Sombor.info

Svi žele da njihov pametni telefon ima što bolju autonomiju bateriju. Da bez problema izdrži ceo dan, a idealno i duže kada su napolju bez punjača. Nekada je do samog kapaciteta baterije, a nekad do opcija koje su nam uključene na telefonu a da i ne znamo da nam troše bateriju.

Upravo to rade dve skrivene, manje poznate opcije za skeniranje. Čim ih isključite, razlika će biti trenutna, a trajanje baterije se primetno poboljšalo.

Zašto skeniranje uopšte troši bateriju?

Vaš telefon praktično nikada ne prestaje da "osmatra" okolinu. U pozadini stalno rade Wi-Fi, Bluetooth i drugi senzori koji traže mreže, uređaje i signale u blizini. Ovo neprekidno skeniranje troši energiju, a ponekad i mobilne podatke, čak i kada je ekran ugašen - piše Blic.

Problem postaje još izraženiji u područjima sa slabim signalom, gde telefon ulaže dodatni napor da održi stabilnu vezu, što dovodi do bržeg pražnjenja baterije, često bez da to korisnik primeti.

Dve opcije za koje verovatno niste znali

Mnogi korisnici misle da su Wi-Fi i Bluetooth potpuno isključeni kada ih ugase kroz brza podešavanja ili kontrolni centar. Međutim, telefon i dalje može da ih koristi za skeniranje u pozadini.

Ove opcije su često podrazumevano uključene jer pomažu funkcijama poput bržeg povezivanja uređaja, preciznijeg određivanja lokacije i detekcije uređaja u blizini. Loša strana je to što telefon ne može u potpunosti da pređe u tzv. "duboki san" (deep sleep), režim u kojem štedi energiju kada ga ne koristite.

Šta je "deep sleep" režim

Kada telefon pređe u duboki san, aplikacije koje ne koristite se pauziraju, procesor prelazi u režim štednje energije, a aktivnosti u pozadini, poput stalne sinhronizacije i provere podataka, značajno se smanjuju. Ovo direktno produžava trajanje baterije, naročito kada je ekran ugašen.

Kako da isključite skrivene opcije skeniranja

Ako koristite Android telefon, postupak je jednostavan:

Otvorite Podešavanja (Settings)
Skrolujte do opcije Lokacija (Location)
Uđite u Lokacijske usluge (Location Services)
Otvorite Wi-Fi scanning i isključite opciju
Vratite se nazad, otvorite Bluetooth scanning i takođe je isključite

Da li ćete nešto izgubiti?

Za većinu korisnika - ne. Ove funkcije retko donose realne benefite u svakodnevnoj upotrebi. Njihovo isključivanje omogućava telefonu da pravilno uđe u režim dubokog sna, smanjuje nepotrebne aktivnosti u pozadini i donosi primetno duže trajanje baterije već od prvog dana.

Ako vam je baterija slaba tačka telefona, ove dve male promene mogu napraviti veliku razliku.

Na iPhone-u je gašenje ove opcije jednako jednostavno. Otvorite aplikaciju Podešavanja (Settings) i skrolujte do Privatnost i bezbednost (Privacy & Security). Zatim izaberite Lokacijske usluge (Location Services), pa se spustite skroz do dna i otvorite Sistemske usluge (System Services). Tu isključite opciju Networking & Wireless. Na ekranu će se pojaviti potvrda - dodirnite Turn Off da nastavite. I to nije sve, trebalo bi da znate i za još tri dozvole aplikacija koje mogu dodatno produžiti trajanje baterije.

Da li je bezbedno isključiti ovu opciju?

Nema razloga za brigu. Sasvim je prirodno da se zapitate da li će gašenje ovih podešavanja uticati na svakodnevno korišćenje, posebno jer se toliko funkcija na telefonu oslanja na Wi-Fi i Bluetooth. Kratak odgovor je - neće.

Isključivanje ovih opcija ne sprečava telefon da se poveže na Wi-Fi mreže ili upari sa Bluetooth uređajima kada vam to zaista treba. Ono samo sprečava telefon da u pozadini stalno radi nepotrebna skeniranja dok te funkcije ne koristite aktivno.

Navigacione aplikacije poput Google Maps, kao i druge aplikacije koje koriste lokaciju, nastavljaju da rade normalno. Nećete pokvariti telefon niti izgubiti funkcionalnost. Ovaj trik može biti posebno koristan na nešto starijim telefonima. Ako koristite uređaje poput serije Google Pixel 7 ili iPhone 13, efekat može biti još primetniji. Kako efikasnost baterije prirodno opada tokom vremena, smanjenje nepotrebnih aktivnosti u pozadini pomaže da telefon bolje štedi energiju i duže traje između punjenja.

Mnogi smatraju da je metabolizam glavni uzrok gojenja i da se može znatno ubrzati posebnim režimom ishrane ili dodacima ishrani. Iako on zaista upravlja važnim funkcijama u organizmu – od disanja i varenja do rada srca – na njegov rad ne možemo u potpunosti uticati. Ipak, određene životne navike mogu ga podstaći ili usporiti. Nutricionisti ističu da su svakodnevni izbori namirnica presudni za očuvanje zdravog metabolizma.

Najgora navika za metabolizam

Navika broj jedan koju treba prekinuti radi boljeg metaboličkog zdravlja jeste nedovoljan unos hrane. To se može desiti namerno, kao što su restriktivne dijete ili želja za gubitkom težine, ali i nenamerno, kao što je preskakanje obroka ili prekomerno vežbanje, prenosi Index.hr.

„Zamislite svoje telo kao automobil. Ako ne sipate dovoljno goriva u njega, prestaće da radi. Kao što vaš automobil ne može da radi sa praznim rezervoarom, tako ni vaše telo ne može“, kaže nutricionistkinja Elizabet Šo za EatingWell. Nedostatak „goriva“ može imati brojne zdravstvene posledice.

Ograničenje kalorija može povećati nivo kortizola

Metabolizam je niz reakcija u telu koje omogućavaju da se hranljive materije iz hrane iskoriste i, kako Šo kaže, „svaka ćelija u telu je uključena u metabolizam kako bi obezbedila energiju za svakodnevne aktivnosti“. Kada unosimo premalo kalorija, telo nema dovoljno energije da obavlja sve svoje funkcije.

Dijetetičarka Kerolajn Tomason upozorava: „Nedovoljna ishrana, odnosno konzumiranje manje kalorija nego što vaš metabolizam sagoreva svakog dana, može biti štetna jer će se vremenom vaše telo prilagoditi i početi da troši manje kalorija.“ Pored toga, ograničenje kalorija može povećati nivo kortizola, poznatog kao hormon stresa, koji usporava normalne telesne funkcije, uključujući metabolizam.

Povećan stres je povezan sa osećajem anksioznosti, nemirnim snom i većom verovatnoćom izbora manje hranljivih namirnica. Stoga, nutricionisti savetuju redovne obroke i uravnotežen tanjir koji uključuje ugljene hidrate, proteine i masti kako bi se osigurala stabilna energija i podržalo funkcionisanje metabolizma.

Zamena vetrobrana, koja je ranije koštala nekoliko stotina evra, danas često prelazi 1.000 evra, a kod nekih modela i 2.000 evra.

Nekada su sitna "čukanja" prilikom parkiranja retko predstavljala veliki problem, ali kod savremenih automobila i manja oštećenja često donose veoma visoke troškove popravke.

Istraživanje nemačkog auto-kluba ADAC pokazuje da glavni razlog nije samo inflacija ili skuplji rad, već sve veća količina tehnologije ugrađene u vozila.

Senzori, kamere i složeni modularni delovi otežavaju parcijalne popravke, pa se često menja čitav sklop.

