Sombor.info

Ministarstvo za brigu o selu raspisalo je konkurs za kupovinu seoske kuće sa okućnicom u 2023. godini. Prijave traju do utroška sredstava predviđenih za ove namene, a najkasnije do 1. novembra.

Za dodelu bespovratnih sredstava mogu konkurisati punoletni državljani Republike Srbije koji nemaju navršenih 45 godina života i pripadaju sledećim kategorijama: pojedinac, samohrani roditelj, bračni par, vanbračni partneri.

Bespovratna sredstva se dodeljuju za kupovinu seoske kuće koja se nalazi u svim naseljenim mestima u Republici Srbiji, izuzev u gradskim i opštinskim sedištima i prigradskim naseljima.

Ministarstvo za brigu o selu dodeljuje bespovratna sredstva za kupovinu seoske kuće sa okućnicom čija procenjena tržišna vrednost nepokretnosti ne može biti veća od 1.200.000 dinara.

Maksimalni iznos bespovratnih sredstava predviđen za kupovinu seoske kuće sa okućnicom iznosi 1.200.000 dinara.

Ministar za brigu o selu Milan Krkobabić izjavio je da je za kupovinu seoskih kuća u 2023. godini opredeljeno ukupno 500 miliona dinara. Istakao da su uslovi konkursa ostali isti. Za pomoć mogu da konkurišu mlađi od 45 godina, državljani Srbije ne u kraćem periodu od tri godine, koji nemaju već stan ili kuću, ali mogu da imaju u vlasništvu poljoprivredno zemljište.

Krkobabić je napomenuo da je u prethodnom periodu useljena 1.631 kuća u 119 lokalnih samouprava.

Tekst konkursa i prateća dokumentacija mogu se preuzeti ovde.

Ovog vikenda u Baču je održano prvo ovogodišnje takmičenje u dizanju tegova, Prvenstvo pokrajine za juniore u kategorijama od 15 do 17 godina. Somborski klub dizača tegova Radnički otišao je na ovo takmičenje dosta oslabljen usled bolesti takmičara, ali uspeh nikako nije izostao.

U kategoriji do 49 kg Tajana Merl uspela je da na svom prvom takmičenju osvoji bronzanu medalju sa rezultatom 23 kg trzaj i 32 kg izbačaj.

Maša Rakonca je u odličnom nastupu i uz oborene lične rekorde u obe discipline, 30 kg trzaj i 41 kg izbačaj, za samo jedan kilogram pobedila konkurenciju i osvojila prvo mesto, a isto tako i mladi David Milošević je u svom prvom zvaničnom nastupu i uz izvanredan rezultat trzaj 38 kg izbačaj i 48 kg osvojio prvo mesto. Takmičarska sezona se za somborski klub tek zahuktava i takmičarima koji vredno i svakodnevno treniraju tek predstoji borba za najviša odličja – navodi se na kraju klupskog izveštaja.

Izvor: somborsport.org

U velikoj sali Doma kulture u Gakovu danas je odigrana predstava „Linija razgraničenja“ autorke Tanje Ogrizović, koju izvode članovi dramske sekcije Udruženja slepih i slabovidih i dramske sekcije Osnovne škole „Ivo Lola Ribar“. Ovim povodom Dom kulture u Gakovu posetili su i gradonačelnik Sombora Antonio Ratković i članica Gradskog veća Antonija Nađ Kosanović.

Predstava je deo projekta „Iluzijom za inkluziju“ koji priređuje Udruženje slepih Sombor u saradnji sa Udruženjem somborskih učitelјa, a uz podršku Ministarstva za kulturu i informisanje, Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, informisanje i odnose sa verskim zajednicama i Grada Sombora, a obrađuje teme vršnjačkog nasilјa, neprihvatanja različitosti, senzacionalizma u medijima i daje svoje rešenje za suočavanje sa ovakvim problemima.

Pre same predstave, gradonačelnik je zajedno sa predstavnicima Mesne zajednice Gakovo obišao prostorije Doma kulture, gde je zahvalјujući zajedničkom investiranju lokalne samouprave i Mesne zajednice opremlјena nova kuhinja i obezbeđeno grejanje.

Gradonačelnik je istakao da mu je drago što je imao priliku da pogleda predstavu baš u ovom renoviranomprostoru, te da će Grad Sombor nastaviti da ulaže u obnovu domova kulture sa namerom da se osnaže kulturna dešavanja u naselјenim mestima

„U prethodnim godinama rekonstruisali smo i Dom kulture u Staparu, u Bačkom Monoštoru, a trudimo se da ove godine opremimo i domove kulture u drugim naselјenim mestima i to će biti naš cilј, ali ono što je najbitnije je da se svi ti domovi kulture koriste i da su na raspolaganju stanovnicima ovih naselјenih mesta. Takođe, cilј nam je i da kulturna dešavanja ožive na selima i da aktivnosti koje sprovode ustanove kulture u gradu, u značajnoj meri budu sprovedene i u naselјenim mestima. Drago mi je što je danas ovde i Daliborka koja vodi ovaj Dom kulture fenomenalno i što sam se uverio da je ovde sve više i više programa, te da su to prepoznali i stanovnici Gakova. Očekujem da i u drugim selima ovaj recept prepišu i da nastave sa što više kulturnih dešavanja u svojim selima“, poručio je gradonačelnik Ratković.

Junak priče koju vam danas donosimo nije bio običan sportista, već ličnost i pojava za divljenje. Uzor kome se teži, prva svetska košarkaška zvezda koja dolazi sa naših prostora i istinska legenda igre pod obručima.

Naravno, reč je o neprikosnovenoj zlatnoj levici jugoslovenske košarke - Radivoju Koraću.

