Sombor.info

Fudbaleri Tekstilca u najboljom jesenjoj predstavi upisali su četvrtu prvenstvenu pobedu u prvoligaškom karavanu. Odžačani su u subotu savladali ekipu Grafičara sa 4:0. Domaćin je poveo sredinom prvog dela pogotkom Filipa Sredojevića. Desetak minuta kasnije prednost je duplirana autogolom Vladimira Petrovića. Sa tim rezultatom se otišlo na odmor. U nastavku susreta rezervista Miloš Zekić je povisio na 3:0, da bi devet minuta pre isteka regularnog dela Princ Ukačukvu postavio konačan rezultat meča.

Ovom pobedom ekipa Tekstilca vratila se na drugu poziciju sa sedam bodova zaostatka u odnosu na vodeću ekipu sa Karaburme. Upravo ova dva tima sastaće se u vanrednom devetom kolu Mozzart Bet Prve lige Srbije u sredu, 27. septembra od 15 časova. Izveštaj sa utakmice…

U ostalim mečevima ovog kola postignuti su sledeći rezultati: Inđija Toyo Tires – OFK Beograd 0:2, Kolubara – RFK Novi Sad 1921 – 4:1, Radnički (SM) – Dubočica 1:1, Smederevo 1924 – Radnički (NB) 2:1, Mladost Gat – Jedinstvo 3:4, Vršac – Jedinstvo 1:0, Mačva – Sloboda 0:0.

Tabela: OFK Beograd 22, Tekstilac 15, Smederevo 1924 – 14, Mačva 13, Vršac 13, Kolubara 12, Inđija Toyo Tires 11, Jedinstvo 11, Radnički (SM) 10, Dubočica 9, Grafičar 9, Sloboda 8, Radnički (NB) 6, Metalac 6, RFK Novi Sad 1921 – 5, Mladost Gat 3.

Parovi narednog (9) kola: Sloboda – Inđija Toyo Tires, Metalac – Mačva, Jedinstvo – Vršac, Radnički (NB) – Mladost Gat, Dubočica – Smederevo 1924, RFK Novi Sad 1921 – Radnički (SM), Grafičar – Kolubara, OFK Beograd – Tekstilac.

Izvor: somborsport.org

Svaka čast Karađorđevićima, njihovim krunskim savetima i porodičnim vezama sa evropskim dinastijama, ali i dan danji se ne zna kako je onomad, 2016.godine, tada tek prestolonaslednik princ od Velsa a danas kralј Ujedinjenog kralјevstva Čarls Treći, tokom svoje posete Srbiji „završio“ u Staparu, omalenom selu onkraj Sombora.

Dobio Čarli i staparski, pirotskom sličan, ćilim, izdivanio se sa ovdašnjim domaćicama, probao autohtonu pitu listaru i vratio se za stoni Beograd, ostavlјajući u čudu Somborce zbog čega se odlučio baš za njihovo selo negdanjih dunavskih gusara.

Misterija destinacije, tada samo prinčevske, posete Srbiji, pored uštoglјenog i tajanstvenog starostavnog kralјevskog protokola kuće Vindzora, mogla bi da se krije i u pasiji Britanaca da jako vode računa o detalјima istorije svoje dinastije, što ih u neku ruku ipak dovodi u vezu sa Somborom i njegovim stanovnicima ma koliko to izgledalo apsurdno. Jer upravo u somborskim potomcima srpskih i bunjevačkih graničara, Vindzori, koji su se tada još uvek beležili kao Saks Koburg i Got, pre stotinak godina su imali, pored ostalih, i Somborce u svojoj službi.

Naime, „kopajući“ po varoškim arhivama ovdašnji hroničar Milan Stepanović je na svom sajtu „Ravnoplov“ podsetio zaboravne sugrađane da se pre više od jednog veka upravo jedan Somborac, frizer Aleksandar Vitković, brinuo o izgledu ženskih članova imperijalne dinastije Gordog Albiona, dok je poodavno poznato da je drugi Ravangrađanin, Aleksandar Horvatić, bio kralјevski kuvar na istom dvoru. Kako se Marsela, mati Vitkovićeva, devojački prezivala Radin, što je prezime koje se vezuje isklјučivo za Stapar, dokono se može zaklјučiti da je Čarls Treći poželeo da poseti selo iz kog korene vuče frizer koji joj je kolmovao prababu Meri, te babu i stara-majku Elizabetu, ali i varoš u kojoj je rođen i glavni kuvar na krunidbenoj svečanosti dede Džordža Šestog i već narečene, ugoveke kralјice majke Elizabete.

