađeno po pe-esu, zakon je ispoštovan, ali kao da su kod svih preovlađivali zebnja i strepnja, a ne radost. Dok sam vozio nazad prema gradu, nisam mogao da se otrgnem utisku da sam prisustvovao jednom od prelomnih trenutaka u životu tog dečaka. U samo dvadesetak minuta, njegov život iz jednog otišao u nekom sasvim drugom pravcu.
Izvor života Trećeg rajha
Kad sam situaciju sa aerodroma prepričavao svom ocu, njega je ta raspolućenost deteta između dve porodice podsetila na „slučaj Pirečnik“, kojim se i sam bavio sredinom sedamdesetih kao novinar NIN-a.
Pisao je tada seriju tekstova o sudbinama slovenačke „ukradene dece“, koju su Nemci za vreme rata otimali od roditelja i – ukoliko bi se na testiranju pokazala „rasno kvalitetnom“ – slali u Nemačku na germanizovanje i usvajanje, preko domova Lebensborna.
Ranih pedesetih nacistički projekat Lebensborn predstavljao je nepoznanicu za širu javnost, ali je o njemu, uprkos očiglednom embargu na informacije i zaveri ćutanja, vremenom štošta isplivalo na površinu.
Lebensborn je bio složena „institucija“ sa višestruko razgranatom delatnošću, čiji je duhovni tvorac i vrhovni zapovednik bio SS komandant Hajnrih Himler. Ime je kovanica od reči das Leben – život i der Born – izvor. Znači, „izvor života“... Najjednostavnije rečeno, projekat Lebensborn trebalo je Rajhu i fireru da podari mnogo rasno superiorne dece, i pogotovo budućih boraca.
Kao instrument ostvarivanja dugoročnog projekta rasne politike hitlerovske Nemačke, Lebensborn je u razvijenijoj fazi imao nekoliko sektora. Prihvatao je „rasno kvalitetne“ trudnice koje su van braka želele fireru i Nemačkoj da podare decu, pod uslovom, naravno, da je i njihov partner ispunjavao rasne kriterijume. Ovako rođena deca posle porođaja su ostajala u domovima Lebensborna, dok su majke bile slobodne da idu svojim putem.
Uz učešće Lebensborna ostvarivano je i otimanje „zdrave krvi“ od drugih naroda, što je podrazumevalo masovno kidnapovanje dece u okupiranim zemljama, najviše u Poljskoj, ali i u Čehoslovačkoj, Jugoslaviji, Rusiji. Rasnu selekciju, ponemčavanje, a i naci-dril, ukoliko su deca bila dovoljno velika, na različite načine vršio je upravo Lebensborn.
Povrh svega, Lebensborn je pod svojim krovom okupljao mlade Nemice, ali i druge „arijevke“, Norvežanke, na primer, koje su bile spremne i rade da za „službu fireru“ rađaju vanbračnu, ali rasno kvalitetnu decu sa dokazano „rasnim“ muškarcima. Po pravilu, to su bili viši SS oficiri ili drugi istaknuti esesovci koji nisu smeli da gube vreme kad dođu sa fronta na odsustvo.
U slučaju dece otete iz drugih zemalja, Lebensborn je takođe vršio funkciju kreiranja novih identiteta, jer deca su, po pravilu, nemačkim porodicama nuđena na usvajanje ne kao „deca sa istoka“, već sa nemačkim imenima i kao deca palih nemačkih boraca.
Slučaj Pirečnik
Iako ni Jugoslavija početkom pedesetih nije znala za projekat Lebensborn i za njegove razmere i metode, uspevala je da locira neku od otete dece i pokretala je postupke za njihovo vraćanje. Pomenuti „Slučaj Pirečnik“ postao je svojevrstan simbol te jugoslovenske „borbe za decu“. Ali, i više od toga – postao je i simbol raspolućenosti deteta „izbrisanog identiteta“, koje za svoje prave roditelje nije znalo, koje nije znalo ni svoje pravo ime i poreklo, a sve to (uglavnom) nisu znali ni usvojitelji, koji su dete prihvatili kao svoje i odgajali ga kao malog Nemca.
