Autor stripa koji je osamdesetih godina prošlog veka očarao poslednje generacije jugoslovenske mladosti, umro je sedmog februara ove godine. Kao u replici iz jedne pripovetke Emira Kusturice, Marti Misterija je „mangup koji čita knjige“. Iz neke šire socio-kulturne perspektive, Kastelijevi stripovi su još jedan dokaz teze da je Italija bila „repetitor“ preko koga je američka popularna kultura osvojila Jugoslaviju. Upravo je Marti Misterija bio junak koji je italijansku stripovsku kulturu presudno „uozbiljio“.
Skoro istovremeno u naše medije stigle su dve vesti iz Italije, a iz sfere kulture. Na famoznom San Remo festivalu, Zlatan Ibrahimović nam je performativno razotkrio istinu da njegova sklonost ka „novoj narodnoj muzici“ ne počinje i ne završava sa Nadom Topčagić, nego da tu itekako ima mesta i prostora i za Lepu Brenu.
Tristotinjak kilometara severnije, u Milanu, umro je tih dana Alfredo Kasteli (1947-2024); nedostajala su mu četiri meseca da dočeka sedamdeset i sedmi rođendan. Kako nekrolozi kažu, Kasteli je bio strip-scenarista i pisac. Za publiku u Srbiji i ostatku nekadašnje Jugoslavije, naročito za generacije rođene šezdeset i sedamdesetih godina dvadesetog veka, on će ostati upamćen kao „otac“ Martija Misterije zvanog Detektiv nemogućeg.
Zlatne osamdesete
Ne pominjem ove dve vesti skupa samo zbog vremenske koincidencije. Nigde možda nije Italija imala toliki uticaj na jugoslovensku kulturu kao u sferi stripa i popularne muzike. Primećivano je to anegdotalno i publicistički mnogo puta, ali je to sve više i predmet akademskih interesovanja.
Geopoetika je 2022. objavila studiju Frančeske Ronaldi (u prevodu Ivane Simić Ćorluka i Marije Ćojbašić) pod naslovom „Dvadeset četiri hiljade poljubaca“, a sa podnaslovom „Uticaj italijanske popularne kulture u Jugoslaviji (1955–1966). U naslovu je lako primetiti naziv pesme koja se kao lajtmotiv provlači kroz prvi bioskopski film Emira Kusturice, nagrađen baš u Veneciji.
"24 mila baci" u filmu "Sjećaš li se, Doli Bel"
Kusturica je, igrom slučaja, rođen baš krajem 1954, dakle, tačno uoči početka dekade koju „pokriva“ pomenuta studija, a njegov navedeni film obeležava početak osamdesetih godina prošlog veka koje u nostalgičnim sećanjima skoro po pravilu bivaju nazivane zlatnim godinama. Psihološki je ta idealizacija logična, posle su došle krvave devedesete, a slike iz osamdesetih su, je li, bleđe i bleđe, pa balaševićevski poslovično „lepe potiskuju ružne“.
Početak osamdesetih obeležavaju restrikcije struje, vožnja par-nepar, manjak čokolada i banana u trgovinama, masovni odlazak gastarbajtera na, mislilo se i govorilo, „privremeni rad u inostranstvo“. Uostalom, u godini u kojoj je snimljen već potencirani prvi bioskopski film Emira Kusturice, u predgrađu švedskog Malmea, Bosanac Šefik i Hrvatica Jurka dobili su sina Zlatana.
Kusturica je venecijanskog „Zlatnog lava“ dobio u septembru 1981, Ibrahimović se rodio u oktobru iste godine, a šest-sedam meseci kasnije, u aprilu 1982, na italijanskim trafikama pojavio se prvi strip o junaku po imenu Martin Mistere, a koji će u ovdašnjem kongenijalnom „prevodu“ postati Marti Misterija. (Primera radi, u Nemačkoj će isti junak postati Alan Dark).
