Sombor.info

Gradonačelnik Grada Sombora Antonio Ratković, zajedno sa članicom Gradskog veća za oblast sporta, dece, omladine i zdravstva Antonijom Nađ Kosanović, predsednikom Sportskog saveza grada Sombora Milošem Mijićem, te predstavnika FK „Sloga“ Čonoplja i MZ „Čonoplja“, obišao je završene radove na uređenju fudbalskog stadiona u Čonoplji. Tokom obilaska završeniih radova i razgovora sa prisutnima, gradonačelnik je izjavio da će Grad Sombor nastaviti da ulaže u unapređenje i razvoj sportske infrastrukture kako bi svi oni koji žele da se bave sportom, imali što bolje i kvalitetnije uslove za to.

„Drago mi je što sam danas sa predstavnicima FK „Sloga“ Čonoplja, obišao završene radove ovde u Čonoplji i što su kao klub ušli u Srpsku ligu i da sada konačno imaju sve one potrebne uslove da bi se takmičili u ovom rangu. Ono što je naš cilj jeste da i u 2025. godini nastavljamo sa ovakvim vidom ulaganja, jer znamo da u nekim selima je fudbal jedini sport kojim se bave mladi i deca“, rekao je gradonačelnik Ratković.

Kada je reč o završenim radovima, oni su podrazumevali postavljanje žičane ograde sa veštačkom travom pored terena, završeni su i betonski radovi na adaptaciji stadiona, a takođe, izgrađene su nove tribine, te pomoćni objekat za zalivni sistem.

Obilasku radova prisustvovao je i fudbaler, nekadašnji reprezentativac Srbije Miloš Kosanović, koji se zahvalio lokalnoj samoupravi na podršci i izdvojenim sredstvima da se urede tribine i sve ostalo što će koristiti klubu i sportistima u Čonoplji.

„Pre svega bih sa moje strane i strane kluba želeo da se zahvalim Gradskoj upravi, gradonačelniku Antoniu Ratkoviću na radu koji su učinili ovde za naš klub. Mi imamo u cilju da još više uredimo naš sportski objekat i sa druge strane ovde vidimo puno dece koji uživaju u našem fudbalskom terenu i nadam se da će da ih bude još više“, rekao je Kosanović.
Grad Sombor je izdvojio iz budžeta značajna sredstva za sanaciju, adaptaciju i uređenje sportskih objekata koji su u vlasništvu Grada, a sa ulaganjem će se nastaviti i u narednom periodu na zadovoljstvo svih sportista koji se aktivno bave sportom, da li kao rekreativci ili kao profesionalci.

Od 26. juna do 1. jula deo ulice Vojvođanska i Josifa Marinkovića (pružni prelaz) u Somboru biće zatvoren za saobraćaj. U navedenom periodu vršiće se radovi na rekonstrukciji pružnog prelaza.

U toku trajanja radova biće izmenjen režim saobraćaja i molimo sve učesnike u saobraćaju da poštuju postavljenu privremenu saobraćajnu signalizaciju a u cilju bezbednog odvijanja saobraćaja. Privremena saobraćajna signalizacija upućuje na alternatine pravce.

26.06.2024 dana za saobraćaj biće otvoren pružni prelaz u ulici Konjevićeva i Braće Miladinov.

Crveni krst Sombor u saradnji sa Zavodom za transfuziju krvi Vojvodine, u sredu, 26. juna, organizuje redovnu akciju davanja krvi. Akcija će se sprovesti u periodu od 09.00 do 13.00 časova, u prostorijama Centra za edukaciju Crvenog krsta Sombor, na adresi Apatinski put broj 19.

Imajući u vidu da počinje vreme godišnjih odmora i da su u letnjim mesecima rezerve krvi uvek smanjene, Crveni krst poziva sve naše sugrađane koji se osećaju zdravim i sposobnim da se odazovu akciji i da pomognu onima kojima je pomoć najpotrebnija.

U četvrtak 27. juna, sa početkom u 19.00 časova, u Skupštinskoj sali zgrade Županije, biće priređen „Vidovdanski kolaž“, događaj koji organizuje Pedagoški fakultet Sombor.

Nakon uvodne reči doc. dr Nataše Gojković, govoriće dekan PEF-a, prof. dr Saša Marković, a biće predstavljena i etno grupa Pedagoškog fakulteta u Somboru.

