Roditelji bi trebalo da usmere vreme sa detetom ka aktivnostima koje podstiču emocionalni razvoj.
Školska godina može biti stresna za decu, koliko i za roditelje. A glavni krivac za to je upravo – domaći.
U jednoj od epizoda Mamazjanije, učiteljica Marija Milinović i logoped dr Violeta Nestorov, pričale su o tome kako roditelji mogu pomoći deci da se lakše nose sa školskim obavezama. Na osnovu njihovog iskustva rada sa najmlađima, od predškolskog uzrasta do petog razreda osnovne škole, gošće su otkrile ključne trenutke kada je podrška roditelja najvažnija.
Razgovarajući o ulozi učitelja, nastavnika i roditelja u procesu učenja, Marija i Violeta su istakle značaj postavljanja pravilnih temelja za školski uspeh, posebno kada deca ulaze u svet obrazovanja bez nepotrebnog stresa i pritiska.
U isto vreme, istraživanje profesora sa Pen Stejta dodatno osvetljava aspekte roditeljske podrške, konkretno u vezi sa domaćim zadacima. Oni pre svega povezuju vrstu domaćeg i dečiji uzrast.
„Razvojno odgovarajući domaći zadaci koje dete može da uradi samostalno doprinose formiranju navika koje će detetu dobro služiti tokom obrazovanja. Pravilo ’10 minuta po razredu’ izgleda kao razumna praksa, tako da se od učenika drugog razreda, na primer, može očekivati da čita 20 minuta dnevno.“
Iako postoji tradicionalno shvatanje da roditelji treba da nadziru i pomažu deci u izradi domaćih zadataka, ispitivanja sprovedena na univerzitetu ukazuju na to da takva vrsta kontrole možda nema pozitivan uticaj na akademska postignuća dece.
Naime, istraživanje, koje je pratilo oko 20.000 dece od vrtića do petog razreda, pokazuje da se nadzor roditelja u izradi domaćih zadataka ne povezuje sa značajnim poboljšanjem rezultata u matematici ili srpskom. Ovo postavlja pitanje o tradicionalnim verovanjima koja podržavaju aktivno uključivanje roditelja u svakodnevne školske zadatke. Štaviše, rezultati sugerišu da preterano usmeravanje i kontrola mogu rezultirati negativnim efektima na emocionalne odnose u porodici, izazvati stres i odložiti razvoj osećaja odgovornosti kod dece.
S druge strane, roditeljska aktivnost može biti od velikog značaja i imati veliki uticaj na dečiji uspeh. To podrazumeva podržavanje učenja kroz stvaranje mirnog prostora i prenošenje važnosti o obrazovanju.
Važno je takođe naglasiti da pomoć ne bi trebalo da bude automatska, već dostupna kada dete zaista ima poteškoća. Roditelji bi trebalo da usmere vreme sa detetom ka aktivnostima koje podstiču emocionalni razvoj, ne fokusirajući se isključivo na definisane ishode kao što su ocene.
Za konkretne savete možete pogledati pomeniti epizodu Mamazjanije, gde gošće ukazuju na važnost postavljanja pravih granica i podsticanja samostalnosti kod dece u vezi sa školskim obavezama.
Pitali smo i naše čitaoce „Da li roditelj stvarno pomaže detetu ako svakog dana radi s njim domaći? Šta vi mislite o ovoj temi?“ u Fejsbuk anketi. Evo šta ste rekli:
„Kad je ćerka bila u nižim razredima, ja sam pretežno bila bolesna i nisam se bavila njenom školom. Bila je solidna, ali ništa posebno. U petom razredu sam joj rekla da ona može da bude jak odlikaš i da ću prvo polugodište raditi s njom koje god predmete želi. Podvlačile smo zajedno, pravile mape, preslišavale se…. I bila je odlična. Videla je da može i od onda sve sama radi i blista, eno je na fakultetu“, kaže jedna čitatetljka.
„Mislim da im ponekad treba pomoći kad zagusti, i sa puno strpljenja objasniti. Ali ne i svaki dan raditi sa njima. Nadgledati, a to kratko traje, da li ispunjavaju obaveze. Pređe im u naviku da im je to obaveza, i polako postaju disciplinovani.“
„Možda se dete treba osamostaliti da samo radi, ali imajući u vidu da većini dece roditelji rade domaće zadatke ili pomažu u radu, samostalni rad nekog deteta bi bio protumačen kao nedovoljan i slab, pa bi dete dobilo slabiju ocenu od ostale dece. To je zato što se ostaloj deci vrednuje udruženi rad sa roditeljima, a ovoj koja sama rade, samo samostalni rad, ali to nastavik ne zna.“
„Kome nije jasno da roditelji u početnim razredima treba da prate i pomažu detetu da samostalno uči. Ako se roditelj osloni samo na učitelja-nastavnika bez znanja, iskustva i motiva propusti u znanju i radnim navikama se teško mogu ispraviti. Roditelji ne mogu pomagati na pravi način ako ne prate program po udžbeniku i uputstvo za njegovu realizaciju. Ne može to onako usput. Od toga koliko se dete osamostali u učenju zavisi koliko će roditelji kasnije da plaćaju dodatnu nastavu.“
„Moji roditelji nikad sa mnom nisu seli, ni jedan jedini put, bila sam uspešna učenica. Isti metod planiram da primenim i sa svojim detetom.“
„Ja sam pomagao i dobio sam jedinicu. Posle mi dete nije dalo da mu radim zadatke, a morao sam da idem i kod direktora na ribanje.“
„Da i ne. Ako dete nešto ne razume, roditelj treba da objasni, da proveri da li je tačno urađeno i slično, ali da radi sa detetom ili još gore umesto deteta ni slučajno.“
Izvor: zadovoljna.nova.rs