Korać je rođen u Somboru 5. novembra 1938. godine. Majka Zagorka bila je iz stare somborske građanske porodice, dok je otac Bogdan bio poreklom iz Like, iz jedne svešteničke porodice. Brat Đorđe rodio se 1940. godine u Somboru.

Porodica se nakon rata seli u Beograd, međutim, ubrzo po dolasku u prestonicu Koraćev otac je osuđen na dve godine robije na Golom otoku. Mama Zaga je čvrsto držala porodicu u tom periodu. Radivoj je upešno završio osnovnu školu, zatim „Drugu beogradsku gimnaziju“. Bio je odličan đak, nakon gimnazije je odlučio da upiše Elektrotehnički fakultet, bio je jako zainteresovan za fiziku i matematiku. Međutm, zbog velikih obaveza u košarci nije uspeo da diplomira, iako mu je to bila velika želja.

Korać je sa 16 godina počeo da igra za BSK (kasnije OKK Beograd) kod trenera Borislava Stankovića. Negov asistent Dragan Glišić Gliša rekao je da je Korać najpre bio stidljiv i povučen do momenta dok nije uzeo loptu. Kad je počeo da šutira iz raznih pozicija bilo je jasno da je reč o budućem košarkašu. Bilo je dovoljno naučiti ga da kako se vodi lopta, jer je šuterske sposobnosti imao urođene.

Sa svojim OKK Beogradom osvojio je četiri prvenstva Jugoslavije (1958, 1960, 1963, 1964). U deset sezona, za beogradski tim je odigrao 169 utakmica postigavši fascinntnih 5773 poena (34 po meču).

14. januara 1965. godine Korać je u Hali 3 Beogradskog sajma, na meču Kupa šampiona protiv švedskog Alvika postigao 99 POENA! Samo jedan koš nedostajao je Žućku da nadmaši rekord Vilta Čemberlena koji je na jednoj NBA utakmici ubacio 100. OKK Beograd je pobedio sa 155:57. U dve utakmice Korać je Šveđanima ubacio 170 poena.

Karijeru je nastavio u Belgiji, bio je prvi strelac Standarda iz Liježa u sezoni 1967/68 kada je ovaj tim osvojio titulu u Belgiji. Jednom prilikom gostovao je u popularnom TV šou i voditeljka ga je pitala koliko bacanja može da ubaci iz 100 pokušaja, odgovorio je između 70 i 80. U tom momentu zavesa se pomerila, a iza nje je stajao koš. Korać je prihvatio izazov, uzeo loptu i ubacio svih 100 bacanja!

Bio je poznat po načinu na koji je izvodio „penale“. Radio je to sa dve ruke, loptu je držao tik iznad poda i izbacivao ju je odozdo.

Već naredne sezone preselio se u Italiju. Igrajući za Petrarku iz Padove bio je najbolji strelac italijanskog prvenstva, sa 592 poena na 22 utakmice.

Korać je u prvoj ligi debitovao sa 19 godina i sedam puta u nizu bio je najbolji strelac šampionata! Niko ni pre ni posle njega u istoriji košarke na ovim prostorima nije uspeo da ostvari to!

Odigrao je hiljadu zvaničnih utakmica za klubove u Jugoslaviji, Belgiji i Italiji i pretpostavlja se da je postigao više od 35.000 koševa.

Reprezentacija

Za jugoslovenski nacionalni tim je debitovao 1958. Za reprezentaciju Jugoslavije je igrao na četiri Evropska prvenstva i na tri je bio prvi strelac (Beograd 1961.-216, Vroclav 1963.-239, Moskva 1965.-195). Sa reprezentacijom je osvojio dve srebrne medalje na Evropskim prvenstvima (1961, 1965), dve na Svetskim prvenstvima (1963, 1967) i Olimpijskim igrama 1968., kao i bronzanu medanju na Evropskom prvenstvu 1963. Odigrao je ukupno 157 međunarodnih utakmica i postigao 3153 poena, za tadašnje standarde imao je neverovatan prosek od 20,1 poen po utakmici.

Tragična smrt

Neponovljivi Žućko tragično je preminuo u 29. godini života.

Životni i sportski let slavnog asa završio se nesrećnog 2. juna 1969 godine. Korać je nastradao u saobraćajnoj nesreći, vraćajući se automobilom za Beograd posle utakmice reprezentacije Jugoslavije i selekcije Bosne i Hercegovine.

Taj meč odigran je u Sarajevu 1. juna, a Korać je povratak iz prestonice BiH odložio za naredni dan. Razlog je bilo obećanje koje je Žućko dao novinaru "Oslobođenja" da će mu dati intervju. Odmah nakon razgovora krenuo je svojim automobilom za Beograd. Želeo da što pre stigne kako bi u Ateljeu 212 gledao predstavu "Kosa". U selu Kamenica, 12 kilometara od Sarajeva Žućko je dugo preticao jedno vozilo i dogodio se strahovit sudar.

Korać se vraćao sa utakmice svojim "folksvagen 1600" automobilom, koji je dobio na poklon od predsednika Standarda. U jednom momentu pokušao je da pretekne "fiat 1300" koji se takođe kretao iz pravca Sarajeva. Nažalost, iz suprotnog pravca dolazio je autobus. U trenutku kada je razvio brzinu od oko 100 km na čas na klizavom putu izgubio je kontrolu i prednjim desnim krajem udario "fiata". Okrenuo se od udarca na levu stranu kolovoza i na njega je naleteo autobus. "Folksvagen" je prošao nekoliko desetina metara, Korać je ispao iz vozila. Njegovo vozilo se survalo u potočić razlupano.

