Sombor.info

Jedan je od najvažnijih obrazovnih događaja u Somboru, Fizi Bizi Fest (FBF) već trinaestu godinu zaredom okuplja talentovane decu i mlade koji se aktivno bave i promoviše bavljenje naukom. 

Više od dve stotine i pedeset mladih koji razvijaju interesovanje i ljubav prema nauci prikazalo je brojne oglede na 13. Fizi Bizi Festu u Somboru.

“Ovo je hidraulična ruka koja, u stvari, demonstrira kako se u praksi primenjuje Paskalov princip. Takođe, primenjuje se kod hidrauličnih dizalica, bagera i slično, vučnih mašina, kočnica na automobilima itd.” objasnila je Laura Pravdić, Gimnazija Veljko Petrović, Sombor.

“Jestiva plastika ima ulogu da menja pravu plastiku jer prava plastika sadrži naftu. Ovaj eksperiment nastaje tako što kombinacijom mleka i ključalog sirćeta stvaraju se grudvice koje stavaljanjem u kalup dobijamo oblike kao što su prikazani a mogu se primeniti i kao ukrasi na jelki” kaže Odrin Jović, Srednja ekonomska škola, Sombor

“Predstavili smo čar fizike u bojama. Imamo Njutnov disk, iluzije bojama i pokazujemo kako se te boje ponašaju u drugačim sredstvima kao što je voda, ulje…” naglasila je Mirta Čoto, Gimnazija “A.G.Matoš”, Đakovo

“Naši farmaceuti, Mihajlo i Melanija su pokazali dokaze prisutnosti supstancija kao na primer bakra, dok smo mi iz pedijatrijskog smera prikazali vađenje krvi, određivanje nivoa šećera u krvi, negu bebe, obradu čula bebe itd” objasnila je Marija Nikolić, Srednja medicinska škola “Dr Ružica Rip”, u Somboru.

Podizanje nivoa naučne pismenosti i svesti o značaju nauke u savremenom društvu osnovni je cilj ovog festivala.

“Nekadašnji školski gradski festival je do danas izrastao u jedan reprezentativan događaj sa ciljem da popularizuje nauku među mladima i on je najveći događaj među mladima ne samo za grad Sombor već i za širu zajednicu uključujući celu Vojvodinu” istakao je dr Fekete Ladislav, predsednik UO Fondacije Gimnazije Veljko Petrović, Sombor

Festival je u fokus stavio izazove veštačke intelegencije a održan je i ove godine uz podršku grada Sombora i Pokrajinskog sekretarijata za sport i omladinu.

Izvor: RTV

Treba voditi računa o svom automobilu.

Postoje različita mišljenja o pravilnoj nezi automobila u zimskim uslovima. Od saveta da automobil zimi treba prati češće, zbog soli i prljavštine, do tvrdnji da auto-perionicu zimi treba izbegavati.

U svakom od ovih saveta ima istine. Ukoliko se držite nekoliko principa, na koje je ukazao nemački auto-klub ADAC, pranje automobila zimi ne mora da ima negativan uticaj na automobil.

Koliko često treba prati automobil zimi?

Onoliko često kao u letnjim mesecima.

Nesporna je činjenica da se čist automobil bolje uočava od prljavog, posebno u uslovima loše vidljivosti. To se naročito odnosi prljave farove.

A i vi ćete imati bolju preglednost u vožnji ukoliko je vaš automobil opran, a stakla čista.

Da li je tačno da so oštećuje automobil zimi?

Da i ne. Tvrdnja da so agresivno deluje na koroziju karoserije nije u potpunosti tačna.

So je štetna samo na mestima gde je lak automobila oštećen, na primer zbog ogrebotina. Međutim, besprekorne površine se lako nose sa napadima prljavštine i soli.

Čak je i šasija automobila na modernim automobilima dobro zaštićena. Donji dijelovi su dobro zaštićeni zaptivkama, zaštitnim premazom šasije, kao i upotrebom pocinkovanog lima.

Dakle, to je problem koji važi samo za stare automobile.

Kada zimi ne treba ići u auto-perionicu?

Ako temperatura padne ispod -10 stepeni Celzijusa, onda nije dobro ići u auto-perionicu.

Lak automobila je poput kože čoveka, osetljiv na ekstremne fluktuacije temperature. Takav toplotni udar takođe oštećuje gumene i plastične komponente automobila.

Temperatura vode u auto-perionicama se kreće od 10 do 30 C stepeni. Ako se takvom vodom pere automobil koji se do pre samo nekoliko sekundi kretao na ekstremno niskoj temperaturi, to sigurno neće imati pozitivan uticaj na vozilo.

Oštećeni ili naknadno ofarbani delovi biće posebno osetljivi na ovaj termički udar.

Na šta zimi treba obratiti pažnju u perionici?

Kao i leti, i zimi je potrebno poštovati osnovna pravila.

Zatvoriti dobro prozore i otvore na krovu, proveriti poklopac rezervoara za gorivo, posebnu pažnju obratiti ako automobil ima senzor za kišu, preklopiti spoljašnje retrovizore i odvrnuti i skinuti krovnu antenu (ukoliko je na vašem automobilu antena tog tipa).

Zimi postoji i jedan specifičan uslov. Ne zaboravite da uklonite led i stvrdnuti sneg, ukoliko se negde zadržao na karoseriji.

Delovi leda na automobilu, nakon delovanja četki za pranje, ponašaju se kao brusni papir.

Koji su programi zimi najprikladniji?

Program pretpranja, koje uklanja najgrublju prljavštinu sa površine karoserije, posebno je koristan zimi. U suprotnom, rizikujete ogrebotine.

Prednost pretpranja je i činjenica da se tokom zime tako ublažava temperaturna razlika između spoljnog okruženja i farbe.

Za savremene automobile nisu neophodni programi poput nanošenja voska ili pranja oslanjanja, dok za starije automobile može biti korisno.

Šta je bolje – automatsko ili ručno pranje automobila?

Test ADAC-a za pranje automobila pokazao je da prednost ima manuelno pranje automobila.

Ne zbog četki, jer su one napravljene od nežnog polietinela. Nije ni zbog sredstava za čišćenje, jer su takođe sličnog sastava.

Glavna razlika leži u ručnom pretpranju vodom pod visokim pritiskom, koje uklanja prljavštinu čak i tamo gde četke iz automata ne mogu da priđu.

Zimi je ova prednost ručnog pranja još izraženija.

Izvor: sd.rs

Svrha projekta Lebensborn bila je da Trećem rajhu i Adolfu Hitleru podari mnogo rasno superiorne dece i novih ratnika. Za to je trebalo da posluže „rasno kvalitetne“ nemačke devojke, ali i druge „arijevke“, na primer Norvežanke, koje su van braka želele da sa oficirima SS-a fireru i Nemačkoj rode decu. Program Lebensborn podrazumevao je i masovno otimanje dece u okupiranim zemljama (najviše u Poljskoj, Čehoslovačkoj, Jugoslaviji i Rusiji) koja su davana nemačkim porodicama na usvajanje i kreiranje njihovog novog identiteta. Globalno najpoznatija osoba koja se vezuje za Lebensborn je Ani-Frid Lyngstad, brineta iz grupe ABBA, ćerka Norvežanke i nemačkog oficira.

Za vreme korone, kada su uspostavljeni poneki avionski letovi, zadesio sam se u Beogradu i dobio, slučajno, neobičnu ponudu za jednokratni prevodilački angažman. Socijalni radnik iz Centra za socijalni rad iz Kragujevca trebalo je da sačeka koleginicu iz Geteborga, koja je dolazila kao pratnja dečaka koga je trebalo „uručiti” baki.

Dečakovi mama i tata „pali” su šanirajući na veliko širom Skandinavije i zaglavili su u Danskoj višegodišnji „službeni put”. U Geteborgu, gde im je bilo zvanično prebivalište, nisu imali nikoga od rođaka, pa je njihov (tada) petogodišnji sin – silom prilika – privremeno udomljen u švedskoj „hraniteljskoj porodici”. U isto vreme, tamošnji centar za socijalni rad pokrenuo je proces kojim je trebalo utvrditi da li dečakova baka u Kragujevcu, kao najbliži srodnik, može o unuku da vodi brigu i da ga izdržava dok se mama i tata ne vrate sa „službenog puta”.

Neposredna komunikacija između geteborškog i kragujevačkog centra za socijalni rad nije bila moguća – administrativna pravila nalažu da zvanična prepiska mora da ide preko „viših instanci”, odnosno ministarstava. Procedura se tako odužila, potrajalo je mesecima. Centar za socijalni rad iz Kragujevca zaključio je, posle provera, da baka može da brine o unuku; onda je i švedska strana mogla administrativno da okonča „slučaj”. Kad je manje-više sve privedeno kraju, došla je korona i „primopredaja” deteta morala je i zbog toga da bude odložena do daljnjeg.

Sve to saznajem na skoro pustom aerodromu, gde sa mladim socijalnim radnikom iz Kragujevca kroz priču kratim vreme do sletanja aviona. Reče mi i kako do sada nije imao sličan slučaj u svojoj praksi... Kada je avion sleteo, opet je usledila nekakva procedura sa policijom, jer su svi putnici sa leta bili već uveliko izašli pre nego što su se konačno pojavili dečak i dve žene. Policajac ih usmeri ka socijalnom radniku, baki... i meni.

Kratak susret

Scena je bila čudna sama po sebi – iako su svi iščekivali susret, kao da su svi odjednom bili iznenađeni; nije bilo jasno ko bi kome prvi trebalo da se obrati i šta da kaže. Sa maskama, štitnicima i pravilima socijalne distance sve je bilo još čudnije. Kako god, sporazumeli smo se ko je ko i socijalni radnici povadiše papire koje je trebalo potpisati.