Tako zamena vetrobrana, koja je ranije koštala nekoliko stotina evra, danas često prelazi 1.000 evra, a kod nekih modela i 2.000 evra, jer je potrebno demontirati i ponovo kalibrisati sisteme pomoći vozaču.

Slična situacija je i sa farovima i branicima. Čak i lakši udar u prednji deo automobila može doneti račun od 3.000 do skoro 8.000 evra, posebno zbog naprednih svetlosnih sistema i integrisanih senzora.

Na primer, laserski farovi koje koristi BMW kao rezervni deo mogu koštati više hiljada evra, što značajno podiže cenu popravke - piše B92.

Razlike u cenama postoje čak i kod tehnički identičnih automobila, jer proizvođači različito formiraju cene delova ili zahtevaju zamenu celog sklopa umesto jednostavne popravke.

Pojedini proizvođači čak zabranjuju lakiranje pojedinih delova zbog mogućeg uticaja na senzore, što dodatno povećava troškove.

Rast cena popravki utiče i na osiguranje: prema podacima iz studije, premije za nove osiguranike u Nemačkoj porasle su oko 16% za samo godinu dana, dok su u poslednje tri godine skočile približno 50%.

Kod starijih vozila čak i manja nezgoda sve češće dovodi do proglašenja totalne štete.

ADAC poziva proizvođače da vozila projektuju tako da budu jednostavnija za popravku i da omoguće zamenu pojedinačnih modula umesto celih sklopova.

Kao primer napretka navodi se rešenje kompanije Mercedes-Benz, koja uvodi farove sa zamenjivim spoljnim sočivima, čime se smanjuju troškovi sitnih oštećenja.

Moždana magla, zaboravnost, pad koncentracije i osećaj mentalne "zamućenosti" spadaju među najčešće tegobe žena u perimenopauzi i menopauzi - često čak ispred valunga.

Dr Ljiljana Marina, endokrinološkinja i dr Ljubica Zlatanović, neurolog razgovaraju o tome zašto dolazi do moždane magle, kakvu ulogu u tome ima pad estrogena i zašto ove tegobe nisu umišljene, niti su znak starenja ili demencije - prenosi B92.

Estrogen u menopauzi

Dr Zlatanović: Kad je u pitanju estrogen, on je zaista za ženu ključan hormon. Pored toga što je neuroprotektivan, mi stalno to pričamo, drugim rečima, dobar je za mozak, on štiti nervne ćelije, on zaista omogućava stvaranje novih veza, sinapsa u mozgu. On je jako bitan za oslobađanje acetilholina, to je jedan neurotransmiter koji je bitan u procesima pamćenja. Estrogen je takođe jako bitan i za gustinu kostiju, ali ono što bih ja istakla kao neurolog, jako je bitan i za krvne sudove.

Dr Marina: Tako je, mozak ima u sebi puno krvnih sudova i zavisi od zdravlja krvnih sudova.

Dr Zlatanović: Tako je, zavisi od te ishranjenosti, zapravo, što je nama jako značajno. I mi znamo da su žene do menopauze na neki način, hajde, ako možemo da kažemo, zaštićene, odnosno zaštićenije u odnosu na muškarce.

Značajno je manji rizik od kardiovaskularno-cerebrovaskularne bolesti, ali kada uđu u menopauzu, nekako taj deficit u estrogenu kao da ima, vrlo loš efekat na samo zdravlje žene u kontekstu samih krvnih sudova. I zaista se sam proces ateroskleroze, naravno, ako su prisutni drugi vaskularni faktori rizika ubrzava, i to može da bude zapravo problematika.

I zato, recimo, davanje estrogena u prvih 10 godina od početka menopauze, drugim rečima, što pre od početka menopauze, ima protivan efekat i na zidove krvnih sudova.

Dr Marina: To je dokazano. To je apsolutno. To je ono i to je sada i to u vodiču, i tu više nema nazad. I tu sad dileme više nema. Znači, to sad, ako neko kaže nije tačno, pravi ovo, pravi ono, dokaz. Znači, nema više dileme.

Dr Zlatanović: Apsolutno, to jeste. I upravo je to ono što te žene koje jesu na toj vrsti terapije na neki način štiti od tih komplikacija kao što su u pitanju cerebrovaskularne i kardiovaskularne bolesti. Ali opet moramo da se vratimo da se to podrazumeva samo ukoliko se leče drugi vaskularni faktori rizika.

Dr Marina: Tako je, na primer, kao kod žena koje imaju dijabetes. Povišene masnoće u krvi. Hipertenziju. Tako je, to je upravo to. Znači, prestanak pušenja, apsolutno. Opet se vraćamo na životne navike koje su tu bitne.

Dr Zlatanović: Tako je, one moraju da se da se da se ispoštuju da bi mogle da kažemo da će taj estrogen zaista ostvariti svoju protivnu ulogu. Mislim, on sam po sebi nije dovoljan.

Uvođenje terapije

Dr Marina: I to je sad ono pitanje oko koga se vrtimo. Kad pogledamo, zapravo, i metaanaliziramo naše podatke velikih studija, velikih populacionih studija, jeste kad je uvedena terapija. Što ranije, to bolje. Ako je to nadoknada progesterona zbog obilnih krvarenja, onda je to nadoknada progesterona, pa ćemo lagano uvesti estrogen kada bude bilo vreme za to.

Nedvosmisleno pokazuju studije da je najjača, odnosno pravovremena, na vreme uvedena terapija, protekcija što krvnih sudova, što mozga, ako smo na vreme krenuli. I to stvarno jeste tako. Zapravo, statistički gledano, ne mogu da se spoje, odnosno podaci koji porede žene kojima je terapija uvedena na početku ili posle 60. godine, to ne, to nije ista priča uopšte. Ako je žena već 10 godina u menopauzi, ona već ima promene na svojim krvnim sudovima. Ako je 5 godina u menopauzi, ima promene.

Ne sve žene, ali žene koje imaju rizikofaktore, porodično nasleđe, stil života takav da su, da je prosto krvni sud opterećen zbog stila života kao što je unošenje nikotina, te žene neće imati kardioprotektivno niti neuroprotektivno dejstvo terapije.

To je već ono gde se zapravo ulazimo u rizično polje, gde kažemo: "Ajmo prvo da pogledamo krvne sudove, ajmo prvo da pogledamo mozak, da uradimo neke osnovne testove, paćemo da procenimo na osnovu indirektnih pokazatelja pregled očnog dna, karotida, da li postoji prostor da mi eventualno pomognemo u odnošenju tegoba vezano za već postojeće promene koje su nastale".

To je sada veština onoga ko se time bavi, ko mora dobro da proceni korist od rizika. Tako da studije koje kažu, koje su se bavile pacijentkinjama gde je terapija uvedena na vreme, nedvosmisleno pokazuju kardioprotektivno i neuroprotektivno dejstvo terapije. I mi to i vidimo. Mi uvedemo terapiju i žena dođe posle tri meseca i kaže: "Jao, šta ste mi ono dali?" Je li i vi imate isti utisak?

Dr Zlatanović: Tako je, apsolutno, da. Značajno se bolje osećaju. Međutim, samo bih rekla jednu stvar da spomenule smo studije i malopre smo pričali nešto o tome i pre početka. Interesantno je kako neke studije mogu potpuno da zavaraju. Potpuno. I da odvuku nekako na pogrešnom smeru čitav fokus stručne javnosti da naprave potpuno kontraproduktivnu priču, mislim, o svemu.

Alchajmerova bolest

Dr Zlatanović: Ono što je jako bitno jeste da je ta čuvena studija koju ste vi spomenuli, ta Women Health Initiative study, zapravo pokazala da ukoliko se uvede estrogenska terapija posle 60. godine života, da je zapravo veći rizik od razvoja Alchajmerove demencije kod tih žena, što naravno moram, to bih stvarno istakla da to uopšte nije tačno, jer se to spominje kroz razne neke, videla sam članke na Google-u, tako da znaju žene prosto koje čitaju da to nije generalno tako.