Odmah nakon stravičnog sudara naišao je automobil u kom su bili selektor Ranko Žeravica i njegova supruga Zaga. Uneli su Žućka u automobil i pojurili ka bolnici, ali nije mu bilo spasa. U jednoj ispovesti Žeravica je otkrio da je legendarni as preminuo na rukama njegove supruge.

"Zaga mu je rukama vraćala organe u stomak. Gledao sam kako Žućko umire na njenim rukama. Tugu koju sam osetio tog 2. juna 1969. godine nikad nisam uspeo da potisnem iz duše".

Veliki Korać preselio se na nebeski teren i iza sebe ostavio brojne rekorde i neizmernu tugu. Njegova tragična smrt potresla je ceo prostor bivše Jugoslavije.

Prvi sportista koji je sahranjen u Aleji

Tog tužnog 3. juna dva kilometra duga kolona Sarajlija koračala je iza kovčega u kom se nalazilo telo legendarnog košarkaša. Prvi iza kovčega koračao je Bogdan Korać. Sumorna povorka zaustavila se i ostavila cveće na mestu na kome je poginuo.

Sahranjen je uz najveće počasti u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu.

Na zahtev tadašnjeg predsednika Jugoslavije Josipa Broza Tita, kovčeg sa posmrtnim ostacima bio je prekriven olimpijskom, a ne državnom zastavom.

Tito je to obrazložio rečima:

- On je bio veći od zemlje koju je predstavljao. Pripadao je celom svetu!

Zanimljivosti:

* Korać je imao neverovatnu ponudu da pređe u Crvenu zvezdu. Legendarni Aleksandar Saša Gec mu je nudio dvosoban stan i FIAT 1300 da obuče crveno-beli dres, ali skromni Žućko je odbio. „Hvala ti, Saša, ali mene to stvarno ne interesuje“.

* Žučko je bio prvi evropski košarkaš koji je pozvan da igrač za čuvene Harlemovce (Harlem Globetrotters).

* U Beogradu, ugao Knez Mihailove i Obilićevog venca je Ćošak Radivoja Koraća – nekada mesto sastanka Koraća sa svim poznanicima i prijateljima.

* Korać je doneo prvu ploču „Bitlsa“ u Beograd. Za „Bitlse“ je u direktnom javljanju iz Londona rekao: „Ljudi, ovde sviraju neki Bitlsi. Mnogo su dobri! Zapaliće svet!“

* Obožavao je književnost, pozorište, slikarstvo… Korać je bio čest gost Narodnog pozorišta. Divio se Crnjanskom, Lubardi, Konjoviću, Andriću. Sa nobelovcem Andrićem je često pričao o književnosti.

Izvor: Kurir.rs

Ministarka zdravlja Danica Grujičić izjavila je da će to ministarstvo ući u projekat reforme primarne zdravstvene zaštite, tako što će videti sa ekonomistima koliko pacijenata jedna zdravstvena stanica mora da ima da bi "bila isplativa". Ako se samo na ekonomskim osnovama spoje zdravstvene stanice, u manjim mestima bi ljudi mogli da ostanu bez državnih ambulanti, upozorava struka. Pitaju se i da li to otvara prostor da državne zamene privatni domovi zdravlja.

U okviru reforme zdravstvenog sistema, postoji tzv. institucionalno spajanje koje podrazumeva da se zbog viška kapaciteta i malog broja stanovnika, od više zdravstvenih ustanova napravi jedna. Postavlja se pitanje kakvu će onda zdravstvenu uslugu dobijati ljudi koji žive u tim mestima, i da li će zbog toga morati fizički da putuju u susedni grad.

“Skoro sam bila u Bojniku gde imate osam sela sa ukupno 206 stanovnika. S druge strane imate jedno selo koje ima tri hiljade stanovnika. Naravno da treba doći i do tih 206 ljudi. Videćemo da preko novog kredita svetske banke nabavimo pokretne ambulante”, kaže ministarka zdravlja Danica Grujučić.

Ministarka zdravlja je rekla da „ne treba bežati od integracije privatne zdravstvene zaštite, koja ima sigurno mesto u čitavom sistemu“, ali da se to neće dogoditi dok ne bude dobro organizovana državna zdravstvena zaštita.

Pneumofiziolog Aleksandar Radojević pre tri godine napustio je posao u bolnici u Čačku i otvorio privatnu ambulantu.

Kako je objasnio za N1, kaže da je neostvarljiva zamisao da se prebrajaju pacijenti, lekovi i lekari po ordinacijama, kako bi se videlo, kako je objasnio, “koliko i ko prepisuje tableta”.

“Lekari u opštoj praksi i sada rade u nemogućim uslovima. Oni imaju sistem kapitacije na osnovu kojeg se već broje usluge, tablete i ostalo. I na osnovu toga im se i kroji plata. Dakle, to je razlog zbog kojeg lekari neće da rade ni u provinciji ni u ambulantama, a ne zbog toga jer im se gadi provincija u Srbiji”, objašnjava Radojević.

Rade Panić, predsednik Sindikata lekara i farmaceuta Srbije, kaže za N1 da je zamisao velikih farmacetskih kuća i onih kompanija koje dolaze sa zapada, da se u Srbiji sve privatizuje. I naglašava da je zdravstvo jako skupo, da će se u njemu uzimati veliki novac, ali da nema nikakvog razloga da se privatizuje.

“Ovo je osmi, deseti, petnaesti kredit ili bespovratna pomoć koja se dobija od EU i Evropske banke koja služi za reformu zdravstvenog sistema. Svi ti novci su otišli u privatne džepove. Ni dan danas nemamo informatički tim pri ministarstvu zdravlja. I dalje ne funkcionišu niti elektronski dosije ni elektronski karton”, rekao je Panić za N1.

