Sombor.info

Xolo je jedinstvena rasa pasa, jedna od najstarijih na planeti. Pritom, za ovog vernog čuvara kažu da ima lekovite moći.

Xolo ili meksički bezdlaki pas je stara rasa, nastala verovatno genetskom mutacijom pre čak 3.000 godina.

Specifičnog izgleda i mirnog karaktera ovaj pas može postati odličan kućni ljubimac svima koji reše da ne sude na prvi pogled na osnovu izgleda o ovoj rasi.

Važi za odličnog čuvara, ne voli da bude usamljen i najčešće se vezuje samo za jednu osobu. Prema nekim verovanjima, poseduje isceliteljske moći. U Centralnoj Americi su poznati kao „psi lekari“ jer toplota njihovog tela pomaže ljudima u izlečenju artritisa i drugih bolesti, piše Mojljubimac.info.

POREKLO

Za razliku od mnogih drugih rasa, xolo se smatra prirodno napravljenom rasom, nastalom kao rezultat genetske mutacije. Prema nekim navodima, njihovi preci su bili psi koji su pratili migracijske narode preko teritorije Beringa – od Azije do Novog sveta, kao i da pripadaju civilizaciji pre Kolumba. Njihovo ime potiče od astečkog božanstva Xolotl (bog vatre i podzemnog sveta) i reči tzcuintli (astečka reč za psa). Verovalo se da imaju isceliteljske moći.

Poznato je da je Američki kinološki klub priznao prvog psa ove rase 1887. godine. Mnogi umetnici poput Fride Kalo su ih prikazivali u svojim umetničkim delima, ali su u jednom periodu postali toliko malobrojni da ih je AKC odjavio kao rasu 1959. godine. Bili su na granici izumiranja, a danas ih ima oko 30.000 u celom svetu i važe za nacionalno blago Meksika. AKC ih je 2011. godine vratio kao rasu i trenutno se ubrajaju među popularnije i skuplje štence. Cena šteneta se kreće od 2.000 do 2.500 dolara.

IZGLED

Prepoznatljiv pre svega zbog odsustva dlake, ovaj redak pas nikako ne može ostati neprimetan kada ga vidite. Postoje potpuno bezdlake jedinke, a postoje i jedinke koje imaju malo dlake na vrhu repa i glave. Na prvi pogled, njegov izgled nije baš najprivlačniji zbog naboranog čela, neobičnih očiju i repa. Međutim, kada se bolje zagledate, primećuje se da ga krasi dostojanstveno držanje i izvajano telo. Glava i vilica su izdužene, oči mogu varirati od žute do crne boje, dok uši nosi uspravno. Visina mužjaka se kreće od 51 do 76 cm, a težina od 11 do 27 kg, dok su ženke nešto niže i lakše. Ima ih u raznim bojama poput crne, tigraste, tamnobraon, bronzane i bakarno bele.

NARAV

Odrasli Xolo je veoma smiren pas, dosta nepoverljiv prema strancima. Veoma retko laje bez razloga, dobar je čuvar i jasno će upozoriti svog vlasnika na opasnost. Najčešće se vezuje za jednog člana porodice, tj. bira ga kao svog omiljenog, ali i ostalima će posvećivati dosta pažnje. Nikako ne voli da bude sam, voli da je okružen svojom ljudskom porodicom. Prema strancima je oprezan, ne sklapa lako prijateljstva. Može biti težak za dresuru neiskusnim vlasnicima i može postati agresivan ukoliko se ne socijalizuje pravilno. Štenci mogu postati destruktivni ukoliko im se ne posvećuje dovoljno pažnje, ali kako odrastaju, postaju zreliji i mirniji. Kada se ispravno dresira i socijalizuje, ovaj pas će odlično znati šta sme a šta ne sme da radi – dovoljan će biti samo pogled njegovog omiljenog člana porodice.

ZDRAVLJE I NEGA

Prosečni životni vek im je od 15 do 20 godina. Važe za generalno zdravu rasu i nije poznato da su skloni nekim genetskim oboljenjima. Bitno je ipak da se povede računa o nezi njihove kože, koja je zbog nedostatka dlake dosta osetljiva. Potrebno je zaštititi ga od sunca i izuzetno hladnog vremena. Nikako ga ne ostavljajte napolju dugo po sunčanom danu i obavezno mu nanesite zaštitno sredstvo od sunca po celom telu. Tokom zimskih meseci obavezno je obući mu džemper kako bi se zagrejao. Kada je u kući, ne oblačite mu ništa kako se ne bi pregrejao jer ova rasa ima prirodno veću telesnu temperaturu. Kod ove rase sigurno nećete imati posla oko četkanja dlake, ali redovno kupanje par puta godišnje i redovno pranje šapa su obavezni deo nege. Takođe, male su šanse da će ova rasa imati problem sa buvama, ali posebno treba povesti računa o krpeljima, jer se oni usled nedostatka dlake veoma lako mogu nakačiti na vašeg ljubimca.

Izvor: nova.rs

Danas je Đurđevdan, praznik koji nosi uspomenu na Svetog Đorđa i označava granicu između zime i leta. Međutim, dok budete pevušili melodiju pesme „Đurđevdan“, setite se i ove priče.

Čuli ste za „voz smrti“? U njemu je navodno nastala pesma uz koju danas pijemo i slavimo.

„Ederlezi“ je popularna tradicionalna romska folk pesma nastala na Balkanu, a naslov je ponela po romskom prazniku Ederlezi – proslavi proleća. Međutim, „Đurđevdan“, verzija koju je pevalo Bijelo dugme, pominje se u mnogo drugačijem kontekstu – priči iz 1942. kad je policija NDH naredila da se Srbima pripremi „đurđevdanski uranak“ u Sarajevu.

„Šestog maja, na Đurđevdan, otvaraju se vrata ćelije u zatvoru Beledija i ustaša još sa vrata kaže: ‘Ajte Srbi, Đurđevdanski uranak'“, pričao je profesor doktor Žarko Vidović, preživeli svedok koji je sa još 3.000 Srba i muslimana koji su podržavali Srbe bio zatočen u sarajevskim kazamatima.

Pridružili su im se sapatnici iz logora Beledije, Ćemaluše i Centralnog i Gradskog zatvora kao i kasarne Vojvode Stepe. Kolone su se susrele na Obali Kulina bana gde su dočekali voz smrti – koji je putovao za Jasenovac.

„Na vagonima je pisalo: 7 konja ili 40 vojnika, a nas su smeštali po 200 ljudi u jedan vagon, tako da u njima nije bilo mesta ni za stajanje, a kamoli za sedenje. Nije bilo ni dovoljno vazduha, a o vodi i hrani i da ne govorimo“ – svedoči Žarko Vidović, a prenosi RTS.