Kod žena jeste veća učestalost Alchajmerove demencije nego kod muškaraca.

Generalno, razlog zašto je tako je što žene žive duže, Alchajmerova demencija jeste bolest starijih, ali nije to jedini razlog, naravno. Međutim, baš je pokazano da u populaciji žena koje imaju više od 60 godina života, koje su nosioci nekog genetskog markera za Alchajmerovu demenciju, da je kod njih, ukoliko se daje estrogenska terapija, značajno bolje bilo postignuće na kognitivnim testovima nego u odnosu na žene istih godina koje su takođe nosioci tog genetskog markera za Alchajmerovu demenciju, a koje nisu tretirane estrogenskom terapijom.

Tako da i to jeste populacija žena gde mi možemo zaista da procenimo rizik-korist kao što ste rekli, i da čak i njima možemo dati taj vid hormonske terapije koja je vrsta pomoći, zapravo, kada su u pitanju njihove kognitivne sposobnosti, i o tome treba da razmišljamo.

Bezbednost terapije

Dr Marina: Jako je važno da mi pokušamo da pomognemo čak i ukoliko u okviru bezbednosnih granica naše prakse, uz saopštenje našim pacijentkinjama da je trenutno stanje, pod znacima, takvo da imamo sve pokazatelje da pomaže terapija, na primer, i kod takvih pacijentkinja, daćemo malo kasnije uvesti terapiju, a da nemamo finalni zaključak.

I da žene razumeju da mi čitamo, da pratimo, da učimo, da ih nećemo izložiti riziku, a s druge strane, na taj način im dajemo šansu i da same donesu odluku, zapravo, i da razumeju o čemu se tačno radi.

Dokle god mi nemamo finalne zaključke na određenu temu, važno je da nemamo prepreke da pomognemo našim pacijentkinjama i da pratimo i da kažemo da da se borimo protiv straha koji nam je WHI studija nametnula. Ta studija je dizajnirana na takav način da nikakvog dobrog zaključka od te studije nije moglo biti. I vi danas imate dovoljno materijala i štiva naučnog koji se bavi samo metodologijom, načinom na koji je postavljena studija.

Ta metodologija je toliko loša bila da prosto ne znam ni to, sad danas mi se pitamo uvek kako su očekivali uopšte da može da bude nekog benefita, zapravo, toga što su radili. Ali dobro, barem nekako smo i dalje plaćamo cenu. Amerika još uvek ne može da se izbori sa, sad oni sve gledaju kroz novac, sa troškom frakture kičme i kuka, zbog toga što je terapija tada svima naglo obustavljena, koji nosi zapravo starost, a to je rizik od preloma kuka i kičme. Ni dan-danas to im ne predstavlja takvo opterećenje, zapravo, fonda da mi danas imamo ozbiljne repove, od te studije vučemo, i ne možemo.

Brojne naše kolege i dalje govore na radiološkim, kardiološkim pregledima, na raznim usputnim ginekološkim pregledima, kažu, retko, ali kažu: "Nemoj to ti".

Kako su naše babe, kako su naše mame, i pa porađale su se jadne, i u senu porađale su se, i i svi znamo šta znači reproduktivno zdravlje žena. To je oblast kojom tek počinjemo, zapravo, da se bavimo. Tako da, da, bezbedno je taj proceniti bezbednost, korist, rizik, i na taj način, zajedno sa multidisciplinarnim pristupom, doneti odluku šta i kako dalje.

Pacijentkinje koje ne mogu da primaju terapiju

Dr Marina: Ono što je isto važno jeste da uvek razmišljam o ženama koje imaju karcinome, koje su operisane, zračene, imale hemijoterapiju i nikada sad, na osnovu ovih poslednjih naših, odnosno onoga što pratimo, saznanja, ne mogu da primaju, zapravo, hormonsku terapiju jer su imale hormon zavisne karcinome.

Šta sa njima? A onda imamo veliku pomoć tu, u stvari, od strane vas i psihijatara, gde je vezano za, odnosno za kontrolu tegoba možemo da koristimo jako bezbedno venlaflaksin, gabapentin, i gde je, zapravo, tu naša strana, odnosno endokrinološka strana, se puno oslanja na vas. Ja uvek volim da pošaljem psihijatrima, a evo sad i neurologe imamo uključene, zapravo, da taj deo bude prepisan od strane onoga ko se time svakodnevno i bavi.

I koliko ono što znam jeste da određene terapije ulaze u interakciju sa terapijom koju žene mogu da piju, na primer, uh, uh, sa raznim inhibitorima aromataze u svojoj terapiji, ali da imamo i lekove koje možemo da damo istovremeno.

Dr Zlatanović: Mislim, generalno, kad su u pitanju neurološki lekovi, ja moram da kažem da mi tu nemamo veliki broj interakcija sa, recimo, estrogenskim preparatima ili sa progesteronskim preparatima. Generalno, najveći oprez ukoliko imamo kombinovanu terapiju sa nekim antiepilepticima, sa, recimo, karbamazepinom i lamotriginom, da je zapravo istovremena primena ovih antiepileptika sa estrogenskim preparatima smanjuje nivo, zapravo, ovih antiepileptika, pa onda moramo da povećamo njihovu dozu da bi to održali.

Dr Marina: Mislite, i uništava estrogen u potpunosti? Kao da ga nema uopšte u krvi?

Dr Zlatanović: Tako je, i to je ono što što je problem.

Dr Marina: Tu idemo na transdermalnu primenu, ako je na oralnoj primeni, taj estrogen je prošao je i njega i više nema.

Dr Zlatanović: Sad, to je jedina, da kažemo, opasnost od toga ukoliko nastane nagla obustava estrogena, što se nekad dešava. Naglo nastaje porast nivoa ovih lekova u krvi, ovih antiepileptika, i nastaje neurointoksikacija, i to može da bude problematika. Ali, s druge strane, znate kako, u današnje vreme, sa toliko mnogo antiepileptika na tržištu, ako već postoji potreba da se uzima estrogenski preparat, onda možemo promeniti antiepileptike.

Dr Marina: Prepisati transdermalni, transdermalni estrogen.

Dr Zlatanović: To je jedna varijanta, ili da date drugi antiepileptik koji je čak i bolji za žene u odnosu na ovo što sam sad, da kažem, spomenula. Tako da to je, to su, da kažem, opcije.

Dr Marina: Kad je primena kontraceptiva, sad hajde perimenopauza?

Dr Zlatanović: Ista priča. Apsolutno, ista priča, identično.

Parkinsonova bolest

Dr Zlatanović: S druge strane kada govorimo o Parkinsonovoj bolesti, koja se može javiti i u mlađem životnom dobu takođe da pojednostavimo, Parkinsonova bolest je posledica deficita dopamina, tako možemo da kažemo. Interesantno je da estrogen sam po sebi može poboljšati sintezu dopamina, i to je, recimo, dobra kombinacija lekova.

To je ono, imaju sinergističko, zapravo, dejstvo, i zaista, da kažem, se pacijenti bolje osećaju, jer se povećava nivo dopamina, ne samo kroz lekove koje dobijaju baš za Parkinsonovu bolest, već i na ovaj način, kroz samu estrogensku terapiju. Potreban je oprez kad su u pitanju kombinovane terapije estrogena sa nekim antipsihoticima, sa nekim antidepresivima, to da, ali to psihijatri jako dobro znaju.

Dr Marina: I opet, transdermalno?