Prema istraživanju BIRN-a, ugovor o izradi masterplana za reformu zdravstva bio je vredan 825.000 evra, a zaključen je 2019. godine. Trajanje ugovora je bilo dvanaest meseci, što znači da je za optimizaciju zdravstvene mreže svakog meseca izdvajano skoro 70.000 evra. A posao je poveren stranom konzorcijumu.

Izvor: n1info.rs

Mopsovi (engl. Pug dog) se često pominju kao kompletni psi u malom telu. Ovi čvrsti, kompaktni psi deo su udruženja American Kennel Club Toy group, a poznati su i kao klovnovi psećeg sveta zbog odličnog smisla za humor i želje za pokazivanjem.

Poreklo

Mopsovi potiču iz Kine datirajući iz vremena dinastije Han (od 206. godina pre Hrista do 200. godine za vreme Hrista). Neki istoričari veruju da su povezani sa tibetskim mastifima. Bili su jako cenjeni od strane kineskih careva i živeli su u luksuznim odajama, a ponekad su ih i čuvali i vojnici.
Spadaju u jednu od tri vrste pasa sa kratkom njuškom za koje je poznato da su kinezi uzgajali: lavlji pas – pekinezer i pas pod nazivom Lo sze (koji se smatra drevnim mopsom). Određeni veruju da su čuveni kineski „Foo“ psi predstavljali drevne mopseve. Dokazi o malim psima nalik mopsu pronađeni su u drevnom Tibetu i Japanu.

U kasnim 1500-im i početkom 1600-e godine, Kina je počela da trguje sa evropskim zemljama. Navodno, prve jedinke ove rase dovedene u Evropu dolazile su zajedno sa holandskim trgovcima, a pasmina je nazvana Mopshond, imenom koje se i danas koristi.

Vrlo brzo su postali omiljeni u kraljevskim palatama širom Evrope, a čak su igrali i bitnu ulogu i postali deo istorije mnogih kraljevskih porodica.
Mops je postao zvanični pas kneževske dinastije House of Orange, zato što je, navodno, 1572-e godine spasao život princu Vilijamu upozoravajući ga na približavanje Španaca. Kada je William of Orange (kasnije nazvan William III) otišao 1688-e sa svojom suprugom (Mary II) u Englesku, da uzme tron Džejmsa II, sa sobom su poveli svoje mopseve.

Poznato je da su tokom 1700-e postojali i crni primerci jer je poznati umetnik, Vilijem Hogart, bio veliki ljubitelj istih. U svojim slikama je prikazao njihove brojne portrete. Godine 1785-e, slavni slikar Francisko de Goja ih je naslikao na svojim delima.

Kako im je popularnost rasla širom Evrope, tako su ih u raznim zemljama zvali različitim imenima (u Francuskoj Carlin, u Španiji Dogullo, u Nemačkoj Mops, u Italiji Caganlino).

Marija Antoaneta imala je psića nazvanog Mops, pre nego što se u 15-oj godini udala za Luja XVI. Još jedna slavna Francuskinja, Džozefina Bonaparte, imala je mopsa koji se zvao Fortune (sudbina). Pre njenog braka sa Napoleonom, bila je zatvorenica u zatvoru Les Carmes. Budući da je samo njenom voljenom ljubimcu bilo dozvoljeno da je vidi, ona je u njegovoj ogrlici skrivala poruke koje je Fortune nosio njenoj porodici.

Početkom 1800-e, mopsevi su standardizovani kao rasa sa dve loze koja je u Engleskoj postala dominantna. Prva loza nazvana je Morrison i navodno je nastala od pasa kraljice Šarlot, žene Džordža III. Druga je razvijena od strane lorda i lejdi Willoughby d’Eresby i nastala je od pasa uvezenih iz Rusije u Mađarsku. U Engleskoj su prvi put izloženi 1861-e godine.

U međuvremenu, u Kini, kraljevske porodice nastavile su da ih uzgajaju. Kada su 1860-e Britanci osvojili kinesku, carsku palatu otkrili su nekoliko jedinki ove vrste i poveli ih sa sobom u Englesku.

Dva mopsa po imenu Lamb i Moss dovedena su u Englesku. Ove dve čistokrvne kineske loze uzgojene su i od toga je nastala vrsta Click. Vrsta Click je zaslužna za stvaranje i oblikovanje modernog mopsa koji nam je danas poznat.

Postali su veoma popularni i u viktorijanskoj eri i predstavljeni su na mnogim slikama, razglednicama i figuricama iz tog perioda. Na njima su prikazani psi sa širokim, ukrasnim ogrlicama ili velikim mašnama oko njihovog kratkog, debelog vrata.

Kraljica Viktorija je bila vlasnik i odgajivač mnogih jedinki pasmine. Preferirala je mopseve žutosmeđe boje, dok je lejdi Brassey crnim primercima donela veliku slavu dovevši ih iz Kine tokom 1886-e godine.

U Sjedinjenim Američkim Državama rasa je priznata od strane Američkog Kinološkog kluba 1885-e. Bili su veoma popularni, ali je do kraja veka interesovanje za njih polako počelo da opada. Ponovni rast interesovanja nastao je nekoliko godina kasnije.

Karakteristike

Svojim komičnim izgledom i smešnim izrazom lica, mops će vas osvojiti istog trenutka kada ga ugledate. Šarmom i luckastim pogledom učiniće da ne možete da odvojite pogled od njega.