Druga žena, od četrdesetak godina, lepa, samosvesnog držanja, očigledno dobrostojeća i obrazovana – koju je dečko prigrlio – bila je „majka“ iz geteborške hraniteljske porodice. Ona nije imala nikakvu zakonsku obavezu da putuje u Beograd; krenula je iz svoje unutrašnje potrebe i o svom trošku. Držala je veliki album sa fotografijama i onako stojeći, brzinski je počela da okreće njegove strane – kuća, škola, sport, zimovanje, letovanje... Ona i njen muž imaju troje svoje dece, dečak iz Kragujevca bio im je kao četvrto. Delovalo je kao da je u toj porodici prihvaćen i voljen kao član porodice.

„On je divno i pametno dete”, reče.

Dečak je baku prepoznao, pozdravio, ali mu se nije razdvajalo od Šveđanke. Plakao je, ali na kraju ipak nije pravio preveliku dramu kada je trebalo da krene sa bakom i socijalnim radnikom. Videlo se da prihvata svoju sudbinu i da je nesumnjivo bio pripremljen za to šta ga čeka kad se iskrca iz aviona, koliko je već moguće dete od šest godina pripremiti za takve situacije.

Čitava „primopredaja“ na aerodromu trajala je najviše dvadesetak minuta. Sve je urađeno po pe-esu, zakon je ispoštovan, ali kao da su kod svih preovlađivali zebnja i strepnja, a ne radost. Dok sam vozio nazad prema gradu, nisam mogao da se otrgnem utisku da sam prisustvovao jednom od prelomnih trenutaka u životu tog dečaka. U samo dvadesetak minuta, njegov život iz jednog otišao u nekom sasvim drugom pravcu.

Izvor života Trećeg rajha

Kad sam situaciju sa aerodroma prepričavao svom ocu, njega je ta raspolućenost deteta između dve porodice podsetila na „slučaj Pirečnik“, kojim se i sam bavio sredinom sedamdesetih kao novinar NIN-a.

Pisao je tada seriju tekstova o sudbinama slovenačke „ukradene dece“, koju su Nemci za vreme rata otimali od roditelja i – ukoliko bi se na testiranju pokazala „rasno kvalitetnom“ – slali u Nemačku na germanizovanje i usvajanje, preko domova Lebensborna.

Ranih pedesetih nacistički projekat Lebensborn predstavljao je nepoznanicu za širu javnost, ali je o njemu, uprkos očiglednom embargu na informacije i zaveri ćutanja, vremenom štošta isplivalo na površinu.

Lebensborn je bio složena „institucija“ sa višestruko razgranatom delatnošću, čiji je duhovni tvorac i vrhovni zapovednik bio SS komandant Hajnrih Himler. Ime je kovanica od reči das Leben – život i der Born – izvor. Znači, „izvor života“... Najjednostavnije rečeno, projekat Lebensborn trebalo je Rajhu i fireru da podari mnogo rasno superiorne dece, i pogotovo budućih boraca.

Kao instrument ostvarivanja dugoročnog projekta rasne politike hitlerovske Nemačke, Lebensborn je u razvijenijoj fazi imao nekoliko sektora. Prihvatao je „rasno kvalitetne“ trudnice koje su van braka želele fireru i Nemačkoj da podare decu, pod uslovom, naravno, da je i njihov partner ispunjavao rasne kriterijume. Ovako rođena deca posle porođaja su ostajala u domovima Lebensborna, dok su majke bile slobodne da idu svojim putem.

Uz učešće Lebensborna ostvarivano je i otimanje „zdrave krvi“ od drugih naroda, što je podrazumevalo masovno kidnapovanje dece u okupiranim zemljama, najviše u Poljskoj, ali i u Čehoslovačkoj, Jugoslaviji, Rusiji. Rasnu selekciju, ponemčavanje, a i naci-dril, ukoliko su deca bila dovoljno velika, na različite načine vršio je upravo Lebensborn.

Povrh svega, Lebensborn je pod svojim krovom okupljao mlade Nemice, ali i druge „arijevke“, Norvežanke, na primer, koje su bile spremne i rade da za „službu fireru“ rađaju vanbračnu, ali rasno kvalitetnu decu sa dokazano „rasnim“ muškarcima. Po pravilu, to su bili viši SS oficiri ili drugi istaknuti esesovci koji nisu smeli da gube vreme kad dođu sa fronta na odsustvo.

U slučaju dece otete iz drugih zemalja, Lebensborn je takođe vršio funkciju kreiranja novih identiteta, jer deca su, po pravilu, nemačkim porodicama nuđena na usvajanje ne kao „deca sa istoka“, već sa nemačkim imenima i kao deca palih nemačkih boraca.

Slučaj Pirečnik

Iako ni Jugoslavija početkom pedesetih nije znala za projekat Lebensborn i za njegove razmere i metode, uspevala je da locira neku od otete dece i pokretala je postupke za njihovo vraćanje. Pomenuti „Slučaj Pirečnik“ postao je svojevrstan simbol te jugoslovenske „borbe za decu“. Ali, i više od toga – postao je i simbol raspolućenosti deteta „izbrisanog identiteta“, koje za svoje prave roditelje nije znalo, koje nije znalo ni svoje pravo ime i poreklo, a sve to (uglavnom) nisu znali ni usvojitelji, koji su dete prihvatili kao svoje i odgajali ga kao malog Nemca.

„Da smo znali da ima majku, ne bismo ga usvojili. Hteli smo da ga imamo samo za sebe... (...)“, rekla je Jozefina Sirš, pomajka Ivana Pirečnika, kada je slučaj početkom pedesetih počeo da privlači pažnju novinara i medija. Po njenim rečima, dečaka je „u sirotištu pod upravom SS jedinica“ (u biti – u jednom od domova Lebensborna) pronašao njen muž, esesovac Gustav Sirš, gde mu je rečeno da je reč o sinu folksdojčera koji je poginuo u borbi protiv partizana. Kada je uzeo Ivana, Gustav Sirš se oporavljao od rane zadobijene na frontu. Ubrzo se vratio u svoju SS jedinicu, bio zarobljen i iz Rusije je stigao tek 1949. godine. Jozefina i Diter Sirš, odnosno Ivan Pirečnik, živeli su u Sudetima u Čehoslovačkoj do 1946. godine, kada su odatle proterani, da bi se potom naselili u okolinu Kasela.

"Razdvojeno srce", priča o Ivanu Pirečniku

A pravi otac Ivana Pirečnika, takođe Ivan, bio je borac Štajerskog bataljona i streljan je u Mariboru u decembru 1941, kada je mali Ivan imao tek desetak meseci. Ivanova majka, Pavla Pirečnik, uhapšena je u avgustu 1942. i zajedno sa sinom odvedena u Celje, gde se u jednoj školi nalazio sabirni logor. Tamo su je jedne noći odvojili od deteta i, kao i sve druge starije od 18 godina, njih više stotina, poslali u Aušvic.

Pavla je Aušvic preživela i po povratku u zemlju traganje za otetim sinom postaće joj glavni smisao i misija u životu. Skoro deset godina pošto je od majke odvojen, Ivan Pirečnik 1950. biva „lociran“ u Nemačkoj, ali to u prvom trenutku nije značilo skoro ništa; majka do njega nije mogla da dođe. Tada počinje i pravno-politička igra koju je 1952. godine pratila čitava Jugoslavija. U prvi mah, Apelacioni sud Američke visoke komisije u Nemačkoj odlučuje većinom glasova da se jedanaestogodišnji Ivan Pirečnik ne vraća u Jugoslaviju.

„Bilo bi svirepo da se dete odvoji iz sredine u kojoj se nalazi i uputi u jednu stranu sredinu i strano mesto, među strana lica, među koja se može ubrojati i njegova rođena majka“, glasilo je obrazloženje dvojice američkih sudija. Po njihovom mišljenju dete je trebalo da ostane kod svojih nemačkih usvojitelja, tim pre što je zemlja u koju bi ga trebalo vratiti bila komunistička. Treći sudija izdvojio je mišljenje: „Smatrati da je jedan bivši nacistički vojnik pogodniji za staraoca ovom detetu nego njegova rođena majka koja je, prema podacima sa kojima se raspolaže, čestita žena sa pristojnim domom, znači dovesti do kulminacije nacistički plan odvođenja dece“.

Slučaj je privukao i pažnju međunarodne javnosti, a negativna presuda je u Jugoslaviji izazvala sveopštu osudu i bes. Održavani su mitinzi, pisane su protestne note, upućena je protestna rezolucija Ujedinjenim nacijama; isticalo se da je odlukom američkog suda u Frankfurtu pogažena Deklaracija OUN o pravima čoveka. Pritisak je imao efekta, a i „specifična težina“ Jugoslavije u tom konkretnom trenutku (činjenica da se konfrontirala sa Sovjetskim Savezom) odigraće svoju ulogu... Sudski postupak se ponavlja.

Pravda i sreća

Zajedno sa majkom, Pavlom Pirečnik, u Frankfurt ovaj put putuje i dr Jože Goričar, profesor Ljubljanskog univerziteta i vrhunski pravnik i advokat. Upravo će Goričareva stručnost, elokventnost i smirenost (na razne provokacije) prevagnuti da prvobitna sudska odluka bude preinačena. „Jugoslavija je pobedila“ i dvanaestogodišnjeg Ivana Pirečnika u oktobru 1952. dočekuju kao heroja i nacionalnog junaka. U Jesenicama ga na železničkoj stanici pozdravlja hiljadu, a u Ljubljani čitavih deset hiljada ljudi; u rodnom Šoštanju dočekalo ga je bukvalno celo mesto... Njemu samom nije bilo jasno šta se oko njega dešava. U tom trenutku nije uopšte govorio slovenački, već samo nemački...

