Gornji tokovi Tise i Dunava povezani su već više od 200 godina fascinantnim “vodenim putevima”: kanalima u ukupnoj dužini od 205 kilometara koji su jedno vreme tokom naše istorije nosili i imena po kraljevima Petru i Aleksandru.
Kroz krajeve pune beskrajnih močvara i baruština počela je najpre izgradnja Velikog bačkog kanala ili Kišovog, kako je tih godina dok je prokopavan nazivan po braći Kiš, Jožefu i Gabrijelu (negde se pominje i kao Gabor), projektantima i prvim graditeljima na čijim su delima svoj rad godinama kasnije zasnivali inženjeri zaduženi za razvoj hidrosistema Dunav – Tisa – Dunav.
Malo ko je znao da se među baruštinama krije na desetine hiljada hektara najplodnije bačke zemlje. Sve su povezane u jedan kanal koji je skupljao vodu i odvodio je u pravcu Tise, a plan je bio da se kanal posebno iskoristi u saobraćajne svrhe.
Ali sve je imalo predistoriju. U Mančesteru je 1761. otvoren Bridge Water kanal, koji je oduševio mladog vojnog inženjera Jožefa Kiša. Sa bratom Gaborom došao je u Bačku 1780. i tu su kao geodezi radili u pripremi naselja za kolonizaciju podunavskih Švaba.
Veliki problem im je zadavao močvarni teren pa su 1785. rešili da iskopaju jarak širok oko metar za odlivanje površinskih voda između Kule i Vrbasa. Rezultati su bili fascinantni, pa dve godine kasnije jarak proširuju na dva metra i produžuju ga do Sivca.
Plodna zemlja je zamenila močvaru. Jožef je odmah predložio izgradnju kanala koji bi spojio Dunav i Tisu od Bačkog Monoštora do Bačkog Gradišta.
Braća Kiš su Leopoldu II, vladaru iz dinastije Habzburha, 12. decembra 1791. poslali detaljno obrazloženje o važnosti prokopavanja kanala sa svim troškovnikom, a priložili su i skice.
“Potpisana dva brata, rukovođena težnjom da nešto doprinesu dobru svoje otadžbine, uzimaju sebi smelost da Vašem carskom i kraljevskom veličanstvu najponiznije predlože spajanje Dunava iznad Monoštora s Tisom kod Bačkog Gradišta, putem jednog plovnog kanala kroz Bački komorski okrug… Situacija i plan nivoa, tačno snimljeni o njihovom trošku, i prilozi pokazuju mogućnost izgradnje, kao i veliku korist koju će imati trgovina, fabrike, manufakture, i … njegov doprinos ovoj, po svom položaju i kvalitetu zemlje, tako lepoj pokrajini“.
Leopoldov naslednik car Franc I saglasio se sa projektantima krajem marta 1793. godine i dao odobrenje da prokopavanje započne već 6. maja, i da se radovi povere privilegovanom društvu čiji su akcionari bili najimućniji ljudi u Habzburškoj monarhiji.
Jožef je predložio izgradnju tri prevodnice i to na početku, kraju i jednu kod Vrbasa, a potom je zaključio da i da je potrebna jedna kod Malog Stapara.
Za onu kod Monoštora veoma važno je bilo da se zna najniža kota vodostaja Dunava zbog gravitacionog napajanja kanala. Ali zvanična merenja nisu postojala, pa se Kiš oslonio na podatke starijih lokalalaca i njihova sećanja.
Bilo je neminovno da dobije pogrešne podatke, pa prevodnica nije dovoljno ukopana što je otežalo napajanje kanala vodom.
Prokopavalo ga je ručno oko 3.000 ljudi, uglavnom robijaša i francuskih ratnih zarobljenika, kao i 500 ljudi u teškim okovima. U zapisima iz tog vremena može se pronaći da je 1796. usledila jedna anonimna prijava u kojoj je navedeno da se ne radi po projektu, da se kasni i da će troškovi značajno premašiti planirani iznost.
Sasvim dovoljno da Kiš bude otpušten. Ono što je radio pune tri godine je nastavljeno i izgrađena je još jedna prevodnica kod Srbobrana da se ne bi plavio teren između Bačkog Gradišta i Srbobrana.
Sve je bilo gotovo 1801. godine, a kanal nazvan zvanično po Francu I u upotrebu je pušten 1. maja 1802. Pošto je izgrađen je sistemom koncesije graditelji kanala su dobili pravo da prevoze so od Rumunije do Beča.
Njime su mogli ploviti i mali parobrodi. Po okončanju Prvog svetskog rata preimenovan je u Kanal kralja Petra, a po okončanju Drugog svetskog rata u Veliki bački kanal.