Na putu prema kazamatu zatočenici u vagonima bez hrane i vode počeli su da padaju u krize zbog straha i neizvesnosti. Legenda kaže da je u opštem haosu, jedan od njih, za koga se tvrdi da je bio član sarajevske „Sloge“, u sopstvenoj nemoći, iz ponosa i prkosa, prvi put zapevao „Proljeće na moje rame slijeće, đurđevak zeleni, svima osim meni – Đurđevdan je!“.

Po dostupnim svedočenjima, ustaše su zbog pesme „Đurđevdan“ zatvorile sve prozore na vagonima, a zatvorenici su ostali bez vazduha na malom prostoru, zbijeni jedni do drugih. Od 3.000 zarobljenika koliko je krenulo iz Sarajeva, do logora je stiglo oko 2.000. Svaki treći zarobljenik je umro od gladi, iscrpljenosti, bolesti… A novi pakao – Jasenovac, tek ih je čekao…

Đurđevdan – tekst

Proljeće na moje rame slijeće

Đurđevak zeleni

Đurđevak zeleni

Svima osim meni

Drumovi odoše, a ja osta

Nema zvijezde Danice

Nema zvijezde Danice

Moje saputnice

‘Ej, kome sada moja draga

Na đurđevak miriše?

Na đurđevak miriše

Meni nikad više

‘Ej, evo zore, evo zore

Bogu da se pomolim

Evo zore, evo zore

‘Ej, Đurđevdan je

A ja nisam s onom koju volim

Ej, evo zore, evo zore

Bogu da se pomolim

Evo zore, evo zore

Ej, Đurđevdan je

A ja nisam s onom koju volim

Hej, kome sada, moja draga

Na đurđevak miriše

Na đurđevak miriše

Meni nikad više

Njeno ime neka se spominje

Svakog drugog dana

Svakog drugog dana

Osim Đurđevdana

Ej, evo zore, evo zore

Bogu da se pomolim

Evo zore, evo zore

Ej, Đurđevdan je

A ja nisam s onom koju volim

‘Ej, evo zore, evo zore

Bogu da se pomolim

Evo zore, evo zore

Ej, Đurđevdan je

A ja nisam s onom koju volim

A ja nisam s onom koju volim

A ja nisam s onom koju volim

Izvor: nova.rs

Svako je bar jednom u životu čuo nešto poput "imaš oči kao majka ali očev temperament" ili "isti si kao deda". Međutim ljudska DNK sadrži mnogo više informacija od ovih sitnih detalja.

Retko ćete čuti da neko kaže „Iiam agorafobiju, kao moj pradeda“. Ali to se može naslediti. Ipak, pitanje je šta određuje koje, ili čije, osobine će prevladati u našem DNK i da li možemo da ih promenimo? Ovo pitanje je donedavno dugo mučilo genetičare.

Iako naučnici još uvek ne mogu da daju jasan odgovor na pitanje šta ima najveći uticaj na karakter ljudi – okruženje, geni ili vaspitanje, mnoga istraživanja su pokazala da ne nasleđujemo samo izgled već i neka sećanja, kao što su, na primer, fobije. Osim fobija, postoje i druge osobine koje nasleđujemo od predaka i nemoguće ih je promeniti, prenosi Bebologija.

Fobije

Prenošenje fobija preko DNK dokazano je istraživanjem u kojem su miševi obučeni da izbegavaju sve mirise slične mirisima trešnjinog cveta. Ovo je uticalo na DNK tako da je deo DNK odgovoran za osetljivost na ovaj miris bio aktivniji u spermi očeva miševa.

Zbog toga su deca i unuci bili veoma osetljivi na miris trešnje i izbegavali su ga, iako nisu imali pravi razlog za to. Stoga, možda strah od pauka ili visine nije tako iracionalan kao što se čini.

Ekstrovertnost

Iako neke karakterne crte stičemo sa godinama, neke su već zapisane u našem DNK. Na primer, geni VSCD2 i PCDH15 su povezani sa ekstrovertnošću, što može otvoriti mnoga vrata uspehu. Zato je moguće da razlog zašto ste tako društveni i komunikativni leži u vašim precima, a ne u vašem vaspitanju ili okruženju.

Smisao za humor

Neki ljudi veruju da je smisao za humor naučena osobina koja zavisi od sredine u kojoj čovek odrasta. Ali, tokom studije je otkriveno da ljudi sa kratkim alelima na genu 5-HTTLPR pokazuju pozitivne reakcije i češće se smeju. Rezultati studije su potvrđeni kada se uzmu u obzir starost, pol, etnička pripadnost i simptomi depresije.

Stres

Ista je stvar i sa stresom, ova osobina se prenosi sa roditelja na decu. Stručnjaci tvrde da ako je majka tokom trudnoće bila izložena stresu, njeno dete će u životu biti podložnije stresu.

Štaviše, ako su roditelji bili pod stresom pre nego što su dobili dete, postoji rizik da im to ošteti hromozome.

Zavisnost

Za nastanak zavisnosti odgovorno je 40 do 60 odsto gena i naslednih osobina. Na primer, veza između zavisnosti i gena D2 je detaljno proučavana. Ljudi kod kojih ovi receptori ne funkcionišu dobro su skloniji da uzimaju supstance koje izazivaju zavisnost.

Malo spavanja

Neki ljudi mogu da spavaju manje od pet sati i još uvek dobro funkcionišu. Postoji gen koji se zove Tačerov gen, po britanskom premijeru koji je spavao samo četiri sata i osećao se odlično. Ljudi sa ovim genom ne samo da spavaju manje, već i bolje obavljaju mentalne zadatke nakon što nisu spavali 38 sati. Inače, Tačerova nije jedina sa ovom „supersilom” – manje od pet sati spavali su i Tomas Edison, Nikola Tesla i Isak Njutn.

Štednja

Kada je novac u pitanju, 30 odsto naših postupaka može se objasniti prirodnim faktorima. Neki ljudi su genetski skloni da štede, bez obzira na prihode, pol i obrazovanje. Takvi ljudi ređe imaju loše navike kao što je pušenje i manje su podložni dijabetesu. To se dešava zato što su dosledniji u svom ponašanju i imaju bolju samokontrolu, zahvaljujući svom DNK.

Muzika

Geni igraju veću ulogu od prakse kada je u pitanju muzički talenat, posebno prepoznavanje visine tona i ritma. Studija identičnih blizanaca otkrila je da su ljudi koji manje vežbaju prošli bolje od onih koji su vežbali više. Jedan od blizanaca je vežbao više od svog brata, ali nije mogao da nadmaši njegove muzičke sposobnosti. Naučnici objašnjavaju da neki aspekti muzičkog talenta leže isključivo u našim genima i da ih je nemoguće naučiti.

Izvor: bitiroditelj.com

Do sada nije postojala sistemska podrška mentalnom zdravlju dece i mladih, što je uticalo na to da se njihovi problemi uvećavaju, a ponekada i da dovedu do tragičnih posledica, poput onih 3. i 4. maja 2023. godine, izjavila je FoNetu psihološkinja Tamara Džamonja Ignjatović, ističući veliki značaj otvaranja Centra za mlade (CEZAM).