Dr Zlatanović: I transdermalna upotreba, svakako, apsolutno. Mislim, to je definitivno zbog toga što se potpuno izbegava, uh, protok estrogena kroz jetru, gde se ove interakcije dominantno dešavaju.

Koliko dugo traje medikamentozno lečenje?
Dr Marina: Koliko dugo možemo da se lečimo ili da nadoknađujemo ono što nam je priroda u nekom momentu evolucije uzela, odnosno dala nam menopauzu, kako se određene teorije smatraju da nas zapravo spasi od rizika rađanja u poznim godinama? I mi danas, i sa endokrinološke, i sociološke, i biološke strane, imamo indirektne dokaze, zapravo, da menopauza nije uvek postojala, da mi uvek nismo uvek imali, nego da je razvijena sa vremenom, gde je biologija se trudila da nas poštedi.

Što znači, ako diskutujemo o tome da li je menopauza prirodni fenomen, da jeste u ovom momentu, je l', ali ona će se menjati i znamo da već postoje dokazi i da se to i dešava. Što znači, da li to može da nam kaže da mi možemo da budemo večno na terapiji?

Dr Zlatanović: Pa, znate kako kad je u pitanju, mislim da je odgovor na to pitanje dosta složen i da zapravo nema pravog odgovora, nema tačnog odgovora. Uh, ono što su pokazale neke studije, kad govorimo o ovom neurološkom delu vezano za kogniciju, znači, ukoliko žena u menopauzi ima kognitivne smetnje, dokažemo da one nisu posledica, da kažem, nekih organskih poremećaja, nego da jesu posledica hormonskog deficita, mi damo hormonsku terapiju i žena bude dobro.

Oseća se jako dobro, nema nikakve druge kontraindikacije za nastavak hormonske terapije, nema razloga da se ta terapija prekida. Ona može da nastavi da je pije, u principu, doživotno. Ovde je problem, u principu, ukoliko se terapija daje posle 60. godine života, drugim rečima, ako kasno počnemo sa terapijom, to je problematika, jer tad već imamo promene na krvnim sudovima o kojima smo pričali. I onda, ukoliko te promene postoje, a mi damo estrogenske preparate, onda zaista te žene uvodimo u veći rizik od nastanka moždanog udara. Ja bih pričala, da kažem, o tom mom delu.

Međutim, ukoliko krenemo na vreme, zaista nema bolesti, je l', tako nečega. Mislim, naravno, govorimo koliko žene nemaju sklonosti ka trombozama zbog nekih, recimo, genetskih faktora kao što je trombofilija. Mislim, isključujemo, naravno, tu populaciju žena.

Dr Marina: Ali i to možemo transdermalno, je l'?

Dr Zlatanović: Ali to možemo, tako je, i za to postoji opcija. Mislim, u današnje vreme, zaista, sa napredovanjem tehnologije i načina kako se zapravo hormoni sintetišu, i koje vrste hormona se daju, i time smo na neki način značajno i uveli u celu našu priču gotovo sve žene, mislim, koje su u menopauzi ili kasnije. Tako da, suština je, znači, ukoliko nemamo neke druge kontraindikacije, recimo, estrogen zavisni karcinom dojke, na primer, koji ste rekli zaista nema razloga da da prekinemo da terapiju.

Dr Marina: Tako je, i to kažu i naši vodiči više, i to kažu: "Protiv smo obustavljanja terapije samo zbog godine". Znači, nije rečeno: "Možeš da nastaviš dokle hoćeš", nego i: "Nemoj da obustaviš zato što je žena došla do određenih godina".

Opet je tu individualizacija: je l' vam prija, ne prija, da li želite da nastavimo, da li postoji neki razlog što ne želite da nastavimo, i žena kaže sama hoće ili neće. Meni nekad bude tako teško kad mi dođu pacijentkinje koje imaju 60+ i koje kažu: "Jao, sad sam videla da sam bila neuka, žao mi je što nisam ranije čula".

Opet, žene same sebe krive, stalno mi, stalno, nikad nam niko drugi nije kriv, mi smo uvek krive same sebi. I one su uvek, kada dođu i kad mi prvo mi kažu svoje godine, kao da mi saopštavaju dijagnozu samo po sebi. Znači, ja imam 51 godinu, i onda kažem: "Super, bravo za vas, odlično".

Da, al' to ne, znači, teško, teško nam pada starenje, i to treba isto uvažiti i razumeti, jer ni sam proces starenja stigmatizovan kao nešto što je loše, jer muškarac stari kao vino, je l' tako? Tako je, da, a mi starimo kao suva šljiva koja se suši, recimo. To je negde neka komparacija. Onda sad treba ženu naučiti da je divno ostariti, odnosno, pa ne naučiti, ali pomoći joj da to možda vidi sa druge strane.

Pa onda, šta još kažu? "Jaoj, ja sam preosetljiva, ja tako burno reagujem. Izvinite, molim vas, moždaću zaplakati". Pa nisi preosetljiva, ti si žena. To je super što imaš emocije i što možda u ovom momentu malo drugačije se nosiš sa tim emocijama i sa tim opterećenjem promena u nivou emocija, je l'? Znači, okolina mora da ima razumevanja za nas. Stalno cikliziramo, i zaista, te žene koje su sad 60+, makar kvalitet života možemo da poboljšamo. Postoje neke kojima nastavljamo sa terapijom, i ovaj broj pacijentkinja koje su dobile terapiju u 45. i dalje su na terapiji.

Dođu kod mene i kažu: "Jao, jer ja, ja ne bih da se skidam sa ovog". Kažem: "Što da se skidate? Dobijate minimum onoliko koliko vam je potrebno, ništa više nego što vam je potrebno. Kako ste vi?" Pa kaže: "Ja sam super". Pa i to je to. A onda imam i neke pacijentkinje kojima nikad nije prijala terapija. Malo ih je, jako ih je malo, sa svih ovih 20 i nešto godina, na prste obe ruke, ali i to je u redu. I neke žene kažu: "Ja neću terapiju, jednostavno ja hoću da trčim, hoću da jedem zdravo, hoću da..."

Kako nije svaka trudnoća ista, ista nije ni svaka menopauza. Apsolutno, svaka trudnoća da nije ista. Tako da da, imamo puno žena koje su na terapiji, pored toga što imaju već i preko 70 godina, i viđamo se redovno. To je ono što je jako važno, isto što su vrlo odgovorne. Žena vodi računa o sebi.

I pored toga što smo nekada stroge prema sebi, imamo, imamo i pacijentkinju koje jako vode računa, i one nam imponuju uvek kada dođu. I ja kažem: "Svaka vam čast da se bavite sobom, svojim zdravljem," a onda opet, tamo gde ne, onda treba da im pomognemo da se orijentišu ka sebi i ka svom zdravlju, da se nekako prigrle i da malo povedu računa o sebi, da ih osnažimo ka tome. Ja mislim da možemo da zaključimo da danas postoji dosta načina da dopremo do naših žena, do pacijentkinja, i da nas čuju, što i danas smo uradile.

Dr Zlatanović: Nadamo se da.

Dr Marina: I da definitivno otvorimo vrata i ka neurolozima, da je moždana zamagljenost, izuzetno važna, prisutna, da je u vrhu tegoba koje žene imaju, da su valunzi tu sad negde, pali na četvrto, peto mesto, i da je to broj jedan tegoba na koju se meni pacijentkinje žale, da te tegobe divno prolaze vrlo brzo po uvođenju terapije, i da one imaju benefit od veoma bezbedne terapije, i da imaju stručnjake na više strana, multidisciplinarne, koje brinu o njima.

U današnjem poslovnom svetu, jedina konstanta je promena. Bez obzira na industriju, timovi se svakodnevno suočavaju sa nepredviđenim okolnostima: od promene strategije u poslednjem trenutku, preko tehničkih problema, do pomeranja rokova. U takvom okruženju, tehničko znanje više nije jedini faktor uspeha.