Učesnici događaja su studenti i nastavnici Pedagoškog fakulteta.

Saradnja Republike Srpske i Srbije je snažnija iz godine u godinu, a Srbija je i najznačajniji spoljnotrgovinski partner Srpske, što je rezultiralo posetom delegacije privrednika Somboru. Susret predstavnika Regionalne privredne komore Sombor i Područne privredne komore Banjaluka organizovan je sa ciljem povezivanja preduzetnika dveju država, kako bi se ojačale ekonomske veze i stvorili još bolji uslovi za robnu razmenu. 

Srbija je najveći spoljnotrgovinski partner Republike Srpske sa oko 16 odsto ukupne razmene, navode u Područnoj privrednoj komori Banjaluka. Kako bi se unapredio razvoj, Sombor je posetila delegacija 15 poljoprivrednika i kompmanija iz oblasti prerađivačke indstrije Republike Srpske.

"Došli smo da ostvarimo kontakte sa bratskim narodom sa ove strane Drine, kako bismo mogli sarađivati", kaže Radomir Vukelić, direktor Poljoprivredne zadruge "Klekovača" iz Drinića u Republici Srpskoj.

"Očekujemo saradnju, a najviše nas zanimaju sirovine sa ovog područja, budući da se bavimo proizvodnjom stočne hrane", dodaje Dušan Džajić iz Nove Topole u Republici Srpskoj.

"Mi smo najveća BiH fabrika stočne hrane. Na obostrano zadovoljstvo, želja nam je da sarađujemo sa bratskim narodom", kaže Petar Ninić iz Kompanije Rapić iz Gradiške.

"Za sada nemamo baš mnogo kontakata sa firmama iz Republike Srpske, a verujem da se to može poboljšati. Nadam se da ćemo imati prilike za saradnju, jer se bavimo obojenom metalurgijom", kaže Milan Vučković, vlasnik VIP grupe u Somboru.

Za dve privrede važno je poboljšanje konkurentnosti.

"Imamo misiju da radimo na povezivanju privrednika između Republike Srpske i Srbije. Nama je u cilju što bolje umrežavanje, jer ima dosta invetsicija kod nas sa vaše strane", kaže Goran Račić, predsednik Područne privredne komore Banjaluka.

"Republika Srpska ima veliki potencijal, a mi radimo na tome da uvećamo zajedničke ciljeve i privredne potencijale", kaže Predrag Lučić, predsednik parlamenta privrednika za Zapadnobački okrug.

Poslovno povezivanje i umrežavanje privrednih subjekata dva regiona se nastavlja, kao i stvaranje novih uslova za privredni napredak u oblasti prerađivačke industrije.

Izvor: RTV

Ovog jula Sombor postaje epicentar filmske umetnosti

Šesti Somborski filmski festival biće održan od 11. do 14. jula u organizaciji Kulturnog centra „Laza Kostić” Sombor.

 Program ovogodišnjeg festivala činiće domaći i filmovi iz regiona koji su u prethodnoj godini izazivali veliko interesovanje publike. Program će biti podeljen u četiri selekcije: Glavni takmičarski program, Selekcija filmova mladih autora, Panorama slovenačkog filma i Kad bi Sombor bio Holivud.

 Predfestivalski program biće održan dan pred početak festivala, u sredu, 10. jula projekcijom filma „Imaginary friends“ i izložbom fotografija „Bata u 90 slika“ u Kulturnom centru „Laza Kostić“.

 Slogan ovogodišnjeg festivala je „Nije lako kad si mlad“, a selektor programa je Dejan Dabić.

 Ksenija Janković, direktorica Kulturnog centra „Laza Kostić” i Somborskog filmskog festivala je povodom novog izdanja rekla:

 „Prošle godine smo proslavili mali jubilej našeg festivala, a ove godine želimo da nastavimo rast i istovremeno krenemo u novim smerovima. Naš cilj je da ovaj festival, koja je doživeo veliku ekspanziju, vratimo na prvobitnu zamisao, a to je da on postane smotra filmova iz panonskih i podunavskih regija i zamalja. Ovogodišnji prateći sadržaji zavidno će upotpuniti glavni program. Pored razgovora o filmovima koji su postali tradicija festivala, imaćemo priliku da kroz promocije knjiga razotkrijemo i nove književne ideje filmskog izraza. Sve ovo će ukazati na to koliko je Sombor plodna sredina kontinuiranog razvoja filmske umetnosti. Čast mi je što sam predvodnik ovog projekta i sa radošću vas pozivam, zajedno sa svojim saradnicima, da budete deo ovogodišnjeg šestog izdanja Somborskog filmskog festivala”.