Kako je objasnila u serijalu razgovora Stigma, Centar je namenjen deci i mladima, od školskog uzrasta do 30 godina starosti, i pružaće psihosocijalnu podršku i savetovanje svim mladima koji za tim imaju potrebu.

Prema njenim rečima, u Centar se može doći bez knjižice i uputa, a susret sa lekarom je moguće zakazati elektronskom poštom.

S obzirom na to da nije bilo adekvatnog odgovora na potrebe mladih za psihološkom podrškom, Džamonja Ignjatović je primetila da su mnogi mladi imali opciju da se obrate lekarima u privatnoj psihoterapijskoj praksi.

Ona smatra da je to problematično, jer nije svima finansijski dostupno, a i nema zakona o psihoterapiji koji reguliše ko može da se bavi psihoterapijom.

„Mentalno zdravlje dece i mladih je u priličnoj meri zapostavljeno. To pokazuju i broj usluga i broj stručnjaka specijalizovanih za ovu oblast”, rekla je Džamonja Ignjatović.

Prema njenoj oceni, to je veliki problem zato što podrška mladima u razvojnom periodu predstavlja pravu pomoć.

Svi oni koji su kasnije razvili neke ozbiljnije psihijatrijske tegobe od ranije su bili evidentirani sa problemima u ponašanju, koji su mogli da budu sprečeni da se na njih tada adekvatno reagovalo, naglasila je Džamonja Ignjatović.

Većina tegoba koje mladi imaju su razvojne prirode koje se vremenom prevaziđu, ocenila je ona, ali je konstatovala da su odrasli sa mentalnim poremećajima gotovo uvek imali neki problem u detinjstvu i mladosti.

Kako je ukazala, toj temi se nije posvećivala pažnja i tek kada se tragedije dogode shvatimo da se nešto moglo i sprečiti da smo na vreme reagovali dok su problemi bili takvi da nije bilo teško pružiti pomoć.

Govoreći o stigmatizaciji teme mentalnog zdravlja među mladima, Džamonja Ignjatović je rekla da se nada da se ta stigma menja i naglasila da upravo centri kao što je CEZAM pomažu da se stigma smanji.

Ona smatra i da roditelji često imaju problem sa tim da se njihovo dete obrati stručnjacima da bi dobilo potrebnu psihološku pomoć i podršku, jer to doživljavaju kao ličnu krivicu.

“Onda radije to minimiziraju ili čak negiraju i ne vode dete da dobije pomoć i podršku koja mu je potrebna”, zaključila je Džamonja Ignjatović.

Izvor: n1info.rs

Upotrebljavamo ih u svakodnevnom govoru, a nismo svesni njihovog pravog značenja. Kako su nastali nazivi za rodbinu?

Poznato da u Srbiji važi tradicija da svaki rođak ima svoje ime, a ono što je posebno zanimljivo jeste odakle oni potiču i kako su zapravo, nastali. Iako se koriste već vekovima, mnogi nazivi za rodbinu nisu poznati kako su nastali.

Zaova

Zaova je muževljeva sestra, te za nju važi da zbog velike, ponekad posesivne, ljubavi prema bratu smešta njegovoj ženi ili suprotno- žena smešta zaovi, kako ne bi delila muževnjevu ljubav. Često se žena i zaova ne podnose, jer jedna teži da muškarca odvoji od porodice i stvori novu- svoju porodicu, dok druga teži da brata zadrži.

Smatra se da je reč zaova kovanica od: zla i ova.

Jetrve

Jetrva je naziv za supruge dva brata. Među jetrvama uvek postoji takmičenje koja će biti bolja i koja će dobiti više naklonosti muževljeve porodice.

Naziv jetrva asocira na reč jetra, jer je to žena koja vam jede jetru i stvara velike muke. Često se kaže za dve sestre koje nisu u dobrim odnosima: Svađate se kao dve jetrve.

Svekrva

Svekrva je naziv za muževljevu majku. Kako od davnina postoji mišljenje, svekrva i snaja su često u vrlo lošim odnosima. Svekrva gotovo nikada nije zadovoljna izborom supruge svog sina. Takođe, za nju važi i to da se često meša u sinovljev brak i novo domaćinstvo, te tako stvara raskol u braku.

Smatra se da je naziv svekrva kovanica nastala od: za sve kriva.

Snaja

Muževljeva porodica i rođaci suprugu svog rođaka nazivaju snajom. Snaha je prilično stara reč u srpskom jeziku. Najverovatnije potiče od indoevropskog oblika snusos, koje označava neku vrstu vezivanja, stvaranja novih porodičnih odnosa. Tu tvrdnju može potkrepiti i nemačka reč za uzicu ili vrpcu – schnurs (šnur).

Zet

Ženina porodica i rođaci nazivaju supruga svoje rođake zetom. U pitanju je staroslovenska reč, a prema nekim izvorima je nastala od reči genh (žen), koja znači dati život, piše Novosti Magazin.

Stric

Naziv za očevog brata potiče od indoevropskog naziva za oca – pštruo. Od njega je napravljena izvedenica, koju bismo mogli da prevedemo kao “drugi otac”.

Svastika

Osnova za naziv ženine sestre je u reči svast. Etimološki možemo doći do reči svak, odnosno reči svoj. Tako da bi svastika bila svojta. Svastika je i simbol još iz predhrišćanske kulture i označavao je sreću i blagostanje, pa možda naziv potiče i odatle, jer postoji srpska poslovica “Ko nije probao svast, ne zna šta je slast”.

Izvor: prva.rs

Pitanje o nasleđivanju penzija se često postavlja. Mnogi građani su u nedoumici ko može da nasledi penziju, kao i koji su najvažniji uslovi kada je reč o nasleđivanju. Ono što je bitno da znate, jeste da ukoliko penzioner ima starosnu ili invalidsku penziju članovi porodice mogu da je naslede, ali postoje dva ključna uslova.

Ono što je prva stvar jeste da postoji pravo na porodičnu penziju ako je preminuli član ispunio uslove za penziju ili ima najmanje pet godina radnog staža osiguranja. Drugo je ako je uzrok smrti izazvan povredom na radu ili ako je reč o profesionalnoj bolesti, tada članovi porodice stiču pravo na penziju bez obzira na radni staž umrlog.

Kako bi nasledili penziju, članovi porodice prvo podnose zahtev i treba da ispune uslove koji se odnose na navršene godine života u vreme podnošenja zahteva i u vreme smrti umrlog. Nakon toga utvrđuju se i činjenice postojanja nesposobnosti za samostalan život i rad, kao i izdržavanje od strane umrlog, a za decu je od značaja i činjenica školovanja.

