Da, baš u oktobru maestro je zatvarao svoj bački atelje na otvorenom.

Kad vredni ljudi oćelave bačku ravnicu i pokupe rodnost koju daje zemlja, Milan Konjović je slao svoj bicikl na odmor do prolećnog sunca. Dotle bi špartao, kako će vam u Somboru reći, „sa carskih drumova na sporedne puteve“.

Konjović je preminuo, 20. oktobra 1993. u rodnom Somboru pet godina pre nego što bi zaokružio vek života. Galerija sa njegovim imenom otvorena je u prvoj nedelji septembra 1966. Početni kapital autorovog stvaralaštva dobio je na svom utemeljenju 500 slika. Danas ih je 1.084. Za života slikar je ostvario interakciju sa više od 6.000 slika, ovekovečenih u milionskim potezima rukom, četkom po paleti na platnima koja je bojio. Uljane, pasteli, vodene boje, tempera, crteži, tapiserije… Bački golem opus. Ali tu je i Prag, Pariz, i uvek, samo uvek njegov Sombor. Ko da je sazidao ceo jedan grad sastavljen od likova, polja, ambijenta od svakojakih elemenata, čija je osnova, kako je govorio, „Materija je, dakle, boja. Sve valja izraziti tim elementom“.

Galerija sa slikarevim imenom tiho čuva vreme u kome je on stvarao. Vaspitano. Čisto. Samo sebi dovoljno. Onako kako Sombor živi svoju istoriju, sa snažnim dunavskim vetrovima, i ljudima koji tu vaspitano tihuju. U septembru je otvorena XV stalna retrospektivna izložba Stepenice ka nebu. Autorski je potpisuje kustos galerije Nebojša Vasić, i sam slikar, poreklom sa Kosova i Metohije.

„Godišnje je ovde i do petnaest hiljada posetilaca“, tiho kao kakav sveštenik govori mi Vasić. Hodočastimo kroz prostor galerije. Među te likove i svakojake predmete u bojama Milana Konjovića. Sve, to traje nekoliko sati. Pravimo nekoliko pauza, kao nikotinski ovisnici i vraćamo se različitosti boja na nekoliko galerijskih prostora. U tom sarkofagu nije lako biti opredeljujući prema nekoj boji: ćutiš, zato što oči ne umeju da pričaju. Slušaš. Gledaš. Pa, kad zasanjaš, te boje ti se javljaju, a da sam ne znaš čije su – kosmičke, ili nekog ko sve to slaže po nebesima platna belim. Takav je zapisnički utisak ovog novinara. A onda kreneš i ne možeš stati…

O umetnikovom delu u ovom zapisu zbori kustost Galerije Milan Konjović Nebojša Vasić. Lične impresije slikara, potpisnik ovih redova, pokupio je iz knjige Miroslava Josića Višnjića Stoleće Milana Konjovića (Književna fabrika MJV i deca, 1998) povodom veka od rođenja slikara.

Ja, kao slikar, uvek tražim suštinu, i to likovnu suštinu. I tražim ono što na slikarski način mogu da potenciram, kako bih dao odlike i pravi izraz kakvog lika. Zbog toga su sve moje figure onako deformisane, i likovno naglašene. Ako neko, recimo, ima grbav nos, i ako je sada taj i takav nos tačno precrtan, kakav je u prirodi, onda nisam ništa rekao. Od te grbe, likovno govoreći, ja moram da napravim jednu grbu-liniju koja će, sama za sebe, već nešto da govori. Znači, to je ta transpozicija, i to je ono naglašavanje, potenciranje onih vizuelnih elemenata koje sam ja, kao slikar, izvukao iz kakvog lika.

Konjović je jedan od retkih slikara koji je u sebi sačuvao svetlo i strast stvaralačkog rada. Prolazio je kroz mnoge krize, izazove i iskušenja, preživeo ratove, promene imperija, zarobljeništvo, socijalističke revolucije i do kraja ostao veran svom magičnom krugu sopstvene umetničke ličnosti. Sve što ga je u životu zadesilo, radost, tuga, ljubav, bol, teška stanja razočaranja ili poniženja, uvek je prebrodio ostajući čvrsto i reagujući svojom umetnošću.

Moje detinjstvo vezano je za našu staru kuću, u Crkvenoj ulici broj 11 i za salaš koji se nalazi ispred Čonoplje, na deset kilometara od Sombora. Tamo je moje detinjstvo, tamo sam ja formiran, tamo su koreni mog slikarstva. (…) Moje detinjstvo odvijalo se, dakle, tu, u toj kući i na salašu u tihim a nemirnim prostranstvima atara somborskog…

Konjović je svoju prvu samostalnu izložbu priredio 1914, kao đak šestog razreda gimnazije. Izložio je tada oko 50 slika sa motivima pejzaža, salaša i šuma. Gustim nanosom boje, kratkim impresionističkim potezima stvarao je izuzetno zrele kreacije iznenađujuće za dečaka koji je imao tek petnaest godina. Ta izložba bila je presudna u donošenju odluke da slikarstvo prihvati kao svoj životni poziv.

