Dok se borimo sa koronom, apelujemo na neprestano pranje ruku i održavanje higijene, gledamo svakodnevnu dezinfekciju najprometnijih staza, ulica i stambenih blokova, dotle nam je na tri kilometra od grada tempirana ekološka bomba o kojoj, sudeći po tome koliko je zapuštena i raširena, izgleda da niko ne vodi računa. Gradska deponija. Koja se samo tako zove, a ono šta se vidi na terenu jeste jedna ogromna, divlja deponija!
Juče je bio topao, sunčan dan. I, duvao je vetar, ne previše, ali dovoljno da se smrad oseti na početku puta ka deponiji. Svaki metar bliže, bio je sve jači. Na samoj deponiji, „štipa oči“. Osim četvoro Roma, koji su pokupili šta im je trebalo, nigde nikog. A smeća, na sve strane! Gomile svega i svačega, bukvalno, rasute i po putu, ali i sa one, druge strane puta, gde ga ranije nije bilo. Vetar raznosi, osim smrada i lakši otpad. Na sve strane... Stakla na putu, puno. Rizično za gume na autu. Biciklom, skoro nemoguće proći. Peške, nikako. Gomile otpada niko ne gura dalje od puta, vidi se. Još koji dan i neće se moći proći, nikako. Osim, kroz smeće.
-U poslednje vreme deponija se, gotovo nikako ne sanira. Smetlište se usmrdilo, nakotile su se bube i glodari, koji su stigli do prvih kuća prema gradu. Oni prenose razne bolesti, a otrovna isparenja usmrdelog otpada se šire prema gradu i neprimetno nas truju. Muči me misao šta će se desiti kad malo jači vetar raznese uz sav otpad i bačene zaštitne rukavice i maske po šumi i šetalištu. Osim toga, Romi preturaju po tom smeću i skupljaju i prodaju reciklažni materijal. To nije „tamo negde“ i to ne rade „tamo neki“, već naše komšije, koje se kreću svuda po gradu, marketima, apotekama, pijacama, javnim mestima... Ako zaraza krene, teško ćemo joj moći stati na put, kaže naš sagovornik, jedan od brojnih kome deponija zagorčava svakodnevni život.
Našoj deponiji se ne može precizno odrediti ni gde počinje, ni gde završava. O selekciji i reciklaži otpada, o bar jednom pokrivnom sloju, o mašini za sabijanje otpada, o zatrpavanju zemljom, tek nema govora.
Na našoj deponiji sve može. I da se pale gume i da se istovaraju fekalije i da se prosipa gde ko hoće, pa i na sam put. I, nikom ništa.
Uz svo poštovanje ogromnog napora JKP „Naš dom“ da održi higijenu u gradu i dezinfikuje najprometnije lokalitete, deponija ne bi smela ostati zapuštena. A, već duže vremena, možda još i od samog nastanka, je upravo takva. Zapuštena i ozbiljan izvor zaraze...
Izvor: apatinskenovine.rs