Sombor.info

U bivšoj Jugoslaviji rodile su se neke od najvećih i najpoznatijih ljubavnih veza na javnoj sceni. Narednih pet o kojima ćete čitati zaista su ostale zapamćene kao velike, sudbinske i prave ljubavi.

"Ako promašimo ljubav - promašićemo i život" - stara je izreka. Izgleda da oni nisu promašili život.

Milenu i Dragana spojio je film. Upoznali su se na snimanju Horoskopa, 1969. godine, a dve godine kasnije, u decembru 1971. godine, su se i venčali tokom rada na filma Kako su se volele dve budale. Onako, usput, nenadano, baš kako to život ume da namesti.

- Snimali smo u Zvezdarskoj šumi, dramu Duška Radovića. U pauzi za ručak Dragan i ja smo skoknuli do opštine Vračar i venčali se. Na putu do opštine pridružila nam se Seka Sablić - ispričala je Milena jednom prilikom.

Ona i Dragan su bili dobri prijatelji, družili su se još na FDU. Kad su postali službeno bračni par, otišli su na ručak. Posle su se vratili u Opservatoriju na Zvezdari i nastavili snimanje, kao da se ništa nije dogodilo. Nemaju ni jednu fotografiju s venčanja, niko ih nije fotografisao.

Njihova ljubav je trajala punih 45 godina, sve do Nikolićeve smrti, koju Milena Dravić do poslednjeg dana nije prežalila.

Dragan je o Mileni uvek pričao na poseban način, činilo se da je iz dana u dan sve više voli.

- Kad sam joj prišao, imao sam utisak da je devojka koju poznajem čitav život. Osvojila me je svojom neposrednošću i normalnošću - govorio je pokojni Dragan Nikolić.

Jedno drugom su bili i najveća podrška, i najveći kritičari.

- Za brak koji traje četiri decenije može se naći više razloga da se prekine, nego da opstane. Ali, najlakše je nešto preseći i završiti, mnogo je teže boriti se da se sačuva. Ali, ponekad mala svađa može osvežiti dan. Ponekad je potrebno i biti ljubomoran, jer je i to jedan od pokazatelja ljubavi - izjavio je svojevremeno Dragan Nikolić.

Za razliku od njegovog poslovnog života koji mu je donosio sreću i tugu, život uz suprugu Branku Petrić i sinove Uliksa i Hedona, Bekimu je pričinjavao radost do kraja života.

Bekimova ljubav s koleginicom Brankom bila je poput najlepše filmske priče. On i tadašnja glumačka početnica igrali su supružnike u predstavi Jaje i, mada su se kradom promatrali, tada još nisu započeli vezu. Sudbina je htela da ih reditelj Jakov Lind naredne godine ponovno angažuje, a tokom snimanja u Opatiji rasplamsale su se emocije koje više ništa nije moglo da obuzda. Branka je ubrzo ostala u drugom stanju, ali Bekim je tada snimao seriju Odisej u Rimu, pa su se u Večnom gradu i venčali.

U pratnji kumova Ognjena Price, tadašnjeg jugoslovenskog ambasadora u Rimu, i Zorice Budisavljević, sestre Jovanke Broz, Branka je otputovala u Italiju, gde su uspeli da se venčaju iz drugog pokušaja, jer su im nedostajala neka dokumenta. Slavlje povodom braka upriličeno je u prestižnom rimskom restoranu, a među gostima bili su Beba Lončar, prva supruga Dikana Radeljaka, kao i Voren Biti. Ubrzo im se rodio prvi sin Uliks, a kasnije i drugi Hedon.

Ava Gardner i Kendis Bergen, velike glumačke zvezde, navodno su se udvarale Bekimu, no ni jedna nije mogla da otera Branku iz njegovog srca.

Ljubav između ovo dvoje vrsnih umetnika trajala je sve do smrti doajena jugoslavenske kinematografije 2010. godine, kada je on počinio samoubistvo. Pretpostavlja se da se na takav očajnički čin odlučio zbog teške bolesti.

U velikom intervjuu koji je dao za magazin Newsweek, teniski stručnjak Radmilo Armenulić govorio je i o braku s tragično nastradalom muzičkom zvezdom Silvanom Armenulić.

Njihova filmska ljubavna priča počela je kada je fini mladić, sportista iz imućne porodice, sreo lepu kafansku pevačicu. I ludo se zaljubio!

- Prvi put sam je video u hotelu Grand, tamo je pevala. Bila je veoma zgodna, naručio sam pesmu, tako je i krenulo. Silvana je bila vrlo inteligentna, iako nije bila školovana, čitala je, drugačije se oblačila. I onda sam se oženio - ispričao je Armenulić.

Protiv njihove ljubavi su bili skoro svi, ali on je bio odlučan. „Niko nije bio zadovoljan tom vezom. Svi su govorili: kafanska pevačica, nije to za tebe, ti si ipak školovan čovek… Da li je naš brak bio greška? Nije! A dobili smo i predivnu ćerku“, prisetio se Armenulić godina kad se borio protiv predrasuda sredine.

A onda se u trenutku kada su i njemu i Silvani karijere bile u usponu, dogodila tragedija

- Došlo je do sudara na Ibarskoj magistrali, bilo je jezivo. Vozeći 150 na sat podleteli su pod kamion, šef orkestra Rade Jašarević, Silvana i njena sestra Mira Barjaktarević, koja je bila u petom mesecu trudnoće - ispričao je s tugom Armenulić.

Neverovatna priča o životu i sudbini Silvane Armenulić, rođene pod imenom Zilha Barjaktarević u Doboju (gledali smo isečak iz njene karijere i u hit filmu "Toma"), i danas budi pažnju javnosti. U vreme njihovog braka, tabloide su punile priče o Silvaninom sukobu s navodnom Radmilovom ljubavnicom, ali i njenom bliskom odnosu s pevačem Tomom Zdravkovićem.

- Imaš našeg Matiju i nastavi dalje - otkrila je Gabi Arsenove poslednje reči.

Arsen Dedić i Gabi Novak braku su dobili jednog sina, Matiju Dedića, a iz prvog braka veliki kantautor ima ćerku Sandru Dedić.

Zajednički život i brak velikana muzičke scene urodio je desetinama albuma i šansona uz koje su odrasle mnoge generacije. Svi pamte i vole predivne numere "Pamtim samo sretne dane" i "On me voli na svoj način", koje je Arsen napisao za svoju Gabi.

Uvek je govorio da su oni običan par sa svetlim i tamnim trenucima.

- Prošli smo zajedno sve oblike nasilja, požar u kući, gubitak prvog djeteta, i što su njoj radili, i što su meni radili… U Gabi sam našao podršku, ona mi je obećala da će me do kraja svom snagom štititi. Tako je i bilo - pričao je.

U javnosti je uvek prevladavala slika o ljubavnoj idili između žene stene i ćudljivog umetnika.

Upoznali su se 1958. godine u Zagrebu ispred televizijskog studija. Oboje su u to vreme bili u braku, Gabi sa kompozitorom Stipicom Kalođerom, s kojim je ostala sve do 1970. godine, a Arsen s Vesnom Matoš, nećakom pesnika i noveliste Antuna Gustava Matoša. Nakon što su se razveli od supružnika postali su ljubavnici, zatim roditelji Matije, a mesec dana nakon njegovog rođenja i bračni par. Venčali su se 1973. godine.

- Moje poštovanje prema Arsenu bilo je veliko, kakav god da je bio fakin. On je dobro znao da će naći u meni ženu koja će ga podržavati do posljednjeg trena, koja će ga njegovati, čuvati, biti na njegovoj strani - rekla je Gabi nakon Arsenove smrti.

Arsen je duboko cenio Gabi kao osobu i kao pevačicu.

- Ja sam tada bio tek estradni početnik, a Gabi je već pevala s glazbenicima kao što je bio Luis Armstrong, ni manje ni više - priznao je Arsen supruzi veliki uspeh.

Izvor: blic.rs

Šta znači ako se svako veče budite između 3 i 4 sata ujutru?

Kao kognitivni terapeut, Greg Marej je primetio da je buđenje u ovim ranim jutarnjim satima često povezano sa stresom. Iako nas stres direktno ne drži budnima tokom noći, čini da nam je san lakši, pa se češće budimo baš u to vreme.

Stručnjaci za spavanje preporučuju održavanje redovnog rasporeda spavanja, izbegavanje prekomernog listanja društvenih mreža i održavanje fizičke aktivnosti i izloženosti jakom svetlu ujutro.

Stefani Romiševski, somnolog i direktor Klinike Sleepyhead, savetuje da se bude budan u isto vreme svaki dan i da se ne ide u krevet dok se ne oseti pospanost.

Ali zašto se baš budimo u specifično vreme?

