Sombor.info

Proteklog vikenda odigrani su mečevi 12. kola stonoteniske Vojvođanske A lige. Somborski predstavnici su nakon poraza u prethodnom kolu ostvarili polovičan učinak. Staparski Gusar je nakon tesnog poraza od Selenče izgubio i derbi od Spartaka Inspira 2. Subotičani su slavili sa 4:1, a jedini poen za goste upisao je Siniša Milić koji je sa 3:2 dobio Luku Vidovića.

Uprkos porazu Staparci su zadržali drugu poziciju na tabeli sa četiri boda manje u odnosu na rivala iz Subotice. Njihov kiks iskoristila je ekipa Apatina koja se nakon trijumfa (1:4) na gostovanju u Novom Sadu izjednačila sa njima na tabeli. Oba tima sada imaju po 20 bodova.

Nakon dva vezana prolećna poraza važnu pobedu uknjižila je ekipa Ravangrada. Somborci su maksimalnim rezultatom (4:0) porazili Mladost iz Bačkog Petrovca.

Pojedinačne pobede upisali su Ćirić, Balović i Hilko, dok je preostali poen doneo dubl Ćirić/Hilko. Ravangrad je trenutno peti tim lige sa 18 bodova. Prvenstvo se nastavlja narednog vikenda. Gusar dočekuje Podrinje, dok će se u derbiju kola u Apatinu sastati istoimena ekipa i Ravangrad.

U poslednjem stonoteniskom rangu Žak je poražen od Sente sa 4:0, dok je Ravagrad 2 bio slobodan. U narednom kolu Ravangrad 2 gostuje u Adi, dok je Žak slobodan. „Crno – beli“ su trenutno treći tim lige sa 13 bodova, dok je Ravangrad 2 mesto niže i sa bodom manje.

Izvor: somborsport.org

Sinoć je došlo do teške saobraćajne nesreće na ulazu u Karavukovo iz smera Odžaka, prenela je Instagram stranica 192.rs.

Prema informacijama koje je 192.rs dobio s lica mesta, žena stara 50 godina kretala se kao pešak, na neosvetljenom delu puta na kom nema trotoara. Na nju je, pod za sada nepoznatim okolnostima, naleteo automobil kojim je upravljao mlađi muškarac.

Prema nezvaničnim informacijama, ona je zadobila teške telesne povrede.

Šta je red kada idemo kod nekog u goste? Postoje li neka pravila ponašanja ili obrazac koji treba da sledimo? Ovo umnogome zavisi od toga da li je domaćin neko vama blizak ili ne, te da li je reč o opuštenoj kafi ili svečanoj večeri, ali stručnjaci za bonton tvrde da u svakom slučaju treba izbegavati neke nepristojne poteze prilikom posete tuđem domu. A evo i koje!

1. Dodirivanje i pomeranje stvari

"Kada vam neko kaže 'Osećajte se kao kod kuće' uglavnom to ne misli bukvalno. Ne bi trebalo da dižete noge na sto ili na trosed, osim ako nije reč o veoma bliskom prijatelju, i ne bi trebalo da otvarate frižider osim ukoliko vam domaćin to ne zatraži. Uvek sačekajte da vam domaćin da zeleno svetlo pre nego što pomerite ili uzmete neki predmet. Ili mu bar zatražite dozvolu pre nego što to uradite", savetuje za "HuffPost" Džodi R. R. Smit, stručnjak za bonton i direktor kompanije "Mannersmith Etiquette Consulting" koja se bavi seminarima i predavanjima iz oblasti bontona.

2. Iskorišćavanje dobrodošlice

"Najčešća primedba na koju nam se ljudi žale odnosi se na goste koji ostaju predugo i iskorišćavaju time dobrodošlicu. Morate znati kada je vreme za odlazak. Obratite pažnju na govor tela domaćina i da li je umoran ili mu je naporno, čak i ako imate osećaj da se svi dobro provode", ističe Nik Lejton, ekspert u oblasti bontona i koautor podkasta o manirima "Were You Raised by Wolves?".

3. Dolazak sa nenajavljenim društvom

"Nikada se nemojte pojavljivati sa neočekivanim i nenajavljenim društvom, odnosno nemojte dovoditi neočekivanog plus jednog gosta. Uvek pitajte pre nego što nekog povedete u tuđi dom", rekla je Dajan Gotsman, autor knjiga o bontonu i osnivač škole protokola u Teksasu.

4. Neinformisanje domaćina o hrani koju ne smete da jedete

"Ako ste pozvani na ručak ili večeru, sva ograničenja u ishrani treba da budu izrečena unapred, a ne kada sednete za sto. Ne možete očekivati da će obrok biti prilagođen veganima ili bez neke specifične namirnice koja vam smeta ili na koju ste alergični. Recite domaćinu što pre o potencijalnim stvarima koje ne smete da jedete (i držite se stvarnih ograničenja, a ne ličnih preferencija", kaže Smit.

5. Nepoštovanje želje domaćina kada je reč o (ne)izuvanju

"Nema pravila u bontonu o tome da li je potrebno izuvati se ili ne - sve je vrlo individualno. Pratite šta vaš domaćin preferira", akcentuje Smit. Ona, međutim, dodaje da domaćini koji insistiraju na izuvanju moraju da imaju spremne papuče za goste, te da pokažu razumevanje ukoliko gost odbije da se izuje.

6. Dolazak praznih ruku

"Kao gost, trebalo bi da dođete sa malim znakom pažnje za domaćina", ističe Smit. Međutim, nema pravila o tome kakav taj poklon treba da bude. To može da bude buket cveća, čokolada ili flaša pića - važna je pažnja.

