Sombor.info

UHOLAŽA (lat. Dermaptera) je krilati insekt, poznat i pod nazivima buba-ušare, ušare, konjštrpi, uloši, kerešice, buba kice ili rakljače. Obuhvata oko 2000 registrovanih vrsta.

Kako izgledaju uholaže?

Kao i srebrne ribice, ušare imaju blago spljoštena tela i srednje su veličine. Obično su crne ili baon boje a najuočljivije karakteristike su kratka kožasta pednja krila, kao i nastavci (cerci) u obliku klešta na zadnjem delu tela.
Gde se pojavljuju uholaže?
Budući da uholaže vole više vlažna zaštićena područija, obično se sakupljaju u područijima sa visokom kondenzacijom, kao što su podrumi. Možete ih naći u velikom broju na otvorenom.

Privlači ih i prljavština i lišće, mogu se naći u rupama drveća, obično se okupljaju pod gomilama travnjaka. To je navika za koju stučnjaci veruju da je uzrokovana feromonom koji proizvode ovi isekti.

Ulaze u strukturu kroz spoljne pukotine.

Uglavnom su aktivni noću. Skrivaju se tokom dana na hladnim i vlažnim mestima, a noću izlaze da bi se nahranili.

Uholaže u kući, stanu?

Usled promene vremena ili potrebe za hranom, uholaže mogu da ulaze u domaćinstva kroz spoljne pukotine i otvore. Uholaže u kući ili stanu uglavnom se mogu naći u blizini izvora vode kao što su kupatilo ili kuhinja, ali su takođe poznati i kao insekti koje možete naći i u spavaćoj ili dnevnoj sobi.

Privlači ih svetlo, pa u letnjim mesecima mogu predstavljati smetnju i na terasama i tremovima.

Da li uholaže ujedaju?

Ujedi uholaža su retki. Njihova klešta koriste se prvenstveno za pomoć u reprodukciji, lovu na plen i za odbanu, ali uholaže će ujesti ljude ako se osećaju ugroženo ili pri pokušaju da se odbrane.

I da li ove klešta mogu da povrede čoveka? Hoće li boleti? Pa neće! Ovo je običan mit. Kao i onaj o oštećenju bubne opne. Da li je neko od vas čuo za to kako opaka buba-ušara noću uđe u uvo i ošteti nam bubnu opnu? Mnogo ljudi sigurno je čulo! Ovo je još jedan mit o njima. Pa, da bi buba-ušara ušla u uvo, moralo bi da se desi čudo. Drugo, ako se to i dogodi, idite kod odgovarajućeg lekara da vam izvuče insekta iz uha. Ona će napraviti istu „štetu“ našim slušnim organima kao muva.

Kako se zaštititi od uholaža

Najvažniji deo kontrole uholaža jeste uklanjanje njihovih skrovišta. Potrebno je proveriti sva vlažna i mračna mesta u kući na kojima bi se uholaže mogle skrivati.

Smanjite ili uklonite osvetljenje na tremu, terasi, ispred i oko kuće. Popunite rupe, pukotine ili praznine na spoljnim zidovim.

Izvor: novosti.rs

Kada Mesec potpuno zađe u Zemljinu senku, kralj će umreti. To je samo jedno od zlokobnih predviđanja iz Starog Vavilona, koja su ispisana na nekoliko drevnih glinenih pločica.

Više od jednog veka ovi vredni astrološki artefakti nalazili su se u Britanskom muzeju, ali su ih tek nedavno arheolozi Endru Džordž i Junko Taniguči preveli.

Njih dvojica su otkrili ukupno 61 predskazanje na četiri pločice, koje su izrađene u drevnom gradu Siparu u današnjem Iraku u 18. i 17. veku pre nove ere.

Lista koju su napravili predstavlja najstariju vavilonsku kompilaciju predskazanja povodom pomračenja Meseca.

Pre oko 4.000 godina, astronomi u Vavilonu, drevnoj kulturi Mesopotamije poznatoj po razvijenim astrološkim verovanjima, pažljivo su pratili kretanje Meseca i planeta i povezivali to sa verovanjem da noćno nebo kontrolišu bogovi i da kretanje nebeskih tela može da predvidi budućnost.

„Posmatranja nebeskih tela bio je ozbiljan posao, posebno za politički sistem. U kasnijim periodima postoji pregršt dokaza da su astrološka posmatranja bila deo složenog metoda zaštite kralja i regulisala su njegovo ponašanje kako bi se povinovao željama bogova“, navode Džordž i Taniguči.