Ključna postaje otpornost tima (resilience), tj. sposobnost grupe da ostane fokusirana, smirena i jedinstvena čak i kada stvari ne idu po planu. Iako se ova veština testira u kancelariji, ona se najbolje „kali“ na terenima gde pravila igre postavlja priroda ili nepoznato okruženje kroz tim bilding.

Izlazak iz zone komfora kao trening za mozak

Većina ljudi voli rutinu jer im pruža osećaj kontrole. Međutim, rutina je neprijatelj inovacije i prilagodljivosti. Kada tim odvedete na lokaciju koju ne poznaju i postavite im zadatak koji nikada ranije nisu radili, vi zapravo simulirate stresnu situaciju, ali u kontrolisanim i bezbednim uslovima.

Bilo da je reč o snalaženju u prirodi sa ograničenim resursima ili zajedničkom rešavanju kompleksne logičke zagonetke, mehanizmi koje mozak aktivira su identični onima koji su nam potrebni tokom kriznog menadžmenta.

U tim trenucima prestaje da bude važno ko je na kojoj poziciji. Važno je ko zadržava hladnu glavu, ko nudi rešenje i kako tim komunicira dok pokušava da „preživi“ izazov. Ovaj proces direktno jača kolektivnu svest o tome da je svaki problem rešiv ako se postavi na prave osnove saradnje.

Snaga zajedničkog iskustva

Poverenje koje se gradi kroz zajedničko savladavanje prepreka ima mnogo dublje korene od onog koje nastaje kroz puko deljenje kancelarijskog prostora. Kada kolege vide jedni druge u situacijama gde su ranjivi, umorni ili nesigurni, a zatim jedni drugima pruže ruku i zajednički stignu do cilja, menja se kompletna dinamika njihovog odnosa.

Prema iskustvu jedne od vodećih agencija za tim bilding u Beogradu, Smartpoint Adria, poverenje izgrađeno u šumi, na planini ili u kreativnom studiju ne nestaje čim se uđe u zgradu firme. Naprotiv, ono postaje temelj na kojem se gradi svaka buduća poslovna pobeda. Ovi trenuci su ključni jer omogućavaju zaposlenima da jedni u drugima vide partnere na koje se mogu osloniti i kada pritisak postane prevelik.

Transformacija komunikacije pod pritiskom

Jedan od najvećih benefita koje donosi tim bilding fokusiran na otpornost jeste transformacija načina na koji tim komunicira u stresnim situacijama. U kancelariji, stres često vodi ka pasivnoj agresiji ili povlačenju. Na terenu, gde je rezultat vidljiv odmah (npr. ako ne sarađujemo, splav neće ploviti), komunikacija mora postati jasna, direktna i konstruktivna.

Ljudi uče da daju i primaju kritiku bez sujete, jer shvataju da je cilj zajednički. Uče da prepoznaju kada je kolega preopterećen i kako da mu priteknu u pomoć pre nego što dođe do greške. Te veštine su „softverski update“ za svaki tim koji teži ka vrhunskim rezultatima. Kada se te nove navike prenesu u radno okruženje, broj konflikata se smanjuje, a brzina rešavanja problema raste.

Odabir pravog izazova za vaš tim

Nije svaki izazov pogodan za svaki tim. Cilj nije da se ljudi traumiraju ili iscrpe preko granica izdržljivosti, već da se blago pomere njihove granice. Dobar tim bilding mora biti inkluzivan. Ako je aktivnost previše ekstremna, deo tima će se povući u sebe, što je suprotno od onoga što želimo da postignemo.

Strateški osmišljene igre, društveno odgovorne akcije u lokalnoj zajednici ili radionice koje zahtevaju visok stepen koordinacije, često daju bolje rezultate od čisto fizičkih napora. Važno je da se nakon svake aktivnosti uradi kratka analiza: Šta smo naučili? Kako smo se osećali kada smo zapeli? Šta nam je pomoglo da nastavimo dalje? Ova refleksija je most koji povezuje igru sa stvarnim poslovnim procesima.

Investicija u stabilnost

Gledano na duge staze, tim bilding je preventivna mera protiv burnout-a i apatije. Tim koji je naučio da se smeje u teškim situacijama van kancelarije, mnogo će lakše podneti pritisak važnog tendera ili zahtevnog klijenta.

Investiranjem u zajedničko vreme koje je fokusirano na jačanje otpornosti, vi ne kupujete samo zabavu za svoje zaposlene, vi gradite stabilnu i neraskidivu strukturu koja će vaš biznis čuvati od svih oluja koje tržište donosi. Na kraju krajeva, najjači timovi nisu oni koji nikada nisu doživeli neuspeh, već oni koji su naučili kako da se nakon svakog izazova vrate jači, povezaniji i spremniji za nove pobede.

Možda ste mislili da je ovseno "mleko" zdraviji izbor od kravljeg, ali ispostavilo se da baš i nije.

Proizvod na startu namenjen veganima i osobama sa intolerancijom na laktozu, za mnoge je postao neizostavan deo svakodnevne ishrane. Prodaja ovsenog "mleka" doživela je pravi procvat u poslednjih deset godina, a izumeo ga je švedski naučnik u oblasti ishrane Rikard Oste početkom 1990-ih, kasnije suosnivač kompanije Oatly.

Industrija ovsenog mleka danas vredi više od 300 miliona evra i pokriva 40% ukupne prodaje biljnih mleka u Velikoj Britaniji. Međutim, stručnjaci upozoravaju da bi upravo ova vodeća alternativa mogla biti i najmanje zdrava. Nutricionisti ističu da postoje bolje alternative mleku od ovsenog napitka, posebno za one koji žele da izbegnu mlečne proizvode, ističući kao glavne probleme visok udeo šećera i dodatih ulja.

Ova upozorenja dolaze nakon što je Vrhovni sud doneo presudu da je nezakonito da kompanije brendiraju ovaj napitak kao "mleko", čime je okončana duga pravna bitka između tržišnih lidera poput Oatly-ja i mlečne industrije.

Rob Hobson, nutricionista iz Brightona, komentarisao je ovu odluku: "Jasnije označavanje može pomoći u izbegavanju zabuna i omogućiti pošteno poređenje. Nutritivno, ovseno mleko i kravlje mleko su vrlo različiti proizvodi. Kravlje mleko je prirodno bogato visokokvalitetnim proteinima, jodom, kalcijumom i vitaminom B12. Ovseno mleko obično sadrži manje proteina i često se obogaćuje kako bi dostigao nivoe kalcijuma i vitamina B", prenosi Večernji list.

10% ovas, ostatak voda s uljima i emulgatorima

Hobson je takođe naglasio da ovi napici sadrže dodate šećere i ulja, posebno u tzv. "barista" verzijama i aromatizovanim pakovanjima.

Razlog tome je što "barista" verzije ovsenog mleka, koje se često koriste u kafićima, sadrže samo oko deset posto ovsa. Ostatak čini voda pomešana sa uljima i emulgatorima koji održavaju sastojke povezane i omogućavaju stvaranje pene pri zagrevanju, slično kao kod kravljeg mleka.

Iako se prirodni ovas, na primer u formi ovsenih pahuljica, preporučuje za snižavanje nivoa holesterola zbog visokog sadržaja vlakana, prerađeni napitak može imati suprotan efekat.

Dr Oliver Gutman, kardiolog iz bolnice The Wellington u Londonu, upozorava da dodata ulja u ovsena mleka mogu doprineti povećanju nivoa holesterola ako se konzumiraju prekomerno.