Izvor: blic.rs

Na pustim ulicama Černobilja lutaju mutirani vukovi koji su, čini se, razvili otpornost na kancer, a naučnici se nadaju da će im to pomoći u borbi sa opakom bolešću kod ljudi.

Nuklearna katastrofa je zadesila Černobilj 1986. godine, kada je četvrti reaktor eksplodirao, a ubrzo su čitav grad i okolina evakuisani zbog širenja radijacije.

Područje je od tada ostalo sablasno, a uspostavljena je Černobiljska zona isključenja koja podrazumeva zabranu kretanja u radijusu od 30 kilometara od nekadašnje elektrane jer radijacija i dalje predstavlja rizik.

Ljudi se možda nisu vratili, ali divlje životinje, poput vukova i konja, slobodno se kreću.

Evolucioni biolog i ekotoksikolog Kara Lav sa Univerziteta Prinston proučavala je kako černobiljski vukovi generacijama preživljavaju uprkos izloženosti visokim nivoima radijacije.

Lav i njen tim istraživača posetio je 2014. godine zonu isključenja i tada označio jedan broj vukova, uzeo uzorke krvi i nadgledao njihovo ponašanje narednih godina.

Ogrlice sa tragačima omogućile su timu da prati vukove i zna tačno koliko vremena provode i radioaktivnoj zoni i koliko su izloženi zračenju.

Otporni na rak?

U uzorcima krvi otkrili su da su černobiljski vukovi izloženi i do 11,28 milirema radijacije svaki dan tokom čitavih svojih života – šest puta više od dozvoljene granice za ljude.

Utvrdili su da su vukovima izmenjeni imuni sistemi slično pacijentima koji prolaze radioterapiju protiv kancera.

Još važnije, naučnici su identifikovali specifične delove životinjskog genetskog materijala koji se čini otpornim na rak.

Brojna dosadašnja istraživanja otkrila su kod ljudi mutacije koje povećavaju rizik od oboljevanja od kancera, poput prisustva varijanti BRCA1 i BRCA2 gena koji povećavaju šansu žena da obole od raka dojke ili jajnika.

Napori američke biološkinje, međutim, usmereni su da identifikuju zaštitne mutacije koje povećavaju otpornost i poboljšavaju šanse da se rak preživi.

Nalazi višegodišnjeg istraživanja predstavljeni su na godišnjem skupu Društva za integrativnu i komparativnu biologiju u Sijetlu.

Izvor: RTS

Autor stripa koji je osamdesetih godina prošlog veka očarao poslednje generacije jugoslovenske mladosti, umro je sedmog februara ove godine. Kao u replici iz jedne pripovetke Emira Kusturice, Marti Misterija je „mangup koji čita knjige“. Iz neke šire socio-kulturne perspektive, Kastelijevi stripovi su još jedan dokaz teze da je Italija bila „repetitor“ preko koga je američka popularna kultura osvojila Jugoslaviju. Upravo je Marti Misterija bio junak koji je italijansku stripovsku kulturu presudno „uozbiljio“.

Skoro istovremeno u naše medije stigle su dve vesti iz Italije, a iz sfere kulture. Na famoznom San Remo festivalu, Zlatan Ibrahimović nam je performativno razotkrio istinu da njegova sklonost ka „novoj narodnoj muzici“ ne počinje i ne završava sa Nadom Topčagić, nego da tu itekako ima mesta i prostora i za Lepu Brenu.

Tristotinjak kilometara severnije, u Milanu, umro je tih dana Alfredo Kasteli (1947-2024); nedostajala su mu četiri meseca da dočeka sedamdeset i sedmi rođendan. Kako nekrolozi kažu, Kasteli je bio strip-scenarista i pisac. Za publiku u Srbiji i ostatku nekadašnje Jugoslavije, naročito za generacije rođene šezdeset i sedamdesetih godina dvadesetog veka, on će ostati upamćen kao „otac“ Martija Misterije zvanog Detektiv nemogućeg.

Zlatne osamdesete

Ne pominjem ove dve vesti skupa samo zbog vremenske koincidencije. Nigde možda nije Italija imala toliki uticaj na jugoslovensku kulturu kao u sferi stripa i popularne muzike. Primećivano je to anegdotalno i publicistički mnogo puta, ali je to sve više i predmet akademskih interesovanja.

Geopoetika je 2022. objavila studiju Frančeske Ronaldi (u prevodu Ivane Simić Ćorluka i Marije Ćojbašić) pod naslovom „Dvadeset četiri hiljade poljubaca“, a sa podnaslovom „Uticaj italijanske popularne kulture u Jugoslaviji (1955–1966). U naslovu je lako primetiti naziv pesme koja se kao lajtmotiv provlači kroz prvi bioskopski film Emira Kusturice, nagrađen baš u Veneciji.

"24 mila baci" u filmu "Sjećaš li se, Doli Bel"

Kusturica je, igrom slučaja, rođen baš krajem 1954, dakle, tačno uoči početka dekade koju „pokriva“ pomenuta studija, a njegov navedeni film obeležava početak osamdesetih godina prošlog veka koje u nostalgičnim sećanjima skoro po pravilu bivaju nazivane zlatnim godinama. Psihološki je ta idealizacija logična, posle su došle krvave devedesete, a slike iz osamdesetih su, je li, bleđe i bleđe, pa balaševićevski poslovično „lepe potiskuju ružne“.