Godine 1919. upisuje Akademiju likovnih umetnosti u Pragu, u klasi profesora Vlaha Bukovca, gde se prvi put suočava sa težnjom da pronikne u tajne umetnosti i slikarskog zanata. Međutim, nakon godinu dana studija na akademiji Konjovićeve ambicije bile su mnogo veće od strogih pravila akademizma i naturalizma. Napušta akademiju u potrazi za sopstvenim likovnim izrazom rastrzan između ekspresionizma i prvih dodira sa kubizmom.

Pošto je u ateljeu jedan model rađen nedelju dana, a pošto sam ja radio čak i dve-tri nedelje duže nego drugi, Bukovac bi meni prišao i kazao: „Zašto vi, mladiću, tako radite? Tako dugo, mislim. Trebalo bi da vi to samo onoliko oblikujete koliko je potrebno da bi rad bio lep i da možete da ga prodate. Eto, ja ulazim u Akademiju kao u hram umetnosti, a mene profesor, od koga hoću nešto da saznam, na samom mom početku uči kako treba sliku da napravim da bih je prodao. (…) On (Bukovac – prim. VR) nikad nije govorio o slikarskim principima. Recimo: ako je akt u pitanju, onda su važni principi statike i proporcije. Tu postoji nešto što čovek mora šematski, zanatski da nauči. Profesor Bukovac o tome nije govorio tako, već ovako: „Ovo kraće, ono duže, ovo šire to veće.“ A kad je bila reč o boji, pričao je: „Ovo ovde malo sivo, tamo malo mrko, dole malo zelenije, tu malo plavkasto…“

Po odlasku sa Akademije upoznaje češkog avangardnog slikara Jana Zrzavija, od koga prihvata mnoge korisne savete i moguća likovna usmerenja. Istrajan u nameri da sledi analitičnost i postupnost strogih geometrijskih formi i tamnog kolorita stvara niz uspešnih dela. Od 1920. biće usmeren prema sezanizmu, kubizmu i neoklasicizmu, u čijim će tokovima ostati sve do 1927. godine, odnosno do perioda koji je prethodio njegovoj čuvenoj plavoj fazi. Usledio je mukotrpan i naporan period koji je svesno prolazio u stalnom pokretu između Sombora, Praga i Beča, i snažno motivisan da savlada osnove slikarskog umeća.

Prva sliku koju sam prodao bila je Pejzaž sa Morave. Dogodilo se to 1923, u Zagrebu, na Prolećnom salonu, gde sam imao dve slike koje su bile i na izložbi u Pragu. Tada je to meni izgledalo kao nešto u snu. Nikako nisam mogao da zamislim kako čovek može sliku da proda. A onda je bankar i finansijski stručnjak Plavšić, tadašnji naš veliki kolekcionar, kupio moj Pejzaž sa Morave i platio u ono vreme tri hiljade dinara. To je tada bio veliki novac i ja nikako nisam mogao da poverujem. Posle sam prodavao po jednu ili dve, tri ili četiri slike godišnje, a ponekad čak nijednu. Danas, a i u prvim posleratnim godinama, prodajem po više slika, pa već mogu i od samog slikarstva da živim.

Tajna nije u pravljenju boja, već u odnosima: koliko dodaješ boje i kakvog je kvaliteta ulje. Ulje koje treba da bude laneno, koje mora da bude čišćeno i koje ne sme da bude staro. Onda, u kolikom procentu rastvaraš. (…) Ako slikar radi postepeno, postupno, sukcesivno, ako stavlja sloj preko sloja, onda mora veoma obazrivo da radi, kako na platnu ne bi došlo do hemijskog procesa. Jer, slika tada može da potamni ili popuca. Znači: slikar može i sa najkvalitetnijom bojom potpuno da upropasti sliku, ako materijal ne tretira na najpogodniji, to jest na odgovarajući način. (…) Danas je zanat izumro: svaki slikar pronalazi svoj zanat. Ja sam svoj izučio. Moje platno preparirano je uvek tako da upija boje. Boja se ne cakli, ne sjaji, već je mat. Na mojim platnima boja dobija onaj svoj prvobitni kvalitet koji je imala još u prahu. Takav rad idealan je i zbog toga što čovek može sliku da posmatra sa svih strana, iz svih uglova, pri svakom svetlu. (…) U prvo vreme radio sam na platnu, kasnije sam prešao na karton, a danas slikam na lesonitu koji je, po svim hemijskim zakonima i po mišljenju mnogih stručnjaka, apsolutno solidan materijal. (…) Prema svome temperamentu, svaki slikar ima adekvatnu skalu boja. Moje osnovne boje su, to su već i u Parizu primetili, a to je i karakteristika srpskog naroda, crvena i plava. To su naše osnovne boje, kao što su mađarske: zelena i crvena. Crveno – dionizijsko, a plavo – spiritualno.