Moj otac se sa Ivanom Pirečnikom sreo 1975. godine, 23 godine po njegovom povratku u „domovinu“. Novinarski zadatak mu je bio da zabeleži sudbine i priče otete dece više od dve decenije kasnije, i u svetlu u međuvremenu otkrivenih detalja o Lebensbornu.

Pirečnik je tada radio kao mašinbravar u termoelektrani (u Šoštanju) i, mada je odavao utisak srdačnosti, moj otac je pričao kako mu je glavni utisak o tom susretu ostao ono što u novine nije ušlo – da je Ivan Pirečnik i tada delovao kao podeljena ličnost; kao da je iz njega izbijala neka „dubinska“ tuga.

I Jože Goričar, pravnik koji je bio najzaslužniji što se Jugoslavija „izborila“ za Ivana Pirečnika, imao je prema toj svojoj pravnoj pobedi veoma ambivalantan odnos. Pravda je bila zadovoljena, ali sama po sebi nije donela neupitnu sreću akterima na čije je živote uticala.

Majka Pavla Pirečnik, koja je radila kao spremačica u školi, ispunila je svoju „životnu misiju“ time što se izborila da joj se sin vrati, ali nošenje sa „profanim“ svakodnevnim stvarima – počev od komunikacije sa sinom sa kojim nije govorila istim jezikom i koji je deset godina „oblikovan“ u drugoj porodici i sistemu, ispostavilo se, takođe, kao teško savladiv izazov. Ispunjenje sna za nju je značilo neke nove teške životne krize...

Ivan Pirečnik se nikad nije ženio i živeo je u rodnom Šoštanju sa sestrom, koja je takođe u ratu prošla svojevrsnu golgotu. Jezik je, prema svedočenjima, savladao u roku od godinu dana i sa svih strana je dobijao podršku da se što pre uklopi u svoju matičnu sredinu. Ipak, sve vreme je nastavio da se dopisuje i održava kontakt i sa svojom nemačkom pomajkom Jozefinom Sirš. Umro je u 44. godini od raka pluća.

Anton Ingolič je o sudbini Ivana Pirečnika napisao roman „Dečak sa dva imena“, a u Engleskoj je po motivima njegove priče snimljen film „Slomljeno srce“.

Svesno izabrana amnezija

Ingrid Von Oelhafen, autorka knjige „Hitlerova zaboravljena deca – moj život unutar Lebensborna“ (Hitler's Forgotten Children – My Life Inside the Lebensborn, 2015), takođe je osoba sa dva imena. „Kršteno“ ime bilo joj je Erika Matko i takođe je dete oteto iz Slovenije, koje je preko jednog od domova Lebensborna završilo u nemačkoj porodici. Ipak, ona će ostati u Nemačkoj, i ostaće Ingrid, i u tom smislu je njena životna priča „komplementarna“ Pirečnikovoj.

Za razliku od njega, koga je pomajka prihvatila kao sopstveno dete, Ingrid je od kad zna za sebe od „majke“ bila tretirana kao „trinaesto prase“, tako da je rano intuitivno zaključila da se razlikuje. Ali, to u čemu je različita, odnosno koji je njen pravi identitet i ko su joj pravi roditelji, počela je da utvrđuje i shvata tek u svojim zrelijim godinama. A kada je, posle pada Berlinskog zida i ujedinjenja Nemačke, počela ozbiljnije da se interesuje za svoj „razvojni put“, suočila se, piše, sa jednim od paradoksa nove Nemačke.

„Dok je nova država bila veoma odlučna da razotkrije užasne grehe koje su počinili vladari stare istočnonemačke države, kao i da iz javnog života odstrani one koji su imali veze sa tajnom policijom Štazi, bilo je mnogo manje volje za suočavanjem sa zločinima Hitlerovog hiljadugošnjeg Rajha“, kaže ona.

Kada je konkretno o Lebensbornu reč, ona je nemačko „institucionalno pamćenje“ uporedila sa (svesno izabranom) amnezijom. Ipak, uz pomoć raznih istoričara i drugih istraživača, kao i druge „dece Lebensborna“ koja su u jednom trenutku počela da se udružuju i razmenjuju priče i informacije, ona u velikoj meri uspeva da rekonstruiše put koji je prošla kao beba i dete, „pre sećanja“, od trenutka razdvajanja od roditelja i porodice do usvajanja.

Ona, takođe, prilično detaljno rekonstruiše i čitav sistem Lebensborna, koji je „sticajem okolnosti“ širokoj javnosti do danas ostao prilično nepoznata „civilizacijska tekovina“, uprkos tome što sada ima već dovoljno dostupnih dokumenata, svedočanstava i razne druge građe. Zašto je tako, svakako jeste pitanje za razmišljanje.

Ingrid Von Oelhafen uspela je da pronađe i svoje slovenačke srodnike i da sa njima uspostavi kontakt. Nije, međutim, došlo do nekog prevelikog zbližavanja, pored ostalog i zato što se sve to desilo u godinama kada su bliski srodnici bili maltene na samom kraju životnog puta. Zato i ona, kada gleda unazad, a znajući takođe sudbine druge dece koja su posle deset i više godina u „novom identitetu“ vraćana u stari, ne žali previše što nije doživela još jedno „slamanje srca”.

Svoje tuge, nesigurnosti uzrokovane nejasnim identitetom i poreklom, svoju neuklopljenost, samački život bez bračnog vezivanja, svoj dugoročni problem sa nedostatkom samopouzdanja ona, na kraju, prihvata kao deo svog životnog puta, i kaže: „Ja sam Ingrid...“

Rastočeni životi

Globalno najpoznatija osoba koja se vezuje za Lebensborn nesumnjivo je Ani-Frid Lyngstad, iliti Frida, brineta iz grupe ABBA.

Mada nije do kraja jasna priroda veze između njene majke Sini i nemačkog narednika Alfreda Hasea, nesumnjivo je da je on u Nemačkoj već imao porodicu i da je, stupajući u intimne odnose sa Norvežankom, svesno ili nesvesno postupao u skladu sa himlerovskim instrukcijama o poželjnosti stvaranja rasno kvalitetnog potomstva.

Iako su posle rata ta „nemačka deca“, kako su ih zvali, u Norveškoj bila žigosana i izopštavana na veoma brutalan način (možda brutalnije nego bilo gde drugde), Frida je to u velikoj meri izbegla. Sa majkom i bakom prebegla je u Švedsku, gde takvog odijuma nije bilo, a pošto joj je majka rano umrla, odrastala je sa bakom i u himeri ulepšane priče o roditeljima.

Ipak, ni svetska slava koju je sa grupom ABBA doživela nije je poštedela depresije kada je, posle prvog susreta sa ocem, u svojim već tridesetim godinama, doživela ozbiljno uzdrmavanje identiteta. „To je teško... bilo bi drugačije da sam bila tinejdžerka ili dete. Ne mogu istinski da se povežem sa njim i da ga volim kao što bi bilo da je bio uz mene dok sam odrastala“, jedan je od njenih opisa susreta sa ocem.

Dobar deo svog potonjeg života ona će provesti daleko od javnosti, u „Greta Garbo stilu“. Koliko god da se njen život razlikuje od života ostale dece Lebensborna, (i) u tom detalju im je nalik.

Fridrihu Drugom, svetom rimskom caru i kralju Južne Italije iz 13. veka, pripisuje se prvo istraživanje o ljudskom vezivanju. Pošto je i sam govorio nekoliko jezika, došao je na ingenioznu ideju da utvrdi koji je urođeni jezik čovečanstva tako što će odgojiti grupu dece koja nikada neće čuti govor. Zamenskim majkama i dojiljama naredio je da decu hrane, kupaju i umivaju, ali da im nipošto ne tepaju i da sa njima ne razgovaraju. Računao je da će se tako saznati da li će deca najpre progovoriti hebrejski, grčki, latinski, arapski, ili možda jezik svojih roditelja.

Eksperiment se završio pre nego što je iznedrio bilo kakav lingvistički rezultat – sva deca su umrla pre nego što su izustila ijednu reč. Ali car je nenadano otkrio nešto drugo – da „deca ne mogu da žive bez pljeskanja rukama, bez gestova, bez radosti na tuđem licu i bez tepanja“.

Himlerov eksperiment sa Lebensbornom nije Nemačkoj podario rasnu i demografsku obnovu. Naprotiv. Proizveo je samo bezbroj rastočenih života, podeljenih ljudi, „slomljenih srca“...

Izvor: RTS

Automobile, kamione, kuće, njive, šume, vinograde, garaže, stanove, podrume, razne mašine i kućne aparate – sve to možete naći na javnim, onlajn licitacijama oduzetih stvari. Pa i koke nosilje, a i osveživač prostorije – po početnoj ceni od 300 dinara.

Od 1. septembra 2020. godine aplikacija e-Aukcija Ministarstva pravde jedino je mesto javne prodaje imovine u izvršnom postupku.

Na ovom sajtu licitiraju se najrazličitije stvari izvršnih dužnika – poljoprivredne mašine, bela tehnika, komadi nameštaja – regali, garderoberi, bračni kreveti, trosedi, fotelje, čak i taburei… Prodaju se i kuhinjski elementi, aspiratori, čak i sudopere, štampači, kompjuteri, pa i modem.

Tako će se na e-aukciji 29. novembra naći i 15 ovaca dužnika iz okoline Ljubovije čija je ukupna početna cena 70.000 dinara. I četiri plastične kace od po 1.000 litara, sa početnom cenom od 35.000 dinara.