Evo ko ima pravo na nasleđivanje penzije

Pravo na porodičnu penziju mogu ostvariti i supružnik ali vanbračni partner i to samo ako su brak, odnosno vanbračna zajednica života trajali najmanje tri godine. Takođe, ako sa umrlim osiguranikom, odnosno korisnikom prava ima zajedničko dete, i to ako ispunjava zakonom propisane uslove. Postojanje vanbračne zajednice utvrđuje se u vanparničnom postupku, objasnili su to u Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje (PIO).

Bračni, odnosno vanbračni partner pravo na porodičnu penziju ostvaruje uz uslov da je do smrti osiguranika udovica navršila 53, a udovac 58 godina života.

Pravo može ostvariti i ako je do smrti supružnika ili u roku od jedne godine od dana smrti postao potpuno nesposoban za rad, ili pravo može da koristi uz dete koje koristi pravo na porodičnu penziju, a prema kome obavlja roditeljsku dužnost.

Udovica, odnosno udovac koji u toku trajanja prava prema tom osnovu postane potpuno nesposoban za rad, zadržava pravo na porodičnu penziju dok postoji ta nesposobnost.

Udovica koja je u trenutku smrti supruga navršila 45 godina života, moći će pravo na porodičnu penziju da ostvari kada navrši 53 godine života. Ukoliko se pravo koristi uz decu, po navršenju navedenih godina života pravo se trajno zadržava.

Iz PIO fonda navode da pravo na porodičnu penziju, pod istim uslovima, može ostvariti i supružnik iz razvedenog braka i vanbračni partner posle prestanka zajednice života vanbračnih partnera, ako im je sudskom presudom utvrđeno pravo na izdržavanje.

Deca imaju pravo na nasleđivanje penzije do 15 godina

Deca stiču pravo na porodičnu penziju i ona im pripada do 15 godina života, bez obzira na to da li se školuju. Ako pohađaju srednju školu, onda do 20 godina, a do navršenih 26 godina života, ako studiraju.

Detetu kome je školovanje prekinuto zbog bolesti, porodična penzija pripada i za vreme bolesti, kao i iznad godina života propisanih u slučaju školovanja, ali najviše za onoliko vremena koliko je zbog bolesti izgubilo od školovanja. Detetu kome je školovanje prekinuto zbog služenja vojnog roka, porodična penzija pripada i za vreme služenja vojnog roka, a najduže do navršene 27. godine života.

Takođe, dete ima pravo na porodičnu penziju dok traje nesposobnost za samostalan život i rad, nastala do 15. godine života, dok traje nesposobnost za samostalan život i rad, nastala posle 15. godine života, a pre smrti osiguranika, pod uslovom da ga je osiguranik izdržavao do svoje smrti.

Invalidno dete stiče pravo na porodičnu penziju i posle prestanka zaposlenja, odnosno obavljanja samostalne delatnosti.

Iznos porodične penzije

Iznos porodične penzije se određuje u procentu od penzije koja pripada, odnosno koja bi pripadala umrlom u momentu smrti, i to: za jednog člana 70 odsto, za dva člana 80 odsto, za tri člana 90 odsto, za četiri i više članova 100 odsto.

Deci bez oba roditelja pripada, pored porodične penzije po jednom roditelju, i porodična penzija po drugom roditelju, kao jedna penzija čiji iznos ne može preći najviši iznos penzije određen zakonom.

Može se naslediti i inostrana penzija

Da, moguće je naslediti i inostranu penziju, ali o tome se ne odlučuje u našoj zemlji.

- Ako je umrli osiguranik, odnosno korisnik prava radio i u inostranstvu, uključujući i bivše jugoslovenske republike, o pravu na porodičnu penziju po osnovu inostranog staža odlučuje se po propisima te države, istakli su u PIO fondu.

Izvor: blic.rs

Kupovina automobila može biti uzbudljivo, ali i stresno iskustvo. Mehaničar Viktor Šek otkrio je pratiocima na TikToku koji automobil nikada ne bi preporučio kupovinu, navodeći da je vozilo "gomila smeća".

Šek tvrdi da ne bi preporučio nikome da kupi Nisanov proizvod, a njegov video prikazuje Nissan Rog 2.5 iz 2019. godine.

Udarci po džepu za vozače: Problemi ne prestaju da se gomilaju

Ističe da u ovom automobilu ne možete ništa da promenite a da ne rastavite tonu drugih delova. On je dodao da se neki delovi ne mogu "odšrafiti pa čak ni servisirati" zbog rasporeda skučenog motora automobila, prenosi BestLife.

Šek navodi da bi radije vozio karavan jer nema goreg vozila od Nisana. "Ovaj auto je šala, gomila smeća!"

Ovaj automehaničar veruje da se Nisan spušta na niži nivo kako bi podstakao kupce da kupuju električna vozila.

- Srećno sa servisom, pokvariće se čim izađete iz prodajnog mesta - dodao je on.

Pored toga, on sugeriše da vozači radije ulažu u Tojota vozilo jer ih neće izneveriti. U komentarima, mnogi vozači koji su nezadovoljni Nisanom su podelili svoje priče, uključujući i zaposlenog u Nisanovom servisu koji je otkrio da menjaju menjače kao što ljudi menjaju donji veš - svakodnevno.

Izvor: direktno.rs

Roditelji su neprocenjivo bogatstvo za svakog čoveka. Međutim, važno je biti svestan da njihov život, kao i život svih nas, nije beskonačan, i zbog toga treba da ih cenimo još više.

Doći će vreme kada tvoji roditelji više neće biti tu. U tom trenutku ćete shvatiti vrednost porodice. Niko te neće voleti na isti način kao tvoji roditelji - nesebično, bezuslovno i snažno. Čak i kada ste bili na najnižoj tački u životu, vaši roditelji nikada nisu okrenuli leđa.

Možda su vas kritikovali ili se ponekad naljutili, ali sve je to bilo zato što su pokušavali da vas vaspitaju i nauče važnim životnim lekcijama. Nakon što nestanu, možda ćete požaliti zbog načina na koji ste se prema njima ponašali. Svaki put kada se razbolite, shvatićete koliko su zaista bili dobri.

Osećaćete se usamljeno i preplavljeno, jer oni više neće biti tu da vas uteše i brinu o vama. Bol od njihovog gubitka neće nestati s vremenom, ali ćete naučiti da živite sa tom prazninom. Praznici će postati najtužniji dani kada izgubite roditelje, jer će vam nedostajati njihovo prisustvo u tim posebnim trenucima.

Biće vam teško da slušate kako se drugi ljudi žale na svoje roditelje, jer svaki put kada čujete takve priče, osetićete ljutnju i hteti da ih ispravite. Možda ćete zavideti ljudima koji još uvek imaju roditelje sa sobom. Sve su to normalne emocije i načini na koji se ljudi nose sa svojom tugom zbog gubitka.