Predmartijevski ciklus
Strip „Marti Misterija“ je bez sumnje Kastelijevo životno delo. Ipak, u trenutku kad izlazi prva epizoda, on je na danteovskoj tački „na pola životnog puta“, odnosno tačno mu je trideset i pet.
Kao što često biva sa „stripadžijama“, on je svoju vokaciju otkrio rano i dotad je bio „profesionalac“ već skoro dve pune decenije. Naime, on je već kao šesnaestogodišnjak iza sebe imao jedan realizovan strip-scenario. Tri godine kasnije, počinje da uređuje prvi stripovski fanzin u Italiji, a u narednoj deceniji piše razne scenarije vrlo respektabilnim crtačima i izdavačima.
Neko vreme se posvećuje radu za film i televiziju, ali strip ostaje njegova najveća ljubav. Godine 1978. kreira stripovski lik istraživača Alana Kvotermejna, baziranog po istoimenom karakteru iz romana „Rudnici kralja Solomona“, koji će se ispostaviti kao neki „proto Marti Misterija“.
Te iste godine, počinje da radi za Bonelija, gde se ističe scenarijima za Zagora i Mister Noa. Dve godine kasnije, predložiće izdavaču projekat i koncept novog stripa o „detektivu nemogućeg“. Boneli ga je podržao, „uvezao“ ga sa crtačem Đankarlom Alesandrinijem i, što bi se reklo, ostalo je istorija.
Zajednički kulturni kontekst
Srpski prevod ovog Kastelijevog stripa u Jugoslaviji, tačnije u Novom Sadu, u okviru kompanije „Dnevnik“, počinje da izlazi redovno, u mesečnom ritmu, već samo godinu nakon italijanskog originala, dakle od 1983. „Marti Misterija“ izlazi kao specijalno izdanje edicije „Lunov Magnus Strip“.
U istoj ediciji izlaze i drugi Bonelijevi stripovi, oni koji nisu pod kapom „bratske“ „Zlatne serije“. Više nego lektirski programi srpskohrvatskog jezika, više nego već dobrano različiti televizijski programi „republičkih javnih servisa“, Bonelijevi stripovi stvarali su „zajednički kulturni kontekst“ dečacima iz moje generacije poslednjih godina postojanja SFRJ. Bilo da smo se sretali na takmičenjima iz matematike i fizike, na sportskim turnirama, ekskurzijama, Susretima bratstva i jedinstva ili na Titovim stazama revolucije, uvek bi tu bio neko iz Aleksinca, Benkovca ili sa Cetinja ko je čitao (i skupljao) Teksa Vilera, Kapetana Mikija, Komandanta Marka ili, napokon, Martija Misteriju.
Ovaj poslednji je došao tačno na vreme da isprati odrastanje i sazrevanje onih koji su s prvim naučenim slovima već čitali Zagora ili Velikog Bleka.
Јунаци Бонелијевих стрипова
Junaci Bonelijevih stripova
Danas, više od četrdeset godina kasnije, vlada konsenzus da je upravo Marti Misterija trajno promenio krajolik italijanskog stripa, da se od površnih i relativno infantilnih predložaka krenulo ka mnogo suptilnijim i slojevitijim narativima. Bez Martija Misterije ne bi bilo ni Dilana Doga ni Nika Rajdera ni Natana Nevera. Svaki od tih junaka steći će vlastito kultno sledbeništvo, no takođe u svakom od njih, kao neki embrion ili jezgra, stoji po neki aspekt karaktera Martija Misterije.
Edgar Alan Po i Embrouz Birs
Mislim da sam pročitao sve epizode Martija Misterije koje je Kasteli napisao između 1983. i 1991. Kad se danas setim nekih od njihovih naslova, postajem svestan šta sam sve iz ovog stripa – naučio. Za „Titanik“ čuješ i da ne znaš kako, a znam da sam za „Luzitaniju“ čuo preko Martija Misterije. Otkrio mi je Marti Misterija i dva čudesna američka pisca: Edgara Alana Poa i Embrouza Birsa. Preko ovog stripa sam naučio gde je Naska, a ko su Dogoni. Čak i poslednja Frojdova knjiga mi se najpre ukazala kroz epizodu „Egipćanin Mozes“. Čak sam i imao većinu od ovih stotinjak epizoda.
