Sombor.info

OKK "Beograd" je uspeo da iznenadi KK "Džoker" u Somboru i da nanese ovom timu deveti poraz u sezoni, a sve u režiji sjajnih Mihaila Petrovića i Bogoljuba Markovića - 78:86.

Pomenuti dvojac je sa ukupno 48 poena u zbiru vodio Klonfere do velikog iznenađenja. Gledali smo rezultatsku klackalicu kroz čitav meč, a na kraju je konačan udarac zadao tim iz Beograda.

Petrović je meč završio sa 25 poena uz šest skokova i osam asistencija, a Marković koji je takođe rodom iz Užica, dao je 23 poena uz pet skokova. Sa druge strane je dominirao Rašon Dejvis sa 17 postignutih poena.

Policija je u Kuli uhapsila vozača automobila kod koga je pronašla pištolj sa pet metaka, saopštila je danas Policijska uprava Sombor.

U saopštenju piše i da je policija u stanu koji osumnjičeni koristi pronašla pištolj sa izbrušenim fabričkim brojem i dva okvira i 31 metak različitog kalibra.

Kod vozača su pronađene i tri kesice sa oko 20 grama semenki nalik na seme kanabisa a u stanu kesa sa oko 84 grama praha za koji policija sumnja da je amfetamin.

Policija ga tereti za nedozvoljenu proizvodnju, držanje, nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija i neovlašćenu proizvodnju i stavljanje u promet narkotika.

Osumnjičenom, koji je iz okoline Vrbasa, je određeno zadržavanje do 48 sati i biće priveden u tužilaštvo.

Izvor: danas.rs

Srpski jezik je bogat i raznolik, treba ga čuvati i negovati. Ima svoje posebnosti i lepotu, ali i mnoge reči koje „lome jezik“. Nemački jezik, kao i skandinavski jezici, verovatno su najpoznatiji po dugim složenicama, ali i srpski jezik ima svoje „kandidate“.

Mnogi izvori izdvajaju dve reči srpskog jezika kao najduže – prestolonaslednikovica, koja ima 22 slova i antisamoupravnosocijalistički od 29 slova.

Ipak, rekorde u sastavljanju najdužih reči postavili su stanovnici zemalja Skandinavije. Tako, na primer, švedska reč „sparvagnsaktiebolagsskensmutsskjutarefackforeningspersonalbekladnad“ znači „zaliha uniforma namenjena osoblju unije tramvajskih kompanija“.

Holanđani koriste reč „kindercarnavalsoptochtvoorbereidingswerkzaamheden“ da označe pripreme za dečiji festival, odnosno dečiji karneval, piše Nacionalna geografija, a prenosi Mondo. Veoma komplikovanu reč za doktorsku specijalizaciju koriste Danci, a ona glasi „speciallaegepraksisplanlaegningsstabiliseringsperiode“.

Izvor: blic.rs

Prilikom pripreme bebe za prvu zimu i hladno vreme najpotrebnije je da osigurate da joj je dovoljno toplo. Međutim, postoje pravi i pogrešni načini za to, ističu eksperti za roditeljstvo.

“Koliko je toplo ili hladno bebi ne ocenjujemo proveravajući jesu li joj hladne ruke ili noge. Umesto toga postavite prste ispod vrata bebe”, kaže doktorka Ivon Gustafson, ekspertkinja za roditeljstvo.

Ukoliko je bebi vrat topao i vlažan, to znači da joj je prevruće. U suprotnom, ako je hladan, potrebno je dodatno utopliti bebu.

Prema savetima stručnjaka, bebu je potrebno obući jedan sloj više nego što oblačite sebe. Mnogi roditelji često prave grešku jer dete previše utople.

Neki od upozoravajućih znakova mogu biti hladne ili crvene ruke kod bebe, uključujući drhtanje, bleda ili crvena stopala i plave usne.

Postavljanje dodatnog ćebeta preko sedišta za automobile nije loša ideja, sve dok to ne ugrožava protok vazduha, kaže Gustafson, a prenosi Zelena učionica.

Već 20 godina proučavam podizanje uspešne dece – ovo je stvar koju mnogi roditelji zaboravljaju, a ključna je

Takođe se preporučuje izolacija kolica kako biste umanjili protok hladnoće do bebe. To možete uraditi tako što ćete ispod bebe postaviti komad stiropora.