Pa, razmotrite sledeće: većina nas obično utone u san između 23 sata i ponoći, i probudi se između sedam i osam ujutro. Koja vremena se nalaze tačno usred tih intervala?

„Tokom noći, naš san se smenjuje između brze faze pokreta očiju (REM) sna i faze sna bez REM-a. Svaka faza sna ima različit prag koliko je lako da se probudite dok traje“, objasnila je Anisa Das, pomoćnik direktora programa za medicinu sna na medicinskom centru Ohio State Wexner.

„Jedno verovatno objašnjenje za buđenje u isto vreme svake noći je da zaspite u isto vreme i zatim, u isto vreme svake noći, dostignete laku fazu sna i probudite se“, napisala je.

Možete razmišljati o ciklusima sna kao o ponavljajućem obrascu, ali zapravo provodimo različito vreme u svakoj fazi kako noć odmiče.

Bitno je napomenuti da se, kako jutro sve više približava, vreme provedeno u REM snu povećava – što znači da sve više vremena provodimo u relativno laganim i snovima ispunjenim snom.

„Možda je moguće da neko od ovog [buđenja u ranim satima] proizlazi iz buđenja iz anksioznih snova“, rekao je Majkl K. Skalin, profesor psihologije i neurologije na Univerzitetu Bejlor u Teksasu, za Newsweek.

To ne mora nužno da bude zbog noćnih mora o bićima iz tamnice: „Naučnici sumnjaju već oko stotinu godina da se nedovršeni zadaci zadržavaju na povišenom nivou aktivacije u mozgu i tu unose nemir sve dok se ne završe“, dodao je.

Na sreću, to znači da postoji prilično jednostavan lek: vodite spisak obaveza.

„Držanje blokčića pored kreveta i zapisivanje svega na vašem spisku obaveza, kao i svih drugih briga ili stresora koje kruže vašim umom, pokazalo se da pomaže“, rekao je Skalin.

On je autor studije iz 2018. godine koja je pokazala da provedenih pet minuta pre spavanja u sastavljanju liste budućih zadataka značajno utiče na brzinu uspavljivanja kod ispitanika – i, kako je rekao Newsweek-u, isti princip trebalo bi da se primenjuje i na noćno buđenje.

Ovo bi imalo smisla prema Kolinu Espiju, profesoru medicine sna na Odseku za kliničke neuroznanosti Univerziteta Oksford, koji zagovara ono što se naziva „stavljanje dana na spavanje“.

Jednostavno rečeno, to znači da pre spavanja provedete neko vreme razmatrajući događaje proteklog dana i planirajući sutrašnji dan.

„Kada se ljudi bude tokom noći, ono što im prvo padne na pamet i što ih može brinuti obično je prilično predvidljivo“, rekao je za Newsweek. „To je nešto što se dešavalo prethodnog dana ili nešto što dolazi sledećeg dana.“

Praksa vođenja spiska obaveza, dakle, može pomoći mozgu da procesuira stvari bez buđenja, rekao je.

Ako to ne pomogne, možda je vreme da se posavetujete sa stručnjakom – posebno ako vas problem muči više od nekoliko meseci, savetovala je Romiševski.

„Ako je prošlo više od tri meseca, onda apsolutno posetite lekara„, rekla je za Metro.co.uk.

„Nakon tri meseca, bilo koji problem sa snom može postati navika, kao obrazac za vaš mozak. U tom trenutku, nikakvo uklanjanje originalnog okidača neće rešiti problem. Možda ćete se osloboditi stresa, na primer, ali problem sa snom može ostati.“

„To je trenutak kada vam je potrebno lečenje nesanice, poput kognitivno-bihevioralne terapije (KBT), kako biste promenili obrazac ponašanja“, rekla je.

„Za to ćete morati posetiti svog lekara ili stručnjaka za san.“

Svaki lekar u Srbiji ima pravo da odbije lečenje pacijenata, odnosno pravo na prigovor savesti, a to mu omogućavaju zakoni o zdravstvenoj zaštiti i o pravima pacijenata. Sagovornici Danasa kažu da mnogi lekari ne znaju da imaju tu mogućnost, a svakako je povod da to saznaju poslednji brutalni napad na ortopeda Ž. V. (64) u beogradskom Kliničko-bolničkom centru Zvezdara, u noći 27. decembra, neposredno pred Novu godinu.

Kako Danas nezvanično saznaje, teško povređenom lekaru bila je indikovana operacija sledećeg dana zbog povreda glave, dok su zvanične informacije da je policija privela troje ljudi koji su učestvovali u njegovom napadau T. Ć, M. B. i J. G, a Prvo osnovono javno tužilaštvo podnelo je krivičnu prijavu protiv T. Ć.

Prvi lekar koji je odbio lečenje

Prvi lekar u Srbiji koji se pozvao na prigovor savesti, odnosno odbio da leči pacijenta, je prim. dr Ivica Zdravković, specijalista Opšte medicine iz Požarevca, koji za Danas kaže da je to uradio 2016. godine posle upada pacijenta u ustanovu gde je tada radio.

Komentarišući poslednji slučaj premlaćivanja kolege u KBC Zvezdara, on navodi da je to „neshvatljivo i poražavajuće jer se i dalje dešava.“ Iako postoje, dodaje, kamere i obezbeđenje, čitav taj slučaj razvlačiće se na sudu. Trebalo bi, kako dr Zdravković navodi, hitno da reaguju svi – od celokupnog društva i nadležnih do Lekarske komore Srbije, da se obezbedi kolegi najjača pravna pomoć, ali i svaka druga koja mu je neophodna.

Govoreći o „svom slučaju“ kada se pozvao na prigovor svesti, on kaže:

„Pacijent je uleteo i insistirao da mu propišem lek čija je aktivna supstanca tramadol-hidrohlorid, u narodu poznat kao trodon, koji spada u opoidne analgetike. Uz to mi je psovao sve po spisku, bio agresivan, pominjao `mrtvu decu`. Zakon o zdarvstvenoj zaštiti je jasan, ali i nejasan. Jasan je da nam daje pravo da koristimo prigovor savesti, a nejasan jer nije jasno ograničio to pravo za osnovnu namenu za koju je pretpostavljam uveden, da se ginekolozima omogući da ne rade abortuse ukoliko to ne žele. Pošto u Zakonu tako nije ograničneo, pravo na prigovor savesti sam tada iskoristio“, kaže prim. dr Zdravković.

Lekar i agresivnost pacijenta

Prema njegovim rečima, to je učinio da se oslobodi potrebe u toj situaciji da mora da leči pacijenta koji mu vređa porodicu, njega, koji je agresivan.

„I nije u pitanju samo jedan pacijent, nego mnogo njih koje sam tada sretao dok sam radio u državnoj službi. Zahvaljujući širini zakonodovaca da prigovor savesti nije definisan na jednu oblast medicine, ja sam upotrebio Član 156. Zakona o zdravstvenoj zaštiti i pozvao se na to da nemam empatiju prema pacijentu jer me vređa, agresivan je, psuje mi decu… U odsustvu empatije ne mogu da ga lečim. To sam sve napisao u svom prigovoru savesti“, objašnjava on.

Na pitanje koji su parametri ključni da kao lekar shvati da ne može da pruži zdravstvenu uslugu, da mu se celo biće buni protiv toga, da nema empatiju prema konkretnom pacijentu koji je agresivan, psuje i nasrće, dr Zdravković objašnjava:

„Prigovor savesti možemo da uložimo u svakoj situaciji kada je pacijent agresivan, osim kada je neophodno da mu pružimo hitnu lekarsku pomoć da bismo mu sačuvali život. Sa druge strane, mi smo stalno u kontaktu sa ljudima koji su bahati, agresivni i imaju stav:“Ja sam te platio, moraš da uradiš to i to“, ne shvatajući da smo ograničeni resursima, da imamo manjak ljudi… U takvim situacijama se dešava da imaš odbojnost da radiš to što bi trebalo, nemaš empatiju, snagu, koncentraciju, profesionalnost, pribranost da ne napraviš lekarsku grešku. Neophodno je da si svestan da kod određenog pacijenta ne možeš da uradiš sve što je neophodno u takvim uslovima, kao i da je bolje da u tom momentu to uradi neko od kolega. Ja ću da se povučem jer ne uspevam da imam komunikaciju sa pacijentom“.

Prigovor savesti i otkaz lekaru

Kako dr Zdravković dodaje, to se sve upiše u zdravstveni karton i obavesti načelnik.

„Ne možeš da dobiješ otkaz ako kažeš:“Ljudi, ne mogu da lečim ovog čoveka, ugrožava mi egzistenciju, psuje me, ugrožava profesionalni mir. Sa druge strane, ne može da se zloupotrebljava prigovor savesti. Kada sam to prvi upotrebio pre osma godina, uleteo mi je pacijent koji je tražio trodon, napravio haos, psovao me i pominjao moju decu“, ističe naš sagovornik i poručuje:

„Drag građanke i građani, nemojte da bijete i vređate lekare. To su ljudi koji vam spasavaju živote, leče vas. Ipak, većina ljudi ne shvata da smo eksponenti sistema, a on je takav kakav je. Takođe, postoje kolege koje su zaslužile bes, ali je svaka generalizacija loša jer većina lekara radi posvećeno svoj posao, ali i većina pacijenata su pristojni i dobri ljudi“.