Vertikalni oluci, šest komada po pet metara, biće ponuđeni s početnom cenom od 10.500 dinara, a procenjeni su da vrede 15.000 dinara.

Prodaju se oduzeti duborezi, gobleni, police, vagice za merenje hrane…

Oglašen je i stari televizor marke Sharp, poznate ’80-ih godina, s početnom cenom od 350 dinara. Kao i usisivač “Sloboda” 1400 vati, s početnom cenom od 2500 dinara. I stari mobilni telefon Nokia čija je startna cena 500 dinara. Ima i poneki smartfon.

Na licitaciji našle su se i paštete, sardine, mesni naresci – što je popisano u jednoj mesarskoj radnji u Nišu, a između ostalog i satara, panj, kuhinjski bojler, pa i WC šolja s plastičnim vodokotlićem…

Među najavljenim stvarima za skorašnju aukciju su i solarni paneli, sto za bilijar, aparat za pikado…

Dužnici su i pravna i fizička lica.

Mogućnost učešća u eAukciji imaju samo registrovani korisnici, dok je ponuda na portalu dostupna svima na uvid.

Pravo da učestvuju u elektronskom nadmetanju imaju pravna i fizička lica uz elektronski sertifikovan potpis. Svi ponuđači su anonimni, odnosno ne zna se ko se krije iza identifikacionog broja koji im dodeljuje sistem kada učestvuju u javnom nadmetanju.

Inače, član 169. Zakona o izvršenju i obezbeđenju kaže da kupac, ni na javnom nadmetanju, ni neposrednom pogodbom, ne može biti izvršni dužnik, javni izvršitelj, zamenik javnog izvršitelja, pomoćnik javnog izvršitelja ili drugo lice koje je zaposleno kod javnog izvršitelja, nezavisno od toga da li postupa u konkretnom izvršnom postupku, niti lice koje je njihov krvni srodnik u pravoj liniji, a u pobočnoj liniji do četvrtog stepena srodstva, supružnik, vanbračni partner, tazbinski srodnik do drugog stepena, staratelj, štićenik, usvojitelj, usvojenik, hranitelj ili hranjenik.

Кupac nepokretnosti ne može biti ni svako drugo lice koje službeno učestvuje u konkretnom izvršnom postupku. Кupac ne može biti ni lice zaposleno u ministarstvu kao administrator portala elektronskog javnog nadmetanja, niti lice koje je njegov krvni srodnik u pravoj liniji, a u pobočnoj liniji do četvrtog stepena srodstva, supružnik, vanbračni partner, tazbinski srodnik do drugog stepena, staratelj, štićenik, usvojitelj, usvojenik, hranitelj ili hranjenik, navodi se u zakonu.

Izvor: n1info.rs

ČETVRTA subotu u novembru obeležava se godišnjica Holodomora, jednog od najstrašnijih zločina u modernoj istoriji – namerne gladi u Ukrajini koju je izazvao sovjetski lider Stalјin.

Jedna od najvećih masovnih tragedija u istoriji

Jedna od najvećih masovnih tragedija, koja se relativno retko pominje, jeste Holodomor, masovna glad izazvana lјudskim dejstvima u Ukrajini koja je trajala od 1932. do 1933. Iako je jedna od najvećih masovnih tragedija 20. veka, ova tragična epizoda lјudska istorija je relativno slabo poznata široj javnosti.

Vreme je da prvo navedemo gole brojke, da pokažemo razmere masovne tragedije. Oni sami po sebi pokazuju kolika je tragedija i kakav je to zločin. Ali priče iz njih pokazuju razmere izdaje, tragedije, nesposobnosti, osvete, kukavičluka i lјudske ravnodušnosti prema patnji drugih lјudi, bilo komšijskih ili stranaca.

Ogroman broj mrtvih

U zavisnosti od procena, u Holodomoru je stradalo između tri i deset miliona lјudi. Niko ne zna tačan broj jer su vlasti u Savezu Sovjetskih Socijalističkih Republika (SSSR) zabranjivale bilo kakvo pominjanje sve do neposrednog raspada te države. Sama reč Holodomor znači „ubijati glađu“.

Ujedinjene nacije, u zajedničkom saopštenju 25 zemalјa, uklјučujući Ukrajinu, SAD i Rusiju, pominju između sedam i deset miliona žrtava Holodomora. Procene savremenih istoričara kreću se od tri do sedam miliona. EU i dalјe karakteriše Holodomor kao zločin protiv čovečnosti, a ne kao genocid.

Iako nije moguće tačno prebrojati sve žrtve, jer evidencija nije ni vođena, demografski uticaj se jasno vidi iz podataka da je porast stanovništva Ukrajine od 1926. do 1939. godine iznosio 6,6%, a Rusije i Belorusije. 16,9% i 11,7%. Bila je to era demografskog rasta širom Evrope, a Ukrajina, kao žitnica Evrope, imala je posebno dobre uslove za rast stanovništva.

Glad nije bila ograničena samo na ukrajinski deo SSSR-a, južni regioni Rusije su takođe gladovali. Ali glad u Ukrajini nosi obeležja genocida.

Žitnica Evrope

U narodu se smatra da je Ruska imperija, čiji je deo bila Ukrajina, bila nerazvijena pre dolaska socijalista na vlast. Međutim, istorijski podaci pokazuju znatno drugačiju sliku.

Činjenica je da je industrijalizacija došla relativno kasno, ali je do 1913. godine Rusko carstvo postalo peta po veličini privreda na svetu, sa sve većim udelom u svetskoj industrijskoj proizvodnji. Od 1913. do 1917. proizvodnja industrijske opreme se utrostručila. Da revolucija nije izbila 1917. godine, ona bi, sudeći po trendovima, postala četvrta ekonomija.

Rusko carstvo je bilo najveći svetski izvoznik žitarica, prinosi zasejanih površina po hektaru su u kontinuitetu rasli, a predvodnik ovih uspeha bila je upravo Ukrajina, koju su zbog izuzetno plodnog zemlјišta i pogodne klime zvali „žitnica Evrope“. za uzgoj žitarica.

Posle sloma Ruske imperije i početka revolucije, u Ukrajini su se, pored socijalista, pojavile i nacionalne snage koje se bore za uspostavlјanje nezavisne Ukrajine odvojene od Rusije. Počinje ukrajinski građanski rat u kojem se bore nacionalisti, imperijalisti, anarhisti itd., ali na kraju socijalisti pobeđuju i preuzimaju vlast 1921. godine.

Kako je Stalјin Ukrajinu oterao u masovnu glad

1929. godine počeo je program kolektivizacije širom SSSR-a, uklјučujući i Ukrajinu. Iako formalno dobrovolјni, selјaci su na različite načine bili primorani da se učlane u „kolhoze” (kolhoze) i „sovhoze” (državne farme).

Prvi petogodišnji plan, program ekonomskih cilјeva osmišlјen u Moskvi, zahtevao je od selјaka, kolhoza i sovhoza uvođenje novih useva, sa kojima selјaci često nisu bili upoznati i nisu imali nikakvog iskustva u uzgoju.

Posebno su prisilјavani oni za koje se smatralo da su kulaci, odnosno bogati selјaci. U to vreme biti bogat selјak značilo je ne imati krov od slame, nego od cigle. U isto vreme kada je počela kolektivizacija, sprovodila se i dekulacija, prinudno oduzimanje zemlјe i druge imovine od „bogatih“ selјaka. Životinje, koje su u to vreme bile glavna imovina selјaka, bile su zaplenjene, pa su umesto da krave i druge domaće životinje predaju socijalistima, mnogi su počeli da ubijaju ove životinje. Vremenom je eliminacija kulaka postala državna politika.

Sama procena šta je i ko je kulak bila je nejasna, pa je često korišćena subjektivna procena koja je služila da se eliminiše svako ko se suprotstavio novoj socijalističkoj vlasti.

Hrana se izvozila dok je Ukrajina gladovala

Posledice kolektivizacije bile su pogubne, vreme je bilo loše, a selјaci (ne samo bogati kulaci) su pružali otpor. Otpor selјaka se često pretvarao u oružane pobune, koje su brzo ugušene. Skrivanje pšenice i druge hrane je strogo kažnjavano, a selima su patrolirali članovi partije, tražeći i kradući hranu kako bi ispunili kvote koje su im dodelјene.

U godinama pre gladi, članovi Komunističke partije oduzimali su hranu selјacima da bi je izvozili van SSSR-a. Razlog je bio politički – trebalo je pokazati svetu da komunizam radi i proizvodi viškove hrane.

Krađa hrane za izvoz nastavila se i u godinama najveće gladi, iako su lјudi širom Ukrajine i drugih delova SSSR-a umirali od gladi. Moralo se održati percepcija u inostranstvu da socijalistički SSSR proizvodi višak hrane. Glad se nije smela priznati.

Zatvaranje granica i propagandni rat

Selјacima je najpre zabranjeno da putuju u gradove, da bi sakrili pravo stanje od gradskog stanovništva. Kasnije niko nije smeo da putuje van svog sela, a za vreme najveće gladi niko nije smeo da putuje ni van Ukrajine. Cela država je bila izolovana od ostatka sveta, granice zatvorene, a sve informacije koje su izlazile bile su strogo kontrolisane.

Novinarima, diplomatama i drugim stranim zvaničnicima bilo je zabranjeno da govore i pišu o tome šta se dešava u Ukrajini. Neki od njih su čak znali za ogromnu lјudsku tragediju koja se odvija, ali su ćutali da ne bi ostali bez posla i naklonosti socijalističke vlasti. Dopisnik američkog Nјujork tajmsa Volter Duranti došao je u Moskvu odmah posle revolucije, gde je radio 14 godina, a da nije pominjao ništa u vezi sa masovnim umiranjem od gladi.