„Da smo znali da ima majku, ne bismo ga usvojili. Hteli smo da ga imamo samo za sebe... (...)“, rekla je Jozefina Sirš, pomajka Ivana Pirečnika, kada je slučaj početkom pedesetih počeo da privlači pažnju novinara i medija. Po njenim rečima, dečaka je „u sirotištu pod upravom SS jedinica“ (u biti – u jednom od domova Lebensborna) pronašao njen muž, esesovac Gustav Sirš, gde mu je rečeno da je reč o sinu folksdojčera koji je poginuo u borbi protiv partizana. Kada je uzeo Ivana, Gustav Sirš se oporavljao od rane zadobijene na frontu. Ubrzo se vratio u svoju SS jedinicu, bio zarobljen i iz Rusije je stigao tek 1949. godine. Jozefina i Diter Sirš, odnosno Ivan Pirečnik, živeli su u Sudetima u Čehoslovačkoj do 1946. godine, kada su odatle proterani, da bi se potom naselili u okolinu Kasela.
"Razdvojeno srce", priča o Ivanu Pirečniku
A pravi otac Ivana Pirečnika, takođe Ivan, bio je borac Štajerskog bataljona i streljan je u Mariboru u decembru 1941, kada je mali Ivan imao tek desetak meseci. Ivanova majka, Pavla Pirečnik, uhapšena je u avgustu 1942. i zajedno sa sinom odvedena u Celje, gde se u jednoj školi nalazio sabirni logor. Tamo su je jedne noći odvojili od deteta i, kao i sve druge starije od 18 godina, njih više stotina, poslali u Aušvic.
Pavla je Aušvic preživela i po povratku u zemlju traganje za otetim sinom postaće joj glavni smisao i misija u životu. Skoro deset godina pošto je od majke odvojen, Ivan Pirečnik 1950. biva „lociran“ u Nemačkoj, ali to u prvom trenutku nije značilo skoro ništa; majka do njega nije mogla da dođe. Tada počinje i pravno-politička igra koju je 1952. godine pratila čitava Jugoslavija. U prvi mah, Apelacioni sud Američke visoke komisije u Nemačkoj odlučuje većinom glasova da se jedanaestogodišnji Ivan Pirečnik ne vraća u Jugoslaviju.
„Bilo bi svirepo da se dete odvoji iz sredine u kojoj se nalazi i uputi u jednu stranu sredinu i strano mesto, među strana lica, među koja se može ubrojati i njegova rođena majka“, glasilo je obrazloženje dvojice američkih sudija. Po njihovom mišljenju dete je trebalo da ostane kod svojih nemačkih usvojitelja, tim pre što je zemlja u koju bi ga trebalo vratiti bila komunistička. Treći sudija izdvojio je mišljenje: „Smatrati da je jedan bivši nacistički vojnik pogodniji za staraoca ovom detetu nego njegova rođena majka koja je, prema podacima sa kojima se raspolaže, čestita žena sa pristojnim domom, znači dovesti do kulminacije nacistički plan odvođenja dece“.
Slučaj je privukao i pažnju međunarodne javnosti, a negativna presuda je u Jugoslaviji izazvala sveopštu osudu i bes. Održavani su mitinzi, pisane su protestne note, upućena je protestna rezolucija Ujedinjenim nacijama; isticalo se da je odlukom američkog suda u Frankfurtu pogažena Deklaracija OUN o pravima čoveka. Pritisak je imao efekta, a i „specifična težina“ Jugoslavije u tom konkretnom trenutku (činjenica da se konfrontirala sa Sovjetskim Savezom) odigraće svoju ulogu... Sudski postupak se ponavlja.
Pravda i sreća
Zajedno sa majkom, Pavlom Pirečnik, u Frankfurt ovaj put putuje i dr Jože Goričar, profesor Ljubljanskog univerziteta i vrhunski pravnik i advokat. Upravo će Goričareva stručnost, elokventnost i smirenost (na razne provokacije) prevagnuti da prvobitna sudska odluka bude preinačena. „Jugoslavija je pobedila“ i dvanaestogodišnjeg Ivana Pirečnika u oktobru 1952. dočekuju kao heroja i nacionalnog junaka. U Jesenicama ga na železničkoj stanici pozdravlja hiljadu, a u Ljubljani čitavih deset hiljada ljudi; u rodnom Šoštanju dočekalo ga je bukvalno celo mesto... Njemu samom nije bilo jasno šta se oko njega dešava. U tom trenutku nije uopšte govorio slovenački, već samo nemački...