Priča o Somborcima na dvoru Vindzora počinje 1861.godine kada se u Somboru, od oca Martina i matere Marsele, rađa Aleksandar Vitković, koji se nakon završene osnovne škole u rodnom gradu uputio u Peštu, ne bi li postao šegrt u frizerskoj radnji za gospođe, što je tada bilo vrlo redak zanat. Posle naukovanja u ugarskoj prestonici sada već frizer Aca odlazi u carstvujušću Vijenu, koja nije zadovolјila njegove ambicije, pa ga sa svega 22 godine života pronalazimo u Londonu kao kreativca u frizerskom salonu namenjenom isklјučivo za predstavnice engleske aristokratije.

Za svega nekoliko godina Vitković je postao lјubimac dama iz visokog društva, pa i nije bilo iznenađenje kada je usledio poziv na dvor Vindzora, na kome je uskoro postao i lični frizer tadašnje princeze od Velsa, Meri supruge budućeg kralјa Džordž Petog, sina tadašnjeg engleskog kralјa Edvarda Sedmog i unuka kralјice Viktorije, a opet prababe aktuelnog kralјa Čarlsa Trećeg. Kada je 1910. Džordž Peti postao kralј Ujedinjenog Kralјevstva, a njegova supruga Meri kralјica i Somborac Aleksandar Vitković se uzdigao u rang kralјevskog frizera, što je bio položaj na kome je ostao punih 20 godina, što mu je možda (nikada nećemo znati) omogućilo da u sumrak života na dvoru protežira jednog od svojih zemlјaka, mladog imenjaka Horvatića.

Drugi Aleksandar u Lonodu se obreo takođe preko Beča, u kojem je, kao potomak čuvenih somborskih gostioničara i vlasnika legendarne restauracije „Elefant“, ali i kuvarski šegrt imperijalnog domaćinstva ruskih samodržaca Romanovih, proširivao kulinarske vidike. Na preporuku Lajoša Kasnara, vlasnika lanca najpoznatijih restorana u Evropi toga doba, počeo je da šefuje u poznatom hotelu „Graben”, da bi se nakon nekoliko godina prebacio u mondenski Salcburg i tamošnji čuveni „Mirabel“.

Tadašnja aristokratija nije mogla da se zasiti Horvatićevih đakonija, a kako riba ide gde je dublјe a čovek gde mu je bolјe, Aleksandar je ubrzo prešao Lamanš i skrasio se u Londonu, kao neprikosnoveni arbiter kuhinje čuvenog londonskog „Vinston” hotela što je bila uvertira i za najznačajnije priznanje tadašnjeg, a po svemu sudeći i današnjeg sveta kulinarstva. Impresionirani odbijanjem ponude da vodi računa o ishrani najmoćnijeg čoveka na planeti, američkog predsednika Frenklina Delanoa Ruzvelta, gazde „Vinstona” su mu ponudile novi ugovor, a i Fortuna mu se osmehnula.

Kako se tadašnji monarh Gordog Albiona, Edvard, zalјubio u američku raspuštenicu Volis Simpson i namerio da je, čak po cenu abdikacije, vodi pred oltar, pravo da rukovodi imperijom nad kojom nikada ne zalazi sunce dobio je njegov brat Džordž. Ratni kralј Džordž Šesti i njegova supruga, Elizabeta, prihvatili su se časti i dužnosti upravlјanja još uvek moćnom imperijom, a kako bi se ta moć demonstrirala, valјalo je i sam čin njihovog krunisanja učiniti što veličanstvenijim. I kao logično rešenje za glavnog kuvara se nametnulo ime direktora prestižnog restorana „Vinstona” Aleksandra Horvatića. Već sama činjenica da je ovaj Somborac sastavio meni za krunidbenu svečanost i rukovodio aranžmanom krunidbene večere i vindzdorskom kuhinjom tog 12.maja 1937. godine, donela mu je i zvaničnu titulu kralјevskog kuvara i time ga uvela u galaksiju gurmanskih besmrtnika.
Tada, kao i formalni kralјevski kuvar, odlučuje se za samostalni put i pred početak rata u Pešti otvara svoj ekskluzivni restoran „Zlatan cvet”, u kome su na jelovniku bili gotovo svi svetski kulinarski specijaliteti. Mada je i za tadašnje prilike ovaj posao izazvao pravu pomamu kod dobrog dela peštanske „hoh” javnosti, somborski svetski kralј kulinarstva nije dugo uživao u teškom mukom stečenoj slavi, pošto je svega nekoliko dana pre napada Nemačke na Polјsku i samim tim početka Drugog svetskog rata iznenada preminuo. Sa svega 47 godina Horvatić je kao zvanično najbolјi svetski kuvar po vlastitoj želјi, za razliku od svog imenjaka Vitkovića koji je večnu kuću pronašao u Londonu, sahranjen u porodičnu grobnicu u svom rodnom Somboru, koji može da se pohvali da je hranio i ulepšavao engleske krunisane glave.