Zaista, tokom najgore gladi 1933. godine, on je negirao bilo kakvu glad u Nјujork tajmsu i optužio drugog novinara koji je pisao o gladi u Ukrajini da laže. Tog drugog novinara je kasnije ubila sovjetska tajna policija NKVD-a, a Duranti je dobio Pulicerovu nagradu za posebno novinarsko dostignuće u izveštavanju iz SSSR-a.

Opšta masovna glad

Razmere gladi bile su zastrašujuće. Kako im je sva hrana pokradena, a hrana iz kolhoza i državnih farmi išla u Moskvu za izvoz, selјaci su bili primorani da kradu ili gladuju. Ironično, krali su sa zemlјe koja je bila njihova samo nekoliko godina ranije.

Ali kada su vlasti primetile da kvote neće moći da ispune ni uz iznude od selјaka, a sami selјaci nisu bili zainteresovani da rade na zemlјi koja nije njihova istim intenzitetom kao ranije na svojoj zemlјi, stroge kazne su uvedene. Skrivanje hrane od partijskih funkcionera i krađa makar i jednog semena kažnjavalo se smrću ili deset godina zatvora. Bez obzira na pol i godine, isto je važilo za muškarce kao i za decu i žene.

Ljudi su bili očajni. Kora drveta i kuvane kosti mlevene su u prah koji se jeo pomešan sa malo vode, jeli su se mravi i crvi. Pacovi, miševi i vrapci postali su poslastica.

Zastrašujuće scene

Oni novinari koji su u to vreme uspeli da otputuju u Ukrajinu, obično simpatizeri komunističke vlasti, izveštavali su o izgladnjeloj deci, nabreklih stomaka, sa rukama i nogama kao grančicama, koje su majke dizale da pokažu na prozore na tramvajskim stanicama u nadi da će neko od putnika da ih uzme i spasi.

Groblјa su bila puna leševa, više poluskeleta. To su bili oni koji su umrli od gladi, a vlasti u svakom selu su bile dužne da ih pokupe i sahrane na groblјu. U prošlosti su porodice same odvozile mrtve na groblјe. Razlog zašto nisu sahranjeni nije to što na groblјima nije bilo prostora, već što oni koji su ih doveli na groblјa nisu imali snage da iskopaju rupu. Oni koji nisu umrli od gladi bili su na ivici, a trošenje energije na sahranjivanje mrtvih samo bi ih približilo istoj sudbini.

Koliko god to sve zvučalo strašno, nije bilo ni približno najgore od onoga što se dešavalo.

Kanibalizam

Bilo je i slučajeva kanibalizma. Što je još gore, izgleda da je bilo prilično rasprostranjeno. Više od 2.500 lјudi osuđeno je za kanibalizam, a koliko je on bio rasprostranjen svedoči i to što su vlasti napravile plakate na kojima je pisalo: „Pojesti svoje dete je varvarski čin!“

U trenucima masovne gladi, dobrota umire, prevladava instinkt preživlјavanja, a nezamislivo postaje normalno.

Prvi su umrli oni koji nisu krali, koji su delili hranu, koji nisu hteli da jedu leševe, koji nisu želeli da ubijaju. Bilo je uobičajeno da jedan supružnik izgladnjuje sebe kako bi bilo više hrane za drugog supružnika i decu. Nažalost, bilo je neophodno da se i preživeli supružnik i deca hrane lešom pokojnika. Koliko god groteskno zvučalo, nije najgore.

Roditelјi su nekada bili prinuđeni da jedno dete zamene sa drugom porodicom. Došlo je do razmene, dete za dete. Nijedan roditelј nije želeo da ubije jedno od svoje dece da bi nahranio drugo – bilo je lakše ubiti tuđe dete.

Čedomorstvo

Ali ni to nije bilo najgore. Nekada su roditelјi morali da biraju koje će dete da žrtvuju, odnosno ubiju, da bi preživeli, kao i oni sami, jer su ostala deca zavisila od njih. Zbog toga su i postojali pomenuti plakati.

Iz Moskve je naređena čistka partijskih lјudi jer nisu mogli da ispune potrebne kvote. Uhapšeno je 37.797 članova Komunističke partije, od kojih je 719 strelјano, a 8.003 lјudi poslato u gulage (koncentracione logore u SSSR-u).

Za vreme gladi Stalјin je citirao Lenjina: „Ko ne radi neće jesti!“ Prema procenama, mnogi delovi Ukrajine izgubili su četvrtinu stanovništva za dve godine gladi. Mihail Gorbačov, poslednji predsednik SSSR, rođen u Ukrajini, napisao je u svojim memoarima da je 1933. godine umrlo pola sela u kome je rođen.

Genocidna namera

Istoričari osporavaju da li je to bio genocid. Naime, da bi nešto bilo genocid, mora postojati namjera, planiranje sa krajnjim cilјem masovne smrti određene nacionalne, etničke i vjerske grupe lјudi.

U slučaju Holodomora, to znači da postoje sporovi oko toga da li je glad izazvana samo katastrofalnim neuspehom komunističke politike poput kolektivizacije, prisilnog oduzimanja zemlјe i životinja od selјaka, apsurdnog petogodišnjeg plana kojim birokrate iz Moskve je nametnuo selјacima koje useve da sade, a izvoz hrane bi pokazao navodni prosperitet komunističkog sistema.

Postoji osnovana sumnja da je Stalјin namerno pogoršao glad kako bi kaznio Ukrajince zbog nacionalnog pokreta koji se sukobio sa komunistima tokom revolucije, ali zbog Stalјinove želјe da kazni Ukrajince zbog neispunjavanja potrebnih kvota za polјoprivrednu proizvodnju, jer je Ukrajina bila žitnica. Evrope za vreme Ruskog carstva.

S obzirom na zabranu putovanja između sela i van sela, a kasnije i putovanja van Ukrajine, većina istoričara se slaže da Holodomor ispunjava sve uslove genocida. Vest o gladi nije mogla biti potpuno obuzdana u granicama Ukrajine, pa su neke zemlјe i organizacije bile spremne da pošalјu pomoć u vidu hrane, što su vlasti SSSR-a odbile pod argumentom da u zemlјi ima viška hrane. . I zaista, tokom gladi iz SSSR-a je izvezeno milion tona pšenice.

Sela širom Ukrajine su ostala prazna, a da bi ponovo naselili zemlјu, vlasti u Moskvi su tamo naselile stanovništvo iz Rusije.

Zavet ćutanja

Nakon što je glad prestala, lјudi su se trebali ponašati kao da se ništa nije dogodilo. Zabranjeno je istraživanje gladi i svako javno pominjanje o njoj. Tek osamdesetih godina prošlog veka otvaraju se arhivi i istina je polako izlazila na videlo, ali Holodomor ni do danas nije poznat i ne pominje se u većini udžbenika istorije.

Jedini razlog zašto se masovna glad u SSSR-u tretira kao genocid samo u Ukrajini, iako je glad bila rasprostranjena u delovima Rusije, jeste taj što genocid po definiciji uklјučuje planirana masovna ubistva na nacionalnoj, etničkoj i verskoj osnovi.

Ako bi se u definiciju genocida uklјučila politička osnova, onda bi to bio genocid na nivou SSSR-a od strane komunističkih vlasti nad onima za koje se smatralo da nisu ideološki čisti, posebno prema selјacima koji su se opirali kolektivizaciji i drugim politikama koje je sprovodila komunistička vlast. .

Izvor: index.hr

Suplementi kao što su vitamini A i E mogu da učine višete štete organizmu nego što mu donesu korsti, pokazali su istraživanja

Stručnjaci ističu da je veća verovatnoća da će vitamini rastvorljivi u mastima izazvati neželjene efekte ako se konzumiraju u velikim dozama.

Postoji mnogo dodataka ishrani koji koriste ljudima sa specifičnim nedostacima ili određenim zdravstvenim stanjima, ali istraživanja pokazuju, a stručnjaci potvrđuju, da neki sintetički vitamini mogu da donesu više štete nego koristi.

"Ljudi uvek traže tu „magičnu“ pilulu koja će im obezbediti odlično zdravlje, ali dijetetski suplementi to jednostavno nisu jer koristi često ne prevazilaze rizike. To ne znači da neke grupe ljudi ne moraju da dodaju neke hranljive materije u određenom periodu svog života samo što ne treba uzimati sve vitamine za koje se samo misli da su potrebni", upozorava JoAnn Manson, šefica preventivne medicine u Brigham and Women’s Hospital u Bostonu.

Različito se ponašaju u organizmu vitamini rastvorljivi u vodi i oni koji se rastvaraju u mastima

"Uopšteno govoreći, ne predlažem upotrebu vitaminskih suplemenata osim ako ne postoji poseban razlog za to", kaže Walter Willett, profesor epidemiologije i ishrane na Harvard T. H. Chan School of Public Health. Ovaj savet posebno se odnosi na vitamine rastvorljive u mastima, jer hranljive materije rastvorljive u vodi i masti različito se apsorbuju u telu.

Vitamini rastvorljivi u vodi, koji uključuju vitamin C i svih 8 vitamina B, rastvaraju se, obrađuju i metabolišu brzo u telu i ne čuvaju se, ne skladište se za kasniju upotrebu.

"Višak vitamina rastvorljivih u vodi izlučuje se urinom – objašnjava Alice Lichtenstein, direktorka tima za kardiovaskularnu ishranu na pri istraživačkom centru na Tufts University.