Koža kod beba sklona je pucanju i sušenju u zimskim mesecima, tako da se preporučuje redovno mazanje losionom ili hidratantnim kremama.

Izlazak na hladan vazduh s bebom ne treba izbegavati. Međutim, važno je voditi računa da bebina odeća bude prilagođena vremenu jer bebe ne mogu da zadržavaju temperaturu kao odrasli.

Izvor: zadovoljna.nova.rs

Psihološkinja Aliza Presman provela je 20 godina proučavajući kako treba vaspitati uspešnu decu – ovu veštinu roditelji uporno „previđaju“, a ona im na nju uporno skreće pažnju.

Aliza Presman je razvojna psihološkinja koja već dve decenije pomaže roditeljima da se nose sa svim izazovima odgajanja dece. Iz svoje prakse psihološkinja izvlači zaključke i savete deli i na Instagramu.

„Kao psihološkinja, provela sam skoro 20 godina proučavajući kako se brinuti o deci i kako ih vaspitavati da bi izrasli u dobre ljude. Veština koja se obično previdi i zanemari, a na koju uvek ukažem novim roditeljima – jeste unutrašnja efikasnost“, napisla je Aliza u tekstu na portalu cnbc.com, pa u nastavku objasnila šta to znači:

„Unutrašnja efikasnost jeste vera pojedinca u sopstvenu sposobnost da uradi ono što je potrebno da bi ispunio svoje ciljeve. Samopoštovanje ili samopouzdanje moglo bi da kaže: ‘Ja sam neverovatan!’, ali unutrašnja efikasnost je tu da kaže: ‘Imam ono šta je potrebno da ovo shvatim i postignem ono što mi je namera.’“

Psihološkinja piše da je veća verovatnoća da će deca koja imaju jak osećaj za unutrašnju efikasnost prihvatiti izazov i uložiti napor kako bi postigla cilj. Ta deca će se, umesto da za svoje neuspehe krive spoljašnje okolnosti ili neki nepromenljivi nedostatak, fokusirati na faktore koji su pod njihovom kontrolom.

Viktor je obišao pola sveta i od Eskima naučio kontroverznu, ali najdelotvorniju metodu da smiriš dete

Naučnik sa Harvarda otkrio šta je najlošiji doručak za decu – u Srbiji se smatra jednim od najzdravijih

Istraživanja pokazuju da deca grade unutrašnju efikasnost na četiri načina:

* Iskustvo ispravljanja grešaka

Da bi se to dogodilo, deca moraju da se suoče sa izazovom na pravom obrazovnom ili starosnom nivou. Guranje u iskustva za koja nisu spremni može biti kontraproduktivno. Kad god se zabrinu da nešto ne mogu da urade, možete im to objasniti time da su za to još mali i da će uspeti kada porastu.

* Učenje od drugih koji to ispravno rade

Važno je da deca vide druge koje smatraju sličnima sebi, barem u nekim specifičnostima (kao što su godine, rasa ili etnička pripadnost, rodni identitet, interesovanja) kako postižu slične ciljeve.

Vršnjačko modeliranje ne mora da dolazi od osobe koja je baš istih godina kao i naše dete, ali gledanje mnogo starijeg deteta druge rase ili pola kako nešto postiže možda neće imati isti efekat.

* Podsećanje na to da je moguće popraviti stvari

Priče koje sami sebi pričamo o prošlosti grade naš osećaj kompetentnosti za budućnost.

Studije pokazuju da ljudi koji se oslanjaju na optimizam, razmišljaju o rastu i veruju u sebe često imaju slična iskustva kao i njihovi pesimistični vršnjaci – samo se bolje sećaju uspeha nego neuspeha.

* Osećaj smirenosti u telu

Ako se deca osećaju stres, mučninu ili anksioznost kada se suočavaju sa izazovima, može biti teško da ga savladaju ako se ne vodi računa o njihovom fiziološkom odgovoru.

Podučavanje naše dece samoumirujućim praksama poput dubokog disanja će im pomoći da postanu kompetentni u onome na šta se fokusiraju.

Kako pomoći deci da izgrade unutrašnju efikasnost

* Ohrabrite ih da pokušaju u nečemu u čemu nisu odmah dobri.

Umesto da kažete: „Praksa vodi savršenstvu“, jer znamo da to nije uvek tačno — i zapravo ne težimo savršenstvu – podsetite svoje dete da „Napor dovodi do evolucije“.