Kraljevi saveznici su bili odgovorni za nadgledanje noćnog neba. Ukoliko bi predviđanja po kralja bila loša, poput predskazanja sa početka teksta, onda bi se žrtvovala životinja kako bi se utvrdila ozbiljnost pretnje.

Ukoliko i to ne bi bilo dovoljno, onda bi bili potrebni rituali kako bi se sprečili zli duhovi ili udovoljili bogovi.

Tek prevedena predskazanja mnogo govore o složenost ovog organizovanog sistema upozorenja. Takođe pokazuju i sa kojom ozbiljnošću su kraljevi savetnici shvatali svoja proročka zaduženja.

Prema vavilonskim pločicama, jutarnje pomračenje „označava kraj dinastije“, dok večernje pomračenje „najavljuje pomor i zarazu“.

Zapisi na pločicama opisuju lsoženi metod organizacije lunarnih pomračenja i to po tome u koje doba dana i meseca su se desila, kako se kretala Zemljina senka i po tome koliko je trajalo samo pomračenje.

Takva predviđanja, koja uključuju i upozorenja da će „kraljev brat u pobuni pokušati da preuzme presto“, „kiša će prestati da pada sa neba“ i „konstantna uništenja od strane olujnog boga“, dolazila su od drevne oralne tradicije.

Neka su veoma precizna – „pas će poludeti i niko koga ujede, bilo da je muško ili žensko, neće preživeti“.

Izvor: RTS

Avganistanski talibani formalizovali su ove nedelje dugačak set pravila kojima se utvrđuje moralnost, a ženama je zabranjeno da govore u javnosti i u obavezi su da pokrivaju lice, saopštilo je Ministarstvo pravde te zemlje.

Nova pravila odobrio je vrhovni lider talibana Hibatulah Akhundzada, a predstavljaju najstrožije mere koje su nametnute ženama od kada su talibani ponovo preuzeli vlast 2021, prenosi Tajms.

To je takođe prva formalna deklaracija zakona od strane Ministarstva za propagiranje vrlina i prevenciju poroka u islamskoj zemlji od 2021, a sastoji se od 114 stranica i 35 dokumenata sa člancima.

“Uveravamo vas da će ovaj islamski zakon biti od velike pomoći u promovisanju vrlina i eliminaciji poroka“, rekao je u četvrtak portparol ministarstva Maulvi Abdul Gafar Faruk.

Novi zakoni ovlašćuju ministarstvo da reguliše lično ponašanje, upravljajući kaznama kao što su opomene i pritvaranje.

Član 13. odnosi se na žene i navodi da je za žene obavezno da prekrivaju telo u svakom trenutku u javnosti i da je prekrivanje lica od suštinskog značaja kako bi ne bi iskušavale muškarce.

Odeća ne bi trebalo da bude tanka, uska ili kratka, navodi se u talibanskom zakonu.

Žene su prinuđene da se potpuno pokriju pred nemuslimanima, a i njihov glas se smatra intimnim i zato im nije dozvoljeno da pevaju, recituju ili čitaju naglas u javnosti.

Zakon kaže da se ženski glas smatra privatnim i ne bi trebalo da ga čuju drugi.

Takođe je zabranjeno ženama da gledaju muškarce sa kojima nisu u krvnom ili bračnom srodstvu i obrnuto i da putuju bez muške pratnje.

Zakonom je takođe naloženo muškarcima da nose bradu, a muzika je zabranjena.

„Ovi zakoni su oruđe za ugnjetavanje. Kako talibani nastavljaju da jačaju svoju moć, snovi o slobodnom i otvorenom avganistanskom društvu izgledaju sve udaljeniji. Ovaj novi zakon služi kao sumorni podsetnik na surovu stvarnost sa kojom se suočavaju oni koji žive pod vlašću talibana“, rekla je avganistanska novinarka Bilal Sarvari.

UN su prošlog meseca saopštile da Ministarstvo stvara atmosferu straha i zastrašivanja među Avganistancima putem zakona i metoda koje se koriste za njihovo sprovođenje.

„S obzirom na višestruka pitanja istaknuta u izveštaju, stav koji su de fakto vlasti izrazile da će se ovaj nadzor povećavati i širiti daje razloga za značajnu zabrinutost za sve Avganistance, posebno žene i devojke“, rekla je Fiona Frejzer, šefica službe za ljudska prava u misiji UN-a u Avganistanu.