Dr Miodrag Stanić, direktor LKS, uputio je Danas da pošalje pitanja mejlom, ali odgovori do obajve ovog teksta nisu stigli, dok Pprim. dr Tatjana Radosavljević, bivša direktorka LKS, kaže za Danas da u vreme kada je ona bila na čelu te strukovne organizacije, „tom problemu su se ozbiljno posvetili“.

„Nasilje prema lekarima i drugom osoblju u zdravstvu bila je glavna tema kojom smo se bavili. Naročito od 2010. do 2014. godine. U tome smo sarađivali sa Svetskom medicinskom asocijacijom, da bude jasnije, to je kao planetarna lekarska komora, i bili smo inicijatori da se donese deklaracija o nultoj toleranciji na nasilje prema zdravstvenim radnicima, da moraju da postoje panik tasteri, ali i lekari da dobiju status službenih lica u Krivičnom zakoniku, a potom i kroz Zakon o zdravstvenoj zaštiti“, navodi prim. dr Radosavljević.

Ona kaže da su se trudili da saslušaju svoje kolege koji su bili napadnuti, upute na pravnu službu za svaki vid pomoći, „ali smo naišli na zid ćutanja direktora zdravstvenih ustanova čiji su lekari pretrpeli nasilje na radnom mestu.“

Napadi na lekare i deklaracija

„Oni su minimizirali problem i naša borba je tada bila jako teška, ali smo uspeli da Svetska medicinska asocijacija donese tu deklaraciju koja je trebalo da bude obavezujuća. Imali smo u planu i širu strategiju za kolege koji su napadnuti u vidu psihološke i pravne pomoći. Kada je reč o prigovoru savsesti, mislim da većina kolega ne zna da ima pravo na to. Prigovor savesti ulaže lekar koji proceni da ne može na adekvatan način leči određenog pacijenta i prim. dr Ivica Zdravković, koji je to prvi uradio, postupio je dobro“, objašnjava sagovornica Danasa dodajući da direktori zdravstvenih ustanova moraju da prihvate prigovore savesti, osim kada je život pacijenta ugrožen.

„Ne zaboravimo, Zakon o zdravstvenoj zaštiti predviđa to, ali i Zakon o pravima pacijenata, takođe. Jer pacijenti, osim prava, imaju i zakonske dužnosti, pre svega, u vezi sa njihovim odnosom prema lekaru i drugim zdravstvenim radnicima“, ističe dr Radosavljević, dodajući da kolega sa „Zvezdare“, čak i da se vrati na posao, najverovatnije će u svakom pacijentu gledati potencijalnog napadača.

Šta kažu zakoni o prigovoru savesti i dužnostima pacijenta

Član 156. Zakona o zdravstvenoj zaštiti glasi da „zdravstveni radnik može odbiti pružanje zdravstvene zaštite ako zdravstvena usluga koju treba pružiti nije u skladu sa njegovom savešću, uverenjima ili međunarodnim pravilima medicinske etike (u daljem tekstu: prigovor savesti). Zdravstveni radnik dužan je da o prigovoru savesti sačini službenu belešku, koja se čuva u medicinskoj dokumentaciji pacijenta i o prigovoru savesti obavesti neposrednog rukovodioca (…) Zdravstveni radnik ne može odbiti pružanje hitne medicinske pomoći ističući prigovor savesti.

Istovremeno, u Zakonu o pravima pacijenata stoji da je zabranjeno ometanje zdravstvenih radnika, odnosno zdravstvenih saradnika, prilikom pružanja zdravstvene zaštite. Takođe, Zakon predviđa da nadležni zdravstveni radnik, odnosno zdravstveni saradnik, posle prethodnog upozorenja, može otkazati pružanje dalje zdravstvene zaštite pacijentu, izuzev hitne medicinske pomoći, o čemu je dužan da pismeno obavesti direktora zdravstvene ustanove, kao i da u medicinsku dokumentaciju pacijenta unese razloge za odbijanje pružanja zdravstvene zaštite.

Izvor: danas.rs

Jugo je bio nesrećna fusnota u istoriji Jugoslavije, reči su Džejsona Vuića, amerikanca srpskog porekla, autora knjige „Jugo: Uspon i pad najgoreg auta u istoriji“.

U intervjuu dnevnom listu Politika povodom izlaska njegove knjige ovu svoju tvrdnju objašnjava činjenicom da su delovi za Jugo dolazili iz Slovenije, Hrvatske, Bosne, Crne Gore, iz Vojvodine i sa Kosova i u tom je simbolika. „Kompanija nije imala od čega da sastavi auto, jer se Jugoslavija raspala“.

I Branimir Soldatović, bivši direktor Zastave izjavio je svojevremeno da je upravo Jugo bio simbol tadašnje Jugoslavije, odmah iza himne i zastave, ali i isticao povezanost kragujevačke fabrike sa kooperantima iz gotovo svih republika nekadašnje države.

Gigant sa 20.000 radnika

„Zastava je u to vreme koristila delove koji su se proizvodili u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini… Mi smo imali značajne kooperante poput Jugoplastike iz Splita, praktično kompletan enterijer vozila bio je iz Hrvatske. Kočione sisteme nam je pravio Varteks Varaždin. Imali smo značajnog kooperanta Iskru iz Kranja, gde se proizvodila kompletna elektronika. Imali smo Jugoslaviju i automobil Jugo koji je bio odličan promoter cele države“.

Osnivanju fabrike i početku proizvodnje automobila u Kragujevcu polovinom 50-ih godina prošlog veka protivilo se rukovodstvo Slovenije i Hrvatske, ali i delovi vojnog vrha, pa je kompromis nađen tako što su dobavljači i kooperanti bili diljem SFRJ.

„Tito je insistirao da ta proizvodnja bude “jugoslovenski koncipirana”. Tako je, naravno i bilo, pa je Zastava pogone, kooperante, servisno-prodajne i druge poslovne objekte imala širom bivše države, od Kopra, Kranja, Splita, Zagreba, Banjaluke, do Ohrida, Luke Bar, Prištine, Peći i drugih gradova i varoši u SFRJ i Srbiji. Gotovo da nije bilo većeg mesta u celoj državi u kojem se nešto nije radilo za Zastavu, ili sa Zastavom”, govorio je početkom 2000-ih medijima prvi direktor Zastave Prvoslav Raković.

U svoje zlatno doba, krajem 80-ih godina, cela Zastava je zapošljavala više od 53.000 radnika, od čega je oko 20.000 bilo zaposleno u fabrici automobila.

Fenomen Yugo

Brojke pokazuju da je izvoz Juga najveći izvoz u istoriji Zastave, a samo na američko tržište je između 1986. i 1991. plasirano više od 140.000 automobila. Zastavi je polovinom 80-ih godina uspelo ono što nije velikim evropskim automobilskim gigantima poput Fijata ili Pežoa. Reč je izvozu tada aktuelnog modela Jugo na tržište SAD-a. U proizvodnju Juga za to tržište bilo je uključeno 280 preduzeća iz 130 jugoslovenskih gradova.

Jugoslovenska štampa tog jula 1985. izveštavala je kako je prvi kontingent kragujevačkih automobila krenuo ka Luci Bar odakle je brodom nastavio put ka Baltimoru. Kragujevac je tog dana bio okićen zastavama SAD-a i Jugoslavije, a automobile su svečano „ispratili” tadašnji savezni premijer Branko Mikulić i amerikanac Malkolm Briklin, kreator ovog izvoznog poduhvata.

„Sve je počelo godinu ranije kada je američki biznismen Briklin u Londonu video Jugo i došao na ideju da bi mogao da ga prodaje u Americi, u kojoj je već prodavao mali japanski automobil Subaru. Briklin je 1984. došao u Kragujevac i dogovorio se sa poslovodstvom Zastave o poslovnom aranžmanu, što je pojednostavljena verzija dogovora o izvozu jugoslovenskih automobila na američko tržište”, kaže za Forbes Srbija Zoran Radovanović, novinar, nekada zaposlen u internom glasilu Zastave.

Radovanović kaže da je daleko verovatnije da se iza svega zapravo krila bojazan američke administacije o opasnostima od raspada SFRJ, te se ona pokušala sprečiti ekonomskom reintegracijom Jugoslavije i to posredstvom automobilske industrije i njenim izvozom na tržište SAD-a što nije uspelo ni mnogo većim značajnijim auto gigantima do tada.