Vitamini A i E zahtevaju više opreza od drugih

S druge strane, hranljivi sastojci rastvorljivi u mastima — vitamini A, D, E i K — skladište se u jetri i masnom tkivu u celom telu kako bi se kasnije koristili. Iako to pomaže u stvaranju zaliha vitamina D tokom letnjeg perioda kako bi se nadoknadilo manje izlaganja sunčevoj svetlosti tokom zimskih meseci, to takođe znači da se ovi vitamini mogu akumulirati do potencijalno toksičnih nivoa.

Iz tog razloga National Academies of Sciences, Engineering and Medicine daju smernice za bezbednost gornjeg tolerantnog nivoa unosa (UL) kako bi pokazale maksimalnu količinu određenih vitamina koji se mogu bezbedno konzumirati bez štetnih efekata po zdravlje.

Vitamini rastvorljivi u mastima imaju niži gornji tolerantni nivo unosa u poređenju sa vitaminima rastvorljivim u vodi, naglašavajući potrebu za oprezom prilikom njihovog konzumiranja – Jen Messer, registrovani dijetetičar i predsednik New Hampshire Academy of Nutrition and Dietetics. Među četiri vitamina rastvorljiva u mastima, stručnjaci kažu da vitamini A i E zahtevaju više opreza od drugih.

Zabrinutost zbog vitamina A

Vitamin A je važan za vid, rast, reprodukciju i zdravlje imuniteta. Kada se konzumira putem prirodnih izvora hrane kao što su goveđa džigerica, slatki krompir, spanać, šargarepa ili pita od bundeve u preporučenim dozama – 900 mikrograma dnevno za odrasle muškarce i 700 mikrograma dnevno za odrasle žene – vitamin A se smatra bezbednim i neophodnim.

Maksimalna gornja granica dnevnog unosa vitamina A postavljena je na 3.000 mikrograma, mada je važno napomenuti da takve količine uključuju potrošnju ili apsorpciju svih izvora vitamina A, uključujući hranu, suplemente i kreme, odnosno kozmetičke pretarate koji sadrže retinol.

"Prekoračenje gornjeg tolerantnog nivoa unosa je opasno i jedna velika doza može doprineti toksičnosti – objašnjava dr Yufang Lin sa Cleveland Clinic i dodaje da takva toksičnost može da izazove probleme kao što su bol u zglobovima, oštećenje jetre i urođene mane.

Stručnjaci ističu da je vitamin A neophodan za normalan razvoj fetusa, ali prevelika količina može da nanese štetu i majci i fetusu u razvoju, izazivajući povećan rizik od urođenih mana očiju, srca, organa i centralnog nervnog sistema. Čak i u skromnim količinama i van trudnoće, dodaci vitamina A dovode se u vezu sa iritacijom kože i povećanim rizikom od preloma kostiju, naglašavaju stručnjaci.

Nije isto ako se hranljive materije dobijaju iz hrane ili iz suplemenata

Istraživanja objavljena ranije ove godine pokazuju da toksičnost vitamina A takođe može da bude posledica lokalnog vitamina A (retinola) koji se koristi za lečenje akni i psorijaze. Bilo je čak i problema sa uključivanjem vitamina A u multivitamine.

"U jednom trenutku je postojala zabrinutost zbog količine vitamina A u multivitaminskim suplementima i gubitka kostiju kod starijih žena – objašnjava Alice Lichtenstein i kaže da iz tog razloga neki multivitaminski brendovi sada uključuju samo vitamin A kao sastojak u obliku beta-karotena. Studije pokazuju da se beta-karoten pretvara u vitamin A u telu, ali nosi manje rizika povezanih sa drugim oblicima.

Štaviše, iako neke studije pokazuju da vitamin A dobijen iz uravnotežene ishrane može da smanji rizik od određenih karcinoma, kancelarija NIH za dijetetske suplemente napominje da njegov oblik u vidu suplementa može da poveća rizik od određenih karcinoma zbog uloge vitamina A u regulisanju rasta i diferencijacije ćelija.

"Dugotrajniji unos vitamina A u visokim dozama takođe može da dovede do bolesti jetre, povišenih lipida u krvi, bolova u kostima i mišićima i problema sa vidom. Rani znaci toksičnosti vitamina A mogu da budu suva koža, mučnina, glavobolja, umor, uvećana jetra i gubitak kose – pojašnjava Kate Zeratsky, registrovani dijetetičar na Mayo Clinic.

Vitamin E je još kontroverzniji dodatak rastvorljiv u mastima

Kada se prirodno javlja u namirnicama kao što su ulje pšeničnih klica, avokado, riba, semenke i orašasti plodovi poput badema, lešnika i kikirikija, vitamin E je snažan antioksidans koji štiti ćelije od uticaja slobodnih radikala i poboljšava zdravlje kože i očiju.

Ali, stručnjaci sa Harvard T. H. Chan School of Public Health’s Department of Nutrition napominju da je bezbednosni profil njegovog sintetičkog oblika predmet rasprave među akademicima. Zbog povremenih izveštaja o negativnim efektima suplemenata vitamina E na zdravlje, naučnici su raspravljali da li bi oni mogli da budu štetni i čak povećaju rizik od smrti. Jedna od tačaka kontroverze i konfuzije u vezi sa vitaminom E je činjenica da hranljiva materija ima više oblika – od kojih su neki više proučavani od drugih.

"Vitamin E prirodno ima 8 hemijskih oblika, dok je većina dodataka vitamina E sintetički alfa-tokoferol. Ovo je argument da je bolje jesti hranu bogatu vitaminom E nego uzimati sintetički dodatak, jer izgleda da ovaj oblik alfa-tokoferola nosi više rizika od drugih oblika vitamina E – objašnjava dr Yufang Lin. Lin.

Višak E vitamina poveća rizik od raka prostate

Takođe postoji zabuna oko toga koliko vitamina E možete bezbedno da konzumirate. Preporučeni dnevni unos (RDA) vitamina E je 15 miligrama i za odrasle muškarce i za odrasle žene, ali njegova gornja dnevna granica unosa je 1.000 miligrama. Kancelarija NIH za dijetetske suplemente napominje da „uzimanje suplemenata vitamina E čak i ispod ovih gornjih granica može naneti štetu“.

Zaista, klinička istraživanja pokazuju da uzimanje samo 268 miligrama vitamina E dnevno može da poveća rizik od raka prostate za 17 procenata. Oblik koji se koristi u suplementima takođe se dovodi u vezu sa rakom pluća.

"I ne morate da dostignete toksične nivoe kako biste iskusili loše strane. Nasumična ispitivanja vitamina E su dokumentovala probleme čak i u umerenim količinama. Veće doze suplementa vitamina E mogu takođe ometati zgrušavanje krvi, što može da izazove krvarenje – navodi barijatrijska dijetetičarka Jessika Rose sa University of Maryland Upper Chesapeake Health.

Izvor: b92.net

Dok gledate svoje mače, ne znate šta se dešava u njihovom mozgu. Korisno je da imate dobru predstavu o tome kako da prepoznate mačije emocije na osnovu njihovog ponašanja, piše Science Focus.

Radi lakšeg objašnjenja, razmotrimo jezik tela mačke u dve grupe: signali usmereni na smanjenje distance (mrr, dođi bliže) i signali koji znače da mačka pokušava da poveća distancu.

Obratite pažnju na sve delove tela vaše mačke kada pokušavate da razumete njihov jezik tela, i na brzinu kojom se dešavaju radnje.

Na primer, sporo treptanje je znak opuštene mačke (i dobro je ideja reagovati istim sporim treptajem), dok brzo treptanje sa stisnutim očima ukazuje na strah. Tačnije, što je otvorenija poza tela vaše mačke, manje su pod stresom.

Mačka koja leži na boku ili leđima sa ispruženim nogama, opuštenim repom i stomakom izloženim je opuštena. Njene oči mogu da budu potpuno ili delimično zatvorene, ili vam sreća može doneti spor treptaj, dok će uši i brkovi biti u normalnom položaju.

Kada treba da ostavite mačku na miru?

Signali da vaša mačka želi da je ostavite na miru uključuju mačji rep koji mlati, nabrzanu kožu, spljošteno telo (kao da pokušava da postane nevidljiva), udove i rep pritisnute uz telo, šištanje, pljuvanje i kreštanje. Ako primetite ove znakove, ne prilazite mački, jer se može osećati primoranom da se brani zubima i/ili kandžama.

Umesto toga, ostavite im prostora. Ako ste ih mazili, prestanite – pre nego što moraju jasnije pokazati da je dosta. Uvek je najbolje pustiti mačku da vam priđe i dati im izbor da li će ili neće komunicirati s vama.

Kako prepoznati da li je mačka frustrirana

Mačke mogu postati frustrirane jer su dosadne, nemaju pristup nečemu što žele (kao što je hrana ili ptica koju vide kroz prozor) ili nisu srećne što su smeštene u azilu, gde mogu napraviti nered u svojoj kavezu prevrtanjem posuda sa hranom i vodom, prevrtanjem svoje kutije sa pijeskom i pokušajem bekstva guranjem šapa kroz rešetke, gurajući svoje telo uz vrata kaveza i ugrizanjem kaveza.

Znakovi frustracije uključuju i često mjaukanje, hodanje gore-dole i često trljanje o stvari.

Ako mlati repom i nakostrešena je ne prilazite joj, jer može da ujede ili ogrebe.

Kako mačke izražavaju emocije svojim licem

Ljudi često gledaju facijalne izraze da bi dobili uvid u emocije, a mačke imaju 1.000 lica pa je veoma tešk oda ih sva zapamtite. Ali naučnici prave pomake u ovoj delikatnoj oblasti.