"Ovas, kada se jede u kaši, može vremenom sniziti holesterol jer sadrži mnogo vlakana koja smanjuju holesterol. Međutim, pijenje penušavog ovsenog mleka sa višim udelom masti može povećati holesterol ako se pije u prekomernim količinama", objašnjava Gutman.

Nagli skokovi glukoze

Stručnjaci takođe upozoravaju da visok sadržaj šećera može biti štetan za zdravlje. Nagli skokovi glukoze u krvi, koji se događaju kada nivo šećera u krvotoku pređe kapacitet koji ćelije mogu iskoristiti za energiju, obično su praćeni oštrim padovima, što može izazvati napade gladi. Dugoročno, učestali skokovi glukoze povezani su s razvojem dijabetesa tipa 2 i bolesti srca.

Na primer, sastav jednog popularnog ovsenog mleka uključuje vodu, zob (10%), repičino ulje, regulator kiselosti, minerale poput kalcijum karbonata i kalijum jodida, so, te vitamine D2, B2 i B12, a na 100 ml sadrži 3,4 g šećera.

"Dok smo ranije verovali da su zasićene masti loše za holesterol, sada se sve više prepoznaje da i šećeri u ishrani mogu uticati na njega", kaže nutricionistkinja Sara Karolides. "To bi mogao biti razlog zašto postoje izveštaji o ljudima kojima je nivo holesterola opao nakon što su prestali piti ovseno mleko."

Bolje je sojino

Umesto ovsenog mleka, stručnjaci kao najbolju alternativu preporučuju sojino mleko. Prema istraživanju naučnika sa Univerziteta u Minesoti, sojino mleko je nutritivno najsličnije tradicionalnom kravljem mleku. Sojino mleko sadrži malo kalorija i zasićenih masti, te je bogato biljnim proteinima, za koje istraživanja sugerišu da mogu biti korisni za zdravlje.

Proizvodi se namakanjem i mlevenjem sojinih zrna, a komercijalne verzije često se obogaćuju hranjivim sastojcima poput vitamina B2, B12, D, kalcijuma i joda, iako mogu sadržavati i zaslađivače i so.

Istraživanja sugerišu da prirodna jedinjenja u soji, poznata kao izoflavoni, mogu biti povezani sa smanjenjem rizika od raka dojke i usporavanjem znakova starenja.

"Sojino mleko se pije u Aziji već vekovima i najbolja je biljna alternativa jer je nutritivno najsličnije kravljem mleku", zaključuje nutricionistkinja iz Londona, Clementine Vauhan.

Američki psiholog Mark Travers kaže da navike poput lutanja mislima ili spontanog "isključivanja" često procenjujemo kao mane. Većini ljudi one deluju kao znak slabe koncentracije, nediscipline ili čak kognitivnog opadanja.

Ono što često zanemarujemo jeste činjenica da su naše percepcije oblikovane kulturom neumorne produktivnosti i opipljivih rezultata koja nas okružuje. Iz te perspektive, ovakve mentalne navike prirodno izgledaju kao smetnje koje treba ispraviti, a ne kao kognitivni procesi koje je potrebno razumeti.

Psihološka istraživanja pokazuju da, u pravim uslovima, ova naizgled neproduktivna ponašanja mogu odražavati kognitivnu fleksibilnost, kreativno rešavanje problema i sposobnost mozga da se adaptivno prebacuje između različitih načina razmišljanja. Drugim rečima, umesto mentalnih „grešaka“, ona mogu biti znak aktivnog uma koji obavlja važan rad u pozadini - piše zadovoljna.rs.

Evo dve česte navike koje mnogi odbacuju ili pokušavaju da potisnu, kao i šta one zapravo znače, kada mogu biti korisne i kako im pristupiti sa više psihološke nijanse.

Misli koje lutaju

Lutanje misli, odnosno skretanje pažnje sa trenutnog zadatka ka sopstvenim mislima, dugo se smatralo jasnim znakom nepažnje. Ipak, novija istraživanja pokazuju da ono može doprineti kreativnom razmišljanju i kognitivnoj fleksibilnosti.

Studija iz 2025. godine, sprovedena na više od 1.300 odraslih osoba, pokazala je da namerno lutanje mislima (kada osoba svesno sebi dozvoli da mašta) predviđa viši nivo kreativnog učinka. Neuroimaging podaci ukazali su na pojačanu povezanost između moždanih mreža zaduženih za izvršnu kontrolu i tzv. „default mode“ mreže, sistema povezanog sa maštom i samogenerisanim mislima.

Osobe sklone spontanom lutanju misli često pokazuju bolje rezultate u zadacima koji zahtevaju brzo prebacivanje između različitih mentalnih okvira, što je jasan pokazatelj fleksibilnog mišljenja.

Blisko povezana s tim je i sposobnost spontanog razmišljanja. Studija iz 2024. godine, objavljena u časopisu PNAS Nexus, analizirala je spontane misli više od 3.300 učesnika pomoću obrade prirodnog jezika. Rezultati su pokazali da se nenametnute misli često organizuju oko informacija relevantnih za ciljeve i pomažu u konsolidaciji memorije. Drugim rečima, „prazno“ razmišljanje često ima adaptivnu kognitivnu funkciju, a nije samo nasumična mentalna buka.

Ipak, važno je naglasiti da maštanje nije čarobno rešenje. Njegove koristi dolaze do izražaja samo kada je u ravnoteži sa sposobnošću fokusiranja. Ako vam misli često odlaze, ali istovremeno imate dobru koncentraciju i samosvest, moguće je da koristite mentalni režim koji podstiče kreativnost, fleksibilno razmišljanje i rešavanje problema.

Navika razgovora sa samim sobom

Razgovor sa sobom, bilo tiho u mislima ili poluglasno, spolja može delovati neobično ili čak neurotično. Ipak, savremena psihološka istraživanja sugerišu da unutrašnji govor i samogovor mogu pomoći u samoregulaciji, planiranju i metakogniciji (razmišljanju o sopstvenim mislima).

Prema studiji iz 2023. godine objavljenoj u časopisu Behavioral Sciences, postoji značajna povezanost između učestalosti unutrašnjeg govora i sposobnosti samoregulacije, kao i jasnoće sopstvenog identiteta. Drugim rečima, osobe koje češće „razgovaraju sa sobom“ prijavljuju jasniju sliku o sebi i bolju kontrolu nad sopstvenim ponašanjem.

Naravno, to ne znači da razgovor sa sobom direktno ukazuje na višu inteligenciju. Pre sugeriše da unutrašnji govor može funkcionisati kao kognitivna potpora – način da se organizuju složene ideje, poređaju koraci i prate ciljevi.

Iznošenjem misli naglas (makar u sebi), mozak može lakše smanjiti mentalnu buku i efikasnije strukturirati apstraktne ili emocionalno zahtevne probleme. Ako zateknete sebe kako tiho prolazite kroz misli, moguće je da vaš mozak upravo gradi strukturu od haotičnih ideja i pretvara ih u konkretne planove ili refleksiju.

Kao i kod lutanja misli, i ovde je važna mera. Preterani ili negativni razgovor sa samim sobom, naročito u obliku ruminacije i samokritike, može narušiti fokus i mentalno blagostanje. Međutim, kada se koristi konstruktivno, unutrašnji dijalog može pretvoriti nedorečene ideje u ostvarive planove.

Šta da učinite ako imate ove navike

Ako imate jednu ili obe ove navike, važno je zapamtiti da s vama ništa nije pogrešno. One su veoma česte i potpuno normalne. Ipak, uprkos potencijalnim koristima, one same po sebi nisu garancija genijalnosti.

Odnos između ovih navika i produktivnog ponašanja zavisi od konteksta. Um koji luta s namerom, samogovor koji služi planiranju (a ne ruminaciji) i odmor koji je u ravnoteži sa trudom najčešće su povezani sa unapređenim razmišljanjem i kreativnošću.