Najgori auto u istoriji

O ovom izvoznom uspehu, pisao je i govorio i Džejson Vuić: „Tri stvari su pomogle Jugu da uzleti. Prvo, sredinom 80-ih, američki i japanski proizvođači su potpuno zapustili kategoriju jeftinih automobila. Najjeftiniji auto tada u Americi koštao je 5.000 dolara, a prosečan mali auto 9.000. Razlog je što su se Japanci, prinuđeni da ograniče svoj izvoz u Ameriku na samo 1,9 miliona vozila, odlučili za profitabilniji gornji segment tržišta, pa je postojala praznina koju je popunio baš Jugo“, govorio je Vuić.

I on, baš kao i Radovanović, ističe uticaj američke politike prema SFRJ na ovaj izvozni posao.

„Drugi faktor je politički položaj Jugoslavije kao nesvrstane komunističke zemlje koju je Amerika želela da podrži. Davala joj je prvo povoljne kredite, vojnu opremu, stipendije studentima, izgradila je nuklearnu centralu u Sloveniji, pa čak je i Zimska olimpijada u Sarajevu bila neka vrsta pomoći. Podržavali smo Jugoslaviju na svaki način, pogotovo što je tokom 80-ih njena ekonomija bila u krizi. Zbog toga je i Jugo dobio podršku”, objašnjavao je Vuić medijima u Srbiji.

Ta podrška nije bio direktan keš iz američke državne kase, pošto nijedan dolar nije potrošen na to. Bila je drugačija.

“Ima li veće izjave podrške od toga kada naš ambasador u Beogradu vozi žuti Jugo sa američkom zastavicom na njemu”.

Kao treći faktor, Vuić navodi Malkolma Briklina, poslovnog avanturistu čiji je izvoz Juga na tržište SAD-a bila još jedna u nizu njegovih neuspešnih avantura. Kao i one prethodne, izvoz Juga na to tržište, završio se posle nekoliko godina neslavno, Jugo je u SAD-a bio često predmet pošalica i izrugivanja, ali u istoriji automobilizma, naročito ovog domaćeg ostaće sledeće činjenice:

Jednoj komunističkoj zemlji uspelo je da automobil ispodprosečnog kvaliteta izveze u Reganovu Ameriku. Američki ambasador u Beogradu Džon Skenlan vozio je 1986. žuti Jugo sa američkom zastavom, a njegov naslednik Lorens Iglberger bio je član borda Jugo-Amerika.

„Jugo je postao nacionalna vest. Rano oduševljenje stvorilo je ogromno zanimanje za ovaj auto i na stotine Amerikanaca ga je kupilo, a da ga nije ni videlo”, piše Vuić.

Američka jugo-manija

Njegov motiv, pak, da napiše knjigu o ovom fenomenu je njegovo poreklo.

„Ne umem čak ni da vozim auto koji nema automatski menjač, ali uvek sam se, kao Jugo-amerikanac interesovao za retke momente kada bi Jugoslavija ušla u svest ljudi u Americi što je bilo veoma retko. Iako obrazovani, Amerikanci ne obraćaju mnogo pažnje na ostatak sveta. Sećam se kad je umro Tito, pamtim sarajevsku olimpijadu, dolazak Vlade Divca ovde, donekle Moniku Seleš… Ali najčuvenija stvar iz Jugoslavije ovde bio je Jugo“, kaže Vuić navodeći da su ga i akademske kolege zapitkivale da li će voziti taj auto.

U SAD-u je, kaže, tih godina zavladala jugo-manija.

„Svi, obrazovani i neobrazovani, znali su za ovaj auto i svi su se šalili na njegov račun”, govorio je Vuić za srpske medije o razlozima za pisanje knjige o Jugu za kojeg, suprotno naslovu, ne misli da je najgori automobil u istoriji.

Radovanović, koji je od 1983. do 1991. radio kao novinar lista Zastava, fabričkog glasila, seća se kako je ovaj “posao stoleća” pripreman.

“Počeo sam tamo da radim baš u osvit najslavnijeg izvoznog posla jugoslovenske privrede kako je nazvan izvoz modela “jugo 55 GV” u Ameriku, koji je startovao u leto 1985. godine”, kaže nam ovaj novinar.

“Kao mlad novinar lista Zastava imao sam tu sreću i privilegiju da “pokrivam” sednice poslovodstva te sam tako bio u prilici da mnoge planove fabrike doznam pre javnosti, s tim što najveći deo toga nisam mogao da objavim. Znao sam, pored ostalog, da će Jugo u dogledno vreme da zameni novi i atraktivniji model (docnije nazvan Florida), a da se planira i razvoj modela koji treba da zameni i Floridu. Kodni naziv tog modela bio je A1, a njegov razvoj zaustavio je raspad Jugoslavije”, priseća se Zoran Radovanović.

List Zastava štampan je tih godina u oko 50.000 primeraka, a osim na srpskom, izlazio je i na albanskom i na mađarskom.

Razlog su pogoni i zaposleni u Zastava grupi, poslovni partneri i kooperanti kojih je bilo i u većinski mađarskim sredinama u Vojvodini i u većinski albanskim gradovima na Kosovu. Inače, prvi broj lista Zastava nastao je još 1948. a poslednji je štampan 2012.

Fijat i na početku i na kraju

Osim Juga kao simbola, ima simbolike i u tome što je sudbina Zastave neodvojiva od italijanskog Fijata koji je obeležio i njen početak, a onda i njen kraj.

I pored činjenice da su prva motorna vozila u Kragujevcu, tačnije u Vojnotehničkom zavodu sklapana i remontovana još pre Prvog svetskog rata, a onda i između dva velika rata, kao datum osnivanja firme uzima se 26. avgust 1953. godine.

Pre toga, u pogonima Vojnotehničkog zavoda u predvorju Drugog svetskog rata, tačnije tokom 1938. i 1939. sklopljeno je 300 automobila Ševrolet, da bi tokom rata Nemci koristili ovu fabriku za popravku svojih automobila. Po završetku rata, odnosno stvaranjem socijalističke Jugoslavije, u ovim pogonima sklapani se džipovi marke Vilis, a onda je polovinom 50-ih godina usledio dogovor sa italijanskim Fijatom i početak proizvodnje automobila. Najpre su to bili džipovi Kompanjola, po licenci Fijata, da bi se već godinu kasnije tj. 1955. otpočelo sa proizvodnjom čuvenog Fiće.

“Usled rezolucije Informbiroa, iz Kragujevca je, početkom 50-tih prošloga veka, u Bosnu i druge delove Jugoslavije bila izmeštena proizvodnja artiljerijskog oružja, artiljerijske i pešadijske municije i vojne opreme, pa je oko 5.000 preostalih radnika Vojnotehničkog zavoda od predratnih 12.000 ostalo bez posla. Na inicijativu tadašnjeg visokog partijskog funkcionera, rodom iz Šumadije, Mijalka Todorovića Plavog, u Zavodima Crvena zastava rođena je ideja o potencijalnoj proizvodnji automobila“, priča Radovanović uz podsećanje da je uprkos negodovanjima i protivljenju ovoj ideji od samog početka, ona na kraju ipak realizovana, a ubrzo je otpočela i saradnja sa Fijatom.

U znak sećanja na saradnju sa ovim italijanskim automobilskim gigantom i u znak ponovne dobrodošlice, Kragujevčani su 2008. godine, kada je potpisano strateško partnerstvo sa Fijatom i osnovano zajedničko preduzeće Fijat automobili Srbija stare-nove partnere dočekali transparentom na kom je pisalo “Benvenuti a casa”, što u prevodu znači “Dobro došli kući”.

Fića kao nacionalna klasa

Proizvodnja Fiće u Kragujevcu počela je 1955. a prestala 1985. i za tih 30 godina iz pogona je izašlo 923.487 primeraka tog modela. Uporedo sa njim, u Zastavi su se decenijama sklapali i proizvodili i drugi modeli, najpre Tristać, onda Stojadin ili Zastava 101 i 128, Jugo, Jugo Florida, Jugo Koral…

„Fića je bio i ostao ubedljivo najpopularniji, i kao takav ušao je u legendu. Taj auto je motorizovao nekadašnju Jugoslaviju, sa njim je počeo ubrzani industrijski razvoj Šumadije, Srbije i Jugoslavije i značajno je doprineo posleratnoj ekonomsko-društveno-političkoj intergaciji te zemlje”, kaže Radovanović navodeći da je, po njegovom mišljenju, zlatni period Zastave upravo u vreme proizvodnje Fiće i pod rukovodstvom Prvoslava Rakovića.