Izvor: dnevnik.rs

U Domu kulture u Klјajićevu u subotu 30. septembra 2023. godine biće održano veče posvećeo Savi Mrkalјu.

O životu i djlu ovog reformatora srpske ćirilice i srpskog jezika govoriće novinar i publicista Milan Livada i predsednik Upravnog odbora Matice srpske u Dubrovniku Milorad Buha, dok će stihove Save Mrkalјa recitovati Nikola Rausavlјević. U svečanom programu koji počinje u 18 sati učestvovati će izvorna pevačka grupa „Đurđevak“ iz Klјajićeva i učenici osnovne škole „Nikola Tesla“.

Ove manifestacije su organizovane povodom Jubileja – 240 godina od rođenja Save Mrkalјa.

Kao što je poznato Mrkalј je ćirilicu, koja je imala 46 slova, reformisao na 29, od kojih su 24 slova u upotrebi u današnjoj srpskoj azbuci. U svom delu „Salo debeloga jera libo azbukoprotres“ objavlјenom u Pešti 1810. godine zalagao za reformu tadašnjeg, u narodu, nerazumlјivog pravopisa i tražio primenu fonetskog pisma baziranog na narodnom jeziku i pravilu "piši kako govoriš".

Medicinski centar "Center For New Medicine" iz Kalifornije čini tim stručnjaka koji su specijalizovani za lečenje i prventivu kancera. Tim predvodi doktorka Li En Koneli koja na zvaničnoj Fejbsuk stranici institucije, ali i na svojoj Instagram stranici objavljuje kratke snimke sa zdravstvenim upustvima, ali i kako treba da se pravilno hranimo.

Li En Koneli iz "Center For New Medicine" u jednoj od svojoj objava na Instagramu napisala je da su dijagnoza kancera ili rani simptomi kancera upozorenje i trenutak za "buđenje" kako bi se uspostavili ispravni mehanizmi u organizmu.

"Naše ćelije neprestano reaguju na okruženje i uvek mogu da se vrate u normalno stanje, rast tumora može da se ograniči i spreči. Ali, pre svega moramo da obezbedimo sebi uslove da kancer ne napreduje".

Doktorka Li En Koneli vođena ovom idejom počela je da objavljuje šta doručkuje, ruča i večera u toku dana. Pre svega stavlja akcenat na sve neophodne namirnice da bi organizam funkcionisao što bolje.

Za večeru Li je izabrala biftek, sladak japanski krompir i avokado.

U brojnim klipovima dala je primere ručka koji može da bude i salata u kojoj ima celera, crvenog luka, malo majoneza i senfa sa piletinom. I salatu obično jede sa krekerima ili prepečenim hlebom.

Nekada za ručak jede biftek i rižu sa zelenom salatom.

Kada je doručak u pitanju, povremeno su pržena jaja i tostirani hleb sa malo zelene salate.

Li En Koneli i njen tim navode da je važno da su način života, ishrana i okruženje jedno od ključnih faktora dobrog zdravlja.

Izvor: blic.rs

Sreća u nesreći jesu dobri ljudi koji joj stalno pomažu

Samohrana majka Olivera Jovanović (22) iz Bora, nije ni slutila da će preko noći ostati bez krova nad glavom zajedno sa svojom sedmomesečnom bebom, i to nakon teške operacije nogu.