Godine 1924. Konjović donosi odluku da ode u Pariz, gde konačno dograđuje svoj slikarski rukopis. Oslobađajući se postepeno tvrde geometrizovane forme, njegovo slikarstvo postaje sve smelije, potezi četkom ekspresivniji a boja na platnu sve svetlija i koloristički bogatija. Slikar prihvata ekspresionizam kome će ostati veran do kraja života. Nadahnut neposrednim doživljajem stvarnosti motiv postaje sve što se nalazi u njegovom vidokrugu. Enterijer, pejzaž, ljudska figura, mrtva priroda. Ovaj izuzetan početak slikarske zrelosti obeležiće više od dve stotine slika iz takozvane plave faze. Kao veoma zapaženi strani slikar u Parizu priređuje dve samostalne izložbe – u Galeriji Bing 1931. i Galeriji Van Lir 1932.

Kad sam stigao na Spoljašnji bulevar Pariza, tamo su još postojala ona stara utvrđenja fortifikasjon, a postojale su još i kapije. Ona koja je vodila u Monruž zvala se Port d’Orlean. Prošavši kroz nju, išao sam jedno kraće vreme avenijom Orlean, a posle skrenuo prvom ulicom levo. Ta ulica se zvala Barbes, a prva desno bila je De las Van, ulica sa vilama imućnijih radnika. U toj ulici nasuprot fabrici pijanina i klavira (Reži) živeo je i radio jedan skulptorski livac koji je figure vajara odlivao i povećavao u gipsu. Taj čovek napravio je tako jedan paviljon, sa četiri odeljenja: u prvom je stanovao on, drugi je bio njegov atelje za uveličavanje i odlivanje, a treći i četvrti deo iznajmio je Emi (Konjovićeva supruga – prim. VR) i meni. (…) U prvo vreme prekrili smo zidove tapetama. Pošto je tada to bila novogradnja, sa tankim pregradama, zidovi su prosto pucali kad se menjala temperatura. Doduše, za Pariz, gde nema prave zime, ti tanki zidovi su dobri. (…) U Kasiu, na jugu Francuske, stanovali smo kod jedne udovice, gospođe Labro. (…) Tog leta ostali smo nešto više od dva meseca. Tamo sam ja, tada, stao na svoje prave slikarske noge. Tamo sam se oslobodio svih mogućih uticaja. Tamo je počela moja, kako su je kritičari nazvali, prava plava faza. I kod nas i kod njih, svuda vlada mediteranski duh. Zbog toga sam kasnije i zavoleo Dalmaciju. (…) Ne pamtim da sam posle 1927. odlazio u Luvr, da studiram stare majstore. Možda tek ponekad, da bih video savremene, i verovatno onda kad je egipatska skulptura, koju ranije nikad nisam stigao ni mogao da vidim, bila izložena. Jer, čovek koji odlazi u Luvr, u prvo vreme potpuno je uništen mislima: ti si Niko i Ništa, i nikad nećeš biti Neko, eto – to su bogovi, ti si stvoren samo da bi se divio bogovima i njihovim delima, od tebe nikad ništa neće postati, ti nikad neće uspeti… Sve to treba izdržati. I osloboditi se toga. Godine 1927. kazao sam sebi u Parizu: Dosta je sad Luvra, dosta klanjanja drugima. Od sutra počinjem da govorim svojim jezikom i stvaram svojim slikarstvom. Zbogom Luvr

Posle devet godina Milan Konjović iz francuske prestonice stiže u rodni Sombor. Vraća se sa „novim umetničkim odelom“. Slede izložbe u Paviljonu Cveta Zuzorić (Beograd, 1932) i Galeriji Urlih (Zagreb, 1933). Tu se menja Konjovićeva koloristička gama. Slike iz ovog perioda znatno su zrelije, koloristički bogatije i na njima dominira sa svom snagom odnos komplemetarnih boja. Ovo razdoblje, od 1933. do 1941, pripada takozvanoj crvenoj fazi, gde se mešaju koloriti Vojvodine, Cavtata, Mlina i Dubrovnika.

Ratne godine i slikarevo zatočeništvo u logoru Osnabrik 1942. zaustaviće ruku slikara. Dela iz ovog perioda, suzdržanog kolorita sivo mrkih tonova, odraz su Konjovićevog raspoloženja i neposrednog doživljaja stvarnosti. Celokupan ratni i posleratni period obeležio je slikarevu sivu fazu, koja je trajala sve do 1952.

Kad sam u petak, 5. aprila, mobilisan, odmah sam se javio u Kamenicu. Već u nedelju ujutro Beograd je bio bombardovan. A mi smo iz Kamenice krenuli prema Beogradu. Tako nas je u lutanju, u tumaranju, zatekla kapitulacija, pa su nas Nemci zarobili. (…) Jednog dana, uvagonirani u marvene vagone, gladni i žedni, tako da nismo mogli ni stajati ni ležati – po pedeset i više slagano je u jedan vagon – krenuli smo u zarobljeništvo u logor. (…) Kad smo stigli u Osnabrik, odmah je izvršena prozivka. I, kad sam ja došao na red, priđe meni jedan vojnik, u nemačkoj uniformi, koji progovori srpski i upita me da li sam kakav rođak Miti Konjoviću, direktoru fabrike Ikarus. Kad sam mu rekao da jesam, on mi onda kaže da je radio kod gazda Mite, i da će on voditi brigu o meni. (…) U tom ratu, kao i prošlom, i u svim sličnim situacijama, ja sam najčešće bio fatalista. Uvek sam se prepuštao. Kako stvari dolaze, tako i neka nestanu.