„Između 1955. i 1970. je završena prva i druga faza izgradnje prve moderne fabrike automobila na Balkanu. Prvoslav Raković mi je u leto 2001, prilikom snimanja dokumentarnog filma o Zastavi pričao da je 1959. sa menadžerima Fijata, u Torinu i Rimu, pregovarao čitavih 40 dana i noći o tome da Fijat Zastavi obezbedi u to vreme astronomski kredit od 30 miliona dolara za izgradnju nove fabrike u Kragujevcu, pošto se Fića prethodno godinama sklapao na improvizovanim proizvodnim linijama u Staroj prikolici predratnog Vojnotehničkog zavoda”, kaže naš sagovornik.

Italijani su, rekao mu je tada Raković, popustili tek kada im je 40-tog dana pregovora rekao: „Gospodo, ako mi vi ne date kredit, ja odoh kod Nemaca“. Sutradan su mu saopštili da je kredit odobren.

Zastava je, zahvaljujući tom kreditu, postala najmoderniji Fijatov pogon u Evropi, a iako se kasnijih godina tvrdilo da su modeli Zastava 101 i Jugo u potpunosti domaći modeli, i Radovanović, ali i mnogi drugi poznavaoci automobilske industrije tvrde da to nije sasvim tačno. Svi modeli pravljeni u Zastavi, od prvog do poslednjeg, zapravo su rađeni ili po licencama Fijata ili pak po uzoru na iste ili slične modele koji su izlazili sa proizvodnih traka u Torinu.

„Dizajn za Stojadin i Jugo je radio italijanski dizajner Đuđaro“, podseća Radovanović.

Inače, popularnost Fiće bila je tolika da su u jednom periodu vožene, u okviru Nacionalne klase, automobilske trke isključivo ovim automobilima, a čak i danas postoji Fića fest koji okuplja vlasnike i ljubitelje ovog četvorotoškaša. Bilo je i predloga da se u Kragujevcu napravi spomenik čuvenom Fići.

Stojadin ujedinio Jugoslaviju

Najprodavaniji model je popularni Stojadin ili zvanično Zastava 101 čija proizvodnja je trajala gotovo četiri decenije, od 1971. do 2008. a zbir proizvedenih svih modela Stojadina iznosio je 1.045.458. Više od 200.000 je izvezeno. I baš kao što su se američki mediji 80-ih godina bavili jugo-manijom, 30 godina kasnije tamošnja televizija NBC izvestila je kako je novembra 2008. sa proizvodnih traka u Kragujevcu izašao poslednji model ovog automobila.

Umesto da postane muzejski primerak, pošto je bilo predloga o otvaranju Muzeja automobila u Kragujevcu, automobil je na kraju prodat. Bio je okićen cvećem, pesmama i porukama tužnih radnika koji su već tada znali da je Zastavi, onakvoj kakvoj je oni pamte, došao kraj.

Ipak, kako je pre nekoliko godina objavila Al Džazira, šestoricu muškaraca iz šest bivših jugoslovenskih republika, različitih godina, vere i obrazovanja, „upoznala, povezala i zbližila“ je ljubav prema istom automobilu. Jedan od njih, Novica Marković, osnivač je Zastava 101 kluba, ali i glavni krivac za povratak ekspedicije Kragujevac – Kilimandžaro, u znak sećanja na istovetnu ekspediciju koja je februara 1975. krenula svojim Stojadinima na put od 45 dana, dug 11.000 kilometara.

Propala partnerstva

Od 1955. do 2008. proizvedeno je 4,2 miliona automobila, počev od Fiće, preko Tristaća, Zastava 101 i 128, kao i različitih modela Juga. Izvoz je iznosio oko 700.000 vozila, a Zastavini modeli prodavani su na tržištima 76 zemalja, od SAD i Velike Britanije, preko Nemačke, Francuske, Belgije, zemalja istočne Evrope, do tržišta Afrike i Azije. Posle SAD-a, Egipat je najveće izvozno tržište ovih vozila, pošto je na njemu tokom tri decenije prodato više od 80.000 automobila marki Jugo i Stojadin.

Od sredine 60-tih prošloga veka, kada je Zastava pokušavala da uspostavi strateško partnerstvo sa francuskim Renoom, pa do 2008. o uspostavljanju strateškog partnerstva pregovaralo se sa gotovo svim vodećim svetskim automobilskim gigantima.

Krajem 80-tih i početkom 90-tih za saradnju sa Zastavom bio je zainteresovan nemački Folksvagen, a Sporazum o formiranu zajedničke kompanije Zastave i Fijata, sa odnosom kapitala 50:50, uz očuvanje brenda Zastava, za proizvodnju do 500.000 automobila godišnje, bio je najavljen za polovinu 1992.

“Nedelju dana pre potpisivanja sporazuma, UN je usvojio Rezoluciju o međunarodnoj izolaciji SR Jugoslavije i Fijat se odmah povukao iz već dogovorenog aranžmana. Istovremeno, IVEKO je odmah istupio iz strateškog partnerstva sa Zastavom kamioni i proizvodnju svojih lakih i srednjih kamiona izmestio u Tursku i Brazil”, priča Radovanović.

Zastava i Pežo potpisali su 1998. pismo o namerama kojim je bilo predviđeno formiranje zajedničke firme, ali je nakon toga usledilo bombardovanje SRJ, tokom kojeg je i sama farbika bombardovana u dva navrata. Pregovaralo se i sa južnokorejskim Hjundaijem, indijskim TATA motorsom i drugim kompanijama, ali su se ti pregovori izjalovili.

U leto 2007, Zastava je sa evropskim ogrankom Dženeral Motorsa potpisala ugovor o sklapanju Opel Astre u pogonima u Kragujevcu, ali se umesto toga dogodilo partnerstvo sa Fijatom.

San o srpskom Detroitu

Problemi u Zastavi, kao i celoj industriji otpočeli su 90-ih godina, usled ratova, sankcija, kasnije i bombardovanja, a Zastava je zvanično prestala da postoji dolaskom Fijata kao strateškog partnera. Fijat je u Kragujevcu dočekan kao spasonosno rešenje, tadašnja vlast najavljivala je brzi oporavak srpske autoidustrije i izvoz gotovo cele kragujevačke proizvodnje na inostrana tržišta.

Država je u zajedničko preduzeće unela imovinu Zastave i postala vlasnik 33 odsto kapitala, dok je italijanski partner preuzeo 1.500 radnika, a najavljene su i investicije od ukupno 700 miliona evra. Fijat je stekao udeo od 67 odsto, a prognoze su bile da će za nekoliko godina fabrika zapošljavati 10.000 ljudi i proizvoditi 300.000 automobila godišnje koji će se prodavati širom sveta.

„Izuzetno je teško, ali bez obzira na sve to, nadamo se razvoju Fijata i njegovih kooperanata i u perspektivi da svi naši dosadašnji radnici pronađu posao kod Fijatovih kooperanata ili u samom Fijatu. To nam je jedina nada, jer je Zastava nekada bila pokretač razvoja Kragujevca pa se nadamo da će to u budućnosti biti Fijat i njegovi kooperanti“, govorio je tada Zoran Marković, predstavnik zaposlenih u Zastavi.

Osim što su Fijatov dolazak označavali kao preporod Zastave i Kragujevca, tadašnji politički vrh licitirao je novcem koji je država do dolaska Italijana upumpala u posrnulu Zastavu, pa je tako nekadašnji predsednik Srbije Boris Tadić govorio o dve milijarde evra, ministar ekonomije Mlađan Dinkić o pola milijarde, a premijer Mirko Cvetković o 200 miliona.

Činjenice su, međutim, da je ugovor koji je država tada sklopila sa predstavnicima Fijata ostao tajna, pa nije poznato ni na šta se tačno obavezala, ni koliko je novca obećala strateškom partneru. Fijat, odnosno zajedničko preduzeće, primalo je od države barem deceniju od dolaska, subvencije po radnom mestu, bilo je oslobođeno plaćanja poreza i doprinosa za radnike, kao i drugih lokalnih i republičkih naknada i taksi.

U Fijatu je tokom poslednje decenije organizovano više štrajkova nezadovoljnih radnika koji su zbog manjka posla više puta slati na privremene odmore. Obećani nivo proizvodnje nikada nije ni približno dostignut, baš kao ni broj novih radnih mesta.

Model Fiat 500L koji je izlazio sa fabričkih traka u Kragujevcu prestao je da se proizvodi maja 2022. a oko 2.000 radnika dobilo je ponudu za posao u nekoj od fabrika u inostranstvu. Vlada Srbije potpisala je iste godine sa Stelantisom, kompanijom koja je nastala spajanjem Fijat Krajslera i francuske PSA grupe, ugovor o zajedničkom finansiranju proizvodnje električnih automobila u Kragujevcu, a prema najavama tokom ove godine trebalo bi da počne proizvodnja električnopog modela Panda.

Izvor: forbes.n1info.rs

Ovde će verovatno biti češće kada završi profesionalnu igračku karijeru

Nikola Jokić i ove sezone dominira u dresu Denver Nagetsa u NBA ligi, dok se u njegovom Somboru polako završava gradnja kuća, u kojima će kroz nekoliko godina verovatno živeti jedan od, ako ne i trenutno najbolji košarkaš sveta.