Početak osamdesetih obeležavaju restrikcije struje, vožnja par-nepar, manjak čokolada i banana u trgovinama, masovni odlazak gastarbajtera na, mislilo se i govorilo, „privremeni rad u inostranstvo“. Uostalom, u godini u kojoj je snimljen već potencirani prvi bioskopski film Emira Kusturice, u predgrađu švedskog Malmea, Bosanac Šefik i Hrvatica Jurka dobili su sina Zlatana.

Kusturica je venecijanskog „Zlatnog lava“ dobio u septembru 1981, Ibrahimović se rodio u oktobru iste godine, a šest-sedam meseci kasnije, u aprilu 1982, na italijanskim trafikama pojavio se prvi strip o junaku po imenu Martin Mistere, a koji će u ovdašnjem kongenijalnom „prevodu“ postati Marti Misterija. (Primera radi, u Nemačkoj će isti junak postati Alan Dark).

Predmartijevski ciklus

Strip „Marti Misterija“ je bez sumnje Kastelijevo životno delo. Ipak, u trenutku kad izlazi prva epizoda, on je na danteovskoj tački „na pola životnog puta“, odnosno tačno mu je trideset i pet.

Kao što često biva sa „stripadžijama“, on je svoju vokaciju otkrio rano i dotad je bio „profesionalac“ već skoro dve pune decenije. Naime, on je već kao šesnaestogodišnjak iza sebe imao jedan realizovan strip-scenario. Tri godine kasnije, počinje da uređuje prvi stripovski fanzin u Italiji, a u narednoj deceniji piše razne scenarije vrlo respektabilnim crtačima i izdavačima.

Neko vreme se posvećuje radu za film i televiziju, ali strip ostaje njegova najveća ljubav. Godine 1978. kreira stripovski lik istraživača Alana Kvotermejna, baziranog po istoimenom karakteru iz romana „Rudnici kralja Solomona“, koji će se ispostaviti kao neki „proto Marti Misterija“.

Te iste godine, počinje da radi za Bonelija, gde se ističe scenarijima za Zagora i Mister Noa. Dve godine kasnije, predložiće izdavaču projekat i koncept novog stripa o „detektivu nemogućeg“. Boneli ga je podržao, „uvezao“ ga sa crtačem Đankarlom Alesandrinijem i, što bi se reklo, ostalo je istorija.

Zajednički kulturni kontekst

Srpski prevod ovog Kastelijevog stripa u Jugoslaviji, tačnije u Novom Sadu, u okviru kompanije „Dnevnik“, počinje da izlazi redovno, u mesečnom ritmu, već samo godinu nakon italijanskog originala, dakle od 1983. „Marti Misterija“ izlazi kao specijalno izdanje edicije „Lunov Magnus Strip“.

U istoj ediciji izlaze i drugi Bonelijevi stripovi, oni koji nisu pod kapom „bratske“ „Zlatne serije“. Više nego lektirski programi srpskohrvatskog jezika, više nego već dobrano različiti televizijski programi „republičkih javnih servisa“, Bonelijevi stripovi stvarali su „zajednički kulturni kontekst“ dečacima iz moje generacije poslednjih godina postojanja SFRJ. Bilo da smo se sretali na takmičenjima iz matematike i fizike, na sportskim turnirama, ekskurzijama, Susretima bratstva i jedinstva ili na Titovim stazama revolucije, uvek bi tu bio neko iz Aleksinca, Benkovca ili sa Cetinja ko je čitao (i skupljao) Teksa Vilera, Kapetana Mikija, Komandanta Marka ili, napokon, Martija Misteriju.

Ovaj poslednji je došao tačno na vreme da isprati odrastanje i sazrevanje onih koji su s prvim naučenim slovima već čitali Zagora ili Velikog Bleka.

Јунаци Бонелијевих стрипова
Junaci Bonelijevih stripova
Danas, više od četrdeset godina kasnije, vlada konsenzus da je upravo Marti Misterija trajno promenio krajolik italijanskog stripa, da se od površnih i relativno infantilnih predložaka krenulo ka mnogo suptilnijim i slojevitijim narativima. Bez Martija Misterije ne bi bilo ni Dilana Doga ni Nika Rajdera ni Natana Nevera. Svaki od tih junaka steći će vlastito kultno sledbeništvo, no takođe u svakom od njih, kao neki embrion ili jezgra, stoji po neki aspekt karaktera Martija Misterije.

Edgar Alan Po i Embrouz Birs

Mislim da sam pročitao sve epizode Martija Misterije koje je Kasteli napisao između 1983. i 1991. Kad se danas setim nekih od njihovih naslova, postajem svestan šta sam sve iz ovog stripa – naučio. Za „Titanik“ čuješ i da ne znaš kako, a znam da sam za „Luzitaniju“ čuo preko Martija Misterije. Otkrio mi je Marti Misterija i dva čudesna američka pisca: Edgara Alana Poa i Embrouza Birsa. Preko ovog stripa sam naučio gde je Naska, a ko su Dogoni. Čak i poslednja Frojdova knjiga mi se najpre ukazala kroz epizodu „Egipćanin Mozes“. Čak sam i imao većinu od ovih stotinjak epizoda.

Onda je, međutim, počeo rat, stripove su čitali i oni koji nikad ranije nisu. Mnoge sam posudio drugovima i znancima, a dobar deo njih mi nikad nisu vratili. A opet, negde na dnu nekog ormara ili ladice u sobi u kojoj sam odrastao, verovatno se još uvek nalazi poneka sveska. Malo je popkulturnih fenomena koji su mi u formativnim godinama toliko značili.