Za Konjovića su 1950-e godine predstavljale povratak njegovom strasnom i dinamičnom slikarstvu. Eksperimentiše sa kompozicijom, bojom i formom, u potrazi za novim slikarskim izazovom. Odnos prema predmetu na slikama postaje primarna preokupacija. Sliku oslobađa svih suvišnih detalja: stilizuje i transponuje formu, svodeći je na dve dimenzije sa čistim bojenim površinama koje oivičuje crnim konturama. Jedan od značajnijih slika iz tog perioda je Natur Morte, koju je sam Konjović označio – međašem. Nova etapa u njegovom stvaralaštvu koja je završena 1985, nagoveštava napuštanje predmetnosti, i transponovanja izvornog oblika u novu formu, gde viđeno postaje samo podsticaj za likovni izraz. Posle 1985. nastaje pozni period bele ili vizantijske faze, koja je trajala do 1990. godine, kad je nastalo trideset slika (Beli anđeo, Blagovesti…) i više od dvadeset drugih.

Sombor je moj koren, moja tema, moj slikarski doživljaj. Ja se u njemu sasvim dobro osećam, mada bi, u Parizu, bilo lepše živeti. Ali, za umetnika je najvažnije ona sredina u kojoj stvara, u kojoj umetnički živi. Ja idem ulicom i svaki put je, na svoj način, nanovo doživim. Mene inspiriše ovaj pejzaž, ovaj grad, ovi ljudi. U Beograd odem pokatkad, koliko da vidim ko šta radi, sa prijateljima malo da se nađem, da porazgovaram. Sretnem ih u Mažestiku, sede tamo pozavađeni jedni sa drugima. Ja oblećem od tabora do tabora, neugodno mi, neshvatljivo mi… I, vratim se – svom gradu, svojim platnima.

Trostruki akademik

Milan Konjović rođen je 28. januara 1898. godine. Umro je u rodnom Somboru 20. oktobra 1993. O njegovom radu objavljeno je dvanaest monografija i više različitih tekstopisačkih formi. Trostruki je akademik: SANU, JAZU, VANU. Imao je, kako pedantni hroničari navode, 247 samostalnih i više od pet stotina kolektivnih izložbi, na kojima je viđeno upola manje od 6.000 autorskih slika. Galeriji u Somboru, koja nosi njegovo ime, i koja je otvorena 10. septembra 1966, poklonio je 1.060 svojih ostvarenja, slika, crteža, pastela, tapiserija, tempera i akvarela.

izvor:danas.rs

AK Apatin završio je pripreme za početak sjajne atletske manifestacije u Apatinu – 25. Apatinski dunavski polumaraton, koji je zakazan za nedelju, 17. oktobar, sa startom i ciljem u ambijentu Specijalne bolnice za rehabilitaciju “Junaković”. Manifestacija će se realizovati u skladu sa epidemiološkom situacijom, u potpunosti na otvorenom prostoru, a za koju je pristiglo više stotina prijava takmičara i takmičarki iz Rusije, Velike Britanije, Nemačke, Italije, Mađarske, Severne Makedonije, Crne Gore, BiH, Hrvatske i Srbije.

U okviru ovog velikog sportskog događaja, koji ima sportsko-zabavno-humanitarni karakter, biće održane trke na 21 kilometar i 097 metara, LIDL trka zdravlja na 10 kilometara, štafetna trka u okviru trke na 10 kilometara (2×5 kilometara), humanitarna trka „Trka za srećnije detinjstvo“, u saradnji sa Crvenim krstom Apatin, u kojoj će nastupiti deca na 200, 300 i 400 metara i gde će svi učesnici dobiti medalje.

Start polumaratonske trke na 21,097 km, start trke zdravlja na 10 km, čiji je generalni pokrovitelj kompanija LIDL, i štafetne trke je u 11,00 časova, dok je start dečijih humanitarnih trka u 11,05 časova.

Proglašenje najboljih biće upriličeno na bini, u zoni starta i cilja. Staza je ravna i sertifikovana od strane oficijelnog merioca, svaki kilometar u polumaratonskoj trci biće obeležen, za trkače će biti pripremljen veliki broj okrepnih stanica duž staze i u cilju. Polumaratonci trče dva kruga 5,3 km i 15,8 km, dok će trkači na 10 kilometara trčati dva kruga 5,3 km i 4,7 km.

Rekord staze na 21 kilometar i 097 metara drže takmičari iz Turske, Demir Medeni sa rezultatom 1 sat 6 minuta i 55 sekundi u muškoj i Bujukbezgin Burku 1 sat 17 minuta i 51 sekundi u ženskoj konkurenciji, rezutati ostvareni pre tri godine na 10. Prvenstvu Balkana za seniore i seniorke, čiji je Apatin bio domaćin.

Prijavni centar, start i cilj nalaze se ispred glavnog ulaza u Banju Junaković. Startni brojevi se preuzimaju u prijavnom centru, danas, 16. oktobra, od 16.00 do 18.00 časova i na dan trke, 17. oktobra, od 07.30 do 10.15 časova. Prijave za dečije trke biće u prijemnom centru u Banji Junaković od 10.00 do 10.30 časova.

