Sombor.info

Penzioner, Todor Šunjka (75) iz Tovariševa, u opštini Bačka Palanka, preminuo je posle teških povreda koje su mu pre tri meseca nanela dvojica maloletnika od 10 i 13 godina.

Rođaci nesrećnog čoveka ističu da su ga maloletnici ubili, ali da porodica o tome još nije dobila nikakav izveštaj.

- Prebili su ga 14. aprila, na pravoslavni Veliki petak, a na Uskrs je pao u komu i prebačen je na Neurologiju u Novom Sadu. Zadobio je teške povrede glave i pluća. Nismo gubili nadu da će se nekako, ipak, oporaviti, pa smo ga smestili u banju u Melencima. Tamo su mu se pojavile komplikacije na plućima, zbog čega je hitno prevezen u bolnicu u Zrenjaninu, ali mu, nažalost, nije bilo spasa - kaže Dušan Jovanov, bivši direktor škole u Tovariševu za "Novosti".

Proveo radni vek kao inženjer geologije
Porodica Jovanov brinula je o nastradalom penzioneru, jer je on ujak Dušanove supruge, a bio je neoženjen i živeo je sa teško pokretnom starijom sestrom. Radni vek je proveo kao inženjer geologije.

- Pretučen je zato što je maloletnim nasilnicima rekao da nema novca, koji su tražili od njega. Sačekali su ga kad se vraćao iz prodavnice, a jedan od njih, kažu da je to bio mlađi, udario ga je kamenom u glavu. Kad je pao, šutirali su ga po glavi i grudima. Ležao je u lokvi krvi kad su stigli policija i lekari - ispričao je Jovanov.

Sveštenik odbio da naplati usluge sahrane
Meštani pričaju da je pokojni Todor bio miran čovek, koji nikad nikom nije uputio nijednu ružnu reč. O tome koliko je bio dobar, naglašava Jovanov, svedoči to što je sveštenik odbio da naplati uslugu za njegovu sahranu.

Prema saznanjima meštana, dvojica maloletnika, koja su posle prebijanja penzionera još dvaput napala ljude u selu, a starijeg čoveka srušila s bicikla, potiču iz sedmočlane porodice, doseljene nedugo pre zlodela iz Novog Sada.

- Porodica se odselila, ne zna se gde je stariji napasnik, a mlađi je, navodno, smešten u neku ustanovu u Novom Sadu. Sve je to nezvanično, a mi čekamo pismeni izveštaj nadležnih institucija, jer nećemo da prihvatimo da je tek tako ugašen jedan ljudski život - napominje Jovanov.

Nakon napada, dvojica maloletnika su identifikovani, a protiv jednog od njih podneta je krivična prijava zbog krivičnog dela teške telesne povrede.

(Novosti)

U nedavnom izveštaju profesora Luisa Halzija i njegovog tima sa Univerziteta Rohempton u Velikoj Britaniji, odgovoreno je na pitanje: Koja je temperatura previsoka za ljude?

IFL Science prenosi da je tim svojim istraživanjem dostigao kritičnu gornju granicu, piše N1 Zagreb.

Na 40 do 50 stepeni Celzijusa dolazi do opasnosti kada je u pitanju tolerancija ljudi na toplotu. Glavni razlog za to ograničenje je brzina metabolizma u mirovanju, koja može biti veća kada su ljudi izloženi veoma toplim uslovima.

Profesor Halzi izjavljuje da je mnogo informacija dostupno o temperaturama na kojima žive različite životinjske vrste u smislu minimalne stope metabolizma u mirovanju, ali malo je podataka o tome kada su u pitanju ljudi.

Određivanje temperatura koje su prevruće za ljude ključno je za obezbeđivanje sigurnih radnih uslova, što će postati sve teže u budućnosti. Nedavno je objavljeno da je Zemlja dostigla najvišu prosečnu globalnu temperaturu u istoriji, oborivši rekord dva puta u tri dana.