Notirana je često sličnost između Indijane Džonsa i Martija Misterije. To je paralela dostojna zasebnog teksta, ali postoji značajna razlika. Film je mnogo skuplja igračka pa je broj avantura u kojima smo gledali Indijanu mnogo manji od broja avantura u kojima smo se kroz čitanje družili sa Martijem.

Čak se i uz ime Marti(n) zalepila neka aura avanturizma. Godinu dana nakon što se na jugoslovenskim trafikama pojavio prvi strip o Martiju Misteriji, jedan hrvatski pisac za decu i mlade objavio je fantastični tinejdžerski roman „Sportski život letećeg Martina“ koji će postati ugaoni kamen trilogije na čijem će se kraju isti taj dečak Martin boriti protiv CIA-e i KGB-a.

Fanovi Martija Misterije posle će da krenu da čitaju i knjige Artura Klarka i Eriha fon Denikena, kao i putopise Ahmeda Bosnića i časopise poput „Arke“. Ta kombinacija realne erudicije i vere u specifične „teorije zavere“ stvoriće celu jednu alternativnu kulturu čiji je deo, primera radi, i poznata emisija HTV-a „Na rubu znanosti“.

Veseli četvrtak

Raspad Jugoslavije nije zauvek „odstranio“ Martija Misteriju sa srpskog tržišta. Posle novosadskog „Dnevnika“, licencu su nakratko imale firme poput „Marketprinta“ i „Politikinog zabavnika“. To je primarno bilo važno da bi se sačuvao neki kakav-takav kontinuitet. Naposletku je Martija Misteriju kod nas sistematično počela da objavljuje kuća „Veseli četvrtak“ i to je, čini mi se, prvi put posle „Dnevnika“ da ovaj strip ima ozbiljnog i dostojnog izdavača kod nas.

Verujem da je cela jedna nova generacija tako prvi put upoznala Martija Misteriju. Ipak, barem impresionistički gledajući, rekao bih da je gro srpske publike Martija Misterije danas sredovečan, da su to ljudi između ranih četrdesetih i srednjih pedesetih.

Nemam više kolekcionarski gen kad je reč o stripovima, ali kad poželim čist čitalački hedonizam, mnogo volim da sebi kupim Martija Misteriju, naročito leti, naročito kad se prodaju oni „paketi“ tri po ceni jednog.

Četrdesetak godina Kasteli je očito održavao intelektualni nivo svog stripa. Sada je Kasteli umro, međutim to nije i smrt Martija Misterije, na sličan način na koji smrt Artura Konana Dojla nije bila i smrt Šerloka Holmsa. Misterija je uticao na previše ljudi, previše ljudi se uživljavalo u njegovu sudbinu, da bi on ostao „intelektualna imovina“ samo svoga tvorca.

Silni su pisali o Holmsu nakon što je Dojl umro. U tom smislu, nije problem zamisliti druge scenariste novih epizoda Martija Misterije koji će da slede glavni tok naracije koju je Kasteli ubedljivo i duboko postavio. I dan danas, nepunih devet i po decenija posle Dojlove smrti, Šerlok Holms se svako malo upušta u nove avanture. Stoga nije teško zamisliti Martija Misteriju i u dvadeset i drugom veku.

Uostalom, na Šekspirovom tragu, u njegovoj dosadašnjoj serijskoj „odiseji“ već ima priča kroz koje se vidi da je „vreme iskočilo iz zgloba“.

Izvor: RTS

Benigna hiperplazija prostate može otkriti druge nepovezane probleme

Bez obzira na to da li je ona pozitivna ili negativna, činjenica je da nas događaji iz sveta poznatih često podstiču na promene ili bar na razmišljanje o sopstvenom zdravlju. Tako su nedavna saopštenja o bolestima koje su zadesile englesku kraljevsku porodicu odjeknula širom sveta neverovatnom brzinom. Međutim, kao i kod princeze Kejt, ni kod kralja Čarlsa nisu otkriveni svi detalji.

Povećana prostata

U saopštenju se navodi da je 75-godišnjem kralju tokom bolničke procedure dijagnostikovan oblik raka zbog benignog uvećanja prostate, međutim nije precizirano koji. Bakingemska palata je upravo otkrila da nije reč o raku prostate.

Zdravstvena zaštita

Svi ovi događaji bi zapravo trebalo da budu još jedna uzbuna, odnosno motiv za odlazak na redovne preglede. Ova slučajna dijagnoza, koja je otkrivena kralju tokom zahvata za lečenje uvećane prostate, zapravo objašnjava da se pre bilo kakvih hirurških zahvata obavlja niz radnji, od laboratorijskih pretraga, analize urina do rendgena grudnog koša. Kada je u pitanju uvećana prostata, lekari mogu da analiziraju tkivo koje je uklonjeno i tako dođu do dijagnoze karcinoma prostate.

- Pacijenti najčešće prolaze rutinsko snimanje tokom lečenja benigne hiperplazije prostate, što može da otkrije i druge nepovezane tegobe - rekao je onkolog prof. Otis Bravlei.

Lečenje uvećane prostate može otkriti mnogo toga

Koje vrste karcinoma se mogu otkriti tokom dijagnostike ili lečenja uvećane prostate, pitali smo našeg poznatog urologa prim. Dr. Igor Grubišić.

- Pregledi ovog dela muškog tela mogu da ukažu na tumore bubrega i bešike, a kod mlađih muškaraca na rak testisa - objašnjava prim. Grubišić.

Različiti radiološki testovi kao što su ultrazvuk i magnetna rezonanca dodatno pomažu u dijagnozi.