Takođe ćete želeti da saznate više o njihovim životima, otkrivajući tajne koje možda niste znali dok su bili tamo. U teškim vremenima, često ćete pomisliti da biste želeli da ih pozovete i podelite sa njima svoje brige i probleme. Sećanje na naše roditelje biće prisutno u mnogim situacijama, jer kada nam je najteže, često im se obraćamo.

Upravo zbog toga će ti trenuci biti teški onima koji su ostali bez roditelja. Tek kada ih izgubimo, shvatićemo koliko su nas voleli i koliko smo bili važni u njihovim životima. Dakle, ako još uvek imate roditelje sa sobom, nemojte čekati da bude prekasno da im pokažete koliko ih volite. Cenite njihovo prisustvo, izrazite svoju ljubav i brigu, provedite vreme sa njima i budite zahvalni za sve trenutke koje delite zajedno.

Izvor: svezazenu.net

Prema podacima Interpola, globalna ilegalna industrija lažnih lekova najbrže je rastuća kriminalna delatnost na svetu sa ogromnom zaradom, i bez ograničenja u pogledu tipa lekova i mesta falsifikovanja. Prema procenama, ova industrija godišnje obrne od 75 do čak 200 milijardi dolara, čineći je "uspešnijom" od trgovine klasičnim narkoticima. Posledice su katastrofalne: 700.000 mrtvih godišnje.

Davno je povodljivi Don Zaluči (inače baziran na stvarnom, legendarnom mafijašu – kralju Detroita Džozefu Zeriliju – saradniku Al Kaponea lično) ubeđivao velikog Korleonea da podrži trgovinu narkoticima od strane mafije. Kum se opirao, smatrajući da su kocka, alkohol, čak i prostitucija – osnovne oblasti delovanja Koza nostre, i da tako treba i da ostane, piše rts.rs.

Pitam se, je li na nekom tajnom sastanku neke savremene mafijaške „Komisije“ najmoćnijih porodica, poput one imitirane u Kopolinom klasiku, postavljeno pitanje da li se treba baviti falsifikovanim iliti lažnim lekovima? I možda je neki drugi, stari a stvarni, i nepoznati nam Kum, razmišljao o rizicima, ne samo na operativnom već dubljem, čak i moralnom nivou – računajući broj žrtava takve delatnosti?

Da bi konačno rekao… ne.

Najgori zajednički sadržalac

A šta su uopšte lažni lekovi i zašto su toliko opasni?

Svi falsifikovani medikamenti predstavljaju ogroman rizik po zdravlje, sve do nivoa pretnje po sam život zbog njihovog objedinjujućeg imenitelja – niskog kvaliteta proizvoda. Oni koji nelegalno spravljaju ove tablete, ali i sirupe, kreme, čak i injekcione pen-ove i vakcine, očigledno nisu zainteresovani za bilo kakvo obezbeđenje njihovog kvaliteta, a kamoli bezbednosti, niti ih brine inspekcija nadležnog ministarstva.

U nekim slučajevima, istražitelji su otkrili da su ovi ilegalni proizvodi čak i sadržali ispravne aktivne sastojke, naročito one baš jeftine, ali da nije postojala homogena distribucija supstance među različitim dozama, koja se može postići samo sofisticiranom i skupocenom opremom u velikim proizvodnim pogonima pravih farmaceutskih fabrika.

Stoga je moguće naći u jednoj tableti zanemarljivu i neefikasanu dozu ključne supstance – na primer opioidnog analgetika oksikontina, moćnog leka protiv bolova – a u drugoj dvostruku i potencijalno letalnu dozu. To je, na primer, uzrok drastičnog porasta broja predoziranja u SAD u poslednjih nekoliko godina – i do preko 100.000 mrtvih godišnje.

Štaviše, falsifikatori dodaju u lažne lekove protiv bolova, koji se izdaju na recept izuzetno efikasan anestetik fentanil, 50-100 puta jači od heroina! Time izazivaju skoro pa instant zavisnost na opioide navučenih pacijenata, ali i verovatnoću da ih ubiju na mestu. Svestan rizik, jer ionako ima još 2,5 miliona drugih mušterija samo u SAD – kojima treba to isto.

Još više zabrinjavaju situacije pronalaženja pravih otrova koji imitiraju izgled pravih sastojaka, kao što je mišomor, teški metali, boja za puteve, vosak za pod, prah cigle – supstance koje niko pri zdravoj pameti ne bi stavio u usta. A koje se koriste prosto jer konzistencijom ili bojom podsećaju na neki od elemenata pravog leka.

Ali taj pacijent ne zna šta pije, i u tome je suština problema.

Mikrobiološka onečišćenja – to jest na te proizvode usput nakačene kojekakve bakterije i virusi, i drugi patogeni koji se pokupe u izrazito nesterilnim podrumskim laboratorijama i drugim šupama i rupama u kojima se isti spravljaju – da ne pominjemo. Zaražavanja raznim boleštinama, oštećenja bubrega, jetre, srčani udari i alergijske reakcije, pa čak i stanja kome, i konačno – smrt, samo su neke od učestalih i širom sveta svakodnevno evidentiranih neželjenih reakcija ovakvih „lekova“. Koji ne da ne leče, već upravo suprotno – razboljevaju, i privremeno ili trajno ugrožavaju zdravlje konzumenata, sve do mogućeg, i uopšte ne tako retkog letalnog ishoda.

Svaki suvišni procenat

Iako su statistički podaci o nivou zastupljenosti falsifikovanih lekova na globalnom nivou promenljivi i blago rečeno diskutabilni, postoji relativno opšta saglasnost, poreklom od Svetske zdravstvene organizacije, o tome da taj procenat varira između 10-15% svetskog farmaceutskog tržišta u vrednosti. Što je nezamislivo mnogo. U nekim regijama sveta, ili pak pojedinačnim zemljama – naročito u podsaharskoj Africi, jugoistočnoj Aziji i centralnoj Americi – taj procenat ide i do 20, čak i preko 30 procenata celokupnog tržišta lekova!

Čak i u razvijenim zemljama sa uređenim sistemima, nabavke i distribucije lekova – u koje se ubraja i naša, gde je procenat paušalno određen na do 1% – kada se preračuna u oko 180-190 miliona evra od skoro 2 milijarde godišnjeg prometa svih medikamenata, to već dobija sasvim novu perspektivu, zar ne?

Uz to, i što je neuporedivo važnije od statistike, je mogućnost da jedna mala količina lažnih lekova koja se pojavi na tržištu može da se pretvoriti u katastrofu po javno zdravlje, kao u slučaju falsifikovanog sirupa za kašalj koji je prema izveštajima SZO širom sveta – uglavnom istočnoj Africi i na Bliskom Istoku – ubio više stotina ljudi, najviše dečice do pet godina starosti u poslednjih godinu i po dana.

