Topla publika, profesionalna organizacija festivala, mali, fini, miran grad gde sve može da se obavi peške ili na biciklu i gde se „dobro jede baš”
Pod motom „Muzičke niti, porodične priče” ove godine biće održane 12. Somborske muzičke svečanosti (SOMUS) od 24. do 28. oktobra u Gradskoj kući u Somboru. Festival ima za temu muzičke familije u istoriji muzike, muzičke niti jedne tradicije u delima klasične i savremene muzike, porodične priče muzičara koji se posle dugo vremena ponovo sreću. Na svečanom otvaranju 24. oktobra od 20 časova nastupiće na koncertu „Muzika koja spaja” Maja Bogdanović, violončelistkinja, sa suprugom Danielom Roulandom, violinistom, uz goste: Pabla Šacmana, solistu na violini i Lidiju Bizjak, pijanistkinju, koja je sagovornik „Politike” na temu festivala. Ova pijanistkinja već dugo učestvuje u programskoj koncepciji pomenute manifestacije. Živi i radi u Francuskoj, nastupa solistički i u klavirskom duu sa sestrom Sanjom, a odnedavno je i pedagog na Nacionalnom konzervatorijumu u Parizu.
– Već desetak godina posvećujem vreme SOMUS-u, što savetima, što predlozima za umetnike ili dela koja sam smatrala zanimljivim. Velika je inspiracija učestvovati u osmišljavanju ovog festivala sa dugom tradicijom (Dušan Trbojević je osnovao Somborske muzičke svečanosti još 1961), a koji je ponovo posle stagnacije „stao na noge” 2012. godine zahvaljujući novom umetničkom direktoru, pijanisti Mihajlu Zurkoviću. Ove sezone dobila sam „carte blanche” da osmislim sve – od programa, preko učesnika, tema, pa sve do tehničkih detalja u kojima nam pomaže Kulturni centar „Laza Kostić” iz Sombora, ali i grad, pokrajina i republika, bez čije finansijske pomoći festivala ne bi bilo. Ideja mi je da ovo izdanje bude više intimističko, a teme su svakom bliske – familija, deca, novo i staro! Otuda i naslov ovogodišnjeg festivala. Tako će pored dve svetske i jedne srpske premijere dela Isidore Žebeljan, Milana Mihajlovića i Gijoma Konesona, publika slušati priču i zvuk klavira rođenog u Londonu 1793. godine, pratiti put Jevreja u najrazličitijim muzičkim pravcima, uživati u umetnicima internacionalnih karijera i našim najkvalitetnijim muzičarima, ali će moći da čuju i mlade Somborce. U goste nam prvi put između ostalih, dolaze Maja Bogdanović, Daniel Rouland, Pablo Šacman, violinista i Dušan Toroman, pijanista – ponosno ističe Lidija Bizjak.
Koje koncerte biste posebno izdvojili za širu publiku, a koje za stručnu?
Biće za svakoga ponešto. Ciklus posvećen deci je posebno zanimljiv, jer će se dva karnevala gledati u ogledalu: onaj poznati Sen Sansov i moderne minijature o praistorijskim životinjama francuskog kompozitora Gijoma Konesona „Put u doba Jure”. Za stručniji deo će sigurno biti zanimljivo veče posvećeno našim autorima, gde ćemo između ostalog moja sestra Sanja i ja izvesti dve svetske premijere – u novim transkripcijama za dva klavira : „Fa-mi(ly)” Milana Mihajlovića i „Konje Svetog Marka” Isidore Žebeljan. U sredini festivala, violinista Pablo Šacman će nas provesti kroz lavirinte jevrejskih autora, „šetajući se” od tradicionalnih izvora, preko zabranjene umetnosti Šenberga i emigranata u Holivudu, do muzike napisane u koncentracionim logorima i sve do današnjih autora Golihova i Koen-Vajserta, koji se svojom muzikom izjašnjavaju protiv rata.
S obzirom na vaše umetničko iskustvo, koja je najvažnija svrha ovakve manifestacije?