* Objasnite da biste ispravili.

Nemojte samo označavati greške crvenom olovkom i reći: „Opet grešiš, drugar“. Umesto toga, pokušajte da ponovite, preformulišete, promenite pitanje, razjasnite uputstva i pređete kroz prethodno naučene veštine.

Čak i maloj deci koja pokazuju na crvenu jabuku i kažu „plava“ možete reći: „O, da, borovnice su plave, a ovo je crvena jabuka“ umesto da ih samo ispravite ili kažete: „To nije plavo, šašavko.“

* Pohvalite konkretno kada je zasluženo.

Kada kažemo „Dobro si to zradio“, to mora biti iskreno i konkretno. Recite detetu kada prepoznajete njegov pravi trud, upornost, kreativnost, nezavisnost i kompetentnost.

Ne morate potpuno da izbrišete „dobro si to učinio“ iz svog rečnika, samo dodajte malo više detalja, na primer, „Dobro si primenio to šahovsko otvaranje koje si naučio.“

* Ukažite na strategiju.

Pomozite deci da povuku granicu između akcije i postignuća. Ako vaše dete dobro napisalo esej, na primer, možete reći: „Primetio sam da si napravio nacrt. Kladim se da je to jedan od razloga što si tako dobro prošao.”

Ili „Primetio sam da niste napravili nacrt. Može je zaista teško napisati esej kada nemate nacrt. Hajde da pokušamo da napišemo jedan zajedno.“

Kada deca shvate da njihovi neuspesi nisu posledica trajnih ograničenja, postoji mogućnost da napreduju u budućnosti.

Izvor: zadovoljna.nova.rs

Ruskinja koja je privremeni dom pronašla u Beogradu, objavila je na svom Instagram profilu pet razloga zbog čega Rusi i nisu baš zainteresovani za kontakt sa Srbima, ili se nama bar tako čini.

Aljona, kako se zove, kroz viralni snimak je objasnila kako postoji niz faktora zbog čega Rusi nisu baš raspoloženi za priču. Prema njenim rečima, ona i njeni sunarodnici, još uvek se adaptiraju na Srbiju Kroz niz razloga ona je pokušala sve da pojasni kroz stres, poznavanje jezika, već postojeća prijateljstva, različite kulture, ali i ono što će mnogima u Srbiji možda zasmetati - razlog za upoznavanje koji se ne svodi na rečenicu Rusi i Srbi - braća.

"Meni pitaju, zašto Rusi tako su zatvoreni i nezainteresovani za kontakt sa Srbima? Ćao svima, ja sam Alena Ruskina, sama živim u Beogradu i učim srpski jezik. Ne mogu da govorim u ime svih Rusa, ali mogu da objasnim zašto je tako iz mog ugla.

Nije nam ista kultura

Prvo, stres. Većina Rusa nedavno se preselila u Srbiju. Preseljenje nije nimalo jednostavno. Treba da napraviš dokumenta, razumeš kako sve funkcioniše i istovremeno treba da radiš. Verujte mi, to je veliki stres i za komunikaciju ostaje malo vremena.

Drugo, jezik. Možda ljudi malo znaju engleski, a sasvim ne znaju srpski. Možda bi želeli da razgovaram s vama, ali ponekad jednostavno ne mogu.

Treće, imaju prijatelje Ruse. Kada imaš prijatelje ovde, teško je naći motivaciju za upoznavanje novih ljudi.

"Nemojte da se vređate"

Četvrto, nemamo sličnu kulturu. Ne pitamo u Rusiji jedan drugog "kako si?" Ako pitamo "kako si ti?", želimo da imamo veliki razgovor. I zbog toga možete da pomislite da smo zatvoreni.

Peto, za upoznavanje je potreban razlog. Na primer, zajednički događaj, zajednički prijatelji ili nešto slično. Ovo je moje mišljenje zašto Rusi izgledaju kao zatvoreni ljudi.

Molim vas, ne vređajte se. Prilagođavamo se novim zemljama, trudimo se da izgradimo novi život ovde. Nismo protiv komunikacije, samo nam je potrebno vreme. Napišite u komentarima šta mislite o tome i vidimo se.", ispričala je ona u viralnom snimku.

Izvor: blic.rs

Ranko Rajović, autor NTC programa, šef Katedre za obrazovne neuro-nauke na Pedagoškom fakultetu u Kopru, pokušao je da odgonetne realnost u kojoj smo se našli, a to je - kome škola teže pada roditeljima ili deci?