Izvor: nova.rs

Pored uživanja u etno kući, Jelisaveta priprema i radionice kako bi mališanima što više približila kako je nekada izgledao život na selu

U nošnji, nasmejano nas je dočekala Jelisaveta Besenji, koja nam je potom pojasnila kako uspeva da održi istu čar kuće koja je izgrađena pre 200 godina, i na koji način pokušava da putem radionica mlade ponovo zainteresuje za stariji, i kako kaže, kvalitetniji način života.

Kako je došlo do toga da posedujete ovakav prostor?

- Ja ovu kuću imam 15 godina i održavam je autentično kako su naši stari to radili. Tako da je sve autentično u njoj, od krova do poda. Ja želim da sa ovom nošnjom dočaram tu autentičnost kada primam goste. Mnogi gosti ovde dolaze, od ekskurzija, udruženja građana, udruženja žena, iz međunarodne dijaspore, iz Hrvatske, Mađarske, Slovenije... Sa mnogo agencija sarađujemo i nadam se da ćemo i dalje sarađivati i upoznavati nove ljude.

Koliko smo shvatili, ovde ljudi mogu i da prenoće. Da li možete da nam otkrijete kako gosti reaguju kada vide ovakvo nešto, posebno stranci?
- Tako je, stranci se oduševe ovim ambijentom. Kao da je vreme stalo, na primer kao vreme od pre 200 godina. Ja i želim da osete da je to nešto specifično, da nije svakodnevno. Kao i ova priroda ovde koju negujem na svoj način. Ove sobe pružaju hladovinu u ovim vrelim danima, temperatura je svega oko 25 stepeni, tako da je divno ovde spavati. Imam jednu sobu za tri osobe u kojoj gosti mogu da prenoće. Krevet sada jeste na dušeku, ali pored sobe imam i slamaricu. Ako gosti žele, onda im dozvolim i da na tome osete tu čar spavanja.

Kako gosti reaguju nakon što prespavaju na slamarici?

- Uglavnom kažu da im je bilo nesvakodnevno, ipak treba telo da se privikne na slamu i slama na telo. To je kao starinski dormeo. Svakako slama je odlična izolacija, znači i leti i zimi je fino za telo, odgovarajuća temperatura. I tako ta kuća isto radi, a zimi kad je hladno, onda ovde je plus dva bez loženja. Tako da su stvarno te kuće idealne za život i to promovišem, da probamo da ko može i dalje gradi takve kuće. Moja mama me naučila da održavam takve kuće i njoj mogu zahvaliti. Kuća je krečena, a kreč se sada skoro i ne koristi. Ipak kreč je najbolji materijal za krečenje i zid diše na taj način. Znači treba da se ostavi, da bude prozračno sve u ovoj kući.

Kako tačno održavanje jedne ovakve kuće funkcioniše, i koje tačno prirodne sastojke koristite?

- Ovde ima puno rada i puno održavanja. Koristimo sve materijale koji su nekada ljudi koristili. Krečili su, i zemlju su koristili za popravljanje tih kamenih zidova, jel da? I malter se vidi na zidovima, znači opet od materijala, a malter se sastoji od mleka i od te farbe cemetne, tako da je to isto prirodno bilo. Domaći sapun ili pepeo se koristio za održavanje i za dezinfekciju. Tako da ja to i dan danas radim i podmazujem žutom zemljom, znači sve je baš prirodno. Kad probate tu žutu zemlju, to je tako mekano kao najmekša krema, sve je to divno raditi.

Ovo je veliki prostor, da li sve sami održavate i kako taj proces pripreme za goste izgleda?

- Da, pa mislim ima puno greda, ima puno predmeta koje treba očistiti, prvo od paučine, pa od prašine. I sve radimo, prašimo krpare, znači nema usisivača, podmazujemo šta treba, ali ne baš taj dan kada gosti dolaze, ali nedeljno svakako. Zemlja se od hodanja istroši i taj gornji sloj nije baš tako lep, te onda podmazujemo. Što se tiče mene, pa organizujem se kako god mogu, mislim moramo higijenu održavati, naši stari su održavali isto, ali kreč i bunarska voda su najbolji za čišćenje.

Koliko često imate posete i kada su najčešće?

