Jelena Marušić, psihološkinja i terapeutkinja, objasnila nam je pojam lepo vaspitane dece koja pucaju pod pritiskom, ali i različite stilove vaspitanja koji utiču na razvoj agresivnosti kod dece.
Roditeljstvo nije lako, a deluje kao da postaje sve teže. Društvene promene, moć mreža, uticaj, ali i osude okoline su dostigli vrhunac koji čini da se skoro sve mame i tate osećaju kao u vrtlogu iz kojeg ne vide izlaz. Ipak, među savetima iskusnih mama ili onih koji samo imaju potrebu da nešto kažu, novih metoda koje se smenjuju brzinom tornada i tradicionalnih stavova na kojima smo rasli, moderan roditelj ima za cilj da odgaji srećno, ali uvek lepo vaspitano i kulturno dete.
Tantrum u prodavnici nikad nije prijatan, ni za dete ni za roditelja, a prolaznici će sigurno otežati celu situaciju prevrtanjem očima ili par usputnim cvokotima. Ukoliko dete na putu do škole smetne sa uma da svakom komšiji usput kaže „Dobar dan“, isti oni će prekoreti njegove roditelje u prvoj sledećoj situaciji. Ukratko, mnogim mama i tama prioritet postaje tuđe mišljenje o ponašanju njihovog deteta, stoga, ili iz nekih drugih razloga, „lepo vaspitanje“ postaje samo za sebe cilj.
Ipak, nekad se događa da ovaj stav dobije malo širu i opasniju dimenziju, pa pritisak stvori od deteta povučeno biće koje ćuti, ne protivreči, ne negira, sluša, poštuje, govori dobar dan, ima odlične ocene i nikada ne pravi probleme.
Ipak, šta se dešava kad takvo dete „pukne“, kada iz ćutanja odjekne prezir? Pitali smo našu poznatu psihološkinju i terapeutkinju Jelenu Marušić, koja se prvo osvrnula na sam pojam „lepo vaspitane dece“.
„Krenula bih od toga šta se podrazumeva pod lepo vaspitanom decom? Na primer: Da li je dete koje ćuti i ne prekida odrasle dok pričaju vaspitano, dok drugo koje želi nešto da doda nevaspitano? Danas često možemo čuti da imamo nevaspitanu, agresivnu decu zahvaljujući modernom roditeljstvu koje je okarakterisano bez granica i pravila, dečije želje se ispunjavaju da bi dete bilo srećno. Čini mi da je promašena poenta i da su roditelji zapravo zbunjeni šta je ispravno – važno je postaviti granice, ali i pokazati deci da su prihvaćena i voljena“, priča ona.
Nas je interesovalo i gde dolazi do problema, koje roditeljske greške mogu izazvati da dete koje je kod kuće primerno i razumno, među vršnjacima iskazuje agresiju.
„Porodica u kojoj dete odrasta i vaspitni stil roditelja itekako će uticati na razvoj ličnosti deteta, na njegovo izražavanje o osećanjima i stavovima. Zamislite situaciju u kojoj vidite decu koja pokazuju različite emocije. Jedno pokazuje ljutnju, drugo sreću, treće tugu, četvrto nezadovoljstvo, peto dosadu, šesto frustraciju. Šta mislite na koje emocije uglavnom odrasli odreaguju ljutnjom? Na emocije poput frustracije, ljutnje i nezadovoljstva i time smo poslali poruku da ove emocije nisu u redu i da dete nije dobro. Kada zabranjujemo pomenute neprijatne emocije to direktno utiče na mentalno zdravlje dece kao i njihovu samosvest i samopouzdanje. Dakle, poenta je ne braniti emocije, važno je razumeti šta osećaju ali ukazujemo na pogrešno ponašanje. Ako dete ne dobije prostor u svojoj porodici da bude slobodno i iskreno, tragaće gde to može biti“, objašnjava Jelena.
Nije tajna da decu od najranijeg uzrasta pogrešno iseckana banana može navesti na izliv besa. U tim i sličnim trenucima roditelji imaju veliku odgovornost – loša ili ispravna reakcija može uticati u velikoj meri na mentalni sklop naše dece.
„Tokom rada sa roditeljima često bi bila tema ujedi u vrtiću, udaranje i bacanje kada su u pitanju deca 2-3 godine. Tom uzrastu jeste svojstveno ovakvo ponašanje jer nemaju skroz razvijen govor, ne umeju sve emocije da prepoznaju. Važno je da roditelji znaju da se deo mozga (prefrontalni korteks) koji je odgovoran za regulaciju emocija razvija do 25. godine. Ali kada kažem da je takvo ponašanje očekivano u ovom uzrastu, to ne znači da dete treba pustiti da radi šta god želi već mu treba pomoći kako da se izrazi, a da druge ne povređuje. Dakle, ne govorimo: “Pusti ga mali je/faza je, proći će” već: “Razumem zašto se dete naljutilo i potrebna sam da mu pomognem kako da se izrazi”. U tom malom uzrastu kada dete pokazuje agresiju važno je postaviti granicu: ukazujemo da ne sme da nas udara, ujeda, da lomi igračke… Sa druge strane, pokazujemo kako može da nam pokaže svoju ljutnju/bes: Namrštiti, nogom o pod udariti, reći glasno ljut sam… Kako rastu sve više radimo na komunikaciji“, priča psihološkinja.
A zatim dodaje i neke primere.