Da li učiti s detetom kod kuće i na taj način mu stvoriti radne navike ili se osloniti na ono „šta nauči na času, naučio je“ – dilema je s kojom se mnogi roditelji susreću.

Takođe svedoci smo da su danas popularne mnoge dodatne aktivnosti za decu na koje ih roditelji vode kako bi unapredili njihove veštine, ali koliko je prebukirani raspored dobar za decu?

„Dete se nađe u situaciji da odjednom ide na dve tri aktivnosti, ide na balet ide na košarku, mora da uči jezik, ponavlja reči- to je njegovo detinjstvo. Znači roditelji moraju tu malo da se zaustave. Kao da će ga pripremiti bolje za život. Neće“, objašnjava Ranko Rajović za Mamazjaniju.

„Najbolja priprema je obična igra. Da se igraju sami. Vidim parkovi su nam prazni. Svaki roditelj neka pogleda. U parkovima vidim roditelje sa decom. Parkovi su puni, roditelji dođu, to je dete dve, tri godine četiri. Starije dece retko da ima. Nekad su bili puni parkovi. Sada da se zapitamo ‘pa gde su nam deca’. Sede gledaju TV ili idu na 100 aktivnosti“, kazao je Ranko Rajović.

Izvor: n1info.rs

Zlostavljanje i trovanje životinja u Srbiji postalo je gotovo svakodnevna pojava, a najnoviji slučaj masovnog trovanja pasa i mačaka desio se u vikend naselju na Kosmaju.

Uroš Urošević, jedan od stanovnika na Kosmaju, obratio se našoj redakciji povodom masovnog trovanja životinja na toj planini. Kako navodi, otrovano je na desetine lutalica ali i vlasničkih pasa i mačaka.

„U sredu 31. januara pronađeno je na desetine otrovanih pasa. Nisam lično video sve ali svako zna po nekog. Veterinar u Mladenovcu ima saznanja za najmanje deset pasa, ali ja sumjam da je broj mnogo veći“, kaže Urošević.

Kako je naveo, životinje su otrovane kobasicama uvaljanim u žutu smesu za koju se sumnja da je kreozan.

„Jedan komšija je celim putem skupljao otrovne kobasice, što po putu što po dvorištima, napunio je ceo džak od 120 kilograma, to je videla i policija kad je vršila uviđaj“, priča Urošević.

Njegova majka je i u dvorištu njihove kuće našla pet gomila otrovnih kobasica.

„I to nije malo dvorište. Niko nije mogao tek tako da ih baci sa ulice već je morao da uđe. Jedan pas nam je nestao, sumnjamo da je otrovan“, kaže Urošević.

Ističe da je slučaj prijavljen svim nadležnim institucijama i društvima za zaštitu životinja, ali zvaničnih reakcija nadležnih nema.

Podsetimo, nedavno je svirepo ubijeno štene staro oko sedam meseci. Ono je vezano i ubačeno u hladnu vodu kanala Dunav-Tisa-Dunav nadomak Rumenke, gde se i udavilo.

Ovaj slučaj nije izazvao pažnju medija, a još manje nadležnih organa.

Udruženje za zaštitu životinja SPANS, koje je podnelo krivične prijave protiv N.N. lica za ovaj zločin, objavilo je i potresne fotografije s lica mesta ne bi li se na taj način skrenula pažnja javnosti na sve svirepije načine zlostavljanja životinja.

Miljana Brkljačić iz Udruženja SPANS, navodi da je morala da ubedi policiju u Novom Sadu da izađu na uviđaj, dodajući da građani često nailaze na nevoljnost nadležnih.

„Nismo do sada dobili nikakve dalje informacije. Nakon što je tužilaštvo ovo okarakterisalo kao delo iz Krivičnog zakonika, imala sam još informacija koje sam želela da im ustupim, da dobijem kontakt i ime i prezime tužiteljke koja je preuzela slučaj, ali mi nisu dali, već su mi rekli da će oni preneti te informacije i da će me neko kontaktirati ako bude potrebe. Mi kao udruženje nemamo nikakve informacije povodom ovog slučaja“, kaže Brkljačić.

Ona nije sigurna kakav će biti epilog, s obzirom da će biti teško utvrditi ko je krivac.