- Dok operacija prostate može otkriti znake raka mokraćne bešike, rak bubrega obično dolazi sa vidljivim simptomima u ranim fazama - rekao je Bravlei.

Pojava krvi u urinu obično je prvi simptom raka bubrega, ali količina krvi može biti toliko mala da se može otkriti samo pod mikroskopom. Takođe, najčešći simptomi su bolovi u predelu između rebara i kukova, povišena temperatura i gubitak težine. Retko, prvi simptom raka bubrega je opipljiva masa ili kvržica u bubregu.

„Retko, lekari mogu uočiti znake raka debelog creva tokom rutinskih koraka za lečenje uvećane prostate“, kaže Bravli, objašnjavajući da nijedan od ovih karcinoma nije direktno povezan sa uvećanom prostatom niti je uzrokovan.

Sve navedeno još jednom služi kao važan podsetnik da budete redovni na svojim pregledima. Ako se dijagnostikuje rak, važno je otkriti ga što je pre moguće jer su tada veće šanse da tretman bude efikasan.

„Svako sa simptomima bešike treba da razgovara sa svojim lekarom i ide na redovne preglede, uključujući skrining raka prostate kako stari“, zaključuje urološki onkolog Džastin R. Greg, a prenosi gloria.hr.

Kako tačno holandski roditelji odgajaju najsrećniju decu na svetu? Postoji šest pravila kojih se dosledno pridržavaju.

Još 2007. Holandija je prvi put navedena kao najbolji primer prosperiteta u detinjstvu. Godine 2013. objavljen je izveštaj UNICEF-a koji je holandsku decu proglasio najsrećnijom na svetu. Od tada je Holandija uvek bila u vrhu, uz Dansku i Norvešku. Nekoliko drugih organizacija, uključujući Akcionu grupu za siromaštvo dece i Svetski ekonomski forum, takođe su rangirale holandsku decu na neverovatno visoko mesto u ličnoj sreći.

Kako tačno holandski roditelji odgajaju najsrećniju decu na svetu? Postoji šest pravila kojih se dosledno pridržavaju.

Bebe dovoljno spavaju

Studija objavljena u European Journal of Developmental Psychology ispitivala je razlike između američkih i holandskih beba.

"Holandske bebe se smeju i vole da ih se maze više od svojih američkih vršnjaka", zaključili su istraživači 2013. godine.

Prema studiji, relativno mirno ponašanje holandskih beba je delimično posledica regulisanog rasporeda spavanja i aktivnosti nižeg intenziteta. Poznato je da američki roditelji naglašavaju važnost stimulacije, izlažući svoju decu širokom spektru novih iskustava.

S druge strane, holandski roditelji se fokusiraju na svakodnevne aktivnosti kod kuće. Mnogo pažnje posvećuju odmoru i ne pristaju na kompromise kada je spavanje u pitanju. Veruju da dobro naspavane bebe omogućavaju dobro naspavane roditelje. Istraživanja su pokazala da Holanđani u proseku spavaju više nego bilo ko drugi na svetu – ukupno osam sati i 12 minuta svake noći.

Deca provode više vremena sa oba roditelja

Holandska vlada je 1996. godine dala zaposlenima sa skraćenim radnim vremenom ista prava kao i zaposlenima sa punim radnim vremenom, doprinoseći boljoj ravnoteži između posla i privatnog života. Kultura rada sa skraćenim radnim vremenom je još jedan razlog zašto su ovde svi toliko srećniji. Sa 29-časovnom radnom nedeljom, Holandija ima najkraću radnu nedelju na svetu, prema studiji OECD-a iz 2018.

Skoro polovina odrasle populacije Holandije radi sa skraćenim radnim vremenom, pri čemu 26,8% muškaraca radi manje od 36 sati nedeljno i 75% žena radi skraćeno radno vreme – u svim sektorima, od nekvalifikovanih radnika do profesionalaca.

Kao i žene, i muškarci u Holandiji svoj posao obave za četiri dana. To im omogućava da barem jedan dan u nedelji posvete vremenu sa svojom decom. Ovo slobodno vreme se često naziva „Papadag“, što znači "Dan za tate".

Deca osećaju manji pritisak da budu bolji u školi

U Holandiji nije sve u visokim ocenama, elitnim školama i fakultetima. Obrazovanje se posmatra kao put ka blagostanju i ličnom razvoju deteta.

U Holandiji vam nisu potrebne posebne ocene da biste ušli u većinu programa visokog obrazovanja – sve što vam je potrebno je da položite ispite u srednjoj školi.

"Ovdašnje škole ulažu više energije u motivaciju nego na postignuće. Uspeh je ono na šta se francuske i engleske škole fokusiraju, ali naše istraživanje je pokazalo da su društvene veštine ključne za sreću. One su mnogo važnije od nečijeg koeficijenta inteligencije", rekla je ona. Rut Venhoven, profesorka na Univerzitetu Erazmus u Roterdamu.

Deca se podstiču da izraze svoje mišljenje

Svako u porodici, pa i najmlađi, ima svoje mišljenje. Roditeljstvo u dogovoru može biti iscrpljujuće jer testira naše strpljenje. Ali kada pustite dete da pregovara, učite ga kako da postavi sopstvene granice. To je veština koja će svima koristiti kada odrastu.

Deca jedu hagelslag za doručak

Čokolada za dobro jutro? Holanđani kažu da. U ovoj zemlji doručak je hagelslag ili čokoladna mrvice, ali iza toga se krije dublje značenje.