Kada je izgrađen polako počela da se ogleda plodna ravnica. Narod je počeo da naseljava ove doskora nepregledne močvare obrasle trskom, nicala su nova naselja i na ovom području je već vrlo brzo posle izgradnje kanala živelo oko 150.000 ljudi.
Međutim, dvadesetih godina XIX veka, moćni Dunav je naglo narastao, promenio korito i poplavio njegov početak, a ulaz zasuo peskom i nanosima.
Trebalo je da prođe čak tri decenije da se ova elementarna nepogoda prevaziđe i prokopa novi ulaz kod Bezdana. Tada nastaje novi problem. Kanal se teško snabdevao dunavskom vodom zbog niskog vodostaja, a izlaz je država pronašla u tome da problem preda na rešavanje privatniku.
Tada engleski kapital ulazi na velika vrata na naše prostore.
Posao je poveren jednom od graditelja Korintskog kanala i čoveku koji je imao dobre veze sa graditeljem Sueckog kanala. To je bio general Stefan Tir, koji je iskoristio svoje dobre veze sa zapadnim kapitalistima, pošto je bio oženjen rođakom Napoleona Trećeg.
To je do tada bila najveća engleska investicija na ovim prostorima u iznosu od milion funti sterlinga!
Prvi Tirov potez je bio raščišćavanje i produbljivanje postojećeg kanala, a 1872. počinje izgradnju kanala Mali Stapar – Novi Sad, poznatijeg kao Mali bački kanal, koji će u periodu između dva svetska rata nositi ime po kralju Aleksandru Karađorđeviću.
Prevodnica i kanal završeni su 1875. a izgrađen je i regulacioni kanal za letnje snabdevanje vodom. Preduzimač je dobio pravo na ekpoataciju kanala umesto novca.
Gornji tok Tise bio je njegovom izgradnjom skraćen za oko 150 kilometara što je bio veliki korak napred.
Na taj nacin znatno je skraćen put za promet žita što je za plodnu ravnicu bilo od ogromnog značaja.
Tome u prilog ide podatak iz međuratnog perioda da je za samo četiri godine od 1931. do 1935. preko njega otišlo u druge zemlje 10 odsto našeg ukupnog izvoza pšenice. Slično je bilo i sa kukuruzom, a mogla su se čuti i mišljenja da bi izvoz mogao da se udvostruči popravkom izvesnih tehničkih nedostataka.
Najviše usporavanja bilo je na branama kojih je bilo pet i one su pravile zastoje.
Mali pokretni mostovi na najprimitivniji pogon takođe su ometali saobraćaj, koji je u žitnoj sezoni bio vrlo živ i moglo je da se vidi po desetak šlepova u istom momentu.
Često su mogli da se vide i ljudi koji guraju šlepove, odupirući se velikim motkama o kanalsko dno.
Prokopavanje kanala omogućilo je razvoj mnogih privrednih grana, a oko 50.000 jutara najplodnije zemlje bilo je dostupno za gajenje lokalnih kultura.
Navodnjavanje je pružalo mogućnost i za proizvodnju pirinča, što do tada nije bio slucaj, a u tom trenutku smo uvozili velike količine ove žitarice. Upotreba kanalske vode omogućila je i izgradnju tri šećerane, velikog broja mlinova, a razvijalo se i ribarenje.
Prvu ideju za gradnju proširenog i produženog kanala Dunav-Tisa-Dunav posle Drugog svetskog rata dao je naš poznati inženjer Nikola Mirkov iz Novog Sada. On je još 1947. dao predlog, a sve je bilo predviđeno prvim petogodišnjim planom.
Rad na planu za gradnju trajao je čitavu deceniju, a bilo je predviđeno oko 600 kilometara kanala sa glavnom magistralom u dužini od oko 260 kilometara sa kojim bi se povezali postojeći kanali i drugih koji su se tek gradili.
Dubina vode u glavnom kanalu bila bi od 2,5 do pet metara, a širina na dnu od 20 do 40 metara. Glavnim kanalima plovili bi šlepovi od 600 tona.
Hidrosistem DTD je građen od 1957. pa do 1977. godine kada je otvorena brana na Tisi. U realizaciji su učestvovali i inženjeri iz projektantske organizacije “Hidrozavod” – Žarko Šuput, Aleksandar Rostaslanov, Petar Vandrovski i Dimitrije Milovanov.
Veličina DTD se ogleda i u sledećim brojkama – bilo je potrebno iskopati 130 miliona kubika zemlje (za Panamski kanal 179 miliona kubika), snimljeno je 1,7 miliona hektara teritorije Vojvodine (tako su stvorene i nove karte Bačke i Banata), u njegovom nastajanju učestvovalo je 400 inženjera, urađeno je 1.300 elaborata na 135.000 kucanih strana i preko 35.000 grafičkih crteža, ugrađeno je pola miliona kubika betona.
Izvor: kaldrma.rs