Ceo Bor stao je uz nju, pomažu joj koliko mogu, a šta se zapravo desilo i kako je Olivera ostala umalo na ulici, otkrila je za Telegraf.rs.

- Živeli smo u stanu ćerka i ja, plaćala sam ga 80 evra mesečno. Ja primam dečiji dodatak i tu pomoć od države, to je sve ukupno 20.000 dinara i nemam da pokrijem sve troškove. Kada platim stan ostane mi jako malo novca, a za dete treba dosta - priča nam Olivera.

Na pitanje, ko joj pomaže i kako živi, objasnila je ukratko.

- Živim jako teško, nemam nikoga da mi pomogne, a novac koji se dobija za rođenje prvog deteta. Od njega živim jer ne mogu da radim, dete je malo, a nikoga nemam da mi pomogne i pričuva je - objašnjava nam.

Dug od 3.000 dinara za struju postao je problem.

- Dete je operisalo noge, bile smo u bolnici par dana, a onda mi je gazdarica stana rekla da moram da se iselim. To je bilo 24. avgusta, a meni je dala rok do prvog septembra. U zamenu za dug što nisam platila struju, uzela mi je dečija kolica i rekla da će ih vratiti kada platim struju. Ja sam izašla iz stana bez ičega, i otišla u samački hotel koji plaćam sada 160 evra mesečno, duplo skuplje, ali nemam gde - objašnjava nam.

Kako kaže, drugu opciju nije imala, a onda je usledio poziv.

- Budući da nisam uzela ništa iz stana, žena koja mi je iznajmljivala stan, pozvala me je i rekla da odem kod nje i uzmem sve svoje stvari, tada mi je napomenula i da će mi vratiti kolica, kao i da mi oprašta dug, ali je sad nemam kako da odem tamo. Bilo je to veoma strašno, izbaci vas neko na ulicu, dete operisano, bez dinara... Ne znam šta da kažem i kako preživljavam ovo - priča nam Olivera.

Sreća u nesreći jesu dobri ljudi koji joj stalno pomažu.

- Moram da kažem da su mi građani dosta pomogli, posebno Dalibor Džaba koji mi dosta pomaže, i doneo mi je mnogo stvari za dete, njima se posebno zahvaljujem jer su oni "Borci za Bora" - priča nam mlada mama.

Ovim putem, Olivera apeluje na sve koji mogu da joj pomognu, da joj se nađu u borbi. Kako kaže, za dete sada ima dosta stvari, ali uvek treba kao i hrana, a za ostalo će se snaći kako ume i zna.

Ukoliko želite da pomognete Oloveri, to možete učiniti an sledeći način:,

Žiro račun: 200-130231144-86 Olivera Jovanović ili pozivom na broj 061/23-78-350.

Izvor: telegraf.rs

Ili sam bar bila.

Pre nekoliko dana na Fejsbuku su mi iskočila sećanja – fotografija na kojoj moji blizanci, sada tinejdžeri, sede kraj mene dok im ja čitam neku lekciju iz Sveta oko nas.
Ja im čitam i ne vidim, ne osećam i ne čujem da oni spavaju – jedan na jednom, drugi na drugom ramenu.

Tako smo završavali svaki svakcijati dan. Bilo je pitanje samo ko će pre zadremati. Oni posle škole ili ja posle dana koji traje dva-tri dana. Sećam se tog umora. I kada se setim, i sad mogu da zaspim, odmah.

Sad više ne smem da ih fotografišem, više nisam uopšte aktivna na pomenutoj društvenoj mreži i fizički mi je sve lakše da budem jedini roditelj dvojici dečaka. Zapravo, s godinama se smanjivalo fizičko cimanje, ali raste strepnja – kako će se oni snaći u ovom neuređenom društvu i potpuno poludelom svetu. (Ne računam jedno lomljenje noge, šest meseci gipsa, nošenje na četvrti bez lifta, odvođenje na kontrole, pa na rehabilitaciju…)

Kad se setim šta sam sve uspevala da izvedem od jaslica i vrtića do kraja osnovne škole – zapitam se da li sam to stvarno bila ja i kako sam to sve izvela. Sama. Uz povremenu pomoć porodice, prijatelja, kolega – i bez ikakve pomoći svog bivšeg supruga.