Sedenje za stolom kao porodica, posebno pre početka dana, rutina je koja u suštini definiše holandski porodični život. Porodica ne počinje da jede dok svi, uključujući i decu, ne budu za stolom. To je znak poštovanja.

Prema najnovijem izveštaju UNICEF-a, 85 odsto holandske dece između 11 i 15 godina reklo je da doručkuje sa svojom porodicom svaki dan. Doručak sa porodicom povezan je sa boljim školskim uspehom i smanjenim problemima u ponašanju, a istraživanje je takođe otkrilo da promoviše porodično povezivanje i zdrav razvoj identiteta.

Deca se podstiču da voze bicikl

Holanđani nisu ljubitelji automobila. Zahvaljujući ravnom terenu i mreži biciklističkih staza, biciklizam je najpraktičniji i najefikasniji način putovanja. Čak i kada pada kiša ili vetar, roditelji oblače sebe i svoju decu u toplu, vodootpornu odeću i čizme i sednu na bicikl.

Vožnja bicikla po svim vremenskim prilikama je zaista iskustvo za izgradnju karaktera. Deca se podstiču da voze bicikl svuda i po svim vremenskim uslovima jer ih to uči odlučnosti. Uči ih da život nije uvek sunčan i pun duga. Uče da se suoče sa kišom. Uče da ne odustaju.

Nije pohvalno za priznati, ali ovo su osnovne roditeljske greške pri lečenju mališana.

Mi roditelji se uvek trudimo (koliko znamo i umemo) da štetne bakterije, viruse i prehlade držimo što dalje od naših mališana. Uspevamo više ili manje, a periodi početka školske godine, prelaz godišnjih doba kao i zimski meseci donose malo više brige oko zdravlja dece. Međutim, pored objektivnih razloga na koje ne možemo da utičemo, postoje i oni za koje smo direktno krivi.

Nije pohvalno za priznati, ali ovo su osnovne roditeljske greške pri lečenju mališana:

Lečenje na svoju ruku

U prevodu „sam svoj doktor“.

Teškom mukom priznajem – ja sam bila ta. Ja sam bila ona koja prvo kreće s čajevima, prirodnim lekovima svih vrsta, dijetama, preparatima za koje sam JA mislila da će pomoći… Kupovala sam sirupe na biljnoj osnovi i čekala da se desi čudo. Nekada se to čudo i dešavalo i detetu je stvarno bilo bolje, ali češće se svodilo na produžavanje agonije za 2-3 dana. Ja sam mama koja zazire od hemije, okrenuta sam uvek prvo prirodi, tako da… To je osnovni razlog što sam ovo radila.

Činjenica je da mnoge mame „na svoju ruku“ kupuju lekove, jer ih lekarska praksa uči da se uglavnom koriste jedna ili dve vrste lekova, te se one vode mišlju „šta da se cimamo po čekaonicama, kad će svejedno dobiti tajitaj lek“. To su uglavnom sirupi, kapi za nos, probiotici… za koje ne smatramo da mogu biti štetni za dete (ili bar ne mnogo štetni).

Međutim, neretko se desi da prirodni lekovi i hemija kupljena po ličnom izboru – ne pomažu - piše portal bitiroditelj.com.

Tada shvatamo da moramo voditi dete kod doktora i tamo započinjemo s greškom broj 2.

Laganje, varanje doktora

Kada mi – mame koje prvo same glumimo doktora – dođemo kod pravog doktora – naravno da ćemo bar nešto slagati. Bar malkice spustiti temperaturu za stepen, reći da je dete tek juče dobilo temperaturu (a u stvari je skočila preključe), reći da nismo ništa davale od lekova (a ko zna šta je ko davao)… i tako redom, sve u cilju sakrivanja sopstvene sramote od nedela koje smo uradile.

Taj grozan osećaj ličnog stida prvenstveno pred svojim detetom, sobom, pa tek onda doktorom, bude sakriven nekom malom neistinom, ali daleko od toga da ga možemo izbrisati ili zaboraviti.

Zbog toga neke od nas, iz najbolje namere da budu što bolje mame, da isprave svoju grešku, da dete što pre ozdravi – kreću u bitku s bolešću trudeći se da izbegnu još jednu grešku, onu koja nastaje iz čiste ljubavi.

Preterivanje

Preterano utopljavanje, tuširanje, merenje temperature, nuđenje svim i svačim, preterana izolacija, dezinfekcija, konstantno ispitivanje malog pacijenta, kao i drugi oblici dosađivanja preteranom pažnjom – stvarno mogu biti više nego mučni za dete.

Ne samo da ih time gušimo i da smo beskrajno dosadne, nego činimo i kontraefekat lečenju i bržem oporavku.

 Netačne doze lekova

Poneke mame ne veruju tačnoj količini propisane doze i često umesto dozera za lekove koriste obične – kuhinjske kašičice, obične čaše i uopšte posudice koje nikako ne mogu pokazati da li je dete dobilo malo, dovoljno ili previše leka.

Ova greška se ispoljava i tako što dete pije sirup direktno iz flašice, popije ceo prašak umesto polovine, a sve to vođeno roditeljskom mišlju „neće mu biti ništa“.

Skraćena ili produžena upotreba lekova

Mame koje su malo više liberalne od uobičajenog, često znaju prekinuti terapiju detetu čim uoče poboljšanje zdravstvenog stanja malog pacijenta (ovo sam ja radila). Posebno ako imate averziju prema davanju detetu hemijske supstance, ovo je sigurno greška kojoj ćete kad-tad podleći.