Prosečna globalna temperatura sada iznosi 17,18 stepeni Celzijusa, što možda ne zvuči previše zastrašujuće, ali prethodni rekord bio je 17,01 stepen. Trend rasta temperatura je zabrinjavajući. Temperature su značajno porasle u regionima juga SAD i Kine, a u severnoj Africi su dostigle čak 50 stepeni Celzijusa, što predstavlja ozbiljan problem.

Postoji mogućnost da će se situacija pogoršati. Dr Karsten Hauštajn, istraživač atmosferskog zračenja na Univerzitetu u Lajpcigu, kaže da će jul verovatno biti najtopliji zabeležen u poslednjih 120.000 godina.

Dalja istraživanja su u toku kako bi se bolje razumelo zašto više temperature mogu dovesti do povećane metaboličke potrošnje energije. Takođe, profesor Halzi i njegov tim istraživaće kako uslovi iznad gornje kritične granice mogu uticati na zdravlje srca u svim starosnim grupama i nivoima fitnesa.

„Pronašli smo značajne promene u odgovoru funkcije srca na toplotu kod različitih kategorija ljudi, od kojih je poslednja razlika među polovima“, kaže on.

„U proseku, muškarci i žene pokazuju neke ključne razlike u odgovoru kardiovaskularnog sistema na toplotu.“

„Ovo istraživanje nam daje ključno znanje o tome kako reagujemo na okruženje koje nije optimalno i koliko se koncept „optimalnog“ razlikuje među ljudima sa različitim karakteristikama“, dodaje on.

Izvor: danas.rs

Sloboda nije umela da peva Kubancima kao što oni i danas pevaju o njoj. Inflacija, restrikcije struje, nestašice goriva i osnovnih životnih namirnica poput hleba, mleka, mesa, pa čak i vode, svakodnevica su Havane i unutrušnjosti zemlje. Turisti oskudicu ne osećaju jer se o njima staraju i država i lokalci, ne dozvoljavajući da „presuši“ glavni izvor prihoda na najvećem karipskom ostrvu.

Kuba je pod sankcijama Sjedinjenih američkih država i Ujedinjenih nacija, uz kratke prekide, više od šest decenija. Prvi embargo uveden im je još davne 1960, kada je Fidel Kastro posle revolucije odlučio da nacionalizuje američku imovinu, pa danas uveliko izrastaju generacije koje samo po priči starijih znaju kako je nekada izgledao (normalan) život na najvećem karipskom ostrvu.

Pandemija kovida zbog koje dve godine nisu imali turiste dodatno im je otežala život. Zbog rata u Ukrajini su godinu i po dana uskraćeni za žitarice iz te zemlje, a prestali su da im stižu i ruski tankeri s naftom. Pre pandemije je jedan evro vredeo 27 kubanskih pezosa, a sada vredi 180 (u restoranima i prodavnicama ga računaju 200).

A kako ustvari danas žive Kubanci? Kažu nikad gore u poslednje tri decenije. Ovakvu krizu i privredni slom ne pamte još od 1991. kada im je zbog raspada SSSR-a, tada jedinog inostranog partnera, praktično u jednom danu stala cela industrija.

Prosečna mesečna plata danas iznosi oko 30 evra. Doktori i naučnici kao najcenjeniji sloj društva zarađuju oko 50 evra. Njima država u znak zahvalnosti pokloni godišnje novi frižider, šporet ili veš mašinu, dok pojedinci za najviše zasluge mogu dobiti i automobil.

Ulicama kubanskih gradova dominiraju oldtajmeri, pošto su državne službe duže od pola veka jedine koje smeju da uvezu novi automobil. Američki lepotani iz pedesetih i šezdesetih koji taksiraju ulicama Havane odušveljavaju turiste, ali vlasnicima zadaju ozbiljne glavobolje u dovijanju kako da u kućnoj radinosti naprave delove koji se ili odavno više fabrički ne proizvode ili ne mogu da se legalno uvezu (zbog sankcija).

