Svaka čast Karađorđevićima, njihovim krunskim savetima i porodičnim vezama sa evropskim dinastijama, ali i dan danji se ne zna kako je onomad, 2016.godine, tada tek prestolonaslednik princ od Velsa a danas kralј Ujedinjenog kralјevstva Čarls Treći, tokom svoje posete Srbiji „završio“ u Staparu, omalenom selu onkraj Sombora.
Dobio Čarli i staparski, pirotskom sličan, ćilim, izdivanio se sa ovdašnjim domaćicama, probao autohtonu pitu listaru i vratio se za stoni Beograd, ostavlјajući u čudu Somborce zbog čega se odlučio baš za njihovo selo negdanjih dunavskih gusara.
Misterija destinacije, tada samo prinčevske, posete Srbiji, pored uštoglјenog i tajanstvenog starostavnog kralјevskog protokola kuće Vindzora, mogla bi da se krije i u pasiji Britanaca da jako vode računa o detalјima istorije svoje dinastije, što ih u neku ruku ipak dovodi u vezu sa Somborom i njegovim stanovnicima ma koliko to izgledalo apsurdno. Jer upravo u somborskim potomcima srpskih i bunjevačkih graničara, Vindzori, koji su se tada još uvek beležili kao Saks Koburg i Got, pre stotinak godina su imali, pored ostalih, i Somborce u svojoj službi.
Naime, „kopajući“ po varoškim arhivama ovdašnji hroničar Milan Stepanović je na svom sajtu „Ravnoplov“ podsetio zaboravne sugrađane da se pre više od jednog veka upravo jedan Somborac, frizer Aleksandar Vitković, brinuo o izgledu ženskih članova imperijalne dinastije Gordog Albiona, dok je poodavno poznato da je drugi Ravangrađanin, Aleksandar Horvatić, bio kralјevski kuvar na istom dvoru. Kako se Marsela, mati Vitkovićeva, devojački prezivala Radin, što je prezime koje se vezuje isklјučivo za Stapar, dokono se može zaklјučiti da je Čarls Treći poželeo da poseti selo iz kog korene vuče frizer koji joj je kolmovao prababu Meri, te babu i stara-majku Elizabetu, ali i varoš u kojoj je rođen i glavni kuvar na krunidbenoj svečanosti dede Džordža Šestog i već narečene, ugoveke kralјice majke Elizabete.
Priča o Somborcima na dvoru Vindzora počinje 1861.godine kada se u Somboru, od oca Martina i matere Marsele, rađa Aleksandar Vitković, koji se nakon završene osnovne škole u rodnom gradu uputio u Peštu, ne bi li postao šegrt u frizerskoj radnji za gospođe, što je tada bilo vrlo redak zanat. Posle naukovanja u ugarskoj prestonici sada već frizer Aca odlazi u carstvujušću Vijenu, koja nije zadovolјila njegove ambicije, pa ga sa svega 22 godine života pronalazimo u Londonu kao kreativca u frizerskom salonu namenjenom isklјučivo za predstavnice engleske aristokratije.
Za svega nekoliko godina Vitković je postao lјubimac dama iz visokog društva, pa i nije bilo iznenađenje kada je usledio poziv na dvor Vindzora, na kome je uskoro postao i lični frizer tadašnje princeze od Velsa, Meri supruge budućeg kralјa Džordž Petog, sina tadašnjeg engleskog kralјa Edvarda Sedmog i unuka kralјice Viktorije, a opet prababe aktuelnog kralјa Čarlsa Trećeg. Kada je 1910. Džordž Peti postao kralј Ujedinjenog Kralјevstva, a njegova supruga Meri kralјica i Somborac Aleksandar Vitković se uzdigao u rang kralјevskog frizera, što je bio položaj na kome je ostao punih 20 godina, što mu je možda (nikada nećemo znati) omogućilo da u sumrak života na dvoru protežira jednog od svojih zemlјaka, mladog imenjaka Horvatića.
Drugi Aleksandar u Lonodu se obreo takođe preko Beča, u kojem je, kao potomak čuvenih somborskih gostioničara i vlasnika legendarne restauracije „Elefant“, ali i kuvarski šegrt imperijalnog domaćinstva ruskih samodržaca Romanovih, proširivao kulinarske vidike. Na preporuku Lajoša Kasnara, vlasnika lanca najpoznatijih restorana u Evropi toga doba, počeo je da šefuje u poznatom hotelu „Graben”, da bi se nakon nekoliko godina prebacio u mondenski Salcburg i tamošnji čuveni „Mirabel“.
Tadašnja aristokratija nije mogla da se zasiti Horvatićevih đakonija, a kako riba ide gde je dublјe a čovek gde mu je bolјe, Aleksandar je ubrzo prešao Lamanš i skrasio se u Londonu, kao neprikosnoveni arbiter kuhinje čuvenog londonskog „Vinston” hotela što je bila uvertira i za najznačajnije priznanje tadašnjeg, a po svemu sudeći i današnjeg sveta kulinarstva. Impresionirani odbijanjem ponude da vodi računa o ishrani najmoćnijeg čoveka na planeti, američkog predsednika Frenklina Delanoa Ruzvelta, gazde „Vinstona” su mu ponudile novi ugovor, a i Fortuna mu se osmehnula.
Kako se tadašnji monarh Gordog Albiona, Edvard, zalјubio u američku raspuštenicu Volis Simpson i namerio da je, čak po cenu abdikacije, vodi pred oltar, pravo da rukovodi imperijom nad kojom nikada ne zalazi sunce dobio je njegov brat Džordž. Ratni kralј Džordž Šesti i njegova supruga, Elizabeta, prihvatili su se časti i dužnosti upravlјanja još uvek moćnom imperijom, a kako bi se ta moć demonstrirala, valјalo je i sam čin njihovog krunisanja učiniti što veličanstvenijim. I kao logično rešenje za glavnog kuvara se nametnulo ime direktora prestižnog restorana „Vinstona” Aleksandra Horvatića. Već sama činjenica da je ovaj Somborac sastavio meni za krunidbenu svečanost i rukovodio aranžmanom krunidbene večere i vindzdorskom kuhinjom tog 12.maja 1937. godine, donela mu je i zvaničnu titulu kralјevskog kuvara i time ga uvela u galaksiju gurmanskih besmrtnika.
Tada, kao i formalni kralјevski kuvar, odlučuje se za samostalni put i pred početak rata u Pešti otvara svoj ekskluzivni restoran „Zlatan cvet”, u kome su na jelovniku bili gotovo svi svetski kulinarski specijaliteti. Mada je i za tadašnje prilike ovaj posao izazvao pravu pomamu kod dobrog dela peštanske „hoh” javnosti, somborski svetski kralј kulinarstva nije dugo uživao u teškom mukom stečenoj slavi, pošto je svega nekoliko dana pre napada Nemačke na Polјsku i samim tim početka Drugog svetskog rata iznenada preminuo. Sa svega 47 godina Horvatić je kao zvanično najbolјi svetski kuvar po vlastitoj želјi, za razliku od svog imenjaka Vitkovića koji je večnu kuću pronašao u Londonu, sahranjen u porodičnu grobnicu u svom rodnom Somboru, koji može da se pohvali da je hranio i ulepšavao engleske krunisane glave.
Izvor: dnevnik.rs