Moj otac se sa Ivanom Pirečnikom sreo 1975. godine, 23 godine po njegovom povratku u „domovinu“. Novinarski zadatak mu je bio da zabeleži sudbine i priče otete dece više od dve decenije kasnije, i u svetlu u međuvremenu otkrivenih detalja o Lebensbornu.
Pirečnik je tada radio kao mašinbravar u termoelektrani (u Šoštanju) i, mada je odavao utisak srdačnosti, moj otac je pričao kako mu je glavni utisak o tom susretu ostao ono što u novine nije ušlo – da je Ivan Pirečnik i tada delovao kao podeljena ličnost; kao da je iz njega izbijala neka „dubinska“ tuga.
I Jože Goričar, pravnik koji je bio najzaslužniji što se Jugoslavija „izborila“ za Ivana Pirečnika, imao je prema toj svojoj pravnoj pobedi veoma ambivalantan odnos. Pravda je bila zadovoljena, ali sama po sebi nije donela neupitnu sreću akterima na čije je živote uticala.
Majka Pavla Pirečnik, koja je radila kao spremačica u školi, ispunila je svoju „životnu misiju“ time što se izborila da joj se sin vrati, ali nošenje sa „profanim“ svakodnevnim stvarima – počev od komunikacije sa sinom sa kojim nije govorila istim jezikom i koji je deset godina „oblikovan“ u drugoj porodici i sistemu, ispostavilo se, takođe, kao teško savladiv izazov. Ispunjenje sna za nju je značilo neke nove teške životne krize...
Ivan Pirečnik se nikad nije ženio i živeo je u rodnom Šoštanju sa sestrom, koja je takođe u ratu prošla svojevrsnu golgotu. Jezik je, prema svedočenjima, savladao u roku od godinu dana i sa svih strana je dobijao podršku da se što pre uklopi u svoju matičnu sredinu. Ipak, sve vreme je nastavio da se dopisuje i održava kontakt i sa svojom nemačkom pomajkom Jozefinom Sirš. Umro je u 44. godini od raka pluća.
Anton Ingolič je o sudbini Ivana Pirečnika napisao roman „Dečak sa dva imena“, a u Engleskoj je po motivima njegove priče snimljen film „Slomljeno srce“.
Svesno izabrana amnezija
Ingrid Von Oelhafen, autorka knjige „Hitlerova zaboravljena deca – moj život unutar Lebensborna“ (Hitler's Forgotten Children – My Life Inside the Lebensborn, 2015), takođe je osoba sa dva imena. „Kršteno“ ime bilo joj je Erika Matko i takođe je dete oteto iz Slovenije, koje je preko jednog od domova Lebensborna završilo u nemačkoj porodici. Ipak, ona će ostati u Nemačkoj, i ostaće Ingrid, i u tom smislu je njena životna priča „komplementarna“ Pirečnikovoj.
Za razliku od njega, koga je pomajka prihvatila kao sopstveno dete, Ingrid je od kad zna za sebe od „majke“ bila tretirana kao „trinaesto prase“, tako da je rano intuitivno zaključila da se razlikuje. Ali, to u čemu je različita, odnosno koji je njen pravi identitet i ko su joj pravi roditelji, počela je da utvrđuje i shvata tek u svojim zrelijim godinama. A kada je, posle pada Berlinskog zida i ujedinjenja Nemačke, počela ozbiljnije da se interesuje za svoj „razvojni put“, suočila se, piše, sa jednim od paradoksa nove Nemačke.
„Dok je nova država bila veoma odlučna da razotkrije užasne grehe koje su počinili vladari stare istočnonemačke države, kao i da iz javnog života odstrani one koji su imali veze sa tajnom policijom Štazi, bilo je mnogo manje volje za suočavanjem sa zločinima Hitlerovog hiljadugošnjeg Rajha“, kaže ona.
Kada je konkretno o Lebensbornu reč, ona je nemačko „institucionalno pamćenje“ uporedila sa (svesno izabranom) amnezijom. Ipak, uz pomoć raznih istoričara i drugih istraživača, kao i druge „dece Lebensborna“ koja su u jednom trenutku počela da se udružuju i razmenjuju priče i informacije, ona u velikoj meri uspeva da rekonstruiše put koji je prošla kao beba i dete, „pre sećanja“, od trenutka razdvajanja od roditelja i porodice do usvajanja.