U jednom istraživanju, posmatrali su lica mačaka u azilima tokom maženja (rukom ili štapićem za dodir) i dok su bile samo u kavezu. Zbog različitih oblika lica, istraživači su posmatrali kako se lice menja iz normalnog položaja.

Strah je povezan sa niskim, ravnim položajem, sa skrivanjem i povlačenjem unazad, često sa zadržavanjem daha (trenutkom nepokretnosti) pre toga. Takođe su pronašli da je smer glave mačke bio povezan sa njihovim emocijama; pogled ili okretanje glave ulevo kad je mačka uplašena, i pogled ili okretanje udesno kod opuštene mačke. Neki od mačaka u studiji bili su frustrirani, a znakovi su uključivali oblizivanje nosa, vidljiv jezik i šištanje.

Šta vam poručuje mačka, kada vam donese miša

Naučnici su takođe razvili i validirali skalu grimase kod mačaka koja može biti korisna veterinarima koji se pitaju da li je mačka u bolovima ili ne.

Facijski znakovi koje su identifikovali uključuju promenu oblika njuške (ovalnu i izbočenu umesto okrugle); promene u položaju vrhova ušiju (daleko jedan od drugog i okrenuti napolje); suženje područja očiju sa potencijalno delimično zatvorenim očima; i brkovi koji su unapred, pravilni i udaljeni od lica, umesto uobičajenog lepog, opuštenog luka.

Ova skala je dizajnirana je za profesionalnu upotrebu i ovi znakovi možda nisu lako primetni, ali ako ste ikada zabrinuti za zdravlje vaše mačke, uvek se posavetujte sa veterinarom.

Izvor: citymagazine.danas.rs

Tretmani za podmlađivanje poslednjih godina dostigli su veliku popularnost, a među mnogobrojnim procedurama koje se za koriste za "peglanje" bora najtraženije su botoks, skin busteri i korekcija usana. Cena ovih tretmana može se razlikovati od stanja lica i potrebne količine materijala, ali paket od sva tri košta blizu 1.000 evra.

Zdrav i negovan izgled poslednjih godina postao je važan faktor u poslovnom svetu. Redovni tretmani, "peglanje" bora i "brisanje" godina sa lica skoro da se podrazumevaju i nisu samo rezervisani za dame već ih sve češće koriste i muškarci. Struka ukazuje da sa minimalnim korekcijama treba krenuti na vreme a to znači već posle 25 godine treba redovno negovati kožu kako bi se usporio proces starenja.

U beogradskim klinikama cene ovakvih tretmana nisu baš niske, ali mogu da ih priušte i nisu ni previsoke smatraju stručnjaci, i ukazuju da klijenti danas nisu samo javne ličnosti, već osobe koje rade u raznim industrijama.

- Većina mojih klijenata su žene. To su dame koje rade kao konobarice, učiteljice, službenice... bukvalno iz raznih profesija. Interesantno je da dolazi sve više muškaraca, a oni su uglavnom iz biznis sveta i to od 40 godina - rekla je nedavno za "Blic Biznis" dr Maja koja ima ordinaciju za regenerativnu medicinu u centru Beograda.

Najtraženiji tretmani botoks, skin busteri i osveženje usana

Praksa stručnjaka koji imaju svoju ordinaciju za podmlađivanje lica pokazuje da je najtraženiji tretman kod žena i kod muškaraca za takozvano "peglanje bora" botoks. Ovaj tretman se u Beogradu u registrovanim klinikama i kod proverenih stručnjaka kreće oko 350 evra za tri zone na licu.

Regenerativni tretmani koji podstiču naše ćelije na regeneraciju i daju efekat blistave i hidrirane kože, kao i odmoran izgled, takozvani "skin buster" veoma je tražen u današnje vreme. Benefiti ovog tretmana su što se klijenti mogu odmah vratiti svojim radnim obavezama, ubodi su neprimetni a efekat vidljiv već sutradan. Cene po tretmanu kreću se od 150 do 300 evra a uglavnom glavnom ih rade osobe koje vode računa o svojoj koži.

Uvećane usne odavno su prestale da budu trend u svetu a u poslednje vreme i kod nas. Žene shvataju lepotu umerenosti, i doktori tvrde da se uz malu količinu hijalurona može samo naglasiti prirodni oblik i vraćanje volumena. Imajući u vidu da je za ovu svrhu potrebna mala količina materijala, maksimum 1 mililitar tvrde stručnjaci, cena za nove osvežene usne bi bila oko 250 evra.

Botoks - 3 regije 350 evra
Usne - 1 ml hijalurona od 250 evra
Skin buster - do 300
Total : 900 evra

Izvor: blic.rs

Ona kaže da postoje dva izbora, a oni koji odluče da ne vakcinišu svoju decu igraju ruski rulet sa njihovim životom

"Ćerka nije vakcinisana, uskoro nam je sistematski za školu, kako izbeći vakcinu?", "Kontakt sa osobom koja ide da se vakciniše protiv gripa, izbegavati je određeni period ili ne treba?", "Možete li mi reći kako ste uspeli da upišete svoju decu u državni vrtić, a da nemaju primljenu MMR vakcinu?". Ovo su samo neka pitanja i komentari koje pojedini roditelji koji se deklarišu kao "antivakseri" svakodnevno postavljaju u grupama na Fejsbuku posvećenim izbegavanju vakcinacije dece.

Ipak, mnogi od njih nisu se, na svu sreću, susreli sa gubitkom deteta. Nisu se susreli sa čekanjem rezultata i sa najtežom rečenicom u životu - "Vaša ćerka nije preživela". Dragana Petrović nažalost jeste. Njen maleni anđeo izgubio je bitku za život zbog morbila, ali i jedne velike greške.

Naime, Nađa je imala autoimunu bolest, te nije smela da primi MMR vakcinu. To je nije sprečavalo da živi normalan život, a po njenom ponašanju i živahnosti niko nije mogao da primeti da od nečega boluje. Razdragano i srećno dete pred kojim je svetla budućnost bila je sve do 4. januara 2018. godine, tada je za porodicu Petrović počeo pakao kom se nisu nadali.

- Tog 4. januara otišli smo na redovnu terapiju u KC Kragujevac, a tada je već uveliko trajala epidemija morbila. Normalno smo smeštene u sobu, a sutradan je u tu sobu ubačeno i dete koje je imalo konjuktivitis, kašalj i visoku temperaturu, te smo posle saznali da ima morbile. Zbog nedostatka mesta ono je ubačeno kod nas i Nađa se naravno zarazila. Oko 9. januara ona je prebačena na Institut za majku i dete. Na premeštaju nije navedeno da je bila u kontaktu sa zaraženim detetom, pa smo opet bili u četvorokrevetnoj sobi sa ostalom decom. Već 12. januara Nađa je dobila visoku temperaturu koja nikako nije mogla da se obori i krvarila je iz nosa i usta. Nije otvarala oči, dobila je konjuktivitis, celu sliku koja ukazuje na morbile. Nije se budila, nije jela ni otvarala oči, ali čula me je, to znam - priseća se Dragana sa bolom u glasu.

Već 20. januara zdravstveno stanje joj se pogoršalo. Dobila je upalu pluća, a kiseonik više nije pomagao. Četvrtog aprila porodica dobija one najgore vesti - devojčica je izgubila bitku.

- Život mi se u momentu promenio iz korena, patimo zbog jedne sekunde nepažnje i Nađe više nema. Krivim i sebe, stalno se pitam zašto sam je odvela baš tog dana u bolnicu. Moja starija ćerka je imala samo 5 godina kada je Nađa umrla i to je veoma teško podnela. Ona me sada ispituje da li je vakcinisana, da li će se zaraziti, veoma je uplašena. Nakon Nađe dobili smo još jedno dete, ono je takođe vakcinisano. Ne bih nikada sebi ponovo dozvolila da dođem u tu situaciju - kaže Dragana.

Zdravstvena inspekcija je utvrdila da je bilo propusta u Nađinom lečenju i da je ugroženo njeno pravo na bezbednost jer je devojčica boravila u sobi sa zaraženim detetom, a njena majka tužila je KC Kragujevac, Institut za majku i dete i državu Srbiju. Nakon 5 godina, Prvi Osnovni sud u Beogradu doneo je prvostepenu presudu kojom se tuženi UKC Kragujevac, Institut za majku i dete "Dr Milan Čupić" i država Srbija obavezuju da roditeljima devojčice, na ime naknade nematerijalne štete zbog smrti bliskog lica, isplate po 1.200.000 dinara.

"O vakcinama se informišite kod stručnjaka, a ne kod Ljubice iz Kamenice"

Dragana kaže da Nađa živi kroz nju. Sada se trudi da pomogne drugim roditeljima da brinu o zdravlju svoje, ali i tuđe dece. Jedna je od majki koje su se zalagale za vakacinaciju, iako Nađa nažalost cepivo nije smela da primi. Kako kaže, i sada moli roditelje da svoju decu vakcinišu što pre, kako se ova situacija nikada ne bi ponovila.

- Shvatam roditelje koji se plaše zbog raznih priča koje kruže o vakcinama, a koje nisu medicinski dokazane, kao na primer priče o autizmu, teškim metalima u vakcinama, sumnjivim sastojcima... Njima bih poručila da se informišu kod ljudi koji su završili školu za to, epidemiologa, imunologa, farmakologa, a ne po internetu kod "Ljubice iz Kamenice", ako me razumete - poručuje Dragana.

Ona kaže da su vakcine najveće dostignuće savremene medicine i dodaje da bi u antivaksere svrstala one koji ne vakcinišu svoju decu, a svesno lažu o tome pri slanju u kolektiv poput škole ili vrtića.