- Obično posete imamo u rano proleće, od aprila, maja, juna, to su udarni meseci. Tada imamo đačke ekskurzije i ove godine je jako lep odaziv đaka, krenuli smo od Sombora, pa onda do Vrbasa, Kule, Crvenke, Bačke Palanke, sad i Novog Sada, nadam se da će iz Beograda biti isto posete, Vojvodina je sada skoro pokrivena. Đačke ekskurzije jako lepo prolaze, od prvog do četvrtog razreda nam dolaze i tu širimo edukacije. Život je moguć i na ovaj način, neki nikad nisu videli ovakve kuće u zgradama, deca žive u jednoj, dve sobe i oni ne znaju za ovaj način života, kada možete da kroz dvorište tričkarate po travi, pa ponesu loptu, pa se igraju, pa bosi... Često me pitaju 'jel smemo po travi?', što im ja i dozvolim naravno. Jako se oduševe zbog ovakvog prostora i svega što mogu da vide. Ja sam ovde posadila i luk, grašak, paradajz, krastavce, paprike, da deca poznaju, vide gde raste i kako izgleda kada se izvadi nešto iz zemlje, ne samo u marketima, na policama. Mnogi nikada nisu videli orah uživo, nisu videli u zelenom stanju, nego samo u onim kesicama, nažalost, i tako da baš to želim, da deca vide od začetka, od semena i kroz plod. Planiram da osmislim i radionice, da oni malo okopaju, da čupaju, i na kraju da im pošaljem semenke u kesici, da ponesu, da posade negde u saksijama. Mi smo to radili u školi, imali smo domaćinstvo i prirodu i društvo.

Kako se kreću cene?

- Ulaznica za decu je 150 dinara, za odrasle 200. Uvek dobijaju domaći sok od zove ili višnje, a imamo i domaća jela. Ovde isto možemo i zajednički da radimo, da pravimo radionice, da se pripremaju domaći rezanci, što ide uz riblji paprikaš, ili pogačice, to je najlakše da se umesi, a opet je zajednički rad. Najbitnije je zajedništvo, da se družimo i da jedno drugom prenosimo znanje. Sve to je predivno bilo ovde, na selima se svuda tako radilo, i ja sam to naučila. Stariji se isto oduševe kada dođu da vide, često mi kažu 'ja sam baš to isto imala, više nemam', i tu vidim da mogu da pokažem ljudima mnogo i prenesem tu ljubav, jer svaki predmet ima svoju dušu, svaki vez... Znači, to je jedna žena radila, to nije mašina. To je čar te kuće, tih čipkica što ovde može da se vidi u ovoj kući... Što se tiče noćenja, jedna noć je 1500 dinara i 500 dinara je doručak, znači oko 2000 ukupno sa doručkom. Riblji paprikaši su od 900 dinara do 1000, potom imamo juneći paprikaš od 1000 do 1200, od divljači 1300, i pileći paprikaš je 800 dinara. Ovde kuvamo čak i dobar pasulj, onaj u kotlićima sa domaćom kobasicom.

Ono što nam je "zapalo za oko" je definitivno krov, da li možemo da čujemo malo više o tome?

- Ovaj krov je skoro 200 godina ovde i jako je funkcionalan. Osnova se nije menja kako je napravljena kuća, znači 200 godina, i drvena je od čamovine i drvenih klinova. Nema eksera u toj građi. Tako da se na taj način sastavljao krov. Krov mora da bude 40cm širok, a mi smo dodali još 20. Toliko se stanjio da je skoro, eto, prokišnjavo. Samo smo dodali još 20 cm, pa je sada oko 40 ponovo, i sigirno će još dugo da izrži. Tu se stavlja jedan veliki snop, kada se kosi preko zime, i on se vezuje i stavlja na te grede, potom se sve vezuje žicom. Što se tiče kiše, samo prokisne 10cm jer ima nagib od 45 stepeni, pa tako pada kiša, klizi. Znači, kada je trska u snopu, ona ne propušta vodu.

Izvor: Telegraf Biznis

Tajland je prva zemlja u Aziji u kojoj je otkriven slučaj oboljevanja od novog soja majmunskih boginja nakon što je Svetska zdravstvena organizacija (SZO) proglasila vanrednu zdravstvenu situaciju nakon izbijanja te bolesti u Africi.

Pacijent koji je bio pozitivan na varijantu "klade Ib" je muškarac iz Evrope koji je prošle nedelje stigao u Bangkok, pokazuju podaci Odeljenja za kontrolu bolesti (DDC) Ministarstva javnog zdravlja, prenosi Bangkok tajms.

Vlasti su navele da je 66-godišnji pacijnet imao 43 bliska kontakta koji su stavljeni pod nadzor. Oni će biti praćeni 21 dan zbog moguće pojave simptoma poput temperature, osipa ili otečenih limfnih čvorova.