Onda je, međutim, počeo rat, stripove su čitali i oni koji nikad ranije nisu. Mnoge sam posudio drugovima i znancima, a dobar deo njih mi nikad nisu vratili. A opet, negde na dnu nekog ormara ili ladice u sobi u kojoj sam odrastao, verovatno se još uvek nalazi poneka sveska. Malo je popkulturnih fenomena koji su mi u formativnim godinama toliko značili.
Notirana je često sličnost između Indijane Džonsa i Martija Misterije. To je paralela dostojna zasebnog teksta, ali postoji značajna razlika. Film je mnogo skuplja igračka pa je broj avantura u kojima smo gledali Indijanu mnogo manji od broja avantura u kojima smo se kroz čitanje družili sa Martijem.
Čak se i uz ime Marti(n) zalepila neka aura avanturizma. Godinu dana nakon što se na jugoslovenskim trafikama pojavio prvi strip o Martiju Misteriji, jedan hrvatski pisac za decu i mlade objavio je fantastični tinejdžerski roman „Sportski život letećeg Martina“ koji će postati ugaoni kamen trilogije na čijem će se kraju isti taj dečak Martin boriti protiv CIA-e i KGB-a.
Fanovi Martija Misterije posle će da krenu da čitaju i knjige Artura Klarka i Eriha fon Denikena, kao i putopise Ahmeda Bosnića i časopise poput „Arke“. Ta kombinacija realne erudicije i vere u specifične „teorije zavere“ stvoriće celu jednu alternativnu kulturu čiji je deo, primera radi, i poznata emisija HTV-a „Na rubu znanosti“.
Veseli četvrtak
Raspad Jugoslavije nije zauvek „odstranio“ Martija Misteriju sa srpskog tržišta. Posle novosadskog „Dnevnika“, licencu su nakratko imale firme poput „Marketprinta“ i „Politikinog zabavnika“. To je primarno bilo važno da bi se sačuvao neki kakav-takav kontinuitet. Naposletku je Martija Misteriju kod nas sistematično počela da objavljuje kuća „Veseli četvrtak“ i to je, čini mi se, prvi put posle „Dnevnika“ da ovaj strip ima ozbiljnog i dostojnog izdavača kod nas.
Verujem da je cela jedna nova generacija tako prvi put upoznala Martija Misteriju. Ipak, barem impresionistički gledajući, rekao bih da je gro srpske publike Martija Misterije danas sredovečan, da su to ljudi između ranih četrdesetih i srednjih pedesetih.
Nemam više kolekcionarski gen kad je reč o stripovima, ali kad poželim čist čitalački hedonizam, mnogo volim da sebi kupim Martija Misteriju, naročito leti, naročito kad se prodaju oni „paketi“ tri po ceni jednog.
Četrdesetak godina Kasteli je očito održavao intelektualni nivo svog stripa. Sada je Kasteli umro, međutim to nije i smrt Martija Misterije, na sličan način na koji smrt Artura Konana Dojla nije bila i smrt Šerloka Holmsa. Misterija je uticao na previše ljudi, previše ljudi se uživljavalo u njegovu sudbinu, da bi on ostao „intelektualna imovina“ samo svoga tvorca.
Silni su pisali o Holmsu nakon što je Dojl umro. U tom smislu, nije problem zamisliti druge scenariste novih epizoda Martija Misterije koji će da slede glavni tok naracije koju je Kasteli ubedljivo i duboko postavio. I dan danas, nepunih devet i po decenija posle Dojlove smrti, Šerlok Holms se svako malo upušta u nove avanture. Stoga nije teško zamisliti Martija Misteriju i u dvadeset i drugom veku.
Uostalom, na Šekspirovom tragu, u njegovoj dosadašnjoj serijskoj „odiseji“ već ima priča kroz koje se vidi da je „vreme iskočilo iz zgloba“.
Izvor: RTS
