Nisu samo muškarci oblikovali mračne stranice istorije okrutnosti - jedna žena izranja kao centralna figura, uprkos svojoj naoko krhkoj pojavi.
Eržebet Batori (1560. - 1614.) ostavlja zastrašujući trag, iako je prošlo više od četiri veka od njenog vremena. Njeni nadimci, poput "Ledi Drakula" i "Krvava grofica", sami po sebi otkrivaju strašne čine koje je izvršila. U savremenom kontekstu, ona bi bila označena kao serijski ubica.
Tokom perioda od 1590. do 1610. godine, ova žena visoke staleži i izopačenih sklonosti odgovorna je za gubitak života stotina mladih devojaka, neke lično, a druge uz pomoć svojih saradnika. Neki izvori čak spominju brojku od 650 žrtava poremećene grofice, izveštava Povjest.hr.
Eržebet je bila kćerka barona Jurja VI Batorija i baronice Ane, odrasla u uglednoj porodici u istočnoj Ugarskoj. Njeno poreklo ju je povezalo sa mnogim bogatim ličnostima tog doba, od kardinala do poljskog kralja Stjepana.
Da joj nisu “sve ovce na broju”, postalo je jasno još kad je bila devojčica. Patila je od nesanice, imala nekontrolisane izlive besa, a navodno je bolovala i od neke vrste padavice. Zaključivši da je devojčica previše zahtevna, majka ju je ćušnula na brigu dadilji. Ova, neuka i bogobojazna žena, imala je najbolje moguće namere, ali vaspitni model koji je primenjivala - dopustiti detetu da radi šta hoće i ispunjavati mu svaku želju - pokazao se tragično promašenim.
Kako je odrastala, razmažena Eržebet se razvila u punokrvnu nasilnicu, a služavke su u njenom porodičnom dvoru bile u strahu, pa su joj se sklanjale sa puta.
Možda je sadističku prirodu nasledila od oca, prema nekim pričama koje kruže. Kaže se da je on na okrutan način kaznio Roma optuženog za krađu: nesrećnika su ušili u rašireni stomak konja, ostavljajući ga da umire od gladi i žeđi.
Mlada Eržebet bila je svedok ovog jezivog događaja, mirno posmatrajući sa strane. Sudbina nesrećnog čoveka nije joj izazvala nikakvu empatiju, naprotiv, u njenom umu se rodila ideja da može postupati kako god želi sa ljudima koji nisu plemićkog porekla.
Njene mračne osobine nisu je sprečile da uživa u ljubavnom životu - bila je bogata plemkinja, inteligentna i obrazovana (vladala je grčkim, latinskim i nemačkim jezikom), kao i jedna od najlepših žena u zemlji!
Već sa deset godina obećana je grofu Ferencu Nadašdiju. Venčali su se nedugo nakon njenog petnaestog rođendana, a čini se da je pristupila braku s velikim entuzijazmom, žudeći za avanturom i uzbuđenjem. Iako veoma mlada, pokazala je svoj čelični karakter - odbijajući da uzme suprugovo prezime jer je njena porodica bila uglednija, nesumnjivo je zadržala svoje prezime.
Na svadbi, skoro pet hiljada gostiju uživalo je u biranim jelima i vinima, dok je mlada plesala poput vrtoglave dervišice, uvek sa osmehom na licu. Bila je presrećna jer je "skromni" poklon koji je dobila od muža bio grandiozni dvorac Čachtice (mađ. Csejte), smešten u današnjoj Slovačkoj, uz sedamnaest sela kao dodatak.
Godine 1578., grof Ferenc Nadašdi-Batori postaje zapovednik mađarskih trupa, koje je poveo u rat protiv Otomanskog carstva. Bio je to početak njegove uspešne vojne karijere, tokom koje je zaradio nadimak “Crni junak”. Većinu vremena je provodio na ratištu, a kad god bi se vratio kući, radio je na prokreaciji: Eržebet mu je rodila dva sina i tri ćerke. Decu je, baš kao što su to učinili njeni roditelji, poverila na brigu dadiljama. U suprugovoj odsutnosti, pokazala se vrlo spretnom u upravljanju posedima, pa čak i rešavanju pravnih pitanja.
Dok je njen muž sekao glave neprijatelja, grofica se upustila u ljubavnu vezu s lepim slugom Torkom, koji ju je navodno upoznao s okultnom literaturom i praksama. Patološki tašta, sate i sate je provodila pred ogledalom, ulepšavajući se za mladog ljubavnika. Ove sve stavke, čitanje mračnih knjiga i želja za zadržavanjem mladolikog izgleda, pokazat će se presudnima u formiranju njene psihopatološke ličnosti. Drčna i borbena, u životu se bojala samo jednog: starenja. Kako bi zaustavila ovaj prirodni proces, naučila je iz svojih knjiga, trebala se okupati u svežoj krvi mladih devojaka, po mogućnosti devica. Nakon suprugove smrti, ništa više nije stajalo na putu njenoj opsesiji. Opredelila se za žrtve niskog roda, koje neće nikome nedostajati - vlastite sluškinje.
Uz pomoć ljubavnika, vremešnog domara i dve lokalne žene koje su mnogi smatrali vešticama, upustila se u krvavu odiseju. Nije se zadovoljila time da žrtve, koje je nazivala “mesom” i mamila ih u dvorac pričama o dobro plaćenom poslu, jednostavno ubije - pre nego što bi iscedila njihovu krv u veliki kotao, mučila ih je satima, katkad i danima. Sekla je njihova lica britvom, odgrizala im komade mesa, a posebno je uživala kad bi im među nožne prste stavila slamu i zapalila je: njihovo bacakanje u agoniji nazivala je “plesom”.
Katkad, kad joj se žurilo, jednostavno bi ih žive zapalila bakljom. Na repertoaru joj je bilo i bičevanje, drobljenje kostiju toljagom, zamrzavanje u snegu, čupanje noktiju i zabijanje eksera ispod istih. Navodno je čak uspela nabaviti gvozdenu devicu, omiljeni instrument srednjovjekovnih inkvizitora. Reč je o metalnom sarkofagu ljudskog obličja i veličine, ispunjenom oštrim šiljcima: onaj koga bi zatvorili u tu napravu umirao je u najgorim mukama, krvareći iz bezbrojnih rana!
Priče o onome što se događa u dvorcu šaptom su se širile krajem ali, zbog grofičina položaja i imanja, pune dve decenije niko se nije usudio da reaguje. Tek kad je, u nedostatku sirotica, počela ubijati devojke plemićkog roda, vlasti su odlučile da preduzmu nešto.
Nedugo nakon Božića 1610. godine, u njen su dvorac upale snage zakona: užasnuti, istražitelji su otkrili na stotine leševa, a u tamnici se nalazilo i nekoliko napola živih devojaka, strahovito unakaženih. Istražitelji su povraćali od jezivog prizora koji su zatekli u dvorcu.
Sudije su, ponovno zbog grofičinog statusa, bili milostivi: umesto da je smaknu, kao što su to učinili njenim sudionicima, stavili su je u doživotni kućni pritvor. Živa je zazidana u vlastitom zamku, a sluge su joj kroz neveliki otvor svakodnevno dostavljali hranu i vodu. Godine 1614, jedan od stražara je, gonjen znatiželjom, provirio kroz taj prozor. Krvava grofica ležala je na podu, mrtva.
(Stil/Povijest.hr)