Svi raspoloživi pokazatelji pokazuju jasno da je učestalost problema sve veća. Visoka zarada (npr. jedna bočica antikancerogenog proizvoda može da košta više hiljada evra) i niske kazne u poređenju sa drugim nelegalnim aktivnostima, privlače kriminalne organizacije ka farmaceutskom tržištu poput noćnih leptira svetlu.
Ističemo od početka italijansku (farmaceutsku) mafiju, ali se u suštini najveći proizvođači ovakvih kvazilekova nalaze u Indiji, Kini, Pakistanu, Meksiku, čak i Severnoj Koreji! Koristeći mreže distribucije razrađene za klasične droge, oni uspevaju da plasiraju svoje proizvode na ciljana, najlukrativnija tržišta zapadne i severne Evrope, SAD, Australije, Japana, Južne Koreje… Ali se ne libe ni da za marginalnu zaradu preplave i cele kontinente poput afričkog i južnoameričkog jeftinim antibioticima – koji uz to ni ne deluju.

Činjenice koje nam dolazi iz relevantnih izvora, kao što su SZO, Savet Evrope, Evropska komisija, Svetska trgovinska organizacija i većeg broja drugih međunarodnih organizacija i tela koje se delimično ili potpuno bave ovom problematikom, kao i samih farmaceutskih kuća i njihovih asocijacija, su malo je reći zabrinjavajuće – a više alarmantne i šokantne. U doba kada smo posle pandemije desenzitivisani na svake brojke, pa i one o smrtnim slučajevima, brojka od 700.000 smrtnih slučajeva zbog lažnih lekova ipak mora nešto da znači.

Još da naglasim kako su većina tih žrtava deca – koja ama baš ništa nisu bila kriva, niti su sama nabavljala lek, već je on do njih došao kao navodno spasonosna terapija za malariju, sidu, tuberkulozu, žutu groznicu… i nije ih spasio.

Najbrže rastuća kriminalna delatnost na svetu

Prema podacima Interpola u pitanju je najbrže rastuća kriminalna delatnost na svetu sa ogromnom zaradom, i bez ograničenja u pogledu tipa lekova i mesta falsifikovanja. Globalna ilegalna industrija lažnih lekova prema procenama pomenutih tela godišnje obrne od 75 do čak 200 milijardi dolara, čineći je „uspešnijom“ od trgovine klasičnim narkoticima.

Čak do 96% lekova koji se prodaju preko neregistrovanih sajtova su falsifikovani, a prema podacima SZO svaki drugi lek koji se proda onlajn je lažan, čak i u zemljama gde je taj promet dozvoljen. Očigledno je da pacijenti koji tako nabavljaju medicinske proizvode to čine ulazeći u nepotreban rizik po zdravlje. Ali, to se još koliko-toliko može kontrolisati, naročito u zemljama kao što je naša – gde je promet lekova preko interneta zabranjen. Pa je stoga i poruka jednostavna i jasna: ne kupujte lek bilo gde osim u fizičkoj apoteci.

Ipak, kriminalne mreže, prave zločinačke organizacije koje deluju ne samo preko nacionalnih granica već čitavih kontinenata, sada čine nešto mnogo opasnije: prepoznajući veliku zaradu koja se krije u skupim lekovima, napadaju i legalne lance distribucije – veleprodaje i apoteke.

Šta se falsifikuje

Ali, koji se to lekovi uopšte krivotvore?

Najjednostavniji odgovor je… svi. Skoro da nema poznatijeg leka, ili terapijske grupe koja u ovom ili onom trenutku, negde na planeti bar jednom nije falsifikovana. Naravno, postoje favoriti i trendovi. Pre svega, diktirani potražnjom i platežnom moći mušterija. Drastične su i razlike u zonama interesa. U Africi će se češće falsifikovati lekovi protiv HIV infekcije ili malarije, dok će u razvijenim zemljama, gde su takve bolesti retke, fokus biti na nekim drugim, manje esencijalnim ali itekako poznatim proizvodima.

Delovaće pomalo smešno, ali jedan od glavnih faktora neprolazne popularnosti konkretne grupe preparata na ilegalnom onlajn tržištu lažnih lekova… je stid. Stid da se uđe u apoteku i pita za konkretan tip proizvoda, i istrpi eventualni pogled najčešće žene za recepturom – farmaceutkinje ili tehničarke. Zato je lakše i manja sramota kupiti to preko interneta.

Rezultat svega navedenog je da su najčešći „brendovi“ koji se mogu nabaviti preko ilegalnih kanala distribucije dugo godina u razvijenim državama bili lekovi za lečenje erektilne disfunkcije, odnosno mušku potenciju, poput sildenafila (Viagra©) i tadalafila (Cialis©) – odnosno njihove generičke paralele poput indijske Kamagre i bezbroj drugih. Njih čak možemo otkriti kako se reklamiraju i po banderama u svakom većem mestu u Srbiji.

Često su prisutni u ilegalnom prometu i oni lekovi za koje je na mnogim tržištima upotreba ograničena– odnosno izdaju se isključivo preko recepta koji nije lako dobaviti. To su pre svega raznorazni psihoaktivni proizvodi – preparati za smirenje, antidepresivi i moćni opioidni lekovi protiv bolova. Kao i naravno, pravi lekovi za hemijski potpomognuto mršavljenje – naročito u poslednje vreme preko društvenih mreža i od poznatih ličnosti besomučno reklamirani semaglutid (Ozempic©).

Krize poput nedavne pandemije KOVID-19 generišu privremene potrebe tržišta za različitim lekovima, kao što je na primer i dalje popularni ivermektin – za kojeg nikada nije dokazana efikasnost protiv SARS-KoV-2 virusa. A čak su se tokom pika interesovanja za imunizaciju pojavile i lažne vakcine protiv korone!

Lažni dijetetski suplementi su novi trend u ovoj oblasti, što praktično znači da kriminalci koriste ove manje regulisane proizvode kao nosače za aktivne sastojke iz lekova, ili kao alternativu za skuplje lekove.

Imajući u vidu porast broja falsifikovanih lekova u Evropi ali i regionu, kao i zabrinjavajući trend da se umesto dosada najčešćeg falsifikovanja rekreativnih lekova („lyfestyle medicines“), kao što su pomenuti proizvodi za erektilnu disfunkciju i mršavljenje, anabolički steroidi ili preparati za rast kose, sve češće krivotvore lekovi za životno ugrožavajuća stanja i bolesti („life saving medicines“), npr. Antineoplastici, lekovi protiv raka, zatim lekovi za imunološke poremećaje, retke bolesti i hronična stanja poput dijabetesa i kardiovaskularnih problema, jasno je jedno. Da se svi akteri zdravstvenog sistema – od farmaceuta i drugog osoblja u apotekama, lekara svih mogućih praksi i drugi nadležni organi – sa ovim problemom moraju suočiti što radikalnije, kako kroz zakonske odredbe tako i u pogledu radu na terenu, počev od svesti da problem postoji. I u našem dvorištu.