 Pored filmskih ostvarenja, posetioci festivala će moći da uživaju i u pratećem programu, u okviru kojeg će se održati promocije knjiga i radionice. Nakon svečanog zatvaranja festivala i dodele nagrade biće održan koncert filmske muzike u izvedbi glumice Mine Lazarević.

 Filmovi i prateći programi će se održavati u prelepim somborskim ambijentima kao što su Atrijum Gradske kuće, Kabare Narodnog pozorišta Sombor, Bašta Des Art, Dvorište Gradskog muzeja Sombor i u Svečana sala Županije.

 Ulaz na sve programe Somborskog filmskog festivala je besplatan.

Čileanci kažu za sebe da su stidljivi i tihi, da su porodični ljudi, gde i muškarci i žene podjednako rade. Ukoliko ste bili u nekoj drugoj južnoameričkoj zemlji, Meksiku ili Španiji, primetićete razlike sa Čileancima odmah. Deluje kao da ste dugme za jačinu zvuka sa 10 smanjili na tri, tek toliko da možete da čujete bez zvučnih pomagala. Ovo je još jedna potvrda da predrasude uvek treba proveriti.

Ima zemalja, gradova i ljudi koji vas polako uvode u svoje misli, priče i postojanja. One traže strpljenje, posvećenost i otvorenost. Ali, ako im se vratite, i vraćate, onda vas nagrade tajnama koje se polako, sloj po sloj, otvaraju pred vama sa značenjima koja se menjaju, obogaćuju i oslikavaju sa svakim novim dolaskom, sve više i dublje, sve bliže i smislenije.

Čile je zemlja u koju se treba vraćati.

Parkovi srca grada

Parkovi, parkovi srca grada. Parkova ima velikih i malih. Sa igralištima za decu, klupama za mlade, roditelje, bake i deke, radnike, studente. Parkovi su mesta gde svako ima svoje mesto. I cveće i drveće, skulpture, restorani, i uvek deca.

U parkiću Bilbao u srcu Providencije, delu glavnoga grada Santjaga, nailazim na poruku uklesanu u kamenu: „Najlepši pejzaž koji sam ikada video i kome se uvek vraćam je moj drug i moja drugarica!“(Gonzales Vera).

U parku u Talki, na koji gledaju, sa jedne strane, zgrada ženske gimnazije, a sa druge strane, muška gimnazija, na kamenoj tabli – 10 Božijih zapovesti – a na klupama u drugom delu parka, poruke mudrosti šta će biti ako pogledaš oko sebe, zastaneš, a šta se događa kada samo ideš, ne razmišljajući... do mladića i devojke koji u subotnje prohladno poslepodne, nalaze radosti svoga zajedničkog postojanja, u razgovoru gledajući se oči u oči. Sa osmesima i vragolastim pogledima.

Na prelazu od parka do Doma kulture, dok traje crveno svetlo, jedan mladić svira na tradicionalnom čileanskom instrumentu kena. Ispred Doma kulture, grupa mladih vežba plesove za nacionalno takmičenje koje će se odigrati u istoj dvorani.

U potrazi za parkom u Santjagu, neplanirano, skrećem u jednu ulicu. Obilazim parkić oko crkve, skrećem u sledeću ulicu, pamtim njeno ime – Monsieur Miller. A moglo je da piše i Krunska. Nije Beograd, ali onda ipak, uvek se nađe deo Beograda, pa ma gde bila. Posle velike, bučne, prometne Providencije, malena oaza mira. Ulazak u priču iz nekog drugog perioda sa drugim životima, mislima, brzinama. Osluškujem mir, pokrete listova na drveću i mirise jeseni. I sećam se moje divne nastavnice srpskog jezika, Milene Mučalov, koja je živela u Krunskoj ulici.