Telo mu je snažno i mišićavo (kvadratno, zdepasto), prekriveno mekom i kratkom dlakom. Mladeži na obrazima nazvani su lepotom ove vrste. Njuška i maska oko očiju je crna sa jasno definisanom oznakom na čelu i crnim tragovima duž centra leđa. Uši su glatke, crne i baršunaste. Ima karakterističnu isturenu donju vilicu i čvrsto zakrivljen rep.Karakterističan je po spoljštenoj njušci i velikim, širom otvorenim očima. Standardna visina je od 25 do 30 cm, a težina od 6 do 9 kilograma.

Naziv: Mops

Zemlja porekla: Kina

Životni vek: 12 – 15 godina

Temperament: luckast, šarmantan, društven, nežan, inteligentan…

Boja: crna, boja poput srne, boja kajsije…

Visina: 25 – 30 cm
Težina: 6 – 9 kg

Temperament

Komično lice mopsa, sa dubokim borama oko velikih, tamnih očiju i ravnim, okruglim licem ne može a da vas ne nasmeje. Veruje se da ime potiče od latinske reči koja znači „pesnica“, budući da njihova faca podseća na ljudsku pesnicu.

Mopsevi su pravi klovnovi u duši, ali sa dostojanstvenim ponašanjem. Razigrani su, spremni i sposobni za zabavu, ali moraju biti voljeni i bliski sa svojim ljudima, dakle potreban im je konstantan ljudski pratilac (obožavaće da vas prate po kući, da vam sede u krilu i spavaju sa vama u krevetu). Takođe, vole biti u centru pažnje i jako pate ako su izignorisani.
Nemojte od jednog mopsa očekivati da vam služi kao čuvar ili neko ko će donositi stvari. On je pre svega i odgajan da bude najbolji prijatelj čoveka.
Za obuku se preporučuje upotreba kaveza, za šta se morate informisati kod profesionalnog dresera. Kao i kod svakog psa, tako se i kod ove pasmine preporučuje blagovremena i ispravna socijalizacija.
Duboke bore na licu nose određenu simboliku. Legenda kaže da su Kinezi uprave te bore smatrali simbolom sreće. Oni su posebno vrednovali pse čiji su nabori na licu „formirali“ reč princ na kineskom jeziku.

Po temperamentu su mudri, razdragani i nežni, odani i šarmantni, društveni i nestašni. Vrlo su inteligentni, ali umeju biti i tvrdoglavi što čini njihovu dresuru pravim izazovom. Mogu biti dobri čuvari, premda nisu veliki lajavci, što će se posebno svideti vašim susedima.

Iz razloga što spadaju u malu, smirenu rasu i što su relativno neaktivni u zatvorenom prostoru, odličan su izbor za one koji žive u stanu, kao i za starije osobe. Dakle, biće vam savršeni kompanjoni dok čitate knjigu ili gledate film. Ipak, ovo ne znači da su u potpunosti pasivni. Naprotiv. Svog vlasnika će stalno zabavljati novim ludorijama.
Zbog pljosnate njuške, ne podnose dobro izrazito vruće ili izrazito hladno vreme, što ih svakako čini kućnim psima (kod pasa sa dužim njuškama vazduh se prolazeći kroz nos hladi, pre nego što dospe u pluća). Kada je vaš mops na otvorenom, pažljivo ga posmatrajte zbog potencijalnog toplotnog udara.

Znaju ispuštati glasne zvukove poput hrkanja, šištanja i krkljanja, tako da, ako imate lak san – obavezno nabavite čepiće za uši.

Što se tiče hrane, pravi su halapljivci i mogu pojesti veliku količinu ukoliko im to dozvolite. Skloni su gojenju, što nikako nije dobro za zdravlje, pa im zato redovno kontrolišite unos namirnica.

Zdravlje

U neke od bolesti koje najčešće pogađaju pasminu mops spadaju šetajuća perut, encefalitis kod mopseva, idiopatska epilepsija, degeneracija nerava, čir rožnjače, suvo oko, problemi sa očima, alergije, demodikoza, infekcija stafilokokama, gljivične infekcije, hemivertebra, displazija kukova, Leg Perthes oboljenje, luksacija patele i osetljivost na vakcine.

Nega

Mopsevi imaju kratko, ali dvoslojno krzno. Uglavnom su žutosmeđe ili crne boje. Žutosmeđi imaju nijanse boje kajsije ili srebrnkaste, a svima je njuška kratka, crna i spljoštena.

Iako imaju kratku i glatku dlaku, nemojte da vas ovo zavara jer se mopsevi nenormalno linjaju, naročito leti, pa budite spremni na čestu upotrebu dobrog usisivača. Vlasnici ovih pasa vrlo dobro znaju da je najbolje rešenje da nose svetliju odeću, kako bi se dlake manje primećivale. Redovno četkanje i kupanje pomaže da se linjanje svede na minimum.

Redovno sečenje noktiju je obavezno, budući da su ovo kućni psi i nemaju, kao psi koji provode više vremena napolju, često priliku da ih „isturpijaju“. Uši čistite na svakih par nedelja.
Ono što zahteva posebnu negu su nabori na njihovom licu. Ovi nabori podložni su infekcijama ukoliko su mokri ili prljavi. Nakon svakog kupanja ih temeljno osušite, a između kupanja redovno brišite. Neki vlasnici za to jednostavno koriste samo suvu, pamučnu vatu, a drugi vlažne maramice za bebe.
Osim toga, njihovim isturenim očima potrebna je dodatna pažnja. Zbog toga što su ispupčene, izuzetno su podložne povredama i iritacijom od sapuna i hemikalija.

U obavezno posmatranje spada redovna kontrola kože, šapa, zuba, nosa, usne duplje, očiju.