Takođe, postoje i one mame čija briga prevazilazi doktorski savet i koje deci daju lekove i nakon propisanog vremena, bez obzira na odlično zdravstveno stanje deteta.

 Dozira se prema receptu i kako doktor kaže!

Slušanje saveta drugarica, mama, interneta…

Ovo je veoma česta greška koju pravimo, što iz poverenja prema osobi koja nas savetuje, što zbog brzine, jer želimo što pre da pomognemo detetu. Činjenica je da ćemo prvo ili pozvati nekog bliskog ili guglati simptome. A i jedno i drugo su pogrešni potezi.

Mamine greške su slučajni potezi velike ljubavi.

Naravno da ni jedna od ovih situacija nije u redu i ne služi nam na pohvalu. I sama priznajem da sam bila u tačkama 1, 2 i 5, ali me je iskustvo naučilo da moram da se ponašam drugačije ukoliko želim da mi dete što pre ozdravi.

Naravno da to svaka mama prvo na svetu želi, ali uvek nas razna uverenja, tuđa ubeđenja kao i mnogobrojne situacije „odvuku“ u grešku. Sjajno je i to što sebi i drugima priznamo tu grešku i tražimo što brže rešenje. Možda ono može da glasi ovako:

1. Današnjica je prepuna bolesti koje se ne mogu izlečiti supicama, čajevima i oblozima.
Jednostavno, toliko je virusa oko nas, da je uzaludna svaka naša prirodna borba protiv ovih veštačkih tvorevina. Zato im se trebamo i odupreti na što agresivniji način – supstancama koje nam preporuči izabrani lekar.

Sve ostale prirodne lekove možemo i trebamo upotrebljavati i pre i u toku i nakon lečenja lekovima, kako bi poboljšali imunitet deteta, toliko važan za celokupan oporavak. Međutim, nema svrhe forsirati ih u situacijama za koje nismo sigurne kako se tumače i leče, jer na taj način samo produžavamo bolest našeg najvećeg blaga.

2. Ako smo već pogrešile, trebale bismo priznati sebi da je ok to priznati i doktoru.
On će u tom slučaju znati kako da organizuje lečenje bolesti koja već traje i koja nije prijavljena na vreme. Ja sam uspevala da priznam doktorima ovu grešku, vodeći se jedino time da će mi dete zbog toga brže ozdraviti. Užasno me bilo sramota, ali to je sporedna stvar.

3. Preterivanje u postupcima kad nam je dete bolesno možemo rešiti uz pomoć – tate.
Tate su uglavnom racionalnije u ovakvim situacijama i znaju da „spuste loptu“ u korist deteta. Zato je veoma dobro poslušati nekada ono njihovo „pusti je“, „ostavi ga“, „dobro je, spava“, „ne treba mu to ćebe“… i slične reči.

Takođe, od pomoći su i ostale drage osobe od poverenja koje će uspeti da ubede zabrinutu mamu da će sve biti u redu i da nema potrebe meriti temperaturu na svakih 15 minuta, nuditi čaj na svakih 5 minuta… itd. Dobro dođu i video ili pisani sadržaji koji dokumentuju opuštenije načine lečenja dece, sa dobrim ishodom.

 Rešenje je nekada jednostavno - tata!

4. Bez obzira što sve mi znamo da detetu neće biti ništa…
ako popije 30ml više sirupa od propisane doze, sigurno postoji razlog zasnovan na nauci koji određuje zašto je potrebno davati onoliko koliko piše na receptu. Treba da se suzdržimo od želje da glumimo sveznajuće mame, jer se ta sloboda može baš dobro osloboditi i otići u pravcu u koji nikako ne želimo da ode.

5. Lekovi imaju svoj…
način, tok i rok delovanja, isto koliko i virusi, bakterije, upale, prehlade… zato ne bismo trebale da zaustavljamo ili produžavamo njihovo dejstvo – zbog naše lične procene.

6. Moje dete nije tvoje dete…
nema isti organizam niti imunitet, tako da nema svrhe lečiti ga na isti način. Bez obzira što se simptomi bolesti čine isti, nekada znaju i da prevare. Za svaki slučaj, da ne bude većih posledica i odugovlačenja, bolje je lečenju svakog deteta pristupiti posebno.

Generalno, ne bismo trebale glumiti doktora, baviti se naukom koju ne poznajemo i na taj način produžavati bolesno stanje naše dece. Nije teško, samo treba malo samokontrole, poverenja i strpljenja.

Izvor: Biti roditelj

Vitamin D jedan je od ključnih vitamina, koji mnogima nedostaje tokom zimskih meseci jer smo manje izloženi sunčevoj svetlosti, a i dani su kraći. Nizak nivo ovog vitamina može dovesti do niza zdravstvenih problema, zbog čega je važno prepoznati simptome koji ukazuju na to.

Doktorka Džanin istakla je šest jasnih znakova nedostatka vitamina D:

1. Bolovi u skočnom zglobu – Ako osetite bolove u skočnom zglobu i donjem delu stopala, posebno odmah posle buđenja, to bi moglo da ukazuje na nedostatak vitamina D.

2. Upala mišića – Ukoliko se budite sa upalom mišića, a znate da prethodnog dana niste imali intenzivan trening, ili ste od jutra ukočeni, to bi moglo da ukazuje da vam fali ovog vitamina.

3. Ukočen vrat – Doktorka upozorava da bolan ili ukočen vrat mogu biti znak da vam nedostaje vitamina D.

4. Bolovi u kolenima, kukovima i drugim zglobovima.

5. Hronični bol u leđima.

6. Ne možete da stisnete šaku – Ovakve poteškoće znak su za uzbunu, aako ih imate trebalo bi da se javite lekaru i rpverite nivo vitamina D, upozorava britanska doktorka.