„Razumem da je iscrpljujuće da ponavljate, ali to je neophodno“, nastavlja. „Na primer: Ako se deca guraju, podsetite kako mogu da kažu jedno drugom šta im smeta. Znam da smo kao pokvarena ploča, međutim, na tome se zaista radi godinama. Vaspitni stilovi mogu doprineti da se pojača agresija kod dece. Ako smo previše strogi u vaspitanju tada deca nemaju puno prostora za izražavanje jer se očekuje poslušnost. Međutim, tokom adolescencije mogu pojačano pokazati frustraciju, bes, početi da lažu ili se povući“.
Prisutnost roditelja, kako fizička, tako i emotivna, jedan je od najznačajnijih faktora i ima najveći uticaj na odgajanje deteta.
„Jednog dana ćerka je podelila sa mnom da su joj određene drugarice rekle da je ružna i čudna. To ju je pogodilo, preispitivala se, gledala se u ogledalu. Dve stvari jačam kod svoje dece i to savetujem roditelje. Da veruju u sebe, dakle da imaju samopouzdanja i da umeju da odgovore odnosno da se zauzmu za sebe. Nisam govorila svom detetu da je lepo, ona zna koliko je volim, ali sam joj postavljala pitanja da li se njoj sviđa njena kosa, lice, podsećala je šta ona misli o sebi. Dete želi da se oseti prihvaćeno i dešava se da rade stvari zbog vršnjaka sa kojima žele da se druže. Obično ih privuku stvari koje su njima zabranjene i voleli bi da vide kako je to. Kada kod kuće dete ne oseća toplinu i ne oseća da je deo porodice potražiće mesto gde će se tako osećati“, ističe Jelena.
A koliko je detetu potreban roditelj i šta je ono sve spremno da uradi zarad njegove prisutnosti, govori i jedan primer.
„Nikada neću zaboraviti situaciju iz Prihvatilišta za decu i mlade kada je štićenik koji je dolazio u dnevni boravak, s vremena na vreme znao je da ukrade sa trafike žvake ili slične sitnice. Tada bi ga policija privela. Znate šta se tada dešavalo? Pojavio bi se otac. Dete je našlo način kako da privuče očevu pažnju. Tako da nije jednostavno dati odgovor da li će ih nasilnicima napraviti, koliko je važno da vidimo šta je ispod tog ponašanja“, objašnjava ona.
Pitali smo je i koliko uticaja na agresivnost kod dece mogu imati društvene mreže i razvoj tehnologije.
„Ukoliko mlada osoba nema samopouzdanja, preispituje se, kreira sliku o sebi, društvene mreže mogu doprineti da se lošije oseća. Društvene mreže sa jedne strane mogu nam biti korisne ali sa druge strane decu je potrebno često podsećati da mnoge stvari nisu realne. Kada deca ulaze u svet društvenih mreža mnogo je bitno naučiti ih kako se koriste i još bitnije je da imaju poverenja u vas da podele šta se tamo dešava. U želji da se dopadnu mogu bitii na udaru starijih osoba koje od njih kasnije traže neprimerene stvari. Mi ne možemo decu zaštiti od svega i iz tog razloga je bitno da ih učimo šta je dobro šta loše, da nam deca veruju i da se nama prvo obrate kada postoji problem kako bismo mogli da odreagujemo“, podvlači Jelena.
Pitali smo Jelenu i da li skriveni psihološki problemi i traume mogu biti okidač za agresivnost.
„Odrastanje u sredini u kojoj je postojalo nasilje može uticati na različite načine. Neko neće alkohol okusiti jer je otac tukao majku u alkoholisanom stanju, međutim postoje i one situacije gde žena misli da je normalno da dobije batine ‘jer je zaslužila’. To su jako kompleksne ekstremne priče i godinama se radi na tim traumama“, objašnjava ona.
Nastavnici zajedno sa roditeljima mogu prepoznati rane znakove da dete počinje da se ponaša kao nasilnik, i zajedno preduzeti preventivne mere, ali, akcenat je upravo na „zajedno“.
„Danas se jako puno priča u medijima o nasilju. Međutim, čini mi se da je danas napravljen veći jaz između nastavnika i roditelja. I dalje se skrivaju situacije kada nečije dete napravi neki problem. Ako kao roditelji štitimo svoje dete kada napravi grešku i ne učimo ih da preuzmu odgovornost onda ih tome i navikavamo. Uvek će neko biti tu da ih zaštiti. Međutim, kada odrastu shvatiće realnost i da roditelji neće uvek biti tu. Dešavaće se da zbog toga budu ljuti i besni. Ako dobijemo sa više strana informaciju o jednom istom detetu da se deca žale već je znak za uzbunu. Deca ne znaju šta je sve nasilje i šta se podrazumeva pod tim. Pričamo o odnosima dete-dete, roditelj-dete, dete-nastavnik. Ne treba odmah razmišljati kako da se dete kazni već kao što sam pomenula šta je uzrok ponašanja. Ako je potrebno naknadno uvesti i posledice“, ističe ona.
Svi smo mi na rođenju isti, i svi imamo i dobru i lošu stranu. A šta će preovladati? Zavisi upravo od uticaja okoline.
„Kod svake osobe postoji urođen potencijal ka agresivnom reagovanju kada se osetimo ugroženo. Agresija nam pomogne da se odbranimo kada se nađemo u nebezbednoj situaciji. Ukoliko od malih nogu ne usmeravamo i ne pokazujemo detetu kako da se izrazi na socijalno adekvatan način može se razviti agresivnost. Dakle, agresivno ponašanje se može naučiti kroz iskustvo i društvene interakcije. Zato se skreće toliko pažnja na važnost ranog uzrasta kada se radi sa decom na samokontroli, učenju tolerancije na frustraciju, ukazati detetu koji su razlozi javljanja određenih emocija kao i koje su posledice za određeno ponašanje“, zaključuje ona.
Izvor: zadovoljna.nova.rs