S druge strane, kada ova ponašanja prerastu u hroničnu rasejanost, anksioznost ili dezorganizaciju, mogu postati problematična. Ali ako im pristupite svesno i umereno, mogu postati vredni alati.

Evo tri koraka za njihovo adaptivno korišćenje:
Uočite kontekst. Obratite pažnju kada i gde vam misli počinju da lutaju ili kada razgovarate sa sobom. Da li maštate tokom monotonih zadataka? Da li sebi govorite dok pokušavate da se fokusirate? Dajte sebi deset minuta praznog prostora, a zatim se vratite zadatku.
Koristite unutrašnji govor svesno. Kada planirate ili razrađujete ideje, govorite sebi kao da dajete uputstva. Ta struktura može doneti jasnoću.
Dozvolite mentalni odmor. Planirajte kratke pauze za razmišljanje. Najbolje ideje često nastaju kada mozak dobije prostor da slobodno luta.

Kada idealizujemo fokus, disciplinu i tišinu u sopstvenom umu, zanemarujemo šire kapacitete ljudskog mozga. Sledeći put kada primetite da vam misli odlutaju, čujete tihi unutrašnji glas ili uhvatite sebe kako zamišljeno gledate kroz prozor, nemojte to odmah tumačiti kao lenjost ili nedostatak kontrole. Ponekad je to jednostavno način na koji um razmišlja – jezikom koji prevazilazi zadatke i rokove.

Volimo da mislimo da smo super lukavi i pametni kada je u pitanju skrivanje dragocenosti ili drugih važnih predmeta kao što su dokumenti, nakit, pa čak i gotovina. Nažalost, provalnici to već znaju.

Prema Reader’s Digest-u, ovo su mesta koja provalnici uvek pretresu, pa bolje smislite nešto drugo.

Prvo mesto koje provalnici proveravaju

Spavaća soba je prvo mesto gde će dragocenosti biti skrivene, što ima smisla. Od nakita i novca, preko dokumenata i važnih papira, pa do oružja i recepata, čini se kao savršeno mesto da vam sve to u hitnom slučaju bude pri ruci, ali - i lopovi to znaju.

Nakon što vam preokrenu dušek, oni prelaze na ćoškove, rupe i visoke police u ormarima, kao i na komode, fioke, ormare u vašoj spavaćoj sobi. Ako želite da sakrijete vredne stvari baš tamo, onda ih jasno označite nečim što će "zavarati trag" - na primer "slike dece" ili "stare beleške", prenosi Aktivni.si.

Takođe možete da sakrijete predmete u par svetlih čarapa ili u čizme ili cipele, za koje nekome ko žuri da uđe i izađe treba više vremena da detaljno pretrese.

Ormarić za lekove

Vaš ormarić za lekove je takođe prva stanica, pa prema Reader’s Digest-u. Sami lekovi na recept imaju svoju vrednost, jer ih lopovi mogu preprodati ili čak i sami koristiti.

Ako pronađu novac ili nakit dok preturaju, to je dvostruki gubitak. Zato bočice od lekova kao skrovišta nisu najbolje rešenje, a to važi i za prazne flaše od pića, ili kućni bar.

Kuhinja

Lopovi obično pretražuju kuhinjske ormariće, pa čak i zamrzivač. Ako odlučite da sakrijete novac ili nakit, stavite svoje vredne stvari u staru ambalažu, kao što je kesa u kojoj su se nekada nalazile zamrznute borovnice ili brašno.

Izbegavajte da ih sakrivate u kutijama za kolačiće ili sličnoj ambalaži, jer lopovi imaju tendenciju da ih temeljnije pregledaju.

Prenosivi sef

Ovo se verovatno podrazumeva, ali mali, prenosivi sef može sprečiti vašu decu da ne diraju vredne predmete, ali provalnik će ga samo uzeti i odneti sa sobom. Ako želite sef, izaberite onaj koji je ugrađen ili teško pokretljiv.

Koferi i putne torbe

Nekada su koferi izgledali kao savršeno mesto, ali provalnici sada i njih pretresaju. Iako je to možda dobro mesto za skrivanje poklona, lopovi će ih otvoriti i proveriti za nekoliko sekundi.

Dok je na rafovima prodavnica 80 odsto falsifikovanog meda, sve više pčelara odustaje od posla. Oni koji su nakon prethodne, teške godine za pčelarstvo ostali sa manjim brojem košnica, ne nameravaju da povećavaju broj. Uvoz falsifikata je obiman, te znatno obara cene domaćeg meda. Analize koje bi rešile problem nisu ni standardne ni obavezne, a prilikom uvoza se veruje papirima i ništa ne proverava, navode sagovornici portala N1. Inovativna laboratorija u Srbiji koja je zaustavila 200 tona takvog meda na granici, iako je postojala - ubrzo je i uništena.

Usled masovnog pomora i nepovoljnih vremenskih uslova, prošle godine zabeležen je gubitak od 35 odsto pčelinjih društava.

Oko 50 odsto pčela je nestalo, a pčelari su cenom meda obeshrabreni da ih ponovo vrate i razroje, objašnjava za portal N1 Rodoljub Živadinović, predsednik Saveza pčelarskih organizacija Srbije.

A cena domaćeg meda je pala usled obimnog uvoza višestruko jeftinijeg, falsifikovanog meda. Ili proizvoda, najčešće od pirinčanog sirupa, koji podseća na med.

U 2025. godini, uvezeno je hiljadu i dvesta tona, kako kaže Živadinović.

"Trgovci kojima je bitan samo novac se sve više okreću tom medu na kom mnogo više mogu da zarade, jer ga jeftinije plate. Na taj način je sve manje kupaca za pravi med - i u EU i kod nas. Kad je manja potražnja za pravim medom – cena mora da padne, to se i dogodilo. Uvozna cena tog meda je između 1.3 i 2 evra za kilogram, a to je tri, četiri, pet puta manje nego što je proizvodna cena meda. Sa takvom konkurencijom je nemoguće raditi", navodi Živadinović.

Kako falsifikovani med prolazi kontrole i analize?

Urađena su dva istraživanja - jedno Pokreta potrošača i jedno državno. Utvrđeno je da oko 80 odsto meda u marketima, u zvaničnoj prodaji, nije ispravno po nekom parametru, dodaje Živadinović.

„Falsifikata je uvek bilo i biće, ali je situacija trenutno takva da su međunarodni falsifikatori pre tri, četiri godine uspeli da naprave lažni med, odnosno šećer koji prolazi brojne sofisticirane analize tako što u njega dodaju razne hemikalije koje pomažu da se uređaji zavaraju", objašnjava.

Kako bi se utvrdilo da je neispravan, potrebne su skupe analize. Ipak, one se nigde ne rade rutinski, čak ni u Evropskoj uniji.

U svim zemljama sveta, postoji osnovna, stara analiza meda gde se utvrđuju osnovni parametri kvaliteta i takva analiza je obavezna kako bi se med stavio na tržište i ništa više od toga nije obavezno, objašnjava naš sagovornik.

"Međutim, postoje metode koje mogu da utvrde autentičnost meda – da li je šećer u medu od nektara bagrema, livadskog cveća, lipe ili je iz kukuruza, pšenice, pirinča, krompira. Te analize nisu standardne i obavezne po zakonu i zato nijedan nesavesni paker ne želi da ih radi ako ne mora. Tamo gde kontrola nije adekvatna ili gde je utvrđivanje autentičnosti veoma retko ili nepostojeće, te države su u problemu “, dodaje Živadinović.

Šta rade nadležni da zaštite domaću proizvodnju?

Evropski pčelarski savez osnovan je pre dve godine - a da nađu rešenje, bore se pred Evropskom komisijom.