Virus se nezaustavljivo širi, zatražena pomoć

Državni zvaničnici Tajlanda su naveli da će pooštriti mere nadzora i skrininga na granicama, uključujući i aerodrom Suvarnabhumi u provinciji Samut Prakan. Turizam je jedna od ključnih privrednih delatnosti Tajlanda i čini oko 20 odsto ukupnih radnih mesta i otprilike 12 odsto ekonomije zemlje.

Noviji soj majmunskih boginja proširio se na nekoliko afričkih zemalja, a u Kongu je od posledica zaraze tim virusom umrlo više od 500 ljudi.

Izvor. b92.net

Srpski jezik je bogat i raznolik, treba ga čuvati i negovati. Ima svoje posebnosti i lepotu, ali i mnoge reči koje „lome jezik“. Nemački jezik, kao i skandinavski jezici, verovatno su najpoznatiji po dugim složenicama, ali i srpski jezik ima svoje „kandidate“.

Mnogi izvori izdvajaju dve reči srpskog jezika kao najduže – prestolonaslednikovica, koja ima 22 slova i antisamoupravnosocijalistički od 29 slova.

Ipak, rekorde u sastavljanju najdužih reči postavili su stanovnici zemalja Skandinavije. Tako, na primer, švedska reč „sparvagnsaktiebolagsskensmutsskjutarefackforeningspersonalbekladnad“ znači „zaliha uniforma namenjena osoblju unije tramvajskih kompanija“.

Holanđani koriste reč „kindercarnavalsoptochtvoorbereidingswerkzaamheden“ da označe pripreme za dečiji festival, odnosno dečiji karneval, piše Nacionalna geografija, a prenosi Mondo. Veoma komplikovanu reč za doktorsku specijalizaciju koriste Danci, a ona glasi „speciallaegepraksisplanlaegningsstabiliseringsperiode“.

Izvor: blic.rs

Nijedan herbicid nije potpuno bezopasan, a prirodno, netoksično rešenje, krije se u kuhinji: natrijum hlorid.

Ukratko, so je efikasan netoksičan herbicid. Međutim, nije sva so jednaka kada je u pitanju suzbijanje korova. Mora se koristiti uobičajena jodirana ili nejodirana kuhinjska so. Proverite je li u pakovanju koje ste kupili natrijum hlorid ili magnezijum sulfat, kamena ili morska so.

Kada so koristite kao herbicid, morate to raditi pažljivo, jer lako možete uništiti okolne biljke. Previše soli može s vremenom da zemljište učini neplodnim. Zbog toga se so može koristiti samo za tretiranje korova koji nisu okruženi biljkama do kojih vam je posebno stalo – idealno je rešenje za neželjene biljke koje rastu kroz pukotine na asfaltu ili pločniku ili između kamenja u dvorištu.

So deluje na biljke tako što ih dehidrira tj. narušava unutrašnju ravnotežu vode. S obzirom da je so topiva u vodi, najdelotvornije je da se razmuti u vodi, jer to olakšava apsorpciju.

Imajte u vidu da je natrijum-hlorid vrlo toksičan za sve biljke, zbog čega pri njegovoj primeni treba biti oprezan.

Preporučena jačina rastvora slane vode zavisi od toga gde planirate da je primenite. Ako primenjujete so na korov u vrtu s drugim biljkama koje ne želite da uništite, trebalo bi početi sa slabim rastvorom – u odnosu jedan prema dva.

Ako primenjujete so na području gde dugoročno stanje zemljišta nije problem (poput kamena na terasi, pukotina na prilazima itd.), možete napraviti jači rastvor – dva prema jedan ili tri prema jedan. Ova količina soli definitivno će uticati na nivo pH tla s vremenom i može učiniti da tlo postane sterilno.

Rastvore slane vode treba nanositi direktno na lišće korova.

Izbegavajte namakanje korena smesom kako biste zaštitili okolno tlo i biljke.

Slana voda se može nanositi pomoću raspršivača ili se može sipati iz posude.

Ako u blizini postoje druge biljke, obilno ih zalivajte nakon primene herbicida na korov kako biste isprali svu slanu vodu koja je dospela u okolno tlo.

Izvor: direktno.rs

Muzičaru Bori Đorđeviću narušeno je zdravlje i trenutno se nalazi u bolnici u Ljubljani. Roker ima problema sa plućima, a kako piše Kurir, njegovo stanje se pogoršalo.

- Stanje Bore Đorđevića se pogoršalo, prima visok kiseonik i nije moguće da se uradi nijedna operacija - rekao je za ovaj medij Bane Obradović, menadžer grupe "Riblja čorba".