„Pitanje je koliko su oni raspoloženi da se bave ovime. Pozvali smo građane koji nas prate da nam jave ako prepoznaju psa. Dobili smo dva odgovora za koje ne možemo da tvrdimo da su tačni. Ne mogu da kažem da ne očekujem ništa od policije, jer su prethodno rešili jedan slučaj koji smo prijavili, ali ne mogu reći ni da smo previše optimistični“, navodi Brkljačić.

Nažalost, ovo nije ni prvi ni poslednji slučaj svirepog zlostavljanja pasa. Javnost je pre desetak godina potresao slučaj keruše Mile, kojoj su odsečene šape. Mila je srećom preživela, a nakon nemilog događaja je dobila proteze koje su joj pomogle da može da se kreće i novi dom.

Iz Udruženja SPANS navode da im se građani često javljaju zbog zlostavljanja životinja. Uvek se trude da građani budu ti koji prijavljuju ove slučajeve policiji, kako bi mogli da svedoče. Kažu da je veoma važno da kad vide ubijenu životinju odmah to prijave, jer samo tako može postojati prava slika o ovom problemu.

Najčešće se javljaju oni čije komšije zlostavljaju pse, koje je uglavnom strah da prijave, pa često pitaju da li prijava može da bude anonimna. Kada su u pitanju ekstremni slučajevi, poput ovog u Rumenki, onda Udruženje SPANS direktno svedoči i prijavljuje.

Krivični zakon Srbije je u ovakvim slučajevima jasan: „Ko ubije, povredi, muči ili na drugi način zlostavlja životinju, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do jedne godine“. Praksa je pokazala da sudovi, ako do njih uopšte stigne slučaj, radije izriču propisane novčane kazne (od 5.000 do 50.000 dinara) i to pre za ugrožavanje zaštićenih vrsta, dok za domaće životinje retko važe isti aršini.

Advokat Slavko Jelovac smatra da su propisane kazne za ovaj zločin primerene, ali da je problem što je teško dokazati kako su učinjene i ko je počinioc.

„Broj ljudi koji za ovo odgovaraju nije prevelik, sve to zavisi od dokaza. Jedno je pokrenuti postupak, a drugo koliko je ljudi pravosnažno osuđeno. Postupci u tom slučaju malo duže traju i teški su za dokazivanje, nedovoljno je utvrđeno zbog toga“, navodi Jelovac.

On dodaje da je zakonska regulativa u Srbiji dobra, jer je zaštita životinja povećana u odnosu na neke druge evropske zemlje.

Treba da se vrši pritisak javnosti na primenjivanje Zakona o dobrobiti životinja

Ivan R. Ivanović, aktivista za zaštitu životinja je pre nešto više od godinu dana pešice došao iz Smederevske Palanke do Beograda protestujući zbog ubijanja na desetine pasa u tom gradu vatrenim oružjem i na ulici. Ispred Predsedništva je devet dana štrajkovao glađu očekujući od Aleksandra Vučića, predsednika Srbije, odgovor na njegov zahtev o primeni Zakona o dobrobiti životinja. Ispostavilo se uzalud. Njegov štrajk se završio 7. novembra kada mu je pozlilo, pa je hitno prevezen u Urgentni centar. U međuvremenu, ubistva pasa u Palanci su se nastavila, kako je tada pisao Danas.

Ivanović smatrav da se odnos vlasti i institucija prema zlostavljanju životinja od tog trenutka pa sve do danas nije promenio.

„Treba da se vrši pritisak javnosti na primenjivanje Zakona o dobrobiti životinja, čime bi se smanjio i broj napuštenih životinja. Primenom ovog zakona sve institucije će morati da rade svoj posao, jer je najveći problem što one to ne čine“, smatra Ivanović.

Dodaje da nadležni organi još uvek nemaju svest da napade na životinje ozbiljno tretiraju, kao kršenje zakona.

„Policija se tek uči da bude dužna da reaguje na prijave. Promenilo se samo to što ljudi danas više prijavljuju ove zločine, broj prijava je porastao, a policija još uvek ne zna da postupa na osnovu Zakona o dobrobiti životinja, u mnogim gradovima. Tužilaštvo je posebna priča, oni i sa video dokazima i svedocima odbace slučaj. U Aranđelovcu su momci pucali u psa, ali i pored postojećih svedoka tužilaštvo je odbacilo slučaj“, navodi Ivanović.