Tokom realizacije događaja biće upriličen bogat kulturno-zabavni program u zoni starta i cilja u Banji Junaković, gde će trkače zabavljati mažoretkinje iz Apatina i Sonte, te tamburaški orkestar „Dunavski biseri“, dok će za atmosferu na stazi biti zaduženi apatinska rok grupa „Prljavi romeo“, di džej Aleksandar Mirić i drugi.

I ove godine, manifestacija ima humanitarni karakter, jer će tokom vikenda zajedno sa organizacijom Plućna hipertenzija Srbija biti sprovedena humanitarna akcija podizanja svesti u javnosti o plućnoj hipertenziji pod motom „Ostani bez daha za plućnu hipertenziju“. Takođe će se realizovati dosta humanitarnih akcija koje su pokrenuli sami trkači u kojima će prodajom svojih polumaratonskih kilometara prikupiti sredstva za pomoć bolesnima.

Povodom jubilarnog izdanja Apatinskog dunavskog polumaratona, tehnički organizator, Atletski klub Apatin, je u saradnji sa Poštom Srbije iz uz podršku Željka Popovića, filateliste iz Apatina, upriličio personalizovanu poštansku marku, koja je izadata u ograničenoj seriji.

Treba istaći da je Apatinski dunavski polumaraton jedna od najstarijih manifestacija u Apatinu, koja se u kontinuitetu realizije u našem gradu, i da je njegovo prvo izdanje bilo 7. jula 1995. godine, kada je nastupilo 66 takmičara, a pobednici su bili Goran Raičević i Suzana Ćirić. Trka je ujedno bila polazna tačka u kasnijem formiranju prvog zvaničnog atletskog kluba u Apatinu, koji je formiran 29. aprila 2001. godine i koji ove godine proslavlja 20 godina postojanja.

Tehnički organizator je AK Apatin, uz podršku opštine Apatin, Turističke organizacije i Sportskog saveza. Generalni pokrovitelj trke zdravlja je kompanija LIDL, zlatni pokrovitelj manifestacije je kompanija Venera Bajk Subotica, dok su partneri koji su pružili podršku realizacij Info tim Garmin Srbija koji je za pobednike u polumaratonu obezbedio dva Garmi sata. Oficijelni auto trke je obezbedila kompanija Stojanov auto Novi Sad, Organizacija Plućna hipertenzija Srbija, Kolačić sreće Beograd, Tref sport, Konsultantska kuća WM Equity Partners, 2. Maj Apatin, Una Apatin, Skaut Frulja, JKP Naš dom Apatin, MZ Kupusina, Svečana sala Čović, Crveni krst Apatina i Sombora, ARK Somaraton Sombor, Mažoretkinje iz Apatina i Sonte.

Za bezbednost učesnika, pored pripadnika MUP-a, biće zadužena Agencija Anakonda iz Sombora. Za zdravlje trkača biće zadužena medicinska služba iz Doma zdravlja Apatin. Suđenje na takmičenju sprovešće Zbor atletskih sudija Sremske Mitrovice. Specijalna bolnica za rehabilitaciju “Junaković” ustupila je svoje dostupne kapacitete za realizaciju manifestacije.
G. Č.

izvor:025info.rs

Multimedijalni umetnik iz Apatina, Milan Zulić, iako nenametljivo, godinama unazad osvaja srca publike širom sveta. Pre nešto više od godinu dana preselio se u Švajcarsku, gde trenutno stvara i izlaže svoje radove na gotovo svim kontinentima.

– Meni se sve ove izložbe i gradovi dešavaju po prirodi stvari, sve je ovo prirodan tok mog puta kojim se krećem i na kojem vidim beskonačne mogućnosti kreativnog izražavanja u svemu što me okružuje. Izložba u Njujorku je danas. Biće prikazana na čuvenom Menhetnu i to je treći put da se moji radovi pojavljuju tamo, saznajemo od Zulića.

Kada je Njujork u pitanju, već za nepunih mesec dana radovi našeg sjajnog umetnika biće prikazani i na izložbi The Nomadic Contemporary, a posle izložbi u Barseloni, Beogradu, Kelnu, Kubi i Njujorku, čekaju ga izložbe u Marselju, Majamiju, Buenos Airesu, Venecueli, Kolumbiji, Novom Zelandu, Holandiji, a tu je i Rim na kom se pojavljuje sa svojim radom pod nazivom “Val”, koji će premijerno biti prikazan na umetničkom događaju “Rome Art Week”. Takođe, Milana Zulića 29. oktobra očekuju tri izložbe na Kipru i jedna u Milanu 14. novembra.

– Zbog trenutne epidemiološke situacije, galerije ne obezbeđuju put i smeštaj selektovanim umetnicima, ali mi to u svakom slučaju ostavlja više prostora za stvaranje novih dela, skromno je rekao Zulić, koji sledeće godine obeležava značajan jubilej, punih trideset godina od prve izložbe. Mi mu od srca čestitamo i želimo mu još mnogo uspeha u njegovoj umetničkoj karijeri.