Izvor: n1info.rs

“Ako neko… ima ideju… neka se javi u inbox”, ovim rečima je pre sedam dana Ivan R. Ivanović iz Aranđelovca molio građane putem društvenih mreža za pomoć. Nakon što je vraćen iz beogradske bolnice, tražio je “put” do bilo koje ustanove, koja bi ga primila. Molio je da mu neko pomogne da što pre ode na operaciju srca. Ivanov vapaj stigao je do Klinike za kardiohirurgiju u Nišu, iz koje su mu se istog dana javili i zakazali odlazak u operacionu salu. Nažalost, Ivan nije preživeo. Operisan je u utorak, a preminuo je sinoć, jer, kažu hirurzi, srce nije izdržalo.

O zakazanoj operaciji obavestio je javnost i zahvalio se svima kada je smešten u bolnicu pre četiri dana.

“Dragi ljudi, hvala svima. Operacija je sutra. Hvala i dr Draganu Miliću, kao i osoblju KBC Niš i svima Vama koji ste bili neumorni. Primljen sam u KBC Niš. Ne stižem da odgovorim svima. Čim budem mogao javljam se. Moć ljudi je ogromna i upravo ste to u prošlim danima svi dokazali. Samo još jedan primer i dokaz da isto tako možemo sve uraditi za životinje. Do pre tri dana misija nemoguća, danas sam mogao da biram Beograd ili Niš. Da obavim ovaj deo, pa da se vratimo u borbu za ono za šta smo tu. Borba protiv sistema, da se u ovoj zemlji sistemski promeni odnos ka životinjama. Hvala Vam još jednom, javljam se kada je to moguće”, napisao je Ivan.

Podsetimo, Ivan je imao ozbiljan zdravstveni problem, čak 90 odsto zakrčenja u tri vene, zbog čega je dobio uput za ugradnju trostrukog bajpasa. Uprkos tome, on je iz bolnice u Beogradu otpušten kući i operacija mu je zakazana tek za tri meseca. Usled nemogućnosti da išta drugo preduzme, Ivanović je odlučio da javno zamoli za „vezu“, kako bi na operaciju otišao ranije.

Nakon što su ga iz bolnice u teškom zdravstvenom stanju poslali kući, Ivan se obratio svojim pratiocima na društvenim mrežama, u nadi da će neko moći da mu pomogne.

„Osećam bol u grudima, mislim da je kraj“

“Sad malo ja.. Da se razumemo, uvek sam pitao i tražio za pse. Sada pitam za sebe. Ne treba novac, ne treba ni hrana, imamo je do marta.

Imam zdravstveni problem. Sa 90 odsto zakrčenja u tri vene otpušten sam kući. Doktor mi je rekao ovim rečima: ‘Izvini druže, ne znam zašto te sad ne operišemo, ovo se ne otpušta’. Dobio sam uput za operaciju i ugradnju trostrukog bajpasa za 22 april. Kako se ja osećam, da se niko ne pita. Iskreno nisam verovao da to može meni da se desi, ali svakoga dana po tri, četiri puta osećam bol u grudima i mislim da je kraj. Upućen sam na KBC Beograd radi te operacije. Sad pitam, ako neko ima prijatelja, poznanika, nekoga, da taj deo ubrzam. Ne verujem da mogu da dočekam 22. april. Jednostavno i pored lekova, teško se prolaze dani. Ako ne, opet hvala Vam svima. Opet jako je ružno da nekoga preskočim. Pišem samo o onome što osećam svaki dan.

Ustanem.. pređem dva koraka i dalje ne mogu.. Ako neko.. ima ideju.. neka se javi u inbox .. ”, napisao je Ivan, prvog februara, na svom Instagram profilu i Fejsbuku.

Na kraju je poslao poruku ljubavi i humanosti.

“Jedno zapamtite.. Činite dobro, ma koliko Vas drugi kočili u tome. Sutra kada se okrenete da znate da je Vaš život imao smisao”, stoji i dalje na njegovim profilima na mrežama, a ispod ovih reči, koje vraćaju veru u ljudskost, od juče, nakon što je Ivan, nažalost izgubio bitku sa surovom bolešću, ređaju se emotivni napisi oproštaja od prijatelja i brojnih pratilaca.

Trostruki bajpas

Da Ivanovo namučeno srce nije izdržalo, potvrdio nam je direktor Klinike za kardiohirurgiju Univerzitetskog kliničkog centra Niš (UKCN) u kojoj je Ivan operisan u utorak.

“Čim je primljen, odmah smo ga stavili na program. Osam sati je trajala operacija, jedva smo ga skinuli sa EKK mašine, međutim njegovo srce nije izdržalo. U akutnom infarktu miokarda dobio je trostruki bajpas. On je 2019. godine već jednom stentiran i imao je nestablnu anginu pektoris, a stent je bio zapušen, nije uopšte funkcionisao. Bilo je ili da pokušamo ili da odustanemo. Da nismo pokušali kajao bih se. Ovako smo dali sve od sebe da ga spasimo, a operacija je bila jedina mogućnost da možda preživi. Mnogo mi je žao što nismo uspeli. Operacija je obavljena u utorak, ali preminuo je sinoć. Njegovo srce bilo je previše oštećeno i nije uspelo da se oporavi. Nisu pomogle ni potpire, ni lekovi”, kaže prof. dr Dragan Milić, direktor ove Klinike.

Izvor: nova.rs