Do kulturnog centra dolazim tako što otkrivam za njegovo postojanje čitajući tablu na ulici – Kulturni centar Montekarmelo. Prelazim most na reci Mapoćo. Pronalazim ga u ulici Lepog pogleda, Bellavista. Ništa nije slučajno. Kulturni centar se nalazi u lepom prostoru koji je nekada bio manastir.

Izložba koja me je iznenadila, načinom predstavljanja i osećajem, bila je u zgradi nekadašnje crkve. Ulazim. Lagano pokrećem crne zavese. Ispred mene, izložba u nekadašnjoj sali za bogosluženje. U prostoru kristal, u staklenim bocama i na podu, na postoljima, u nekadašnjem oltaru i slobodno lebdećim u vazduhu. Uz muziku, da li stvarnu, ili se to samo meni pričinjava.

Oseća se mističnost stvaranja života od kristala uzetih iz prirode, transformisanih pred našim očima, oblikovanih od autora izložbe, Kolomba Fontein i Mauricio Lakrampete, u različitim formama. Ostajem u ovom prostoru upijajući svaku česticu kristala i zvuke muzike, u ovome trenutku oslušnute, i one druge iz davnih vremena.

Ljudi, ljudi, ljudi

Geografija kao sudbina se oslikava na ljudima. Iako je Čile na kopnu, činjenica da je dugačkim i visokim planinskim vencima Anda, odvojen od drugih suseda na istom kontinentu, a da je sa zapadne i južne strane okrenut Tihom okeanu, utiče na formiranje njihove prirode, koja ima sličnosti sa ostrvskim zemljama.

Čileanci kažu za sebe da su stidljivi i tihi, da su porodični ljudi, gde i muškarci i žene podjednako rade. Ukoliko ste bili u nekoj drugoj južnoameričkoj zemlji, Meksiku ili Španiji, primetićete razlike sa Čileancima odmah. Deluje kao da ste dugme za jačinu zvuka sa 10 smanjili na tri, tek toliko da možete da čujete bez zvučnih pomagala. Ovo je još jedna potvrda da predrasude uvek treba proveriti.

Čile je u poslednje vreme postao zemlja gde dolaze ljudi iz Venecuele, Perua, i Haitija. Uglavnom je razlog ekonomske prirode „trbuhom za kruhom”, ali zabrinjava broj onih koji su povezani sa narkomafijom. Iako je Čile i dalje najsigurnija zemlja u ovom delu sveta, često se može čuti da se ne ide u centar grada, da se ne koriste mobilni telefoni na ulici, a ima i onih koji izbegavaju da uopšte idu u centar grada.

Ipak, ljudi ima svuda, od metroa, gde se još mogu sresti mladi koji ustupaju mesto starijima, i gde postoje posebna mesta u metro stanicama rezervisane za muzičare koji mogu da sviraju na staniciama, ali ne i u kupeima. Ulice su prepune ljudi svih generacija. Kako je to često biva i u drugim zemljama, od Azije do, eto, i Čilea, u školama se nosi odeća crne boje. Mladići nose i bele košunje, pa ih često zovu pingvini, jer podseđa na njih.

U restoranima kelneri su tu, kada vam trebaju. Nema žurbe i nervoze, sve se stigne u pravom trenutku. Kada je vreme ručka i pauze, i kelner je ima – sedne za drugi sto da pojede svoj ručak. Restorana ima svuda i za svaki džep. Ne osećate da vas iko požuruje, gura. Ne sećam se da sam čula povišeni glas, na ulici, fakultetu, metrou, prodavnici. Istina, nisam videla ni mnogo osmeha.

Druženje sa novim i starim prijateljima

Koncert na Univerzitetu Talka, u prelepoj i prepunoj sali u čijem predvorju se nalazi legat čuvene čileanske vajarke Lili Garafulik Janković, poreklom iz Hrvatske, bio je susret nekoliko generacija. Čuveni umetnik Eduardo Gati i njegov sin, kao predstavnici dve generacije ujedinjeni u istoj misiji – stvaranju i deljenju lepote i smisla. Svojim veštim prstima, prijatnim glasovima i moćnim stihovima pesama koje su pevali, dotakli su sve nas prisutne, koji ih prate decenijama, i mene novodošlu u ovu oazu zajedništva.