Srpski centar na otprilike kilometar od kuće u kojoj je rastao, a gde mu trenutno žive roditelji, gradi vile za sebe i svoju braću. Između dve ulice kupljeno je odavno pet parcela na kojima se nalazilo pet kuća. Sve one su srušene i uveliko se grade nove za Strahinju, Nikolu i Nemanju, gde će najverovatnije braća provoditi leto, ali i kasnije godine, kada Jokić završi profesionalnu karijeru.

Kuća ili bolje rečeno „dvorac“ spaja dve ulice koje su paralelne što svedoči o impresivnoj veličini, ima ogromnu betonsku ogradu u vojvođanskom stilu koja je veća nego uobičajeno, što znači da će Jokić želeti sa sačuva svoju intimu.

Novisnki reporteri su poslednji put u Somboru zbog Jokića bili letos, a tada je izgradnja kuća izgledala ovako:

U laganom ritmu, kao što živi i diše Sombor, tako raste i stambeno carstvo najboljeg košarkaša današnjice.

Kuće više nisu samo „kostur“, letos su dobile i lice i boju. Imanje je opasano ogradom sa svih strana, na kapiji piše da će onaj ko proba na silu da otvori odgovarati, jer je prostor pokriven kamerama. Unutar ograđenog prostora se i dalje vide obrisi tih novih objekata, s tim što sada niče još jedan koji je letos bio u začetku.

Ono što je za Jokića važno, jeste da mu ni hipodrom u Somboru nije daleko, kao ni čuvena štala „Dream catcher“.

Izvor: nova.rs

Prilikom odabira kućnog ljubimca, pre svega treba da se rukovodite karakteristikama rase i samim tim da li možete da uskladite potrebe psa sa vašim životnim stilom. Ali, podjednako je važno i da se karakteri vlasnika i psa "poklope".

Britanski kinolozi su se malo poigrali analizom karakteristika horoskopskih znakova i napravili spisak rasa pasa koje najbolje odgovaraju svakom pojedinačnom znaku horoskopa. Istraživanja su pokazala da se vodeni znaci najbolje slažu sa 'zabavnim i simpatičnim' psima kako bi uravnotežili njihovu 'emocionalnu' stranu.

Ovan (21. mart - 19. april)

Zbog svoje zabavne ličnosti, Ovnovi se najbolje slažu sa razigranim psima, kao što su labradori, retriveri i portugalski vodeni psi. Ljudi rođeni u znaku Ovna su aktivni i puni energije, što ih čini savršenim za ove zabavne štence, koji vole da budu na otvorenom i da se igraju. Ovi psi će takođe pomoći svojim vlasnicima da se smire kada je to potrebno.

Bik (20. april - 20. maj)

Bikovi žele pse koji odražavaju njihove lojalne ličnosti, uključujući akite, boksere i biglove. Ljudi rođeni pod ovom zvezdom su pažljivi i nežni i nikada neće odustati od nekoga koga vole. Ove tri rase su savršena kombinacija za njih jer ih nikada neće izneveriti.

Blizanci (21. maj - 20. jun)

Blizanci vole štence koje brzo uče i radoznale su, baš kao i oni. To su Border Colli, Nemački ovčar i Šetlandski ovčar. Blizanci imaju dečju nevinost i želju da uče, što ih čini dobrim trenerima pasa. Biće odlični za razigrane štence ili zrele pse koje treba dresirati.

Rak (21. jun - 22. jul)

Rak voli nežne pse, pa bi trebalo da se odluče za kavalir King Čarls španijela, hrta ili staroengleskog ovčara. Rakovi su emotivni, pa će psi koji vole pažnju biti savršeni za njih.

Lav (23. jul - 22. avgust)

Oni su hrabri i treba im jak pas da ih prati. Zato treba da imaju engleskog mastifa ili Bernardinac. Lavovi su samouvereni i društveni i vole dobrotu. Za njih su štenci hrabri, ali u isto vreme i simpatični.

Devica (23. avgust - 22. septembar)

Device su vredne i vole da pomažu drugima, a njihov savršeni pas treba da bude haski, doberman ili gonič Svetog Huberta. Savesne Device će se dobro slagati sa takvim psima. Uvek spremne za svaki mogući scenario, Device će takođe moći da se izbore sa problemima u ponašanju pasa kojima je potrebna dodatna obuka.

Vaga (23. septembar - 22. oktobar)

Vaga voli pse koji su nežni i mirni. Mogli bi se odlučiti za ši cu rasu psa, nemačku dogu ili buldoga. Nakon napornog dana, Vage vole da se vrate kući mirnom štenetu da se 'ohlade'. Pošto mrze da budu sami, potrebna im je rasa koja je spremna za izležavanje.

Škorpija (23. oktobar - 21. novembar)

Škorpije vole aktivne i smele pse koji odgovaraju njihovim takmičarskim kvalitetama. Odlično će se slagati sa dalmatincem, džek rasel terijerom ili špringer španijelom. Pouzdanim Škorpijama su potrebni sigurni štenci koji odgovaraju njihovoj prirodi. Iako ih je u početku teško osvojiti, kada vas Škorpija pusti u svoj život, oni su potpuno posvećeni.

Strelac (22. novembar - 21. decembar)

Strelci imaju odličan smisao za humor, pa im je potreban sladak pas. To može biti Bergamski ovčar, jazavčar i bul terijer. Otvoreni po prirodi, Strelac traži psa koji može da ih zaštiti i da ih prati u njihovim avanturama.

Jarac (22. decembar - 19. januar)

Jarčevi su odgovorni i praktični i vole pouzdanog saputnika kao što su šiba inu, belgijski ovčar ili šar pej. Dobiće ozbiljnijeg psa i neće ga birati na osnovu ljupkosti. Pre svega, Jarac voli dobro vaspitanje.

Vodolija (20. januar - 18. februar)

Vodolijama je potreban veseo, ali opušten pas. Dobro će se uklopiti sa nemačkim ovčarima, pudlama ili korgijima. Ljudi rođeni pod ovim znakom su samouvereni, progresivni i inteligentni. Potrebno im je štene koje je spremno za igru, ali će takođe biti mirno i tiho kada je potrebno.

Ribe (19. februar - 20. mart)

Oni su intuitivni i empatični, pa bi trebalo da nabavite čivavu, australijskog ovčara ili vajmaranca. Ribama je potrebno štene da ih razveseli kada im je teško. Dobro se slažu sa rasama koje drugi smatraju hiperaktivnim. Uživaće u društvu aktivnog, smešnog i razigranog šteneta.

Izvor: 24sata.hr

Roditelji, suočeni sa širokim spektrom izazova današnjice, neumorno tragaju za dubljim razumevanjem ključnih faktora koji će unaprediti vaspitanje njihovih najmlađih članova.

U današnjem svetu, roditelji su suočeni s mnogim izazovima u procesu vaspitanja svoje dece. Kako bi smo saznali više o zdravom i odgovornom roditeljstvu, razgovarali smo s diplomiranim defektologom i terapeutom-reedukatorom psihomotorike, Anom Vignjević.

Ono što je bitno naglasiti jeste da je ona dugogodišnji član tima prof. dr Svetomira Bojanina, renomiranog stručnjaka u oblasti mentalnog zdravlja dece i omladine.

U ovom intervjuu, Ana će nam podeliti svoje stručno znanje o ključnim elementima pružanja odgovarajuće nege u najranijem dobu, prepoznavanju simptoma neusklađenog ranog razvoja, preventivnim metodama, uticaju digitalnih uređaja na razvoj deta, saradnji s defektologom i principima vaspitavanja dece.

Kako roditelji mogu najbolje negovati svoje dete u najranijem dobu razvoja? Koji su ključni elementi u pružanju odgovarajuće nege?

- Osnovna uloga roditelja, prvenstveno majke, u najranijem dobu razvoja je da neguje svoje dete. To podrazumeva razumevanje potreba i razmena osećanja kroz pokret, dodir, reč. Tako dete doživljava sebe i svet oko sebe - rekla je.

- Nega deteta probuđuje najdublja osećanja i stimuliše kompletan psihomotorni razvoj. Zato je važno da u tom periodu života majka bude srećna i spokojna. Tada majka treba da izbegava promenu boje kose, parfema, česta i duga odsustvovanja od kuće, jer to sve može da ostavi posledice po emocionalni razvoj deteta - dodala je.

- U prve tri godine života se postavljaju emocionalne osnove deteta i jako je važno da oba roditelja budu emocionalno stabilna i prisutna, srećna i radosna, da njihov odnos bude bez burnih reakcija. Poželjno bi bilo ne planirati novu trudnoću u periodu od dve godine nakon rođenja deteta - naglasila je.