A moji sinovi K i R, posebno K, oduvek su ustajali u cik zore – s prvim gradskim petlovima. Pa spremanje za vrtić, kasnije za školu, onda prvi doručak, oblačenje… pa trčanje do vrtića da stignu do drugog doručka. Zimi smo išli taksijem – nije nam bilo baš blizu, na proleće sam ih kolicima vozila u drugi kvart, do ulice u kojoj smo živeli pre nego što smo se njihov otac i ja razveli.

Tim istim blizanačkim kolicima, koja su se na kraju rašrafila, slomila i raspala, vozila sam ih dugo pošto su prohodali – tako sam imala kontrolu nad njihovim živahnim kretanjem. Sećam se da nas je jednom jedan kolega sreo u Tašmajdanskom parku, ja ih pustim da se igraju, jedan ode do Crkve Svetog Marka, a drugi ka „Šansi“. Jedva smo ih nahvatali, kaže on – teže od malog fudbala. Zato su mi kolica bila spas.

Sećam se i da je jedna moja koleginica novinarka htela da snimi dokumentarac o tome kako blizanačka kolica ne mogu da prođu trotoarom od parkiranih automobila.

Tada smo imali rutinu: odvezem ih ujutru kolicima u vrtić, pa peške idem na posao, to je bila fina ruta – a ja sam imala finu liniju.

Tim istim kolicima vozila sam ih i do Tiršove kad se razbole. Jednom smo se tamo zadržali celog prepodneva – to je mesto koje svakog roditelja umori čim mu se približi – jedan je imao 41, drugi je u međuvremenu dobio 40, vratili smo se kući baš pred ručak. Ubacim u šerpu meso, krompir, šargarepu, uključim – i sve troje zaspimo. Probudili su me komšinica koja zvoni i dim iz kuhinje. Sva sreća na vreme. Samohrani roditelji su umorni ljudi. I pitanje je kada će ih umor savladati.

Onda je počela osnovna. Sećam se kako me je učiteljica cimala da dođem u školu usred radnog vremena – jer jedno moje dete ne piše ništa, gleda kroz prozor, pa baca svesku i histeriše. Onda sam ga vodila u Institut za mentalno zdravlje, pa smo pokušavali da nađemo problem, tražimo ADHD – psiholog kaže možda jeste, učiteljica kaže možda jeste, ti vodiš decu od jednog do drugog stručnjaka. Na kraju se ispostavi da nije baš ADHD, samo neki F, ništa strašno.

Ideš tako u školu usred radnog vremena, nema ko drugi… U revoltu kažeš detetu pred učiteljicom da ćeš dobiti otkaz – onda dobiješ otkaz, pa ne smeš da kažeš deci da su te otpustili.
Samohrani roditelji nemaju partnera, nemaju para i baš nemaju sreće.

Uz sve dnevne obaveze, moji dečaci išli su i u muzičku školu. Jedan je završio klarinet, drugi klavir. Tamo sam ih rano puštala da idu sami. Nekad nisam imala snage da ih vodim. Treba skuvati ručak, oprati veš, ispeglati veš. To peglanje je najpre otpalo, otprilike u vreme kada su ukinuli „Utisak nedelje“.

Od sportova su odustali jer nisu mogli da se odluče koji im se sviđa. Plivanje, aikido, kendo, košaraka… Ništa. I na treninge sam ih vodila u nižim razredima. Vodila sam ih i u svoj aerobik klub jer nije imao ko da ih čuva, pa su ih Pera i Zoki skidali sa pek-deka i otimali im tegove dok ja skačem u sali. Naravno, da sam primetila da su se zainteresovali, sigurno bih ih vodala gde prstom pokažu.

Da ne zaboravim na rekreaciju i socijalizaciju – svakoga dana park posle vrtića, pa izlaženje u školsko, te odlaženje na rođendane. U vrtiću su bili u dve različite grupe. Sećam se da su nam tada subota i nedelja bili rezervisani od jutra do mraka. Igraonice, bioskop, laser tagovi, skakanje, jurnjava, jurnjava, jurnjava.

Umorile su mi se misli koje sam prizivala želeći da se setim tih dana kada sam trčala ili bolje reći letela od tačke A do tačke B kako bih odgovorila na sve potrebe svoje male dece. Dece koja su porasla.