U okviru inicijative pod nazivom „Prvi korak ka čistijoj i otpornijoj lokalnoj zajednici“ koju sprovodi Fondacija Gimnazije „Veljko Petrović“, u partnerstvu sa Udruženjem „Humanizacija“ i Gradom Somborom, a uz pokroviteljstvo Nemačke organizacije za međunarodnu saradnju GIZ, u petak, 15. oktobra, u somborskoj Gimnaziji održana je prva radionica pod nazivom „Zeleni čas“.

Tokom radionice učenici ove škole upoznati su sa konkretnim primerima, mogućnostima, načinima i vrstama reciklaže koji se sprovode u Somboru i okolini, kao i sa udruženjima koja na različite načine deluju u cilju zaštite životne sredine. Plan je da se „Zeleni čas“ održi u svim srednjim školama na teritoriji Grada Sombora.

Ispred lokalne samouprave sa učenicima je na temu saradnje Grada Sombora sa predstavnicima civilnog društva i uključivanja građana u različite projekte zaštite životne sredine razgovarao pomoćnik gradonačelnika za oblast urbanizma i zaštite životne sredine Siniša Borota.

Inicijativa „Prvi korak ka čistijoj i otpornijoj lokalnoj zajednici“ sprovodi se u okviru projekta „Reforma javnih finansija – Agenda 2030“ koji podržavaju vlade Švajcarske i Nemačke, a implementira GIZ.

U Somboru je u petak, povodom obeležavanja Međunarodnog dana slepih – 15. oktobra, održana Svečana akademija u organizaciji Udruženja slepih Sombor koje je ovom prilikom proslavilo 70 godina postojanja. Ovo je ujedno bila i centralna proslava 75 godina rada Saveza sleph Srbije i 50 godina postojanja najveće biblioteke za slepe na Balkanu „Dr Milan Budimir“.

Prisutne je ispred Grada Sombora pozdravio gradonačelnik Antonio Ratković, čestitavši veliki jubilej 70 godina postojanja Somborskom udruženju i zahvalivši im se na veoma aktivnom učešću u različitim manifestacijama i aktivnostima koje se organizuju u gradu.

Predsednik Udruženja slepih Sombor Slobodan Slavujević ovom prilikom zahvalio se prijateljima Udruženja koji su pomagali i bili podrška tokom svih ovih 70 godina, a predsednik Saveza slepih Srbije Milan Stošić rekao je da je Sombor grad koji je svojom podrškom uspeo da organizaciju slepih u Somboru svrsta u red najuspešnijih organizacija u Savezu slepih Srbije i da je ovo udruženje primer drugima zbog načina na koji se ovde radi, entuzijazma koji se ovde može sresti, kao i ljudske solidarnosti.

Proslava je protekla uz bogat kulturno-umetnički program, proglašeni su pobednici literarnog i likovnog konkursa na temu „Život sa belim štapom“, a dodeljene su i zahvalnice prijateljima Udruženja slepih Sombor.

 U Somboru je u petak, povodom obeležavanja Međunarodnog dana slepih – 15. oktobra, održana Svečana akademija u organizaciji Udruženja slepih Sombor koje je ovom prilikom proslavilo 70 godina postojanja. Ovo je ujedno bila i centralna proslava 75 godina rada Saveza sleph Srbije i 50 godina postojanja najveće biblioteke za slepe na Balkanu „Dr Milan Budimir“.

Prisutne je ispred Grada Sombora pozdravio gradonačelnik Antonio Ratković, čestitavši veliki jubilej 70 godina postojanja Somborskom udruženju i zahvalivši im se na veoma aktivnom učešću u različitim manifestacijama i aktivnostima koje se organizuju u gradu.

Predsednik Udruženja slepih Sombor Slobodan Slavujević ovom prilikom zahvalio se prijateljima Udruženja koji su pomagali i bili podrška tokom svih ovih 70 godina, a predsednik Saveza slepih Srbije Milan Stošić rekao je da je Sombor grad koji je svojom podrškom uspeo da organizaciju slepih u Somboru svrsta u red najuspešnijih organizacija u Savezu slepih Srbije i da je ovo udruženje primer drugima zbog načina na koji se ovde radi, entuzijazma koji se ovde može sresti, kao i ljudske solidarnosti.

Proslava je protekla uz bogat kulturno-umetnički program, proglašeni su pobednici literarnog i likovnog konkursa na temu „Život sa belim štapom“, a dodeljene su i zahvalnice prijateljima Udruženja slepih Sombor.

SOMBOR: Kada je javno mnjenje i „slava“ u pitanju, ono što je Piter Dinklidž, u ulozi Tiriona Lanistera, junaka sage „Igra prestola“, za celu planetu, to je u Srbiji Milan Grahovac, rođeni Somborac.

Svojevremeno je bio sportski heroj nacije kao pobednik i „srebrni“ sa Svetskog prvenstva malih ljudi, a, budući i sam oboleo od ahondroplazije, jedan je od najprominentnijih Srba koji čine sve da bi se osobama sa invaliditetom, pogotovo osobama niskog rasta koji se politički korektno nazivaju mali ljudi, poboljšali uslovi i kvalitet života. Tako je, zahvaljujući upornosti, jedan od njegovih projekata, otvaranje kancelarije u kojoj će se organizovati mnoštvo radionica, akcija i razgovora i koja će predstavljati centar za sve osobe sa invaliditetom, uz mogućnost zaposlenja, doživeo svoju realizaciju.