Čuvenu pesmu Los Momentos – Trenuci, pevala je cela sala. Nije to bio Bajaga, nije to bio Nil Dajmon, bio je to Gati i pesma koja se svima nama dogodila, o našim životima, strahovima, sukobima, porazima. Posmatram studente, profesore, decu, ljude svih generacija, kako se njišu, glas im podrhtava, ruke se pomalo tresu snimajući ovaj trenutak. Svetlost sa telefona, podseća na sjaj sveća.

Činilo se da smo umesto u koncertnoj sali u crkvi u dirljivoj molitvi za mir i razumevanje među svima nama, na svim stranama sveta. Pesme su tekle, sećanja su se vraćala, a mladi su stvarali nove trenutke, koji će oživeti, za dvadeset i više godina. Moji prijatelji, profesori sada, a pre nekoliko decenija bili su studenti koji su se upravo ovde zavoleli. Gledam ih kako se drže za ruke, kako im oči sijaju, a osećanja prve ljuvabi su tu, ne izmenjena, za sve ove godine.

Druženja sa prijateljima, novim i starim, su najprijatniji doživljaji na svim putovanjima. U različitim životnim dobima, decom različitih uzrasta, tradicionalnim i modernim domovima, ali uvek sa poštovanjem svakoga prema svakome, retkom upotrebom pametnih telefona, najčešće radi slikanja, razgovorima, onim pravim kada se ljudi gledaju i slušaju i osluškuju. I to svako sa svakim od četiri do 74 godine.

Kako je moguće da na drugom kontinentu zagrlite dečaka od četiri godine koji liči na vas, a nije vam rođak? Ili da pričate sa bratom i sestrom, studentima fakulteta sa kojima se razumete, kao da ste rasli zajedno. I da prepoznate poglede i stidljivost studenata kojima predajete, onaj isti koji ste i sami imali kada ste bili u njihovim godinama. Bliskost duša je ono što me uvek obraduje i da mi nadu da se možemo razumeti uprkos različitih godina, porekla, jezika, iskustva. Ima nešto u nama svima, u osnovi svih nas, što je tu, da nas spaja i pomaže da prevodimo različitosti u suštinu koja nam je svima slična.

Razigranost, šarmantnost i osećaj sigurnosti i ljubavi, najmlađeg među nama, bila je neodoljiva. Mudrost, odmerenost, preciznost zapažanja i lakoća razmene misli, apsolventkinje ekonomoskog fakulteta, bili su prava radost za dušu. Mladi istraživač, fizičar koji će dodati svoj doprinos nauci za nekoliko godina, uz mogućnost brzog, korektnog izlaganja o novom projektu ARTEMIS koji će poletiti do Marsa preko Meseca i doprinosu Nikole Tesle u postojanju današnjih pametnih telefona, uz prethodno vreme posvećeno pripremi ručka u kome smo svi uživali, bili su zadivljujući.

A tek moji prijatelji koji ove godine slave, neverovatnih 50 godina braka, uz četiri sina, nekoliko unuka i nezapamćenu lakoću vedrine, poštovanja, nežnosti i ljubavi uz vragolastost u svakome danu, obasjavaju ovu planetu nadom u lepotu zajedničkog postojanja. Njihova bašta, negovana sa pažnjom i posvećenošću, uz davanje izbora palmama da rastu do svojih visina, i plodovima voćaka da se šire na strane koji oni žele, oaza je slobode, lepote i čistote prirode u njima, i u njoj samoj.

Ima zemalja, gradova i ljudi, koji vas polako uvode u svoje misli, priče i postojanja. One traže strpljenje, posvećenost i otvorenost. Ali, ako im se vratite, i vraćate, onda vas nagrade tajnama koje se polako, sloj po sloj, otvaraju pred vama sa značenjima koja se menjaju, obogaćuju i oslikavaju sa svakim novim dolaskom, sve više i dublje, sve bliže i smislenije.

Čile – zemlja, kojoj se treba vraćati!

Izvor: RTS

Dosadašnja istraživanja pokazala su da dete inteligenciju nasleđuje od svoje majke, ali šta je s njegovim ostalim karakteristikama?

Postoji li nešto što će vaš mališan naslediti isključivo od svoga oca? Ako pitate genetičare, i te kako postoji.

Kako donosi Family Education, postoje čak tri stvari za koje je dokazano da ih dete nasleđuje od oca, a genetičarka Dana Breset otkrila je o kojim se karakteristikama radi.