Društvenost – Slaganje sa decom i ljubimcima

Mops jako voli decu, pa iako mali, nije toliko osetljiv kao neke toy rase, stoga se toplo preporučuje porodicama sa decom. Međutim, oni mališani koji žele aktivnog kućnog ljubimca koji će im donositi igračke ili sa kojim će neumorno trčati, mogu biti razočarani mopsom, pošto je on, kao što smo već pomenuli, pasivniji.

Ako je pravilno obučen i socijalizovan, uživaće u društvu drugih pasa, a može mu se verovati i kada su u pitanju mačke, zečevi i ostale životinje.

Izvor: ljubimac.org

Lik Koste Milovanovića Pećanca koji se pojavljuje u TV sereriji „Vera“, čije je emitovanje na RTS tek završeno, je laička konstrukcija lika i dela ove ličnosti, nastala na temelju spisa operativnih radnika Ozne, kasnije Udbe, i umnogome suprotna rezultatima istoriografije, tvrdi u intervjuu za Danas prof. dr Momčilo Pavlović, istoričar i direktor Instituta za savremenu istoriju.

Naš sagovornik je ujedno i autor tri knjige o Pećancu, četničkom vojvodi, a „Kosta Milovanović Pećanac“, u koautorstvu sa dr Božicom Mladenović iz 2006. godine, je najsveobuhvatnija biografija ovog predstavnika predratnog četničkog pokreta na jugu Srbije. Otuda i reakcija na TV seriju „Vera“.

– Neću da ulazim u raspravu o tome da li i koliko umetnik može filmom da prikazuje likove iz istorije ili čitavu epohu. Ali, kada se istorijska ličnost prikazuje u filmovima i serijama, kada se pokušava da se taj lik neuspešno imitira i po liku i po izgledu u ovoj seriji, kada se scenografijom prikazuje vreme i prostor delovanja, opet pogrešno, trebalo bi onda ukazati na nekoliko prostih činjenica u vezi sa likom i delom Кoste Milovanovića Pećanca.

Šta ste uočili kao posebno sporno u TV seriji „Vera“?

– Postoje najmanje tri krupne stvari u vezi sa Кostom Pećancem, koji nisu utemeljene na istorijskim izvorima, na rezultatima istoriografije, ali jesu na udbaškim konstrukcijama, a posebno dvojice „obrađivača“ koji su revnosno, posle drugog svetskog rata, prikupljali podatke i pisali svoje izveštaje, uglavnom na osnovu rekla – kazala, bez originalnih dokumenta. Te nazovi analize koji su sadržane u dosijeu Vere Pašić i drugim dosijeima su završile u Udbi u raznim dosijeima koji su nedavno, delom, predati Državnom arhivu Srbije i Istorijskom arhivu Beograda. Izgleda da su na osnovu tih papira i konstrukcija autori serije „uz domaštavanje“ kreirali lik i delo Pećanca u seriji.

U seriji je prikazan susret Pećanca sa Hermanom Geringom, rajhsmaršalom u Sofiji. Kakve su istorijske činjenice u vezi sa tim događajem?

– To je prva sporna tvrdnja u seriji da je Pećanac, i to u Sofiji, primio 200.000 rahjsmaraka i to ni manje ni više nego od Geringa. Ta je konstrukcije obrađivača iz Niša, koji je i napisao knjigu o četnicima Koste Pećanca, a jedan drugi udbaški obrađivač iz Leksovca napsiao je da se Pećanac sreo u Sofiji sa, ni manje ni više, nego Ribentropom, ministrom inostranih dela Rajha, i dobio novac kako bi sarađivao sa Nemcima u budućim događajima. Taj autor, je pored drugih, napisao (pre)romansiranu biografiju Vere Pašić. Čak i u seriji se nagoveštava da je tražio da ga primi lično Hitler. U seriji nije precizno navedeno vreme, odnosno datum te posete Sofiji. Ako autori imaju izvore o ovome iz domaćih, bugarskih ili nemačkih izvora onda bi srpskoj istoriografiju dali značajan doprinos. Kako nema takvih dokaza, ne može se tvrditi da je Pećanac posetio Sofiju i da je uzeo pare za saradnju sa Nemcima, koji u tom trenutku nisu imali nameru ni da napadnu Jugoslaviju, ako se radi o periodu do početka 1941. godine.

U seriji se navodi i da je Kosta Pćenac otac glavne junakinje Vere Pešić.

– To je vrlo sporna i moralno sumnjiva poruka u seriji koja se nagoveštava na početku, a na kraju eksplicitno Anđa priznaje da je Verin otac niko drugi nego Кosta Pećanac. Uz sve uvažavanje autora i razumevanje slobode umetničkog izražavanja, ipak za takvu tvrdnju bi morali da pruže minimalne dokaze. Vera Pešić je imala oca Milana Pešića, koji je preminuo tek 1936. i koji se posle internacije vratio iz Bugarske 1918. Vera je rođena 1919. Ali, u materijalima udbaškog obrađivača iz Leskovca postoji zapis da je Vera dete jednog visokog bugarskog oficira, izvesnog Pejanova. U čemu je (ne)moralni aspekt ove konstrukcije? U tome što Кosta Milovanović Pećanac još ima žive potomke, unuka Кostu Milovanovića.

Vama je sporno i televizijsko tumačenje autora scenarija u vezi sa hapšenjem Pećanca na području juga Srbije. Šta je tu netačno?