- Prostorije smo od grada dobili pre godinu dana i želimo da napravimo jedan inkluzivni centar za sve osobe sa invaliditetom, ne samo za osobe izrazito niskog rasta. Naša zamisao je, ukoliko dobijemo neka značajnija finansijska sredstva, da pokrenemo socijalno preduzetništvo, u vidu kafića u kojem će raditi osobe sa invaliditetom – planovi su Milana, koji je ujedno i predsednik Udruženja „Pokret malih ljudi Srbije“, koje se bavi unapređenjem položaja osoba obolelih od ahondroplazije i drugih koštanih displazija. Kako Grahovac navodi, danas u svetu postoji preko 400 koštanih displazija, a sve spadaju u grupu retkih bolesti.

- Pre svega radimo na širenju svesti, da ljudi saznaju šta je to ahondroplazija, pošto postoje velike predrasude i stereotipi u vezi osoba obolelih od ahondroplazije, s obzirom na to da je njihova glavna karakteristika to što su oboleli od ove vrste bolesti osobe izrazito niskog rasta, pa su, pogotovo tokom razvoja kinematografije, predstavljeni kao nekakvi klovnovi, dvorske lude i slično - naglašava Grahovac.

Gotovo sve projekte koje Milanovo udruženje realizuje podržavaju razne ustanove i pojedinci, a prema njegovim rečima, veliku podršku im pruža i sam grad Sombor.

- Pokret malih ljudi Srbije ima odličnu saradnju sa gradom, koji je prepoznao naše aktivnosti i svake godine podržava projekte „Pokreta malih ljudi Srbije“, a pogotovo projekte vezane za obeležavanje Svetskog dana osoba izrazito niskog rasta, koji se obeležava tokom oktobra – pun je Milan Grahovac hvale za razumevanje koje pokazuje njegov rodni grad za učešće u rešavanju brojnih problema koje imaju ne samo mali ljudi, već sve osobe sa invaliditetom. 

izvor:dnevnik.rs

Radovi na izgradnji kolovoza u ulici Georgi Dimitrova u Somboru, privedeni su kraju. Višegodišnji problem nedostatka trotoara takođe je rešen, a uređena je i staza do Velikog katoličkog groblja. Na licu mesta razgovarali smo sa gradonačelnikom Sombora, Antoniom Ratkovićem, koji nam je dao više informacija kako o samim radovima, tako i o njihovoj važnosti.

“Kompletno je presvučen deo od ulice Matije Gupca do Velikog katoličkog groblja. Ono što je najbitnije, urađeno je 200m pešačke staze, s obzirom da se ovde nalazi i vrtić i da je veliki problem bio to što su deca do vrtića dolazili kolovozom u ovoj ulici. Svakako da je urađena i horizontalna i vertikalna signalizacija, i veoma je bitno za sve nas, i sa aspekta bezbednosti saobraćaja, što smo uspeli da rekonstruišemo ovu ulicu”, istakao je gradonačelnik.

Ratković je dodao i da će lokalna samouprava nastaviti da radi na uređenju ulica, kako u samom gradu Somboru, tako i u drugim naseljenim mestima na teritoriji Grada, a sve u cilju što boljih uslova za život i svakodnevno funkcionisanje svih građana.

izvor:025info.rs

Mesna zajednica „Kolut“ je sredstva za tekuća ulaganja, koja dobija od lokalne samouprave, ove godine uložila u rekonstrukciju sale podrumskog prostora zgrade Mesne zajednice. Izvršeni su keramički, molerski i drugi investicioni radovi, a nabavljena je i podloga koja pogoduje održavanju različitih fizičkih aktivnosti, čime je omogućeno da se u ovoj sali u buduće održavaju različiti vidovi sportske rekreacije.

Početak rada sale ozvaničen je danas u prisustvu gradonačelnika Sombora Antonia Ratkovića i članova saveta Mesne zajednice, uz prigodan program koji su pripremili učenici Osnovne škole „Ognjen Prica“. Osnovna škola iz Koluta biće i prvi korisnik ovog prostora u kom će se održavati časovi fizičkog vaspitanja.

„Naš sledeći zajednički korak je da rešimo problem grejanja u ovoj sali, da tokom zimskog perioda ova sala može da se koristi. Znamo svi da je veliki problem bio u Osnovnoj školi Ognjen Prica, s obzirom da nisu imali salu i da je ovo jedno od rešenja koje je realizovano zahvaljujući izvanrednoj saradnji direktorice i Saveta mesne zajednice, a mi kao grad svakako da ćemo dati podršku i da u narednim koracima još više uredimo ovaj prostor“ rekao je graadonačelnik.