Moji dečaci imaju skoro 17 godina, više mi ne dopuštaju da ih fotografišem. Obojica su me blokirala na Instagramu, fokusirani su na svoje svakodnevne obaveze, školu, teretanu, drugare… U principu su okej, čini mi se da, zasad, nisu ispali toliko loše – uz neki plus, poneki minus. O tome ne smem da pišem (a molim boga da ni ovo ne vide – ubili bi me).

Oni su još maloletni, a ja već sada u vezi sa njima osećam mir. Verujem im.

Sinoć sam sedela u kafani s prijateljicama, znali su da sam primila platu. Zvali su me da im kupim giros.

Napustila sam kafanu i otrčala po hranu – za decu.

Izvor: nova.rs

Održano je i prvenstvo Srbije u kajaku i kanuu na mirnim vodama čime je stavljena tačka na ovogodišnju takmičarsku sezonu.

Ekipa trenera Jove Mandića i sa ovog takmičenja se vratila sa medaljom. Anja Kovačević i Sonja Urtajl vratile su se sa srebrnom medaljom u disciplini K2-500m kadetkinje, i time potvrdile celogodišnju dobru formu i sve rezultate osvojene ove godine. Pored toga one su nastupile i u tri trke u starijoj juniorskoj konkurenciji gde su na 1000m, 500m i 200m bile tri puta četvrte gde su medalje izmakle za nekoliko cantimetara.

Anja je veslala i u trci jednoseda na najkraćoj 200m i bila 7. A Sonja je veslala jednosed na 1000m i osvojila 5. Mesto.

Pored njih dve na prvenstvu je učestvovao i Marko Kovačević koji je na žalost ostao bez plasmana u finalne trke. Dajana Urtajl nije nastupila zbog povrede.

Izvor: apatinskenovine.rs

Somborske muzičke svečanosti – SOMUS, biće održane i ove jeseni u periodu od 19. do 23. oktobra u Svečanoj sali Gradske kuće u Somboru, a za tu priliku okuplja se veliki broj muzičara iz regiona ali i iz Evrope i sveta.

SOMUS je festival klasične muzike i godinama predstavlja jedan od prepoznatljivih brendova grada Sombora. Jedanaesto izdanje donosi pet programa u pet dana festivala: Ekipa iz Snova, Gužva na sceni, Esktra-devičanski romantizam, Tri, četiri (Novi)Sad i Makedonissimo Muzičari iz Francuske Italije, Nemačke, Irske, Slovenije, SAD-a pridružiće se domaćim muzičarima i obradovati publiku delima najvećih kompozitora svih vremena – Bramsa, Bartoka, Mocarta,Štrausa, Betovena, Šuberta…

„Ponosni smo što kontinuirano realizujemo najstariji Festival klasične muzike u našoj zemlji. SOMUS je od izuzetnog značaja za grad Sombor, što dokazuju uvek prepune sale i nadamo se da će se ova lepa tradicija nastaviti, kako na ovom izdanju, tako i u godinama koje slede“ – izjavila je Vesna Šašić, direktorka Kulturnog centra “Laza Kostić” Sombor.

Svi programi SOMUS-a se održavaju u Svečanoj sali Gradske kuće. Organizator festivala je Kulturni centar „Laza Kostić“ Sombor, uz podršku Grada Sombora, Ministarstva kulture Republike Srbije, Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama i C. Bechstein centra.

Karte za festival dostupne su od 3.oktobra na blagajni Kulturnog centra „Laza Kostić“ Sombor i to u periodu – utorak i sreda od 10 do 13 časova i od četvrtka do subote od 15 do 20 časova. Samo još ove godine karte će biti po promo ceni od 300 dinara.

Takođe, organizator napominje da karte treba da nabavite pre početka festivala, jer neće biti dostupne na licu mesta.

Izvor: danas.rs

 Kiša koja je počela da pada u toku dana na području Zapadnobačkog okruga promenljivog je intenziteta, a od 16 časova pada konstantno uz blag severozapadni vetar. Prvog jesenjeg dana u Somboru i Apatinu su zabeležene sporadične grmljavine, ali bez većih vremenskih nepogoda.

Prema podacima RHMZ vodostaj Dunava je u manjem opadanju i stagnaciji sa tendencijom stagnacije i manjeg porasta naredna četiri dana, kod Apatina je 82 cm sa temperaturom oko 22 stepena.

Izvor: RTV

Kada beba počinje na sedi?