Podsetimo, frontmen "Riblje čorbe" pre tri dana je zadržan u bolnici u Ljubljani zbog problema sa plućima.

Bori Čorbi se ozbiljno pogoršalo zdravstveno stanje

- Bora je u bolnici, za 24 sata znaćemo sve. Za sada samo imamo informaciju da je u pitanju jaka upala pluća, porodica je o svemu obaveštena - rekao je tada Bane Obradović, menadžer grupe.

Naime, na zvaničnoj Fejsbuk stranici grupe "Riblja čorba" izdato je saopštenje o njegovom zdravstvenom stanju.

- Dragi prijatelji, usled narušenog zdravstvenog stanja Bori Đorđeviću su lekari zabranili da putuje i da se izlaže naporima zbog jake upale pluća kao i pogoršanja sa hroničnom, opstruktivnom bolešću pluća. Naravno, kao i uvek, pobedićemo bolesti i čim se Bora oporavi vidimo se na novim druženjima.

„Otpisani“ se opet emituju na RTS-u od 29. avgusta svakog četvrtka.

„Otpisani“, digitalno obnovljeni, opet će biti na malim ekranima.

Jugoslovenska serija snimljena je u produkciji TV Beograd 1974. i 1975. godine.

Serija prati avanture mladih ilegalaca u okupiranom Beogradu za vreme Drugog svetskog rata. Nastala je po knjizi Dragana Markovića, a uporedo sa snimanjem serije, snimljen je i film „Otpisani“, koji predstavlja spoj prve dve epizode serije (za razliku od serije, koja je snimljena u crno-beloj tehnici, film je snimljen u boji). Zbog velike popularnosti serije, dve godine kasnije, snimljen je nastavak pod nazivom „Povratak otpisanih“.

Seriju je režirao, Aleksandar Aca Đorđević, a scenario su napisali Dragan Marković i Siniša Pavić.
Glavni junaci serije bili su tada mladi glumci – Voja Brajović, Dragan Nikolić, Predrag Miki Manojlović, Čedomir Petrović i Aleksandar Berček, a pored njih veće uloge su ostvarili i glumci – Stevo Žigon, Rade Marković, Dragomir Felba i Vasa Pantelić. Smatra se i dalje za najbolju ratnu akcionu TV seriju ikad snimljenu na ovim prostorima. A, uz Sivi dom je svakako najbolja akciona serija snimljena u vreme postojanja SFR Jugoslavije.
Radio televizija Srbije, povodom 50 godina od premijernog prikazivanja, je digitalno restaurisala ovu seriju u Centru za digitalizaciju TV arhiva RTS.

Pre dve godine pojavila se i video igra napravljena po seriji, a tada smo razgovari sa Vojislavom Vojom Brajovićem, oji je tumačio lik Tihog, o velikoj popularnosti te serije.
– Mislim da je ključ za popularnost „Otpisanih“ u borbi za slobodu, gde dobro pobeđuje zlo, i to nije bila nikakva propagandna priča, nego, kao što su se, recimo, vesterni snimali kao poseban žanr, tako je napravljena i ova serija. Da li je i koliko bila izmišljena ili nije, nije bitno, ali to je jedna bajkovito – herojska priča – kaže Brajović za Danas.

Ono što, kako kaže, publika ne zna je da na početku snimanja prema scenariju trebalo da poginu svi glavni junaci.

– Zato se serija i zvala „Petorica otpisanih“, a onda su ljudi koji su je pripremali tokom snimanja shvatili da bi to bila vrlo pogrešna poruka, i ostavili su da ti mladi buntovnici s razlogom prežive. U svakoj epizodi je neko stradao, recimo, stradao je i jedan od najpopularnijih likova, Paja Bakšiš koga je igrao Miki Manojlović, i to u devetoj epizodi, ali su glavni likovi preživeli – objašnjava Voja Brajović.

On podseća da su glavni junaci serije bili buntovnici s razlogom i da se nisu pobunili samo protiv okupatora, nego upravo najviše protiv kolaboracionista, i nad njima su vršili atentate.

– Da li je to istina, i da li su mladi ljudi iz pokreta otpora zaista toliko Nemaca pobili ne znamo, pošto ova serija nije dokumentarna nego poetska – kaže Brajović dodajući da je snimanje „Otpisanih“ i „Povratka otpisanih“ trajalo skoro pet godina.

– Dakle, sve je to deo mog života i života svih nas koji smo učestvovali u tome, a mnogi, od njih, nažalost, više nisu među nama. Razloge za tu ogromnu popularnost koja je pratila ovu seriju i koja nije bila samo ovde, nego čak i u Kini, treba tražiti u tom buntovništvu s razlogom – konstatuje Voja Brajović.