Marija Delić, direktorica škole „Ognjen Prica“ se zahvalila gradu i svim institucijama koje su pomogle da se ovaj prostor uredi. „Školi će ovo biti od velikog značaja, s obzirom da nemamo uopšte fiskulturnu salu, pa želimo da ovaj prostor iskoristimo za realizaciju časova fizičkog vaspitanja“ kazala je Delić.

Marko Erceg, predsednik Saveta Mesne zajednice „Kolut“ istakao je da je cilj bio da se deci, omladini i svim sugrađanima obezbedi prostor za održavanje sportsko-rekreativnih aktivnosti.

Rekreativna sala dostupna je svim zainteresovanim meštanima i udruženjima, a o terminima korišćenja treba da se dogovore sa Mesnom zajednicom „Kolut“.

Povodom obeležavanja Međunarodnog dana žena u ruralnim područjima – 15. oktobra, LAG „Panonski fijaker“ organizovao je, u Gradini, svečanu dodelu ugovora u okviru projekta „Ako može ona, mogu i ja“.

Kroz projekat je, putem Javnog poziva za dodelu bespovratnih sredstava pravnim licima, preduzetnicama, udruženjima koje zastupaju žene na teritoriji lokalnih samouprava Sombor i Apatin za subvencionisanje nabavke mašina/opreme, softvera ili sticanja nematerijlane imovine u 2021. godini, podržano 10 organizacija sa po 40.000,00 dinara.

Projekat„Ako može ona, mogu i ja“ finansiran je od strane Ministarstva za brigu o porodici i demografiju, u partnerstvu sa lokalnom samoupravnom Grada Sombora.

Svečanoj dodeli ugovora prisustvovali su i članovi Gradskog veća Srđan Savić i Antonija Nađ Kosanović.

U Somboru su, pre šest dana, osvanuli huškački plakati sa fotografijama i podacima Somboraca koji su izdavali smeštaj migrantima. N1 je, iz Osnovnog javnog Tužilaštva u Somboru, dobila informaciju - da Tužilaštvo postupa po dva izveštaja policijske uprave, i da će u narednom periodu preduzeti sve zakonom propisane radnje kako bi se donela odluka o daljim postupcima.

Grad na krajnjem severozapadu zemlje, tek nekoliko desetina kilometara udaljen od granice koja ove ljude deli od njihovog evropskog sna. Već godinama ovde ih je na stotine, ponekad i na hiljade. Na desetine je i Somboraca koji su im nudili krov nad glavom.

Siniša Ševo, vlasnik malog legalnog hostela, jedan od onih čija je fotografija, nalik poternici, osvanula na plakatima širom grada. Fotografije podeljene i na društvenim mrežama, izazvale su lavinu poruka mržnje – poziva na linč, proterivanje i vešanje.

„Osećaj je odvratan, evo ježim se i sad, pogotovo sad nakon toliko dana, puno je vremena, kad se ovako nešto dešava onda dan dugo traje“, kaže Ševo za N1.

„I osećaj je nekako sve gorči, jer pre svega nemamo nikakvu zvaničnu potvrdu nadležnih odnosno Tužilaštva u Somboru da li je zaista pokrenut postupak protiv tih počinioca“, dodaje on.

Počinioci, pripadnici ekstremno desničarske narodne patrole, se i ne kriju – samo dan nakon što su grad oblepili plakatima, organizovali su i protest.

„Pa da, na inicijativu kolega iz raznih gradova u Srbiji stavljeno je to da se polepe neki momci koji nažalost zarađuju na tuđoj nesreći, nisu to svi, još uvek čekamo da se provere informacije“, navodi jedan pripadnik Narodne patrole u snimku koji je osvanuo na društvenim mrežama.

Fotografija Gorana Bojanića, vlasnika hostela u naselju Šikara, nedaleko od izbegličkog prihvatnog centra nije osvanula nigde. I taj, kao i ostali smeštaji u gradu, za izbeglice je zatvoren već nedeljama.

„Nama je i otvoreno rečeno ‘ljudi, ne možete to raditi’ od strane Sekretarijata unutrašnjih poslova, i mi to konkretno sad i ne radimo. Čekamo da li će se naći neko rešenje, ako će se naći mi ih puštamo, ako se ne nađe, ja lično govorim za sebe, ja ih pustiti neću u smeštaj“, poručuje Bojanić.

Na stotine njih sada je ostalo na ulici, većina baš u Šikari, nedaleko od prihvatnog centra čiji kapaciteti su popunjeni.

„Tim ljudima nikome nije u interesu da ostaju u Somboru i Srbiji. Mi smo za njih tranzit oni bi najviše voleli da nisu ovde ni došli da su prošli“, ističe Bojanić.

Tamo gde su krenuli, ne stiže sa pasošem. Nešto lakše je onima koji imaju za tarifu krijumčara. Za ostale, jedina opcija je „Gejm“ – kako sami nazivaju pokušaj ilegalnog prelaska granice.

Šanse za uspeh su mininalne, a strah od surovosti granične policije, ne sprečava ih da pokušavaju iznova. Sada, zbog nejasnog zakonodavstva, vrata privatnih smeštaja u Somboru za njih su zatvorena. Na stotine njih, prinuđeno je da dane provodi na otvorenom. A dani su sve hladniji.

izvor:rs.n1info.com