– Još jedna, posebno gruba greška napravljena je u vezi sa načinom i mestom gde je Кosta Pećanac zarobljen u šumama i gorama Gornje Jablanice ili Кukavice. U seriji se ne navodi lokacija, u zelenoj šumi, na izvoru bistre vode, gde Pećanac sa Verom, svojim deteteom, ide na izvor. Istoriografija kaže da je Pećanac zarobljen od pripadnika Deligradskog korpusa majora Brane Petrovića, po četnolozima rođaka Draže Mihailovića, u okolini Sokobanje, oko Svetoga Save 1944, dakle u zimu, kad je sa pratnjom od oko 20-ak svojih saboraca izašao u lov. Sam Pećanac je verovao da su ga izdali najbliži, a onaj koji ga je saslušavao i sudio, ostavio je svedočenje da su Dražine pristalice uspele da se infiltritaruju u redove Pećančevog obezbeđenja. Njih je bilo oko 40-ak smeštenih u dve vile u Sokobanji, gde je oronuli Pećanac boravio.

Šta se potom dešavalo?

– Posle zarobljavanja Pećanac je vođen od sela do sela da bi bio monstruozno zaklan od izvesnog četnika čiji je nadimak bio Кasapče, i njegovo telo je, po jednima bačeno, odnosno zakopanao u jednoj njivi kod sela Nikolinci, a po drugima završilo je u nekom potoku. Sve u svemu, ne sporeći slobodu umetničkog izražavanja, kod serija sa tematikom iz istorije, posebno kada se pojavljuju istorijske ličnosti imenom i prezimenom ili prikazuje događaj, ipak je potrebno malo šire poznavanje rezultata istoriografije. Umetnička mašta se može iskazati i kada je zasnovana na istorijskim izvorima i nespornim činjenicama, a ne na konstrukcijama, koje se uzimaju zdravo za gotovo i prenose slikom na gledaoce, koji takve konstrukcije mogu usvajati kao stvarne činjenice.

Ko je zapravo „stvarni“ Kosta Milovanović Pećanac ?

– Danas je nesporno da je Pećanac bio aktivni kolaboracionista. Zanimljiva je činjenica da je kao četnik stradao od četnika, da je optužen za izdaju i saradnju sa okupatorom od onih koji su, takođe, od komunista, pobednika u ratu, označeni kao izdajnici i saradnici okupatora. Pored toga pobednici su mrtvog vojvodu Pećanca i njegovog sina Milana (streljanog posle ulaska partizanskih snaga u Beograd) proglasili ratnim zločincem. Кosta Milovanović Pećanac je sinonim za četnika, borca za slobodu, vođe Topličkog ustanka, kolaboracionistu i izdajnika. Njegov život, njegovo delo i njegovo doba je u minijaturi istorija Srbije u Jugoslavije krajem 19. i prvoj polovini 20. veka. Кroz njegov život i rad mogu se pratiti i sagledati iskustva četničkih akcija u Osmanskom carstvu, oba balkanska i oba svetska rata, pobuna i stradanje naroda u Topličkom ustanku, burnog političkog života u Кraljevini Jugoslaviji, slom te države u kratkotrajnom aprilskom ratu 1941. i građanski rat u uslovima okupacije.

Učestvovao u četiri rata

U čemu je značaj Pećanca kada su u pitanju četnički odredi?

– „Mali sam ja za takva dela“, govorio je Pećanac. Sa svojih 66 godina, koliko je živeo, Pećanac je učestvovao u četiri rata, ukupno 14 godina ne računajući njegove četničke akcije na prostoru Osmanskog carstva. I kad nije učestvovao u ratnim operacijama, u miru, njegova aktivnost bila je vezana za razne manifestacije njegovih četnika, organizovanih u udruženju četnika, kojim je on u jednom trenutku rukovodio. Sa te pozicije on je dobio zadatak da organizuje pomoćne snage, takozvane četničke odrede kao ispomoć vojsci Кraljevine Jugoslavije.

Izvor: danas.rs

Moždani udar je medicinsko stanje opasno po život koje zahteva hitnu lekarsku intervenciju.

Moždani udar može biti posledica začepljenja arterije koja snabdeva mozak krvlju, što se naziva ishemijski moždani udar ili infarkt mozga, koji je i najčešći. Ali, može nastati i zbog prsnuća krvne žile u mozgu, kada dolazi do izliva krvi u mozak, odnosno do hemoragijskog moždanog udara, piše N1.hr.

U Srbiji svakog dana 72 osobe dožive moždani udar, a on je i vodeći uzrok smrtnosti žena u našoj zemlji.

Uobičajeni simptomi nisu jedini znakovi koji ukazuju na moždani udar

Mnogi ljudi su svesni uobičajenih znakova moždanog udara, a to su asimetrija lica, slabost ili potpuna oduzetost jedne ruke te otežan govor, prenosi Express. Međutim, doktori upozoravaju kako postoji jedan neočekivani simptom koji u nekim slučajevima takođe ukazuje na moždani udar. Reč je o povraćanju, prenosi Index.

Kako objašnjava dr Amanda Grifit, ljudi kod kojih se naglo pojavi povraćanje bez ikakvog drugog razloga ili objašnjenja, a eventualno je propraćeno glavoboljom i mučninom, trebalo bi odmah da pozovu hitnu pomoć jer bi mogla biti reč o moždanom udaru.

Izvor: danas.rs

Po “receptu” Anđeline Džoli, u Srbiji je sve popularnije personalizovano testiranje genetskih sklonosti ka obolevanju od raka.

U Srbiji u proseku svake godine od kancera oboli oko 40.000 ljudi, a svaki drugi oboleli izgubi bitku. Redovni preventivni pregledi i personalizovani pristup svakom pacijentu, mogli bi da smanje ovu sumornu statistiku i doprinesu da što više obolelih pobedi ovu opaku bolest.