Izvor: danas.rs

Katarina je jedna od onih bezbroj devojaka iz unutrašnjosti koje posle srednje škole odu iz rodnog mesta u Beograd. S nestrpljenjem čeka taj studentski život, žurke, druženja. Sanja i da potom nađe sjajan posao u svojoj struci, da može sebi od plate redovno da obnavlja garderobu, da ide na večere, predstave, da putuje. Ali gde je u svemu tome stan? Gde da živi, od čega da plaća kiriju?

„U Beograd sam se doselila kao bruckoškinja davne 2015. Kažem davne jer je tad sve izgledalo drugačije. Cene, stanovi, uslovi. Moji roditelji su tada imali ideju da se svi zajedno preselimo u iznajmljen stan kako bismo sestra i ja imale porodičnu toplinu i na studijama, a da kasnije kupimo stan. Od tada se mnogo toga privatno promenilo i više puta sam ulazila u ceo proces – ali svaki put su uslovi bili sve nedostižniji“, kaže Katarina za Nova.rs.

I zaista, društvo u Srbiji se u međuvremenu dosta polarizovalo i startna osnova koju su imale ranije generacije dosta je drugačija od one koju imaju današnji mladi koji kreću u samostalni život. Uostalom, koliko je onih koji i u svojim tridesetima i dalje žive s roditeljima jer nemaju gde? Danas ako primanja nisu bar par hiljada evra, ideja da se sam skućiš, barem u glavnom gradu, deluje sumanuto. Možeš da živiš kao podstanar i samo se nadaš da ćeš nekad rešiti stambeno pitanje. Pritom, i za tu kiriju treba zaraditi.

I tu dolazimo do – nasledstva. Koliko kuća ili stan koji ti roditelji ostave može da oboji život? Ali veliko je pitanje šta oni zapravo mogu da ti ostave i koliko se to pokalapa sa tvojim željama.

„Od roditelja mi u nasledstvo ostaje kuća na selu, koja je moja oaza mira i mesto kome se vraćam kad imam i najmanji problem i, ako ne mora, nikada je ne bih prodala. Oni i dalje rade, ali u poslednje vreme sve više ulažu u renoviranje i sređivanje ovog doma, te verujem da će se tamo i vratiti. A što se mene tiče, ne vidim ni kako bih skupila za ulog niti otplaćivala kredit za stan. Za sada ostajem pod rentom, a jedna od opcija o kojima razmišljam je prelazak u manji grad ukoliko se ne ukaže bolje rešenje“, kaže Katarina.

Razlog su svakako cene nekretnina u Srbiji koje su postale već nalik na loš vic. Nije lako poverovati u to kakvi se stanovi i kuće nude za koji novac. I kako onda, recimo, da mlada osoba koja želi da se osamostali u Beogradu kupi sebi stan, koliku platu treba da ima, koliko treba da odvoji za ratu kredita, od čega da živi?

S druge strane, ako imaš sreće, pa su ti roditelji ostavili, recimo, stan u tom Beogradu, ove muke su prilično daleko od tebe. Za ranije generacije, ljude koji su već stekli u životu šta se moglo, nije bilo strano otvoriti detetu po rođenju štednu knjižicu, izdvajati makar za garsonjeru u većem gradu da se obezbedi budućnost, da ne mora da se muči.

Koliko to zapravo znači, priča Mila, rodom iz Čačka.

„Činjenica da su nam roditelji kupili stan kad je trebalo da dođemo u Beograd da studiramo značajno je obeležila naš razvoj u ovom gradu. Pre svega, to je bila jedna od velikih životnih stavki o kojima nikad nismo morali da razmišljamo. Moji prijatelji koji su bili podstanari uglavnom su morali često da se sele, da stalno brinu o kiriji itd. Sve to unosi neki egzistencijalni nemir koji nemaš kad ti je ovo pitanje rešeno.“

Kad je počinjala da radi, Mila je mogla da priušti sebi da mesecima volontira i da godinu dana radi za minimalnu platu jer nije bilo brige oko toga da li će imati za kiriju.

Dakle, jasno je da, kad u startu imaš taj stan, svoj si čovek. Naravno da to nije nužno preduslov za sreću, ali svakako je dobra odskočna daska i olakšava dosta toga.

I sada kada ona stvara svoju porodicu, još više se vidi koliko to sve znači.

