Ova akcija je izazvala više pažnje i interesa nego ijedna koju je država Srbija preduzela u cilju sprečavanja nasilja nad ženama.
Ne zna se šta je jezivije - nasilje ili to zbog čega žrtve nasilje nisu prijavile, piše autor (Al Jazeera)
Kraj godine u Srbiji je obeležilo nekoliko evidentiranih slučaja nasilja nad ženama, od kojih je najgore ono koje se desilo u Somboru, gde je muškarac ubio suprugu, obe ćerke, a na kraju presudio i sebi. Ovaj monstruozan zločin samo je jedan u nizu sa kojima se mnoge države u okruženju, a i šire, susreću. Barem na ovim našim područjima, prevencija i dalje ne donosi rezultate.
Ono što je još poražavajuće su rezultati akcije #NisamPrijavila, koja je pokrenuta, takođe pred kraj prošle godine. Dejana Stošić, edukatorka iz Vranja, autorka je haštaga #NisamPrijavila, a cela lavina je pokrenuta posle nekoliko ispovesti Nine Stojaković, politikološkinje i političke aktivistkinje koja je pisala o nasilju koje je doživela njena sestra. Rezultat svega toga je više desetine hiljada tvitova u kojima su anonimne i žene sa punim imenom i prezimenom podelile svoja iskustva o napasnicima. U ovim iskrenim ispovestima žene su opisale nasilje kroz koje su prošle, kao i razloge zbog kojih nikada nisu prijavile nasilje koje su doživele.
Nasilje je dostupno na jedan klik
Ne zna se šta je jezivije – nasilje ili to zbog čega nasilje nisu prijavile. Kao nasilnici su u iskustvima pomenuti drugari iz škole, komšije, rođaci, prijatelji roditelja, a kao razlozi za neprijavljivanje se najčešće pominje strah, nerazumevanje, neverovanje, izostanak podrške i mnogo toga. Kada neko sve to pročita ne može da ne stavi prst na čelo i ne zapita se u kakvom društvu živimo. Zar je moguće da se nismo odlepili od “srednjeg veka”?
Toliko je sve ovo odvratno da neke stvari ne treba ni komentarisati. Problem je što se one ne sankcionišu. Nedavno je neki bivši policajac na jednoj od televizija indirektno optužio maloletnu ubijenu devojčicu zato što je u 23:00 sata bila napolju u šorcu, i to u sred avgusta. Takav čovek je vodio računa o bezbednosti u Srbiji. I ne samo to, već je dobio priliku da priča na televiziji i optuži roditelja tog deteta.
Koliko nam god to bilo teško da shvatimo i da prihvatimo, okruženi smo monstrumima. Nedostaje nam mnogo edukacije. Decu slabo učimo kako da se ponašaju. Nasilje je dostupno na jedan klik i onda se čudimo šta nam se to dešava.
#NisamPrijavila je ozbiljan šamar svima
U Srbiji je najgledaniji program onaj reality u kojem toliko ima nasilja – što verbalnog, što fizičkog – da su svi to prihvatili kao normalni oblik ponašanja. Publika gleda i ne trepće, a nadležni organi na svaku kritiku koja se ti povodom uputi odgovaraju da je rijaliti uvela bivša vlast. Čak kada se desi da je jedna učesnica svojoj “ljubavi“ za malo oko štiklm iščupala svom reality partneru svi ćute, niko ne reaguje. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić maksimalno podržava reality programe i neretko javno žali što njegovo pojavljivanje na TV ekranima nema gledanost poput takvih sadržaja.
Nasilje se promoviše na svakom koraku i zato ne treba da čudi sve što se dešava, a naročito kada se nasilje primenjuje na slabijim. Za predsednika Srbije nije nasilje kada iz službenih automobila neke gradske uprave izađu maskirani momci sa motkama i čekićima. On odmahne rukom i kaže da je su to bili gumeni čekići.
#NisamPrijavila je ozbiljan šamar svima nama. Skoro svaka naša rođaka ili prijateljica je bila žrtva nasilja ili pokušaja nasilja, ili zna nekoga ko je doživeo nasilje. Strah od osude okoline je najgori i tako nešto u najskorije vreme mora da se promeni.
‘Šta su čekale, zašto nisu odmah prijavile?’
U Srbiji su prošle godine zabeležene dve velike afere. Akterke obe su glumice – Milena Radulović i Danijela Štajnfeld. Obe su tvrdile da su žrtve seksualnog nasilja. Po optužbi Milene Radulović, podignuta je optužnica protiv Miroslava – Mike Aleksića, jednog od najpoznatijih učitelja glume u Srbiji, a onu koju je Danijela Štajnfeld pokrenula protiv jednog od svojih starijih kolega je odbijena. Upravo su ove dve glumice ohrabrile mnoge žene da ispričaju sopstvena iskustva.
U oba slučaja bilo je mnogo medijskih komentara tipa – šta su čekale do sada, zašto nisu odmah prijavile, same su tražile, mora da su provocirale… Sve dok se ovakav stav ne bude promenio i ne bude eliminisan žrtve će se povlačiti u sebe. Neretke su situacije kada žrtve nemaju podršku ni najbližih članova porodice, što je neverovatno. Ako u tim trenucima najvećeg bola neko nije u stanju da podrži svoje dete, onda je problem u roditeljima, a ne u žrtvama.
Pojava #NisamPrijavila je izazvala više pažnje i interesovanja nego ijedna akcija koju je država preduzela u cilju sprečavanja nasilja nad ženama, što govori o jalovim, možda i nije najprikladniji izraz, pokušajima da se tako nešto spreči. Akcija se nastavlja svakodnevno po sve atraktivnijoj platformi Space na Twitteru, podršku koje dobijaju žene koje su objavile svoje priče je iz dana u dan sve veća. I tako treba da bude, ali na tome ne sme da ostane.
Posmatrači će se nastaviti zgražavati
Država mora jasno da definiše svoj stav, ali i mehanizme za prevenciju nasilja nad ženama. O tome deca moraju da se uče još u obdaništu, pa preko škole da se osposobe za normalan život bez nasilja. Veliki je to posao, a mnoge države i nisu sposobne za takav korak. Srbija ima priliku da posle svega iskoristi #NisamPrijavila i konačno krene u odlučnu bitku protiv nasilja i svega onoga što ga pospešuje.
Ako se to ne desi i ne iskoristi i ova prilika, scene poput one iz Sombora biće i dalje prisutne, a mi ćemo kao nemi posmatrači nastaviti da se zgražavama u kakvom to društvu živimo.
Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
izvor:balkans.aljezeere.net