Sem toga što su roditelji skloni da forsiraju dete u prohodavanju, tako i postavljanje deteta u sedeći položaj sa šest meseci pa i ranije je takođe štetno. Često nakon drugog ultrazvučnog pregleda kukova, doktor da zeleno svetlo da beba sme da sedi. To uglavnom znači da je sedenje dozvoljeno što se kukova tiče, ali nikako nije dobro zbog kičmenog stuba. Pred kraj petog meseca beba "sedi" u ležećem položaju na leđima posmatrajući stopala i dodirujući bedra.

Na ovaj način ona trenira mišiće koji će kasnije održavati uspravan sedeći položaj. Ako bi je sa pet ili šest meseci stavili da sedi, bebi bi bila povijena leđa. Naime, krajem šestog odnosno početkom sedmog meseca bebac počinje da hvata stopala i igra se njima. To je znak da ne treba da sedi, jer bi došlo do preopterećenja kičmenog stuba i sabijanja slabinskog dela kičme. Taj deformitet se kasnije ne može ispraviti. Isto kao i u prohodavanju, kada dete sedne na bok, a obično je to u devetom mesecu, spremno je u desetom za sedi normalno.

Šta ako stavite dete sa sedi pre šestog meseca?

Ukoliko je vaša beba mlađa od šest meseci, a ipak uz minimalnu pomoć, samostalno želi da je u sedećem položaju ili se uspravlja u stojeći, svakako treba da se konsultujete sa fizijatrom koji će utvrditi šta je uzrok tom stanju, a ujedno će preporučiti fizikalni tretman. S druge strane, ako beba ne pokazuje ovo interesovanje nikako je ne treba forsirati. Stavljanjem deteta na pod bez mogućnosti da se uz vas ili nameštaj uspravi propuštate fazu položaja ležanja na stomaku koji bebi očigledno nedostaje.

Pustite dete da se samostalno razvija

Da bi se vaše dete normalno razvijalo, nemojte mu forsirati prinudne položaje za koje ono nije spremno. Nemojte ga ni prerano stimulisati na bilo kakve aktivnosti za koje nije sazrelo. Za sve postoji određeni uzrasni nivo, ali naglašavamo da ne treba da se brinete ako se vaše dete ne uklapa u to. Važno je da prođe sve faze razvoja utvrđenim redosledom. Znači, beba prvo treba da se okrene sa leđa na stomak, pa tek onda obratno, da zauzme četvoronožni položaj i puzeći iz koga će da sedne, da se uspravi u stojeći. Ukoliko mu poremetite ovaj redosled ili preskočite neku fazu motoričkog razvoja, dete može da dobije ozbiljan funkcionalan poremećaj u razvoju.

Kako mozak utiče na sedenje i prohodavanje?

Pošto je ovaj uzrast i period intezivnog razvoja mozga i celokupnog organizma mnogi poremećaji obično prođu neprimetno, ali se manifestuju kasnije uglavnom u školskom uzrastu. Obično je reč o poteškoćama u učenju i savladavanju gradiva. Kada odrastu verovatno će se pojaviti problemi na koštano mišićnom sisitemu ili radu unutrašnjih organa.

Kada je pravo vreme za prve cipelice?

Ne kupujte prave cipelice ako dete nije prohodalo. Pravo vreme za kupovinu cipelica za hodanje je kada dete samostalno načini prve korake. Kvalitetne cipele su podjednako važne za pravilan hod. Nemojte da partite modu, već se isključivo vodite savetima lekara. Pre svega prve cipele treba da podupiru skočne zglobove koji još uvek nisu dovoljno čvrsti.

Zbog cipelica koja to ne obezbeđuju dolazi do deformiteta stopala i nepravilnog hoda što se kasnije teško koriguje. Kako vaše dete sve sigurnije hoda stvara se šema hoda i u mozgu koja se aktivnira svaki put kada poželimo da nečega dođemo. Način na koji hodamo kao i ostale automatske radnje ostaju za čitav život. Hod je toliko jedinstven za svakoga od nas, da čak po hodu možemo prepoznati osobu koja je u daljini i koja ide prema nama. Da li će hod vašeg deteta biti trapav, neskladan ili sa uravnoteženim i koordinisanim pokretima, dobrim delom zavisi od toga da li je razvijen prisilno uz mnogo muka i nerviranja kako vas tako i deteta.

Izvor: bitiroditelj.com