Konačno, neophodno je podizanje i odgovornosti kod opšte javnosti o opasnosti od falsifikovanih lekova. Pre svega ponavljanjem činjenice da se nabavkom lekova izvan legalnog distributivnog lanca, odnosno apoteka, višestruko uvećava rizik od prisustva ovakvih proizvoda na tržištu – jer gde ima potražnje biće i ponude. Ali i da time raste i rizik samih pacijenata da postanu ne samo žrtve prevare, već i bukvalne žrtve trovanja ili nelečene bolesti.

Uže gledano, falsifikovanje lekova i onlajn trgovina lekovima su dve blisko povezane pojave koje su nedavno dostigle veoma opasne razmere, posebno zbog njihovog uticaja na javno zdravlje. Bez interneta, društvenih mreža i pametnih telefona, trgovina lažnim lekovima se nikada ne bi proširila do te mere u poslednjih nekoliko godina, naročito u razvijenim zemljama – ali i u Srbiji.

Onlajn mafija

Korišćenje interneta i pratećih onlajn rešenja za laku i diskretnu komunikaciju omogućava pravim pravcatim lokalnim kriminalcima, ali i članovima organizovanih kriminalnih mreža da prodaju potencijalno opasne proizvode u velikim količinama, i to direktno kupcima, a zaobilazeći sve uobičajene i sigurne kanale distribucije.

Osim toga, nije lako pozabaviti se onlajn tržištem falsifikovanih lekova zbog tehničkih i pravosudnih problema: na primer, oni koji vode ovakvu „trgovinu“ dovoljno su pametni da redovno sami obaraju sajtove, ili pak deluju preko društvenih mreža, zatvorenih grupa za komunikaciju na Viber-u, WhatsApp-u, Telegram-u, pa čak na skrivenom, tajnom delu interneta – dubokoj mreži Deepweb ili mračnom internetu Darknet. Sve kako bi se izbegli pokretanje istražnih i krivičnih postupaka policije i tužilaštva.

Rizici vezani za ovo ilegalno tržište su još veći danas, jer izgleda da kupci, odnosno pacijenti, potcenjuju opasnost. Procenjuje se da se više od dva miliona Evropljana svaki dan oslanja na samomedikaciju i posetu sajtovima i forumima na kojima naručuju lekove ne pitajući pre toga nikoga za profesionalno mišljenje.

Kontrola ove, uslovno rečeno paralelne mreže, skoro je pa nemoguća zbog njene neverovatne dinamike i upravo je to pravac novih razvoja kako ilegalne trgovine uopšte, ali sve više, trgovine lekovima ili nečim što na lekove podseća. Mogućnost da kupite najrazličitije proizvode „ispale iz kamiona“, odnosno kradenu, švercovanu, ili mimo poreskih kontrolora proizvedenu i distribuiranu robu, po naravno značajno nižim cenama od zvaničnih mesta prodaje uključujući i apoteke, eksplodirala je u poslednje vreme na društvenim mrežama.

Izgleda da su vremena šanera koji robu valjaju iz gepeka ili stanova na periferiji prošla. Ovo novo doba im naravno pogoduje, i pitanje je kada će i kako uopšte bilo koja država ili međunarodna zajednica moći da stane na put ovom sivom tržištu, odnosno sajtovima, stranicama i postovima koji se pojave kao pečurke posle kiše, i isto tako nestanu prema potrebi. A sve na plodnom tlu i za promet lekova na crno, od kojih su većina falsifikati.

Štaviše, nova filozofija koja se propagira od prošle godine, naročito iz Italije, zemlje odakle dolazi veliki broj kradenih lekova, jeste da sve lekove koji makar i na kratko izađu iz legalnog lanca snabdevanja – treba smatrati falsifikatima. Zašto?

Pa, pre svega, jer se ne zna na koji način su čuvani, naročito ako se radi o proizvodima za koje je neophodan takozvani „hladni lanac“, odnosno da se konstantno čuvaju na temperaturi od recimo 2-8°C. Čak i za druge lekove koji se mogu da se drže na sobnoj temperaturi nema garancije da nisu bili izloženi Suncu, vlazi, pali na pod… i da se tako razvio neki nusproizvod, potencijalno toksičan a svakako nepoznat i neželjen. Odnosno najprostije: ti lekovi su lažni jer je lažirano njihovo poreklo, i to je više nego dovoljno. Stoga tako i pojam „švercovanog“ leka treba da ode u prošlost.

Ponuda koja mora da se odbije

I za sam kraj – par sočnih primera kako to deluje naslovna „prava“ farmakomafija.

Jedan od ključnih slučajeva koji je pokazao vunerabilnost zdravstvenog sistema konkretno u EU, a posebno kompleksnog modela nabavke lekova sa većim brojem aktera koje je teško kontrolisati, jeste takozvana „Operacija Vulkan“, poznata i kao „Slučaj Herceptin“, koji je započet 2014. godine sa istragom koja se razvlači evo već desetu godinu.

Ovaj slučaj je pokrenut nakon upozorenja od strane medicinskih sestara na odeljenjima onkoloških instituta i bolnica u Nemačkoj. One su primetile dve stvari. Najpre, kako pacijentkinje posle hemoterapije nakon odstranjivanja dojke zbog kancera ne dobijaju uobičajene nuspojave. A onda i kako su gumeni čepovi na bočicama iz kojih su izvlačile lek – Herceptin© (trastuzumab) za infuziju – već bušeni, pa su rupice nevešto maskirane lepkom i lakom za nokte.

Ispostavilo se da su bočice i pakovanja ukradene iz bolnica u Italiji, ponovo korišćene, odnosno falsifikovane tako što su punjene običnom vodom, i iznova uvedene u legalni lanac snabdevanja odnosno u bolničke apoteke drugih zemalja. Lekovi su bili praćeni i lažnim dokumentima od strane nekih neovlašćenih ali čak i potpuno autorizovanih veleprodaja – saučesnika u kriminalnoj šemi.

Zaplene falsifikovanih bočica su sprovedene od strane nadležnih u Nemačkoj, Finskoj i Velikoj Britaniji, a dokazana je distribucija ovog falsifikovanog leka i u drugim državama Unije. Nakon temeljne istrage od strane italijanske policije i Agencije za lekove AIFA, identifikovani su dodatni lekovi koji su ukradeni u Italiji i takođe kasnije uvođeni u bolnice u drugim državama, opet uz odgovarajuću, ali falsifikovanu dokumentaciju o kvalitetu i autentičnosti. A sve to je činila kriminalna organizacija povezana sa moćnom italijanskom mafijom iz regiona Napulja – Kamorom.

U leto 2015. godine, u organizovanoj akciji na 8 lokacija širom Italije uhapšeno je 60 ljudi, a krađe lekova iz bolnica, kojih je bilo i do 3 nedeljno pre toga, efektivno su zaustavljene na duži period.

