Kojekakvi analitičari često vole da izvode paralele srpskog društva, ekonomije i nauke sa onim zapadne Evrope ili Amerike, često bivajući (previše) kritični, pošto retko koji uzima u obzir istorijski zaostatak koji je naš narod beležio u periodima industrijskih revolucija, što zbog činjenice da smo tada potpadali pod, tehnološki zaostalu, istočnu despotiju, ili smo se netom oslobođeni sami bavili balkanskim „pucanjem i pevanjem“.
Izuzetak od tog pravila su donekle bili krajevi „iz preka“, odnosno severno od Save i Dunava, koji su baštinili tehnološki i napredak svake druge vrste koji je beležen u tada moćnom Austrougarskom carstvu, pa je tako jedan od relikta koji bi mogli više nego jasno da demonstriraju tu dramatičnu ekonomsku razliku činjenica da su u Bezdanu, onkraj Sombora, počeli da lupkaju razboji sistema „Žakar“ kao preteče automatizacije i računara, dok su po gradovima u Srbiji još uvek sedele vojne jedinice Osmanskog carstva.
Razboje sistema „Žakar“ doneo je 1871. godine na jug tadašnje Ugarske, u Češkoj školovan, majstor Janoš Šmit, kako bi unapredio ionako razvijenu, ali zastarelu, tekstilnu indsutriju u Bezdanu zasnovanu pre svega na tkanju tada uobičajene kudelјne pređe. U početku su razboji bili smešteni po kućama samih tkača, kojih je u ovom selu još za vreme elibertacije Sombora 1749.godine bilo čak 15, da bi od Velikog rata bila formirana kompanija „Novitet“ u kojoj su na jednom mestu sa dvadesetak razboja silazile predivne damastne tkanine, kojima se i danas dive oni koji cene kvalitet. Prema knjigama starostavnim majstor-Janoš je zatražio i dobio pomoć od tadašnje države, Austrougarske, koja je neodolјivo podsećala na današnje podsticajne mere (ako se drugačije ne odluči) kandidata za ulazak u EU, Srbije. Naime, na pomoć imperijalne državne kase Janoš Šmit je mogao da računa samo pod uslovom da obuči i zaposli još pet bezdanskih majstora-tkača, što je ovaj, u skladu sa preuzetim obavezama i učinio.
Godine, decenije i vekovi su prolazili, a u Bezdanu su Žakarovi razboji lupkali, stolnjacima, salvetama i postelјinom opremajući ne samo dvorove i rezidencije, već i domove imućnijih građana ovog dela Evrope. Kako sada stvari stoje, tkačnica svilenog damasta „Novitet“ u Bezdanu, koja je od 2013. godine u vlasništvu Somboraca Jelene i Ranka Petkovića jedina je evropska zaista aktivna firma ovakve fele, dok su razboji, vršnjaci bezdanskih, odavno u ropotarnicama istorije, pošto originalni drveni razboji sistema „Žakar“, postoje još samo u Francuskoj, ali i Egiptu kao zemlјi sa najkvalitetnijim pamukom, koji, pored svile kao potke, služi kao osnova pravog damasta. Ipak, razlika između ovih i bezdanski se ogleda u tome što ti razboji odavno nisu u funkciji, odnosno stoje u muzejima pri nekim modernim fabrikama industrijskog damasta. U svetlu tog podatka, još je živa priča o zaprepaštenju stranih ambasadora akreditovanih u Srbiji kada su videli da bezdanski razboji ne služe „za pokazivanje“ i puku demonstraciju nekadašnje tehnologije, već je svih 18 bezdanskih preteča CNC mašina na lјudski pogon u više nego dobrom stanju i pogonu. Do koje mere je išla diplomatksa neverica govori i dobronamernost jednog od diplomata koji je nakon obilaska pogona današnjeg „Novog Noviteta“, zahvalio radnicima-tkačima i posavetovao ih da sada mogu da predahnu, odnosno prestanu sa demonstracijom, očigledno ne shvatajući da se radi o potpuno funkcionalnom pogonu koji ne služi za puko „pokazivanje“ turistima.
Mada privatizovan, “Novi Novitet” uporno i tvrdoglavo ne menja ručni način proizvodnje prelepe tkanine, jer su Bezdanci duboko uvereni da, ako se upuste u trku sa odavno automatizovanim sličnim firmama, mogu slobodno da „stave klјuč u bravu“. Kineska hiper produkcija bi im odavno došla glave, kao uostalom većem delu evropske tekstilne industrije. Ovako, prave mušterije prepoznaju kvalitet nepogrešivog ručnog rada, jer mašini ništa lakše već da pokida svilen konac na razbojima od kojih su najstariji u radionici iz 1871. godine i još služe dobro. Da nije jednostavno na njima raditi govori i to što novi radnici ne mogu dobrih šest meseci ni da sednu za razboj, jer za ovakvu „rabotu” ne postoji škola, već se tajne zanata „skidaju” sedeći kraj starijih i iskusnih majstora. Dok osamnaest razboja lupka, a majstori poskakuju sa svojih klupa ne bi li „složili” bezbroj niti silom taman takvom kakva neće prekinuti svilenu osnovu, ali ni damast neće ostaviti „nedorečenim”, u Novitetu objašnjavaju da sirovinu nabavlјaju iz inostranstva, ali i od domaćih svilara. Sve se pravi za unapred poznatog kupca koji ne može da kupi robu „za juče”. Nјegovo veličanstvo kupac sam bira dezen, boju, veličinu „mustru”…Onda i ne čudi da stolnjaci, salvete, postelјina, a od nedavno i svilene damast „krpare” i damastni mebl-štof pronalaze svoj put do elitnih hotela i rezidencija.
Preteča kompjutera
Srce sistema koji je još 1804. godine patentirao Žozef Mari Žakar, oslanjajući se na gotovo jedan vek starije inovacije svojih francuskih zemlјaka Bazila Bušona, Žana Falkona i Žaka Vakansoa, predstavlјa dugačak niz povezanih bušenih kartonskih kartica, čija perforacija određuje i šaru koja se tka. Razboj se pogoni isklјučivo nogama (preko pedale) i rukama samog tkača, koji pri radu doslovno poskakuje sa drvene klupe na kojoj sedi ispred razboja. Upravo ovaj sistem bušenih kartica je kasnije poslužio engleskom matematičaru Čarlsu Bebidžu da napravi prvu „analitičku mašinu“ i time stekne neumrlu slavu oca kompjutera.
Izvor: dnevnik.rs