„Pre nekoliko godina kad smo dobili dete, muž i ja smo podigli kredit da kupimo veći stan i najveći deo rate kredita plaćamo od kirije iz prvog stana. Jednostavno, sa nasleđenom nekretninom imaš osećaj sigurnosti koji nikad ne bih menjala“, kaže Mila.

Njeni roditelji su očigledno uhvatili taj ključni trenutak, mislili pametno i sada se taj početni kapital dalje preliva iz generacije u generaciju. To daje MIli mogućnost da i ona za svoje dete nešto pripremi na vreme.

Oni koji iz bilo kog razloga nisu iskoristili eventualnu priliku ili jednostavno nisu bili u mogućnosti sada mahom imaju decu koja ne mogu da na duže staze reše stambeno pitanje, a tek nemaju ideju kako da svojoj deci bilo šta ostave. I eto ga začarani krug koji postaje sve suroviji kako cene skaču i kako se prilike i kod nas i u svetu menjaju, pa je jaz između bogatih i siromašnih sve drastičniji. Čini se da srednja klasa, oni najbrojniji koji su mogli da svojoj porodici priušte i nešto van osnovnih životnih potreba, sada nestaje.

Zato je jedna Maja, koja je u sličnoj situaciji kao Mila, vrlo zahvalna svojim roditeljima.

„Nasledila sam stan u kome živim sada sa svojom porodicom. Pomoglo je jako puno jer takvo je vreme da, iako smo i suprug i ja visokoobrazovani, jako bismo morali da se pomučimo da uzmemo svoju veću nekretninu“, kazala je ona u našoj onlajn anketi na pitanje koliko zaista može da pomogne u životu kad od roditelja naslediš imovinu.

S druge strane, to nasledstvo ne mora da bude konkretno nekretnina za život, ali svakako utiče na stil života.

„Ostavili su mi mnogo toga, ja sam to dobro unovčio i sada ne radim ništa, tj. drugi za mene rade…“, kaže jedan Martin.

Stefan je zahvalan jer je nasledio kuću u kojoj je još 1995. otvorio prodavnicu koja i dan-danas radi.

„Kuću sam renovirao. Hvala puno, mama i tata što ste mi preneli radnu naviku i kulturu.“

Pritom, nekad se deca jako iznenade onim što im roditelji ostave, nesvesni koliko mogu da dobiju.

„Tata je živeo 86 godina, ostavio mi je sve, novac na računu, auto njegov, dve kuće u Podgorici, zemlje i previše. Iznenadila sam se da je toliko stekao u životu i ja sam sada zahvalna za sve što imam jer mi je mnogo pomoglo za bolji život. Bog je dobar i Gospod nagrađuje dobre ljude. Hvala, tata, nedostaješ“, kaže Vesna.

„Nasledila sam 25 ari zemlje i 25 ari šume. Za kćerku koja u zapadnoj Srbiji ima dva rođena brata – i više nego dovoljno. Nije kod nas običaj da se ženska deca petljaju u nasleđivanje ako već imaju braću, pa sam se iskreno iznenadila. Hvala im“, kaže jedna Biljana.

Posebno mesto u ovoj priči o tome koliko nasledstvo zapravo može da bude ona slamka spasa u životu vidi se na primeru jedne Zite. Zamislite samo šta to može da predstavlja za ženu u srednjim godinama posle razvoda i otkaza.

„Nasledila sam pola kuće…. Osamnaest godina nisam koristila svoje nasledstvo, onda sam iz firme otišla kao tehnološki višak i, kad sam uzela novac, dogradila sam nekih 40 kvadrata i rešila svoje stambeno pitanje posle razvoda… Hvala roditeljima“, kaže Zita.

Mnogi pak tvrde da stan ili kuća koji ti ostave roditelji i nisu najbitniji.

„Ima li veće sreće nego kad od roditelja naslediš zdravlje, dobro vaspitanje, poštenje i kad te nauče da ljude deliš na dobre i na loše! Sve bih dao da su mi roditelji proživeli duže i da nisu prerano otišli na drugi svet“, kaže jedan Rajko.

Međutim, većina priznaje da je život jednostavno mnogo lakši ako se nešto nasledi. U suprotnom se vazda boriš.

Zato oni s najviše sreće od roditelja dobiju savršen miks.

Kako kaže jedna Katarina, roditelji su joj dali sve.

„Dali su obrazovanje za sestru i mene, podršku kad god nam je trebala, krov nad glavom, pomoć oko dece, vaspitali su nas da budemo ljudi u svakoj situaciji…. I sve je pomoglo.“

Izvor: nova.rs