Koji su najčešći simptomi koji ukazuju na probleme u razvoju deteta? Kako roditelji mogu prepoznati ove simptome i da li postoji nešto što mogu učiniti kako bi adekvatno stimulisali razvoj svog deteta?

- Najčešći simptomi koji ukazuju na neusklađen rani razvoj deteta su:

usporen razvoj govora,
odsustvo neverbalne komunikacije i kontakta očima,
nezainteresovanost za nove sadržaje i ineraktivnu igru,
izostajanje imitacije pokreta telom, glasom i predmetom,
bezrazložni strahovi,
burne i intenzivne reakcije plača,
suzdržan odnos sa najbližim osobama,
loš san,
jednolična ishrana,
ne odazivanje na ime,
kratkotrajna i neusmerena pažnja,
stereotipni pokreti

Koje su preventivne metode koje mogu pomoći u sprečavanju razvojnih poremećaja kod dece? Kako roditelji mogu primeniti ove metode u svakodnevnom životu?

- Preventivne metode razvoja poremećaja kod dece su istovremeno i osnovni principi zdravog i odgovornog roditeljstva - rekla je i navela koji su sve indikatori.

razumevanje potreba deteta i razmena osećanja
jasno strukturisanje vremana i postavljanje granica
sloboda igre i biranja aktivnosti
motoričke i manipulativne igre
radno angažovanje roditelja sa decom
skladan partnerski odnos

Kakav uticaj digitalni uređaji i nove tehnologije imaju na ranom razvoj deteta? Koji su preporučeni pristupi i ograničenja u vezi sa upotrebom digitalnih uređaja kod dece?

- Digitalni uređaji i nove tehnologije imaju vrlo nepovoljan uticaj po rani razvoj deteta. Opažaj deteta se menja ukoliko od najranijeg razvoja dete ima ispred sebe neku vrstu ekrana što za posledicu ima opštu nezainteresovanost, izažen negativizam i poteškoće u organizaciji pažnje, učenja, anksioznost i burne reakcije, dosadu, a i probleme u postulaciji tela i motoričke aktivnosti - rekla je Ana, i dodala:

- Mišljenja sam da do 3.razreda osnovne škole dete ne treba da ima svoj mobilni telefon, a da se do tada period korišćenja televizije, tableta ... svede na minimum, ne više od 30 minuta dnevno - savetuje naša sagovornica.

Kada se roditelji mogu obratiti defektologu –reedukatoru psihomotorike? Koji su koraci i ciljevi takve saradnje?

- Defektologu se treba javiti u cilju podsticaja psihomotornog razvoja u celini( ukoliko su problemi iz ranog razvoja) i radi harmonizacije odnosa unutar porodice - kazala je.

- Ukoliko je dete školskog uzrasta, a pokazuje poteškoće u savladavanju gradiva i ponašanju, prvo se treba obtatitidefektololgu reedukatoru radi ustostavljanja adekvatne saradnje na relaciji dete-roditelj-nastavnik I podsticaja razvojnih sposposbnosti deteta- dodala je.

- Znači, ako dete pokazuje simptome, o kojima sam vam malopre govorila, treba se odmah javiti defektologu-reedukatoru kako bi rana intervencija terapeuta bila što uspešnija - naglasila je.

Kako biste opisali pristup vaspitavanju dece? Koje su ključne smernice i načela kojima se treba voditi u vaspitnom procesu?

- Prvo, najvažnije pravilo vaspitnog procesa je da se prema deci treba ophoditi kao prema sebi ravnima, tj.kao prema odraslima na nivou onih sposobnosti koja su deca to tog trenutka razvila. To je jedini način da ne izgubimo odnos sa decom - rekla je Ana.

- Sa decom treba živeti , a to znači radovati se što smo sa njima. ne možemo ih vaspitavati ako ih odvedemo u šetnju i gledamo u svoj telefon, ili napeti i nervozni. Jedino ima smisla ako zajedno uživamo u toj šetnji - savetovala je, i dodala:

- Nije bitan kvantitet vremena ako ga nismo kvalitetno proveli na uzajamno zadovoljstvo. Roditelj mora biti dobar oslonac svom detetu da odraste u dobrog čoveka - dodala je dr. Vignjević.

Kako škola može uticati na socio-emocionalni razvoj deteta? Koje su ključne uloge šk ole u podršci celokupnog razvoja deteta?

- Uticaj škole je jako veliki. Ali i odgovornost za mnoge aktuelne stvari koje nam se dešavaju. Ona je od sudbinske važnosti za svako dete i njegov život - rekla je.

Koliki je značaj vannastavnih aktivnosti koje bi trebalo da budu prisutne u školskom okruženju i kako one doprinose socijalnom i emocionalnom razvoju učenika?

- Istakla bi da su vannastavne aktivnosti od vitalnog značaja jer time ovu instituciju vraćaju u središte društvenog života učenika koji je pohađaju - naglasila je.

- One čine da se kod svakog učenika podstiču njegove individualne sposponosti što bi trebalo da bude primarna uloga škole - istakla je.

Dr Ana, pored uloge roditelja i kliničkog defektologa, svakodvnevno odgovara i specifičnim zahtevima svojih učenika u osnovnoj školi za decu sa poremećajem u društvenom ponašanju. Ovo je posebno izazovna i odgovorna pozicija u kojoj je potrebno pružiti podršku i adekvatno se prilagoditi individualnim potrebama svakog deteta.

Njeno znanje i stručnost u oblasti zdravog roditeljstva i podrške psihomotornom razvoju deteta pružaju dragocen uvid i savete za sve roditelje koji žele da pruže najbolju moguću negu i podršku svom detetu.

Izvor: sd.rs

Pisac naučne fantastike Ted Ćang napisao je klasičnu kratku priču u kojoj mladi trgovac putuje godinama u budućnost i tu sreće buduću verziju sebe.

Tokom priče, čovek dobija upozorenja, obećanja i savete od njegove starije, mudrije verzije.

Ta predskazanja potom menjaju tok trgovčevog života sve dok konačno ne postane stariji čovek, koji opet sreće mlađu verziju sebe i prosi mu iste mudrosti.

Scenariji poput ovog izuzetno su popularni i tema su mnogih romana kao i filmova poput Povratka u budućnost, i TV serija Porodični čovek, Kvantni skok i Doktor Hu.

Iz očiglednih razloga, ovi narativi su oduvek bili prepuštani svetu naučne fantastike.

Ali šta ako – a to je jedno veliko ako – biste mogli da sretnete budućeg sebe?

Kakvo neobično pitanje, ali verujem da ga vredi postaviti.

Ja sam psiholog i profesor, te sam svestan da razgovor o hipotetičnim posledicama putovanja vremeplovom može da zvuči neobično kad potekne od nekoga poput mene.

Ali moje istraživanje u poslednjih 15 godina nije previše udaljeno od ove teme.

Uglavnom sam se usredsređivao na razmišljanja ljudi i njihovom odnosu prema budućem sebi i nedavno sam objavio knjigu na tu temu.

U njoj istražujem razloge zašto nam je toliko teško da donosimo dugoročne odluke i kako – unapređenjem emocionalne povezanosti sa našim budućim sobom – možemo u konačnici da donosimo bolje odluke.

Tokom istraživanja sam primetio da često zamišljamo budućeg sebe kao potpuno drugu osobu.

Ta sklonost može da nam donese probleme.

Da biste stekli sliku zašto, pomislite na nekoga u vašem životu kog jedva da poznajete: komšiju ili kolegu, na primer.

Kad bi taj neznanac od vas tražio da se žrtvujete za njega – na primer, da mu pozajmite novac – mogli biste ljubazno da ga odbijete.

Ali ako se prema budućem sebi odnosimo na isti način, onda ima smisla zašto ponekad pokleknemo pred kratkoročnim žudnjama kao što je kupovina luksuznog televizora ili automobila, umesto da uradimo nešto zbog čega ćemo se osećati bolje na duže staze – uštedeti za letovanje sledeće godine, na primer.

Kad bismo samo mogli da pretvorimo budućeg sebe u manjeg neznanca: u ljude kao što su naši partneri, najmiliji ili najbolji prijatelji.

Jedan način da se premosti emocionalni jaz je da razmišljamo o budućem sebi na konkretnije i živopisnije načine.

Ono što je živopisno je emocionalno, a ono što je emocionalno može da nas natera na delanje.

U skorašnjoj studiji, na primer, moji saradnici i ja smo se udružili sa jednom bankom i otkrili da su klijenti, kad vide ostarele slike sebe pored podsticajnih poruka za štednju za penziju, 16 odsto skloniji da uplate u fond od ljudi koji su samo dobijali podsticajne poruke.

Drugi radovi su pokazali da pisanje pisama budućem sebi – a onda i od njega – može na sličan način da ojača vezu između sadašnjeg i budućeg sebe.