Do trenutka objavljivanja ovog članka, Ministarstvo unutrašnjih poslova nije odgovorilo na zahtev našeg lista o broju prijava i rešenih slučajeva zlostavljanja i ubistava životinja.

FBI ima specijalno odeljenje koje se bavi zlostavljanjem životinja

Ivan R. Ivanović ističe da su SAD primer koji treba slediti u regulativima koje sprečavaju zlostavljanja životinja.

– U Americi je od 2016. godine FBI uveo specijalno odeljenje koje se bavi zlostavljanjem životinja, posebno kada su u pitanju maloletnici. Psiholozi i psihijatri rade sa njima, a uvođenjem ovih mera se smanjio procenat masovnih pucnjava u školama. Institucije će u jednom trenutku morati da se bave ovim problemom, ali mi smo još uvek daleko od toga – kaže Ivanović.

Izvor: danas.rs

Posle praskozorja, duhoklonuće je nova najlepša reč u srpskom jeziku, to je pokazalo glasanje na društvenim mrežama. A šta mislite koja je najružnija, a da to nije psovka?

„Kopile, jalov (a), keva, grkljan, nerotkinja“, to su top 5 reči koje su pobedile na izboru za najružniju reč u srpskom jeziku. Najviše lajkova dobila je reč „kopile“, dok je najmanje bilo za reč „nerotkinja“.

Profesorka srpskog jezika i književnosti Vesna Vojvodić kaže za TV Nova da reč koja je odnela tu neslavnu pobedu postoji ne samo u Vukovom riječniku nego postoji i u narodnim i epskim pesmama, ali uvek u kontekstu da se neko povredi, ponizi.

Nadam se da će ljudi, osim što je film "Živi i zdravi" komedija i zabavno ostvarenje, posle gledanja osetiti i nekakav grč. I to je negde dobro, jer nas tera na razmišljanje, kaže za Nova.rs glumica Tihana Lazović koja igra glavnu ulogu u novom ostvarenju Ivana Marinovića.

Nakon svetske premijere pre dva meseca u okviru takmičarskog programa 27. međunarodnog Filmskog festivala „Black Nights“ u Talinu film „Živi i zdravi“ konačno će 6. februara u Mts dvorani moći da vidi i beogradska publika. Posle oduševljenja i aplauza u Talinu, ali i bure emocija u Herceg Novom i Podgorici ovih dana scenarista i reditelj Ivan Marinović donosi svoj drugi dugometražni film i pred Beograđane.

Jedno venčanje, „sura“ tradicija, sukob novog i starog – teme su koje Marinović obrađuje u filmu, a smešta ih u prelepi ambijent crnogorskog primorja, onaj opštine Herceg Novi i Portonovi rizorta. U ovoj dirljivoj, ali i eksplozivnoj komediji uloge tumače regionalne glumačke zvezde Tihana Lazović, Mirjana Joković, Goran Bogdan, Dragana Dabović, Snježana Sinovčić Šiškov…

Marinović, poznat po debitantskom ostvarenju “Igla ispod praga“, u komediji donosi storiju o mladom paru koji se sprema na veliki čin – venčanje. Međutim, komplikovan odnos mlade, buntovne Dragane, koja naprasno, dva dana uoči ceremonije, odustaje od udaje i mladoženje, koji je na insistiranje oca primoran na ovaj čin, venčanje pretvaraju u farsu uz niz neočekivanih obrta. A kako to tradicija i običaji ovog tla nalažu ova uzbudljiva situacija začinjena je pićem i dinamitom…

Upitana kako je igrati u regionalnom filmu, čija se premijera desi baš na velikom festivalu, kao što je to Talin, Tihana Lazović za Nova.rs odgovara:

– Kada se radi film, autorska ekipa uvek ga prvo šalje na sve žive festivale i nada se da će te na neki i pozvati. I onda – gde upadneš – tamo ideš. Velika je stvar što je film premijeru imao u Talinu, jer je u pitanju veliki, jedan od A festivala. Jako smo se veselili tome. Pogotovo, jer je komedija u pitanju. U poslednje vreme su festivali počeli i komedije da uzimaju u takmičarske selekcije, tako da je to bio veliki uspeh za nas, ali i za celu našu regionalnu kinematografiju – smatra Tihana Lazović.