Ona, takođe, prilično detaljno rekonstruiše i čitav sistem Lebensborna, koji je „sticajem okolnosti“ širokoj javnosti do danas ostao prilično nepoznata „civilizacijska tekovina“, uprkos tome što sada ima već dovoljno dostupnih dokumenata, svedočanstava i razne druge građe. Zašto je tako, svakako jeste pitanje za razmišljanje.
Ingrid Von Oelhafen uspela je da pronađe i svoje slovenačke srodnike i da sa njima uspostavi kontakt. Nije, međutim, došlo do nekog prevelikog zbližavanja, pored ostalog i zato što se sve to desilo u godinama kada su bliski srodnici bili maltene na samom kraju životnog puta. Zato i ona, kada gleda unazad, a znajući takođe sudbine druge dece koja su posle deset i više godina u „novom identitetu“ vraćana u stari, ne žali previše što nije doživela još jedno „slamanje srca”.
Svoje tuge, nesigurnosti uzrokovane nejasnim identitetom i poreklom, svoju neuklopljenost, samački život bez bračnog vezivanja, svoj dugoročni problem sa nedostatkom samopouzdanja ona, na kraju, prihvata kao deo svog životnog puta, i kaže: „Ja sam Ingrid...“
Rastočeni životi
Globalno najpoznatija osoba koja se vezuje za Lebensborn nesumnjivo je Ani-Frid Lyngstad, iliti Frida, brineta iz grupe ABBA.
Mada nije do kraja jasna priroda veze između njene majke Sini i nemačkog narednika Alfreda Hasea, nesumnjivo je da je on u Nemačkoj već imao porodicu i da je, stupajući u intimne odnose sa Norvežankom, svesno ili nesvesno postupao u skladu sa himlerovskim instrukcijama o poželjnosti stvaranja rasno kvalitetnog potomstva.
Iako su posle rata ta „nemačka deca“, kako su ih zvali, u Norveškoj bila žigosana i izopštavana na veoma brutalan način (možda brutalnije nego bilo gde drugde), Frida je to u velikoj meri izbegla. Sa majkom i bakom prebegla je u Švedsku, gde takvog odijuma nije bilo, a pošto joj je majka rano umrla, odrastala je sa bakom i u himeri ulepšane priče o roditeljima.
Ipak, ni svetska slava koju je sa grupom ABBA doživela nije je poštedela depresije kada je, posle prvog susreta sa ocem, u svojim već tridesetim godinama, doživela ozbiljno uzdrmavanje identiteta. „To je teško... bilo bi drugačije da sam bila tinejdžerka ili dete. Ne mogu istinski da se povežem sa njim i da ga volim kao što bi bilo da je bio uz mene dok sam odrastala“, jedan je od njenih opisa susreta sa ocem.
Dobar deo svog potonjeg života ona će provesti daleko od javnosti, u „Greta Garbo stilu“. Koliko god da se njen život razlikuje od života ostale dece Lebensborna, (i) u tom detalju im je nalik.
Fridrihu Drugom, svetom rimskom caru i kralju Južne Italije iz 13. veka, pripisuje se prvo istraživanje o ljudskom vezivanju. Pošto je i sam govorio nekoliko jezika, došao je na ingenioznu ideju da utvrdi koji je urođeni jezik čovečanstva tako što će odgojiti grupu dece koja nikada neće čuti govor. Zamenskim majkama i dojiljama naredio je da decu hrane, kupaju i umivaju, ali da im nipošto ne tepaju i da sa njima ne razgovaraju. Računao je da će se tako saznati da li će deca najpre progovoriti hebrejski, grčki, latinski, arapski, ili možda jezik svojih roditelja.
Eksperiment se završio pre nego što je iznedrio bilo kakav lingvistički rezultat – sva deca su umrla pre nego što su izustila ijednu reč. Ali car je nenadano otkrio nešto drugo – da „deca ne mogu da žive bez pljeskanja rukama, bez gestova, bez radosti na tuđem licu i bez tepanja“.
Himlerov eksperiment sa Lebensbornom nije Nemačkoj podario rasnu i demografsku obnovu. Naprotiv. Proizveo je samo bezbroj rastočenih života, podeljenih ljudi, „slomljenih srca“...
Izvor: RTS