Visina

Fizički izgled deteta često je pristraniji prema očevim, nego prema majčinim genima. Stručnjaci tvrde da postoji najmanje 700 genetskih varijacija koje su odgovorne za određivanje detetove visine. Iako ova osobina dolazi iz maminih i tatinih gena, postoje dokazi koji pokazuju da tatini geni igraju veću ulogu u određivanju visine.

Naime, naučnici objašnjavaju da je faktor rasta sličan insulinu (IGF protein), a to je genetska osobina koja je odgovorna za podsticanje rasta. Genetičarka Breset tvrdi da će, ako je tata visok, vrlo verovatno i dete biti visoko kad odraste.

Pol deteta

Ako tata ikad bude razočaran što nema dečaka ili devojčicu, to je samo i jedino njegova zasluga. Naime, poznato je kako su upravo muškarci jedini odgovorni za određivanje biološkog pola deteta, objašnjava Breset.

Problemi s mentalnim zdravljem

Istraživanja su pokazala da upravo očevi mogu svojoj deci da prenesu mutirane gene koji dovode do mentalnih bolesti ili nekih drugih problema s mentalnim zdravljem. Najčešće je reč o stanjima kao što su hiperaktivnost, šizofrenija ili bipolarni poremećaj.

Isto tako, Breset objašnjava da deca, čiji su očevi stariji od 45 godina, takođe imaju veću verovatnoću da će jednoga dana imati poteškoće u učenju, ali i povećanu sklonost depresiji ili anksioznosti.

Izvor: b92.net

Horor filmovi su žanr koji ne prija svakome, ali ukoliko ste otvoreni za preporuke, možete pronaći puno zanimljivih ostvarenja koja će vas oduševiti.

Jedan od načina za dolazak do ovakvih preporuka je slušanje nekoga kome verujemo, a u ovom slučaju to bi mogli da budu reditelji koji i sami prave horor filmove.

Sajt Movieweb sastavio je ovakvu listu na osnovu raznih intervjua, izjava i pojava reditelja horora i tako imamo deset preporuka najstrašnijih horor filmova.

Aleksandre Aža – The Shining

Pripadnik „novog francuskog ekstremizma“ i reditelj filmova The Hills Have Eyes i Piranha 3D više puta je istakao da obožava The Shining Stenlija Kjubrika.

Rekao je da je to jedan od najstrašnijih filmova koje je gledao: „Slučajno sam gledao The Shining sa sedam godina i to je bilo najtraumatičnije iskustvo i verovatno jedan od razloga to radim ono što radim danas“.

Ari Aster – Kwaidan

Reditelj hvaljenih filmova Hereditary i Midsommar u slobodno vreme voli da gleda filmove i često u intervjuima daje preporuke.

Rekao je da mu je omiljeni film Kwaidan iz 1964. godine, jer „Kobajašijeva velika antologija možda je i najupečatljivije najlepši horor film ikada snimljen… Kwaidan je eteričan, zaposeda vas i potpuno je posvećen lukavstvu“.

Daren Lin Bausman – The Last House on the Left

Bausman se ističe kao „drugi otac“ franšize Saw jer je režirao neke od kasnijih filmova u serijalu, a obožava ostvarenje The Last House on the Left Vesa Krejvena, koji je najavio njegov ulazak u horore.

„Ves Krejven je idol i heroj meni i mnogim drugima. To je jedan od onih filmova tokom kojih vam deluje pogrešno da gledate. To je hrabar izbor i prvi put da se sećam da sam kao gledalac hteo da upoznam reditelja.“

Patrik Brajs – Jacob’s Ladder

Brajs je poslednjih godina postao jedan od najintrigantnijih nezavisnih reditelja, a ističe se njegova upotreba uznemirujućih scena u filmovima. Ističe jedini horor film Adrijena Lina.

„Ima trenutaka u filmu koji koriste praktične i efekte u samoj kameri da postignu strašne scene koje su nepojmljive. Sećam se da sam morao da premotam neke trenutke kako bih razmatrao kako je Linu uspelo da ih snimi.“

Džon Karpenter – The Exorcist

Karpenter tokom cele karije pokušava i uspeva da uplaši manje-više sve koji su pogledali bar jedan njegov film, ali to ne znači da nema filmova koji njega ne plaše.

