U satiričnom nabrajanju srpskih podela, što je upravo naslov – 20 srpskih podela, i knjiga koja je doživela veliki broj izdanja, Dušan Kovačević, najveći živi dramski pisac, veoma uspešno dotiče najvažnije teme koje spajaju i razdvajaju naš narod.
Tako se jednim delom bavi i dečjim strahovima, kojih se veoma dobro seća. Jedan od njih opisan je u priči Smrt žive žene, gde se priseća situacije koju je doživeo sa samo pet godina, a koja mu je ostala kao jedan od strahova koji ga je pratio godinama kasnije. A sve zato što nije osećao da može sa nekim da razgovara o tome, prenosi Zelena učionica.
„I nikada, nikada, nisam pokušao nikome da kažem šta mi se dešava i čega sam se toliko plašio, jer sam se bojao da će mi se nasmejati i reći da je sve to glupost, kako su govorili tih godina kad god neko od dece nešto pita. U životu ozbiljnih ljudi deca nisu postojala; Bili su prisutni kao deo imanja ili da se pobrinu za vreme koje dolazi, pa smo morali brzo da pokupimo veš i decu.“
„Osuđene na sebe, generacije su rasle bez razgovora i razumevanja, bez objašnjavanja bilo čega, osim onoga što je ionako svako dete znalo – Ne zagrej se na hladnoći. Ne pijte hladnu vodu kada se znojite. Pazi kako prelaziš ulicu. Držite svoj novac da ga ne izgubite. Uči da ne završiš kao ona propalica… Ako si dobar đak, upisaćemo te u muzičku školu i kupićemo ti harmoniku“…
„Odrasli su sve znali, i verovali su u sve što je „sveto“, a brinuli su se samo za decu jer su im uvek bila negde na putu.“