Doktor Aleksandar Antović ističe da je mart, nacionalni mesec borbe protiv kancera, vreme kada jača svest o neophodnosti preventivnih pregleda i testiranja, kako bi se u korenu sasekla ova oboljenja, koja i u svetu godišnje odnesu oko 10 miliona života. Kada je reč o preventivnim aktivnostima u Srbiji se, pored nacionalnih programa za skrining raka grlića materice, raka dojke i kolorektalnog raka, sve više govori i o značaju onkogenetike. To je, kaže Antović, relativno mlada grana medicine, kojoj je cilj da se bolest zaustavi u nastanku i to testiranjem genetskih rizika za nastanak raka.

“Najpoznatiji slučaj u svetu je holivudska glumica Anđelina Džoli, kojoj je testiranjem genetskih predispozicija ustanovljen rizik za nastanak raka dojke. Poznata glumca je dojke odstranila kako bi taj rizik smanjila na najmanju meru. Sve je više građana i u Srbiji koji se vode njenim primerom, što se vidi i po rastućem interesovanju za BRCA testiranje. U nastajanju nekih tumora genetika igra veliku ulogu kao što je to BRCA gen za rak dojke koji u određenim varijantama daje rizik od 80% da žena ili muškarac razviju ovu vrstu tumora. Sve preko 50% je veliki rizik i zahteva reakciju nadležnog lekara bilo da primenjuje preventivne mere koje smanjuju mogućnost nastanka tumora ili omogućava da se tumor otkrije u ranoj fazi kad može da bude i potpuno izlečiv”, objašnjava dr Antović.

Testiranje je, kaže on, jednostavno, a sve što pacijenti treba da urade jeste da zakažu sastanak sa lekarom koji procenjuje dokumentaciju, porodičnu i ličnu medicinsku istoriju i predlaže odgovarajući test.

“Većinu testova radimo tako što vadimo 1-2 epruvete krvi, dok neki mogu da se urade i iz brisa sluznice usta. Kod testiranja samog tumora potrebno je i tkivo tumora u obliku parafinskih pločica”, priča dr Antović.

Istraživanja sprovedena u Srbiji pokazala su da su muškarci najčešće obolevali od raka pluća, kolona, rektuma i prostate, dok je kod žena maligni proces najčešće lokalizovan na dojci, plućima, kolonu, rektumu i grliću materice. Doktor Antović navodi da se do sada pokazalo da su tumori genetska bolest, zbog čega smatra da je budućnost lečenja u personalizovanom pristupu.

“Svaki tumor je različit, kako između različitih pacijenata, tako su moguće i različite mutacije kod istog pacijenta. Zato je važan personalizovani pristup terapiji, jer pomaže da se na bolji i precizniji način tretira tumor, odnosno da se odredi ciljana terapija za konkretnu mutaciju koja se nalazi u tumoru. U nekim slučajevima je dobro rešenje i tumorska vakcina. Prvo se ispituje ceo genom tumora, sve mutacije i za svaku se pravi mali protein koji će se vezati za tu mutaciju, kako bi imuni sistem napadao konkretnu tumorsku ćeliju”, rekao je doktor Antović.

Prema njegovim rečima, mart – nacionalni mesec borbe protiv kancera, prilika da je da se svi u društvu uključe i da se dodatno radi na podizanju svesti o važnosti prevencije i redovnih godišnjih pregleda po savetu lekara. Prevencija je, dodaje Antović, pravi put za smanjenje sumorne statistike kada je reč o obolelima od ove opasne bolesti.

Izvor: nova.rs

Prošli vikend bio je veoma uspešan za rvače RK „Radnički“ iz Sombora

U subotu, 25. februara je održan Kup Srbije za pionire U13, gde je ekipa „Radničkog“ osvojila ubedljivo prvo mesto sa 131 bodom, skoro 30 bodova više od drugoplasirane ekipe Herkulesa iz Gornjeg Brega. Na Kupu je učestvovalo 18 klubova i 87 takmičara. Zlatnu medalju osvojio je Uroš Ilić koji je imao ubedljive 4 pobede u kategoriji do 60kg i time je pokazao da je mnogo napredovao u odnosu na prošlu godinu. U kategoriji do 70kg Mladen Batalo sa 2 pobede ulazi u finale, te u finalu gubi i osvoja srebrnu medalju. Bronzane medalje osvojili su Jovan Kosovac u kategoriji do 44kg, Nemanja Lončarević do 48kg, Ištvan Šota do 37kg i Fedor Sekulić u kategoriji do 31kg. Odlične borbe prikazao je i Marko Mamula koji sa 2 pobede i 2 poraza osvaja peto mesto, kao i Filip Lakatoš do 85kg. U borbi za medalju našli su se i Nemanja Nikolić, Miloš Ranisavljević i Arnold Šasivarević.

Sledećeg dana održan je Kup Srbije za pionire U11 za dečake i devojčice. Ekipa Radničkog u muškoj konkurenciji je zauzela ekipno 3. mesto od 13 klubova, dok je u ženskoj konkurenciji plasirana na 2. mesto ekipno. Zlatne medalje osvojili su Aleksa Anđelić, Danijel Bojanić i Sonja Ilić. Srebrne medalje zaslužili su Peter Fridrik, Adrian Dobi, Ivana Farago, dok su bronzane medalje osvojili su Danijel Bujak, Arnold Šasivarević i Dragan Laubenštajn. Bez medalja ostali su Konstantin Lazić, Nemanja Nikolić, Robert Bujak i Mane Kukić.

Predsednik kluba Vladimir Krstić zadovoljan je učinkom ovih mladih rvača, kao i svojih trenera Milana Marića, Igora Frgića i u narednom periodu očekuje još bolje rezultate sa našim šampionima.

Novi Radio Sombor