„Znate šta je strašno u filmu The Exorcist? Svi znaju šta je strašno, to je đavo. Prvi put kada sam ga pogledao mislio sam da morate da verujete u neku višu moć kako bi bio efektan, ali sam od tada shvatio da je samo prokleto dobar film.“

Dejvid Kronenberg – Don’t Look Now

Kralja telesnog horora mnogi gledaju kao neku vrstu čudaka, ali čak i on odnekud mora da nađe inspiraciju, za šta mu je više nego jednom poslužio reditelj Nikolas Reg.

„Ovo je film koji me je zaista zapanjio i baš impresionirao. Jedan vrlo, vrlo jak film, veoma čudan i poprilično o smrti. Ali ispočetka niste svesni šta je zapravo tema. To je ljubavna priča, ali ljubavna priča o Ljubavi i Smrti.“

Giljermo del Toro – Eyes Without a Face

Del Toro se uglavnom bavi hororom ljudskosti u svojim filmovima, odnosno skrivenim i potisnutim željama ljudi.

Njega je oduševio film Eyes Without a Face, zato što je „glavni lik poput Odri Hepbern. Na mene je prilično uticao kontrast između lepote i brutalnosti…“

Robert Egers – Nosferatu

Egers se proslavio filmovima koji su istovremeno veoma mračni i apsurdni, a Nosferatu je film čiji rimejk želi da uradi sam.

„To je bio indi horor u svoje vreme. Nije potpuno ’upeglan’, ali je jedan od najboljih i najstrašnijih filmova svih vremena. Više mi se sviđa stara crno-bela verzija sastavljena od delova 16-milimetarskih snimaka. Te prljave verzije imaju neku jezivu misteriju u sebi i to pojačava mit da je Maks Šrek zapravo bio vampir.“

Majk Flanagan – The Blackcoat’s Daughter

Flanagan se proslavio filmovima i naročito serijama sa specifičnim tempom i time što uspeva da uplaši ljude na jedan zaista drugačiji način.

„Sjajne uloge su ostvarili svi i ono što ispočetka deluje kao priča o devojci koja se sreće sa natprirodnim silama zapravo postaje nešto mnogo dublje do kraja. Volim ovaj film iz raznih razloga, ali naročito zbog načina na koji istražuje neistraženi deo priča o opsednutosti.“

Vilijam Fridkin – Funny Games

Reditelj filma koji je uplašio samog Karpentera rekao je da je ostvarenje Mihaela Hanekea jedan od najstrašnijih filmova koje je ikada gledao.

„To je verovatno najstrašniji film na mojoj listi jer uključuje dve mlade propalice u selu koje terorišu jednu porodicu u njenom domu. To je nešto poput onoga što vidite na vestima veoma često u današnje vreme i postoji šansa da će se to zaista desiti. Film je prosto briljantan.“

Izvor: blic.rs

Ako vam istekne lična karta, a novu ne izvadite unapred, banke imaju novu praksu - da vam blokiraju tekući račun. I šta ako se to dogodi dok ste na letovanju? Šta raditi u tom slučaju objasnio je finansijski savetnik Vladimir Vasić.

- Građane bih savetovao da ko ima ličnu kartu sa čipom, a ima pristup portalu e-uprava, na tom sajtu može da vidi kada im zapravo ističe bilo koji dokument. Tada imate informaciju kako biste zamenili vaš dokument. Kada dođete u banku, nećete moći da podignete novac sa isteklom ličnom kartom, ona može da vam blokira račun dok ne donesete validan dokument - objašnjava finansijski savetnik i bankar Vladimir Vasić i dodaje:

- Ovo ne važi samo za fizička lica, već i za pravna lica. Na taj način vi banci morate da donesete dokument ne zbog banke, nego upravo zbog vas i vaše sigurnosti. Krađa identiteta je nešto što dobar deo kriminalaca pokušava da iskoristi, da li je to na internetu ili je fizički dokument i zato je lična karta toliko važan i bitan dokument da bi se smanjio taj rizik. Banke nisu u obavezi da obaveštavaju građane da im ističe lična karta i to je samo lep gest banaka da vas podsećaju da vam ističe dokument. Čim vi donesete važeći dokument, banka će vam omogućiti da koristite vaš novac u vašoj banci - zaključio je Vladimir Vasić.

Izvor: direktno.rs