Na našu opasku da nam je reditelj Ivan Marinović poručio da „ako od filma očekujemo Mimu Karadžića, to nećemo dobiti“, Tihana se nasmejala, dodavši:

– Ivan je radio veliku audiciju za film, čini mi se na celom Balkanu. I na kraju se nekako ispostavilo da smo mi Dalmatinci jako slični primorskim Crnogorcima. Kad smo krenuli da radimo, i ja sam shvatila da je u pitanju sličan mentalitet. Odmah sam razumela šta Ivan hoće, kakvu atmosferu, kakav je to film, ko su zapravo ti ljudi. Nadam se da smo „uboli“. Tu je plejada divnih crnogorskih glumaca i mislim da će se publici svideti film. Bez obzira što je univerzalna priča, opet je specifična za naše podneblje – kaže glumica.

Ostvarenje „Živi i zdravi“ specifično je za naše podneblje, naročito za Crnu Goru. Ne dešava se baš često da je u središtu priče jedna „razgoropađena“ nevesta koja će se usprotiviti uzusima bez kojih se ovde ne može. Jer, otkud ovde da mlada želi da se uda i onda od toga odustaje tik pred svadbu? I dok smo to gledali u nekim holivudskim limunadama, to kao da je presedan ovde, konstatujemo…

– Tako je… (smeh) Zapravo, mislim da ovde ima puno više tih mladih koje ne znaju šta bi. Ali, evo moja Dragana u filmu se usudila da postavi pitanje: Zašto svi ti običaji, zašto tradicija? Naravno, njoj je nametnuto i od strane porodice i društva to da će se ostvariti u životu isključivo ako se uda i ima decu. Ona voli svog čoveka, ali nije sigurna da je način na koji će se sve to odvijati, za nju u tom trenu, nešto najbolje. I naravno, gledamo kroz ceo film njena previranja. To, međutim, nema veze s ljubavlju, koja je tu, već s tim što je to nametnuto. I zato unutar nje tinja borba da se u tome snađe – da ne razočara porodicu i društvo, a opet da nekako i sebe zadovolji.

Žena ovde razume šta je patrijarhalna sredina

Na pitanje koliko je tu Draganinu unutranju dvojbu intimno i sama razumela, Tihana Lazović kaže da svakako jeste, što ovako obrazlaže:

– Mislim da svaka žena razume šta znači odrastati u patrijarhalnoj sredini, u sredini koja je određena nekakvim čudnim običajima i tradicijama koje poštujemo, jer su, eto, tradicija, a bez da iko pita zašto je to tako. I nije mi stoga bilo teško da se uživim u lik te žene. Sve mi bijemo bitku s raznoraznim borbama unutar ovog našeg, još uvek patrijarhalnog društva – sud je glumice.

Pitamo zato koliko ovaj film, iako nije pravljen da bi „upirao prstom, može posredno nešto da promeni?

– U filmu jako dobro vidimo tu Draganinu anksioznost i volela bih da se nakon projekcije filma svaki muž okrene prema svojoj ženi i pita je kako je. Gledamo Draganu koja ima napade panike i mislim da jako puno žena isto to doživljava, a da njihovi partneri uopšte ne primete, ne vide šta se događa. Nadam se da će ljudi, osim što je film „Živi i zdravi“ komedija i zabavno ostvarenje, posle projekcije osetiti nekakav grč. I to je negde dobro, jer nas tera na razmišljanje.

I sam naziv filma je vrlo indikativan – „Živi i zdravi“. Uvek smo, od malena, slušali poslovicu – da smo samo živi i zdravi. Ništa drugo nije bitno… Zato pitamo Tihanu šta je još bitno?

– Mnogo toga, jer ne možemo biti ni živi, ni zdravi ako nismo sami sa sobom. I ako se ne zapitamo šta je to što mi želimo, šta ja želim. A upravo se to Dragana pita u filmu, doduše malo prekasno (smeh). Ali, zapravo nikad nije kasno. Kroz film svedočimo specifičnom putu na kom ti glavni junaci odrastaju. I Dragana i Momo su odrasli, od početka do kraja filma.