- U antivaksere, da ih tako nazovem, svrstavam one koji ne vakcinišu decu i svesno lažu o statusu vakcinacije pri slanju u kolektiv. Dete ne leče kod lekara već nadrilekara, raznim protokolima, varikinom, klistirom, kafom... E za takve bih već odvojila poseban deo u krivičnom zakonu, od jedno 10 godina zatvora - kaže Dragana oštro.

Ona kaže da postoje dva izbora, a oni koji odluče da ne vakcinišu svoju decu igraju ruski rulet sa njihovim životom.

- Svako ima dva izbora, vakcinisati ili ne, onaj ko odluči da ne vakciniše, mora da shvati da igra ruski rulet sa detetovim životom i jedino što mogu da poručim je da se iskreno nadam da u nekoj bliskoj budućnosti neće morati da prođe kroz šta sam ja prošla jer mi dete nije bilo vakcinisano, ne mojom voljom, već odlukom lekara - zaključuje Dragana za naš portal.

 Izvor: Telegraf.rs

Nova školska godina učenicima, nastavnicima i roditeljima u Srbiji donela je dosta nepoznanica s obzirom na to da je najavljivano mnogo velikih, korenitih izmena kada su u pitanju propisi u školama.

Mobilni telefoni, vejpovi, pa čak i neprikladno oblačenje, postali su tako deo liste zabranjenih stvari u pojedinim ili svim obrazovnim ustanovama, ali jedno pravilo posebno je pokrenulo polemiku - dežurstvo učenika. O njemu su se poslednjih dana izjašnjavali i iz Ministarstva prosvete, ali i Zaštitnik građana.

Dežurstva učenika

Tragedija u OŠ “Vladislav Ribnikar” na Vračaru, dovela je početkom juna do prevremenog završetka školske godine, ali je pokrenulo i pitanje da li bi đaci trebalo da dežuraju na ulazu u školu jer su dve devojčice koje su tog dana bile dežurne nastradale nakon pucnjave. U uputstvu Ministarstva prosvete nigde nije prepoznato dežurstvo učenika, ali je praksa prilično drugačija, te su nadležni, postupajući po zahtevu Zaštitnika građana, nedavno ponovo upozorili direktore škola da je ova praksa nedopustiva.

Darko Eger, direktor OŠ “Kneginja Milica”, kaže za “Blic” da su škole pre bile sredine gde dežuranje učenika nije bio problem, te da se nije moralo definisati pravilnikom. On ističe da su izazovi vremena i društva, poput dešavanja u OŠ “Vladislav Ribnikar”, pred prosvetu postavili potrebu da sve bude uređeno pravilnikom.

- Bezbednost učenika je najbitnija, ona nema alternativu, i svako izlaganje učenika dežurstvu sada je ugrožavanje bezbednosti, bar u ovom trenutku. Kod nas u školi učenici ne dežuraju još od pre korone, evo skoro pet godina. Tokom onlajn rada dežurstvo je potpuno izgubilo svaki smisao - govori Eger za “Blic”

Milorad Antić, predsednik Foruma srednjih stručnih škola kaže za “Blic” da je institucija Zaštitnika građana donela odluku da deca, odnosno srednjoškolci i osnovci, ne mogu da dežuraju.

- To su đaci, nisu zaposleni koji mogu to da rade. Maloletno dete ne može da bude odgovorno ako se nešto desi u školi, niti da traži na uvid ličnu kartu. Zaštitnik građana je to prosledio ministarstvu, a ministarstvo školama. Dežurstva u školama nikada pre nisu bila eksplicitno dozvoljena zakonom, ali ni zabranjena. To su škole više na svoju ruku, i u svojim pravilnicima uređivale sve do tragedije u “Ribnikaru” - govori on za “Blic”.

Vejp, paf, snus...

U školama je zabranjeno pušenje, kako cigareta, tako i među đacima sve popularnijih proizvoda kao što su vejp, paf, nikotinske vrećice i snus. Odnedavno, njihova prodaja je zabranjena maloletnicima.

Obzirom da je konzumacija navedenih proizvoda najviše zastupljena među mlađom populacijom, srednjoškolcima i osnovcima, nekada i u školskim dvorištima Danica Grujičić, ministarka zdravlja je za Blic TV rekla “da bi trebalo uvesti strože kontrole”.

- Recimo u Hjustonu se zatvori školsko dvorište, niti deca mogu da izađu iz školskog dvorišta, niti može da uđe bilo ko, čak i roditelji ako nisu najavljeni. Potrebna je maksimalna kontrola, neko će sad reći da kršimo slobodu i prava. Ja mislim da je to dobra stvar, pre svega ako smo sprečili one koji našoj deci nude drogu i psihoaktivne supstance da uopšte dođu do te dece - rekla je ministarka.

Nadovezujući se na ovo Darko Eger za “Blic” kaže da je korišćenje ovakvih uređaja strogo zabranjeno u školi, i da zbog toga može doći do suspenzije đaka od pet dana kada škole usvoje tu odluku.

- Pored običnih cigareta, elektronske cigarete, vejpovi i sve slično podvodi se kao uživanje opojnih sredstava, i to je u školama zabranjeno. Sve to je naravno zakonom zabranjeno, škole ne moraju to same posebno da propisuju - objašnjava Eger za “Blic”

Pravila oblačenja
Rukovodstva Trinaeste i Četrnaeste beogradske gimnazije uvela su nedavno najstrože pravilnike o oblačenju učenika u školama. Povod je bio “što su učenici na nastavu dolazili kao da idu na utakmicu ili trening ili u noćni klub.

Ovim pravilnicima se đacima zabranjuje da na časove dolaze u majicama na bretele, trenerkama, šorcevima i bermudama, mini suknjama, prekratkim majicama, duksericama sa kapuljačama, helankama i drugoj odeći koja se ne smatra prikladnom.

Aleksandar Markov iz Foruma beogradskih gimnazija kaže da pravilnici o oblačenju postoje u svim školama.

- To nije samo slučaj u Trinaestoj ili Četrnaestoj gimnaziji, tu je Medicinska škola, kao i gimnazija u kojoj ja radim. Ti pravilnici su jednoobrazni, ali postoje određeni kodeksi koji podrazumevaju šta tačno učenici ne smeju da nose. Negde može trenerka, negde ne može, ali su šorcevi, kratke suknje, dekoltirana garderoba zabranjeni svuda - kaže Markov za “Blic”.

Prema njegovim rečima, pravilnici o oblačenju nemaju nikakvog smisla ako se ne primenjuju adekvatno.

- Ključno je da li se to i primenjuje u praksi, odnosno da li će nastavnik kada vidi učenika da je neadekvatno obučen, odlučiti da ga vrati kući na presvlačenje. To znači da će učenik za taj izostanak dobiti neopravdane, odnosno za časove koje je propustio dok se vratio do kuće da se presvuče i nazad - podvlači Markov.

Kada su u pitanju pravila oblačenja u osnovnim školama Eger nam kaže da nije bilo potrebe za uvođenjem pravilnika o oblačenju. Ukazao je na to da su učitelji i odeljenske starešine roditeljima na prvim roditeljskim sastancima naglašavali da deca u školu moraju da dolaze uredno obučena.

Mobilni telefoni

Poslednjih godina u centru pažnje su mobilni telefoni, te je sve više škola, pre svega osnovnih, koje su se odlučile da zabrane njihovu upotrebu tokom časa, a neke čak i donošenje.

Ipak, Ministarstvo prosvete nije donelo odluku na nivou cele Srbije, već je to prepustila samim školama. Naime, one imaju mogućnost da zabrane upotrebu mobilnih telefona i pametnih satova opštim aktom, u dogovoru sa roditeljskim savetom i učeničkim parlamentom, što se potom izglasa na školskom odboru.

Zabranu korišćenja mobilnih telefona tokom nastave, prvo su uvele pojedine obrazovne ustanove u Prokuplju, Požarevcu, Vršcu, Subotici, Beogradu. Internim pravilnicima škole su jasno definisale gde i kada mogu da se koriste mobilni telefoni. Direktori škola kažu da su prezadovoljni učinkom. Više nema snimanja na čas i kačenja na društvene mreže, što je bio trend među đacima.

Kako kaže direktor Eger, nije lako ni uvesti zabrane u školu.

- Važno je razumeti da kada se uvodi neka zabrana da u škole dolaze deca iz različitih sredina, da je svako dete vaspitano i odgojeno na drugačiji način. Na sve to morala bi da se obrati pažnja i zbog toga su zabrane dosta pipava stvar - podvukao je on za "Blic".

Šta je sve zabranjeno

fizičko, psihičko, socijalno, seksualno, digitalno i svako drugo nasilje;
diskriminacija i diskriminatorsko postupanje;
uništenje, oštećenje, skrivanje, iznošenje, prepravka ili dopisivanje podataka u evidenciji koju vodi škola;
prepravka ili dopisivanje podataka u javnoj ispravi koju izdaje škola;
uništenje ili krađa imovine škole;
posedovanje, podstrekavanje, pomaganje, davanje drugom učeniku i upotreba psihoaktivnih supstanci, odnosno alkohola, droga i nikotinskih proizvoda;
unošenje u školu oružja, pirotehničkih sredstava ili drugih predmeta kojim može da se ugrozi ili povredi drugo lice;
zabranjeno je ponašanje učenika kojim se ugrožava vlastitu bezbednost ili bezbednost drugih učenika, nastavnika i zaposlenih u školi;
zabranjena je upotreba mobilnog telefona, elektronskog uređaja i drugog sredstva u svrhe kojima se ugrožavaju prava drugih ili u svrhe prevare u postupku ocenjivanja;

Izvor: blic.rs