"Sve može da se reguliše kad se hoće, mi i prema sadašnjim zakonima možemo mnogo da učinimo. Ali jednostavno, nema takvih akcija", dodaje Živadinović i objašnjava da su Ministarstvu podneli 20 zahteva.

Od toga, 16 ne zahteva gotovo nikakav veći novac za implementaciju. Jedan od njih je da inspekcija ode u firme koje pakuju med i utvrdi istinitost porekla meda, čime bi se, kako objašnjava, bez ijedne analize, na rafovima smanjili falsifikati za 50 odsto.

"Ako ste vi firma koja uvozi med, na tegli napišete da je iz Srbije i stavite ga na raf prodavnice, učinili ste krivično delo. Iz Italije nam je dojavljen podatak da se u Srbiji pere poreklo meda: uveze se med iz treće zemlje, proglasi se da je srpski i izveze u EU“, kaže.

Navodi i da su imali dobro iskustvo sa nadležnima do pre tri godine.

"Onda neke stvari nisu ispunjavane. Ministar je obećao da će naći neka rešenja, da će se i med dodati u priču o poreklu hrane, kao i meso i drugi proizvodi, i da nam se pojača kontrola", navodi Živadinović.

Ističe i da smo imali rešenje za problem - postojala je inovativna laboratorija koja je pokradena.

U slučaju uništene laboratorije još traje istraga

Početkom aprila 2025. godine, ukradena su oprema, kompjuteri i podaci iz laboratorije Ana lab iz Pančeva koja je jedinstvenom metodom bila u stanju da odredi kvalitet između ostalog i meda.

"Kad se med uvozi, ne proverava se ništa, uzimaju se papiri i papirima se veruje. Nema kontrole, samo procene rizika. Ana lab je zato uništena - jer smo počeli da radimo kontrole na ekonomske prevare u medu, stopirali smo 200 tona falsifikovanog meda na granici po ceni od 1.3 evra po kilogramu“, priča za naš portal Ivan Smajlović, ekspert za autentičnost i kvalitet hrane i nekadašnji vlasnik laboratorije.

Kako objašnjava, u par nedelja od kada su počeli sa radom i kada je 200 tona stajalo na granici, cena meda u Srbiji počela da raste od 1.5 do 1.9 evra - počeo je pozitivan trend i cena je počela da se uspostavlja i raste.

"Mi nemamo takvu laboratoriju, naročito što smo metodologiju koja je razvijena samo mi imali u celom svetu. Ti falsifitkati se utvrđuju korišćenjem vrlo skupih analiza i metoda. Ova naša je bila razvijena kako bi detektovali prisustvo jeftinije sirovine - da to nije med. U svetu se radi detekcija autentničnosti hrane, ali mi smo imali najnaprediju za ceo svet“, dodaje.

Slučaj u kom su mu ukradeni kompjuteri sa svima bazama podataka, dokumentacijom i instrumentima i dalje je u fazi istrage.

"Dobio sam povratnu informaciju da ima osnova za moju prijavu, postoje neke nelogičnosti. Istraga je i dalje u toku, jer je krivična prijava sa svih strana – korupcija, sabotaža, privredni i državni kriminal, pranje novca, teška krađa. Ima dosta osnova, to će potrajati“, dodaje Smajlović.

Ističe i da pčelari u velikom broju odustaju od posla, kao i da ima utisak da je nedavni sajam pčelarstva bio poluprazan.

Šta je potrebno uraditi?

Trebalo bi postaviti jasnu regulativu šta je med i kakve karakteristike treba da ima, a država bi trebalo da uloži napor da promoviše domaći med, priča za portal N1 predsednik Beogradskog udruženja pčelara Stanko Rajić.

"Nikako se ne ulaže u edukaciju. Godinama se hvalimo kako imamo najveći broj košnica po glavi stanovnika, to je tačno. Ali prećutkujemo podatak da imamo daleko najniži prinos po košnici. Takva politika je dovela do ovakvog stanja u kome se nalazimo sad", objašnjava Rajić.

Kao primer navodi manuka med, koji potiče sa Novog Zelanda i Australije, gde su države uložile veliki novac u marketing kako bi se podigla cena - iako po mnogim karakteristikama ima niže vrednosti od našeg šumskog meda.

Rajić naglašava činjenicu da puno meda sumnjivog kvaliteta ulazi na naše tržište.

"Zalažemo se za jasno deklarisanje proizvoda – med može biti samo proizvod koje su napravile pčele", kaže.

Dodaje da je odustajanje pčelara od proizvodnje logična posledica politike koja se vodila unazad desetak godina.

"Politika je bila - svi u pčelarstvo, bez ikakve obuke i edukacije. Država je subvencionisala pčelare na razne načine, ljudi su kupovali opremu i ulazili u pčelarstvo, nisu imali nikakvo znanje ili nisu imali minumum znanja. Ljudi su stekli utisak da se na takav način može lako doći do para. A pčelarstvo je jedna od najzahtevnijih grana poljoprivrede“, dodaje.

Jedan od predloga koji je podnet Ministarstvu je i da se falsifikovanje meda proglasi - teškim krivičnim delom.

Dok se problem ne reši, savetuje se da građani med kupuju direktno od pčelara.

Pojedine vrste nezaslađenog čaja, zahvaljujući bogatstvu antioksidanasa, mogu pomoći u prirodnoj regulaciji nivoa šećera u krvi. Zbog toga se često preporučuju osobama koje imaju dijabetes ili su pod povećanim rizikom od njegovog razvoja. U nastavku donosimo pregled čajeva čija su blagotvorna svojstva potvrđena naučnim studijama.

Čajevi koji snižavaju šećer u krvi

Zeleni čaj, koji čini 38 procenata tržišta čajeva u velikim i srednjim prodavnicama, bogat je katehinima. Prema studiji objavljenoj 2023. godine u časopisu Nutrition Research, ova jedinjenja poboljšavaju osetljivost na insulin i olakšavaju transport glukoze u ćelije, što sve doprinosi smanjenju nivoa šećera u krvi, piše Index.hr.

Slično zelenom čaju, crni čaj takođe sadrži katehine. Čaj od hibiskusa, koji se pravi od sušenih latica, poznat je po svojim antiinflamatornim svojstvima i takođe poboljšava osetljivost na insulin, prema studiji iz 2011. godine objavljenoj u časopisu Journal of Medicinal Food. Studija iz 2015. godine objavljena u časopisu Journal of Diabetes Research otkrila je da pijenje čaja od cimeta takođe može pomoći u snižavanju nivoa šećera u krvi.

Studija iz 2019. godine objavljena u časopisu Nutrients otkrila je da čaj od kurkume, pored snižavanja šećera u krvi, pomaže i u smanjenju nivoa masti u krvi.

Posebne koristi za osobe sa dijabetesom

Efekti ovih čajeva mogu biti posebno korisni za osobe sa dijabetesom. Studija iz 2013. godine objavljena u časopisu Diabetes & Metabolism Journal pokazala je da pijenje zelenog čaja može smanjiti rizik od razvoja dijabetesa tipa 2. Crni čaj ima sličan efekat, prema studiji iz 2017. godine objavljenoj u časopisu Asia Pacific Journal of Clinical Nutrition.

Još jedna studija, objavljena 2018. godine u časopisu Phytotherapy Research, otkrila je da čaj od matičnjaka može pomoći u snižavanju nivoa određenog molekula karakterističnog za ljude sa dijabetesom tipa 2. Konačno, prema studiji objavljenoj u oktobru 2025. godine u Clinical and Experimental Dental Research, antioksidanti u čaju od đumbira ne samo da pomažu u snižavanju šećera u krvi, već mogu delovati i na snižavanje nivoa istog molekula.