Važno je napomenuti kako je ceo ovaj proces, koji zbog svoje složenosti izuzetno otežava posao tužilaštu i sudovima, omogućen kroz saučestvovanje više kompanija i organizacija koje su imale formalna sedišta na Kipru, u Mađarskoj, Letoniji, Rumuniji, Slovačkoj, Sloveniji i Grčkoj. One su izdavale lažne fakture kako bi se realizovala prodaja ukradenih lekova od strane ovlašćenih veleprodaja iz Italije i sa Malte. Te veleprodaje, odnosno brokeri lekova, potom su izvozili ove proizvode na druga tržišta EU. Komplikovano, zar ne?

Daleko se došlo od kurpulentnog, besprizornog čoveka u belom odelu koji reketira bakalnice iz Kuma 2…

Mnogo friškiji slučaj desio se prošle, 2023. godine, kada su italijanski karabinjeri specijalizovani za upravo farmaceutske zločine, otkrili logističku bazu kriminalne grupe koja je delovala iz mini-države San Marina. Istražitelji su identifikovali podzemnu laboratoriju u zabačenom selu, namenjenu za proizvodnju, obeležavanje i pakovanje doping proizvoda koji se koriste u teretanama ali i na sportskim takmičenjima.

Policija je zaplenila velike količine doping supstanci u obliku bočica, tableta, kapsula, boca i ambalaže, sve namenjene prodaji u Italiji, kao i oko 180.000 evra u gotovini. Osumnjičeni je navodno uvezao čisti Nandronol, anabolički steroid klasifikovan kao narkotik u Italiji, a njegove rute trgovine protezale su se širom Evrope pa sve do Kine.

A ovakvih slučajeva ima svake godine, i sve više.

U zaključku, ako već nemate tu nesreću da živite u nekog ubogoj sredini gde igrate farmakološki ruski rulet jer je svaki treći lek lažan, a vi nemate izbora pa ih kupujete na pijacama ili vam stižu kao preusmerena „humanitarna“ pomoć, prosto – nemojte. Nemojte kupovati lekove preko interneta. Nema tog popusta, dostupnosti ili stida koji je vredan vašeg zdravlja, a možda i samog života. Budite jači od tog iskušenja, a pre svega pametniji.

„Ne budite budala koja pleše na koncima u rukama moćnika.“

Izvor: n1info.rs

Amerikanka Lora Minton (53) otkrila je kako je prošla s kupovinom jeftinih nekretnina u Italiji koje su zaintrigirale ceo svet.

Lora Minton (53) kaže da je inače dosta putovala, ali da se u Italiji osetila „kao kod kuće“. Priseća se kako je jednom prilikom, pre pandemije, prvi put počela da razmišlja o tome kako bi tamo zapravo mogla da živi i načinima da to ostvari.

„Razmišljali smo kako bismo to mogli da uradimo, izbacujući ideje poput: „Dobro, ovde nemaju kukuruz, hajde da napravimo prodavnicu kukuruza za sve turiste i možemo da živimo ovde““, ispričala je.

Ipak, uskoro joj se ukazala bolja ideja – u Musomeliju u Italiji, gradu sa 10.000 stanovnika na Siciliji.

„Pre par godina sam počela da čitam o programu kuća za 1 evro, gde su neki gradovi prodavali kuće kojima je bilo potrebno veliko renoviranje za 1 evro. Čitala sam mnogo o Musomeliju. Imaju kuće od 1 evro, ali imaju mnogo premijum kuća koje nisu 1 evro. Moja kuća u Musomeliju bila je na listi za 60.000 evra, ili oko 65,5 hiljada dolara. Cenkali smo se i dobila sam je za 57.000 evra. Kuća koju sam kupila ima skoro 3.000 kvadratnih metara“, ističe Lora, koja se ubrzo odlučila za kupovinu još jedne nekretnine.

„Pošto sam bila ovde i upoznala dosta doseljenika, otkrila sam da mnogi ljudi žele da se presele ovde i traže smeštaj. Moj brat i ja smo mislili: „Hajde da kupimo nekoliko kuća i onda ih iznajmimo“. Moja sestra i ja trenutno gledamo treću kuću. To je prvenstveno za ono što nazivaju kratkoročnim iznajmljivanjem, ali to nije Airbnb. To je više kao iznajmljivanje na 18 meseci“, objasnila je.

Cena druge kuće bila je još niža.

„Kupili smo je za 25.000 evra, ali je nakon honorara i drugih dodatnih troškova na kraju bilo 31.000 evra. Trosobna je i ima dvorište, što je neverovatno.“

Bilo je mnogo dodatnih troškova koji su me uhvatili nespremnu

Lora je otvoreno govorila i o tome koliko je para potrošila na renoviranje.

„Često me pitaju koliko trošim na renoviranje, ali mi je teško reći jer postoje želje, a onda i potrebe. Treba mi kuhinja. Trebaju mi zidovi da ne otpadaju us*ane tapete. Da li mi treba druga kuhinja? Ne. Ali kuhinje su ovde mnogo pristupačnije — izgradnja moje dve kuhinje koštala je 5.500 evra.“

Ipak, neki troškovi su je iznenadili.

„Prilikom kupovine prve kuće uplatila sam depozit od 10% i agencijsku proviziju, koja je uglavnom 4% od kupoprodajne cene. Jedna stvar koja me je iznenadila je da je to deponovali na njihov bankovni račun, a ne na escrow račun, što mi je bilo čudno, ali je ovde vrlo uobičajeno. Još jedan iznenađujući deo bio je da sam kupila svoju kuću za 57.000 evra, ali je neki momak u kancelariji odlučio da moja kuća vredi 80.000 evra, pa su porezi iznosili 9% od toga. Ako imate prebivalište, onda plaćate 2% od procenjene vrednosti vašeg primarnog doma… Pretpostavila sam da porezi koje sam platila uključuju poreze na imovinu, ali to je bio samo porez na prodaju. Generalno, porezi na imovinu su između 300 i 600 evra godišnje, ali pošto je moja kuća ogromna, to je 946 evra. Posle svih taksi, ukupan trošak je bio 69.182 evra. Ali, ako bi neko rekao da možete dobiti prelepu kuću od 3.000 kvadratnih metara, šest spavaćih soba, dve kuhinje za 70.000 evra, rekla bih: Dogovoreno“, objašnjava Lora.

Njena kuća u Kaliforniji je trosobna, od 1.500 kvadratnih metara i procenjena je na 504.000 dolara.

„Da imam načina, provodila bih svo vreme ovde, ali zbog vize ne mogu. Moram da idem tamo i nazad… Verovatno imam još dve godine pre nego što se penzionišem, ali ću većinu vremena biti u Italiji, a zatim se na kraju vratiti u Sjedinjene Američke Države. Izdaću svoju kuću u Kaliforniji na narednih 15 do 20 godina. A kad poželim da se vratim, onda ću još imati svoju kuću, koja će biti i otplaćena jer sam je izdavala“, kaže Lora.

Izvor: nova.rs