I „Živi i zdravi“ je još jedan primer regionalne filmske saradnje, koja je poslednjih godina vrlo intenzivna. Čini se da je nemoguće na ovom tlu snimiti film ako se ne ujedine bivše jugoslovenske republike…

– Da, prilično je nemoguće, ne samo iz finansijskih razloga. Mi smo male kinematografije i male zemljice. I zato su ovakvi projekti bogatstvo. Zaista je bogatstvo da smo Crnogorci, Srbi, Hrvati – svi zajedno. Uostalom, mi smo, ako ne isti, onda sličan mentalitet. I presrećna sam kada vidim da su na setu ljudi s celog Balkana. To može samo da nas obogati. Dokaz za to je i ovaj film. Znate, filmski setovi su specifična stvar, živite u jednom balonu dva meseca. Ali, ovaj balon – „Živi i zdravi“ bio je baš predivan!

Tihanu Lazović ćemo uskoro u glavnoj ulozi gledati u još jednom filmu – „Samo kad se smijem“ Vanje Juranić, koji je premijerno prikazan na Pulskom festivalu, gde je glumica ovenčana Zlatnom arenom, a potom i na Sarajevo film festivalu, gde je, nažalost, regionalna premijera koincidirala sa strašnim zločinom. Naime, u filmu, u kojem mladi bračni par s detetom glume Tihana Lazović i Slavko Sobin, Juranićeva se donekle bavi istinitim slučajem Ane Magaš, mlade Zadranke koja je u samoodbrani ubila svog supruga. I baš na dan premijere filma u Sarajevu prošlog avgusta desio se femicid – ubistvo Nizame Hećimović u Gradačcu koju je lišio života muškarac s kojim je imala dete, a to je prenosio na Instagramu.

– Da, nažalost… Kada pitaju Vanju šta ju je ponukalo da uopšte snimi taj film, često kažem da nije teško bilo naći inspiraciju. Pa, samo otvorite crnu hroniku, vidite šta se događa, koliko je femicid porastao i koliko institucije i društvo okreću glave od toga. I ovim filmom otvaramo priču o tome. Mnogo ljudi iz Beograda me je pitalo kada će gledati film, što znači da postoji potreba da takve stvari gledamo, da o njima pričamo, vodimo dijaloge. Mislim da je to nužno i važno – smatra Tihana Lazović, koja nam ekskluzivno otkriva da će se beogradska premijera desiti na predstojećem Festu.

Svakoj ulozi se dajem 300 odsto

Kao slobodnoj umetnici, važno joj je da ima mogućnost da bira projekte u kojima će glumiti. Ne može, kako nam kaže, da radi nešto u šta ne veruje 300 odsto!

– Volim da radim projekte koji nešto znače. Ako se već bavimo filmskom umetnošću, onda mislim da bismo svi trebali da nastojimo da prodrmamo ljude iz njihovih fotelja. Svaka uloga mi je važna i dajem joj se skroz.

A pored filma, Tihana ne zapostavlja ni teatar. I jedna od predstava koja je obeležila prošlu godinu jeste „Bilo jednom na Brijunima“ Kokana Mladenovića, kao još jedan vid regionalne saradnje. Samo naizgled ovaj gledani komad, koji „oživljava“ na sceni čuvenu crno-belu fotografiju Tita i Jovanke Broz sa Elizabet Tejlor i Ričardom Bartonom na Brijunima, govori o jednom prošlom vremenu koje smo skloni da idealizujemo:

– Znate, ja sam 1990. godište i zanimljivo je da u predstavi imamo Sanju Marković, koja je najmlađa – 1994. je godište, pa je tu i Bane Trifunović, koji je najstariji, ali mi se zapravo nismo toliko bavili političkom situacijom, već identitetima, time šta to znači biti najveći političar, glumac. Uostalom, i oni su bili svojevrsni glumci, zar ne? Šta znači kad sve te maske, koje stavljamo za spoljni svet, skinemo, i kad smo potpuno ogoljeni. Šta se događa kad Elizabet Tejlor nije ni supruga, ni glumica, ni majka, ni sestra, već sama sa sobom. I evo, još uvek su predstave rasprodate, putujemo po regionu, publika voli predsatvu, mi se međusobno volimo. Nadam se da će još živeti – priča Tihana Lazović.

I dok u utorak, 6. februara čeka beogradsku premijeru filma „Živi i zdravi“, opet „ne miruje“ i stalno nešto, kako nam otkriva na kraju, sprema…

– U Slovačkoj počinjem da radim jedan film. Radi ga divna slovačka rediteljka, i opet je to velika ženska priča, što me mnogo raduje. Ima još toga, ali znaćete na vreme…

Izvor: nova.rs