U redu, pokazivanje ljudima slike njihovog ostarelog lica ili navođenje da se upuste u hipotetične razgovore daleko su od pravog susreta uživo sa budućim sobom.

Ali nije teško zamisliti da će u bliskoj budućnosti biti moguće mnogo bogatije interakcije uz pomoć veštačke inteligencije.

Šta bi bilo kad bi model veštačke inteligencije sličan ČetGPT-ju ili Bardu mogao da se obuči na životnim iskustvima pojedinca?

Ovi modeli postali su izuzetno pametni učeći iz beskrajnih setova podataka kako ljudska bića komuniciraju i praktično rade na osnovu pravljenja predviđanja.

Kad bi takav model inkorporirao stvari kao što su vaše rodno mesto, istorija školovanja, karakterne crte, veze i hobiji – baš kao i kod miliona drugih ljudi – možda bi mogao da predvidi kakva ćete osoba biti za 10 ili 20 godina.

Da se razumemo, model ne bi predviđao koje biste odluke tačno donosili.

Više bi pokazivao vaš potencijal, zasnovan na životima ljudi sličnih vama: ne samo jedan mogući život za vas, već više, najverovatniji mogući životni put za vas.

Kao vremenski putnik, ne iznenađuje da je Doktor Hu ne jednom sretao samog sebe.

A opet, uprkos mudrosti i iskustvu, oni su se često ophodili jedni prema drugima kao potpuni neznanci – provodeći susrete svađajući se, kritikujući odevanje jedni drugih ili komentarišući redizajnirani Tardis.

E, sad zamislite razgovor sa tom budućom verzijom sebe na isti način na koji biste razgovarali sa prijateljem ili najmilijim danas.

Šta biste ga pitali?

Izdvajanje malo vremena da zamislite susret sa budućim ja može da vam pomogne da donosite bolje odluke danas
Moja prva refleksna reakcija – i drugih ljudi sa kojima sam o tome razgovarao – često je otpor.

Izvor ovoga svodi se na našu želju da sebe doživimo kao jedinstvene.

Kako, pitamo se, algoritam može da napravi predviđanje za mene – mene sa složenim karakteristikama koje me čine jednim u osam milijardi?

A opet moram da prihvatim – nerado – da nisam baš toliko jedinstven koliko bih voleo da budem, a algoritmi već svakodnevno predviđaju moju ličnost, želje i izbore.

Svaki put kad slušam personalizovanu muzičku listu na Spotifaju ili pokažem da mi se sviđa Netfliksova preporuka, neki oblik veštačke inteligencije ju je već predvideo.

Kako ovi algoritmi postaju sve moćniji, sa većim pristupom podacima o nama i drugim sličnim ljudima, nema razloga da se ne prošire dalje od površinskih detalja kao što su izbori za zabavu budućeg mene.

Oni bi mogli da predvide kako će se starija, pametnija verzija vas osećati u vezi sa odlukama u vašem životu.

Osam pitanja koje možete da postavite „budućem sebi“

Dakle, da se vratim na moje prvobitno pitanje: da stvarno možete da putujete vremeplovom i sretnete budućeg sebe, o kojim aspektima vašeg života biste više voleli da znate?

Za koje biste voleli da ostanu obavijeni velom tajne?

A ako biste odustali od tog susreta, zašto?

Razmišljao sam mnogo šta bih ja uradio.

Moj prvi instinkt bio bi da pitam budućeg sebe stvari kao što su… Da li si srećan?

Da li je tvoja porodica srećna i zdrava?

Da li je okruženje bezbedno za tvoje unuke i praunuke?

Što sam više razmišljao o tim prvobitnim pitanjima, sve sam više shvatao koliko se brinem zbog onoga što nam budućnost donosi.

Vrlo neformalna anketa sprovedena na mojoj ženi i nekoliko prijatelja pokazala je da nisam usamljen u toj sklonosti.

Ali što sam dalje razmišljao, shvatio sam da bi najmoćnija pitanja bila ona koja bi mi pomogla da donesem bolje odluke danas.

Sa tim ciljem, mogao bih da sastavim nekoliko pitanja koja bi trebalo da započnu dijalog između nas, kao što su:

● Na šta si najviše ponosan i zašto?

● Na koje si se načine – i pozitivne i negativne – vremenom promenio?

● Šta ti najviše nedostaje iz ranije faze života?

● Za kojim delima si zažalio?

● Za kojim delima si zažalio što ih nisi uradio?

● Koji je vremenski period koji bi najviše voleo da ponoviš?

● Na šta bi trebalo više da obraćaš pažnju danas?

● Na koje stvari bi trebalo da stavim malo manji naglasak?

Zamislite da postavite ovih osam pitanja vašem budućem sebi.

Šta biste mogli da saznate što bi promenilo vaš život danas?

Bio bi to verovatno najvažniji razgovor u vašem životu.

Međutim, istina je da ne morate da čekate da izmisle vremeplov ili naprednu veštačku inteligenciju za odgovore na osnovu kojih možete nešto da učinite.

U mojim psihološkim istraživanjima, naučio sam da izdvajanje malo vremena za zamišljanje tog susreta može da vam pomogne da donosite bolje odluke danas, premostivši emocionalni jaz između onoga ko ste danas i onoga ko ćete biti sutra.

Potrebno vam je samo malo mašte i spremnosti da se zamislite u koži osobe prema kojoj se trenutno odnosite kao prema neznancu.

Izvor: danas.rs

Prema najnovijem izveštaju Državne lutrije Srbije, u 1. kolu igre na sreću, Loto sedmica koja je iznosila 350.000 evra nije izvučena.

Loto rezultati izvlačenja 1. kola koje je održano 5. januara 2024. su, prema izveštaju Državne lutrije Srbije sledeći:

Loto rezultati
U glavnom Loto izvlačenju izvučeni su sledeći brojevi: 13, 14, 32, 23, 18, 7, 29.

Dobitna kombinacija u glavnom Loto izvlačenju je glasila: 7, 13, 14, 18, 23, 29, 32.

Večeras je 15 igrača osvojilo „šesticu“ koja je iznosila 189.045 dinara.

Loto plus rezultati
Što se tiče izvlačenja Loto plus sedmice u vrednosti od 10.000.000 dinara, izvučeni su sledeći loto brojevi: 28, 8, 36, 25, 9, 5, 16.

Dobitna kombinacija glasila je: 5, 8, 9, 16, 25, 28, 36.

Nažalost, ni u igri Loto plus nije bilo dobitnika.

Džoker izvlačenje
Džoker igra u 1. kolu se igrala za 40.000 evra.

Džoker kombinacija glasila je: 0 7 7 0 7 0

U ovom kolu nije bilo „džoker“ dobitnika.

Kompletan izveštaj i rezultate Loto izvlačenja možete pogledati na sajtu Državne lutrije Srbije.

Većina ljudi je ukrasila kuće za praznike, okitila jelke i uključila lampice. Figurice Krcko Oraščić mogući su dodatak u prazničnoj dekoraciji, bilo da stoje same ili vise na jelki. Ovi ukrasi mogu se videti na mnogim mestima, ali postavlja se pitanje – kako su postali jedan od simbola Božića?

Prema nemačkom folkloru, Krcko Oraščić donosi sreću porodici i štiti dom, prenosi PRCG pozivajući se ukchristmasworld. Kako se navodi, predstavlja snagu i moć i pazi na porodicu, terajući zle duhove i opasnost.

Ove figure poreklo vode iz pređašnjih običaja obedovanja gde su bile deo zabave tokom dezerta. Pokrenule bi zabavne diskusije tokom kraja obroka, koji je uključivao orahe i lešnike.

Rani dizajn Krcka Oraščića bio je povezan sa pticama, životinjama i ljudima. Do sedamnaestog i osamnaestog veka nisu uzeli oblik kraljeva i vojnika, kakav poznajemo danas.

Krcko Oraščić je u početku bio popularan u Nemačkoj i pravio se u planinskom regionu Ercgebirge.

Do devetnaestog veka i baleta Čajkovskog ova tradicija nije bila poznata u svetu.

Mnogi su čuli za balet i možda su se i počastili odlaskom u pozorište da ga pogledaju.

Priča o ovoj produkciji prvo je došla od romana Krcko Oraščić i kralj miševa E.T. Amadeusa Hofmana krajem osamnaestog i početkom devetnaestog veka, a odatle je najvjerovatnije i prepoznat božićni Krcko Oraščić.

Balet je prvi put odigran 1892. godine u Sankt Petersburgu i ostao je i danas popularna praznična poslastica za ljude širom sveta, zbog svoje božićne teme.

Od tada, balet i nemačka figura Krcka Oraščića postaju omiljeni širom sveta.

Tu se krije odgovor na pitanje – zbog čega Krcko Oraščić dobija na popularnosti svakog Božića.

Izvor: danas.rs