Priče koje osnažuju i bude saosećanje
Velika je stvar održavati festival ovakvog kvaliteta kontinuirano, u malom gradu i zato nam je značilo kada smo dobili nagradu časopisa „Muzika klasika” za najbolji regionalni festival 2017. Važno je da se dobri koncerti dešavaju van Beograda i satisfakcija nam je kada nam publika dođe upravo iz Novog Sada ili Beograda, a tako je bilo na koncertima Nemanje Radulovića, Aleksandra Madžara, Bojana Zulfikarpašića i Mate Bekavca. Više puta pomislim kako bi neki koncert mogao da se izvede odmah u Vigmor holu u Londonu. Veliki umetnici obožavaju Sombor – topla publika, profesionalna organizacija, mali, fini, miran grad gde sve može da se obavi peške ili na biciklu i gde se „nekad dobro jelo baš!”, kao i sad. Muzičarima koji su stalno na putu, najčešće po uniformisanim hotelima i velikim gradovima što ih nikad ne stignu da obiđu, prija nekoliko dana sa ukusom detinjstva, a uverili smo se da se detinjstva u Americi, Kolumbiji, Francuskoj, Norveškoj ili Srbiji i ne razlikuju previše!
Odnedavno ste angažovani kao pedagog na Nacionalnom konzervatorijumu u Parizu, gde ste i sami studirali. Koliko vam to znači?
Počela sam da radim ove jeseni, kao asistent klase za klavir Emanuela Štrosera i presrećna sam što sam se vratila u ustanovu u kojoj sam provela više od decenije, kao student različitih smerova, samo ovog puta sa druge strane. Stvari su se modernizovale, viđam nova lica, impresioniranost ostaje, samo sam danas svesnija koje sve mogućnosti nudi ova najbolja škola za muziku u Francuskoj. Internacionalna saradnja koja nije bila najbolja tačka u moje vreme, danas je u centru pažnje i velika je stvar što je u novoj uniji osam evropskih akademija i naš FMU iz Beograda. Postoji i čitav sistem priprema studenata za njihov budući profesionalni život, kroz prolaženje niza profesionalnih situacija - snimanja diska, sviranja sa orkestrom i u njemu, predavanjima o karijeri, fizičkoj i mentalnoj spremnosti, osmišljavanju programa, spremanjem za velika takmičenja, sve do upoznavanja sa administrativnim začkoljicama iz našeg sveta. To je ogroman brod sa najvećim parkom klavira u Evropi, gde cela grupa štimera, kao u košnici, radi svakog jutra pre otvaranja… Meni je posebno dirljivo to što držim časove odmah pored dve sale, u kojima sam godinama imala časove sa moja dva pariska profesora Žakom Ruvijeom i Morisom Burgom.
Sa sestrom Sanjom dugo nastupate u formi klavirskog dua, ali i samostalno. Da li ima noviteta i planova kada je reč o novim koncertima?
Sanja i ja smo pre dve godine proslavile 20 godina našeg dua, koji je nastao 2002. godine na poziv Ivana Tasovca da sviramo Mendelsonov koncert sa Beogradskom filharmonijom – Sanja je tada imala samo 15 godina! Posle brojnih koncerata na raznim kontinentima, internacionalnih nagrada i nekoliko diskova, nastavljamo da sviramo zajedno, a odmah posle SOMUS-a idemo za Varšavu gde ćemo sa orkestrom „Sinfonia Varsovia” izvesti fantastičan Martinuov koncert za dva klavira i orkestar. Paralelno sviramo i sa drugim ansamblima, Sanja neretko sa pevačima, ja u poslednje vreme sa različitim violinistima u Francuskoj kao što su Debora Nemtanu, Ženevjev Lorenso i mladi violinista našeg porekla, Luka Faulizi. Svi zajedno, porodično, uživamo u odrastanju naše Mije koja svira violončelo i može da menja pijaniste za svaki nastup!
Izvor: Politika