Kubanci za sebe tvrde da su majstori improvizacije i da nema toliko starog automobila, šporeta, bojlera, čega god, koji ne mogu da poprave. Država je prethodnih godina nudila povoljne subvencije svima koji žele da belu tehniku staru po 30 i više godina zamene za nove kineske frižidere, šporete i druge kućne aparate, ali je odaziv bio slab. Mnogi ne veruju u novu tehniku za koju tvrde da je „programirana da se pokvari kroz desetak godina“, dodajući da „nisu dovoljno bogati da sebi mogu da priušte bilo šta što traje kraće od 50 godina“.

Turisti žila kucavica

Posebnu glavobolju vlasnicima automobila stvara potrošnja goriva, pošto svaki od oldtajmera „guta“ i preko 15 litara na 100 pređenih kilometara. Taksisti mesečno dobijaju bon za 20 litara goriva koje mogu da kupe po povlašćenoj ceni (oko pola evra po litru), ali nafta zbog sankcija vrlo retko stiže na benzinske pumpe. Zato su najčešće prinuđeni da se okreću crnoj brzi i gorivu koje košta oko 2,5 evra po litru (dizel), a koje je gliserima švercovano iz Venecuele ili se putem korupcije našlo u privatnim rukama iz državne rezerve.

Uprkos svemu, automobil je blago, često i spas za celu porodicu. Zbog sankcija i autokratske državne politike tržište automobila je potpuno poremećeno, pa tako „moskvič“ iz sedamdesetih godina prošlog veka košta oko 80.000 američkih dolara. Vlasnik takvog auta ubeđivaće vas da je to „novo vozilo“, a da smo mi (Evropljani) razmaženi što automobil posle samo desetak godina smatramo starim.

Nije retkost i da ćete na ulici u moru oldtajmera videti i neki najnoviji model „merecedesa“ ili „BMW-a“, ali budite sigurni da su to državni ili diplomatski automobili, moguće i vozila neke od retkih inostranih kompanija koje imaju dozvolu za poslovanje na ostrvu. Vlasništvo se lako razlikuje po samo pet tipova registracija: B – državni, P – privatni, D – diplomatski, K – komercijalni, T – turistički (renta kar vozila).

Po 30 evra mesečno zarađuju i radnici u turističkom i ugostiteljskom sektoru. Međutim, oni su u prednosti jer od turista dobijaju bakšiš koji i na dnevnom nivou može biti veći od cele njihove plate. Bakšiš očekuje svako: konobar, turistčki vodič, vozač autobusa… Zbog toga u sektor turizma beže profesori, policajci, inženjeri. Svako ko se „očeše“ o turiste može računati da će koliko-toliko pregurati mesec i prehraniti porodicu.

– Kuba je pronašla lek za dijabetes i rak (pluća i grlića materice – prim. aut.), ali još uvek ne uspeva da pronađe lek za siromaštvo – objašnjava kubanski turistički vodič Serhio na putu za dolinu Vinjales, dok istovremeno pokazuje kako izgleda knjižica sa sledovanjima koje država daje građanima.

Redovi za sve, od hrane do lekova

A u knjižici piše da svaki Kubanac mesečno može da trebuje pet jaja, kilogram pirinča , pet vekni hleba… Međutim, problem nije samo u količini hrane koja očigledno ne može ni magijom da se razvuče na mesec dana. U pitanju je hrana koju Kubanci mogu da kupe po povlašćenim cenama u specijalizovanim prodavnicama – ali, u tim radnjama su rafovi najčešće potpuno prazni. Zato ćete širom Havane i drugih gradova viđati redove od ranih jutarnjih sati. Negde je stiglo brašno, drugde meso ili mleko u prahu (klasično kravlje mleko retko ćete naći na ostrvu).

Mirno i sa osmehom na licu redove uglavnom čekaju najstariji članovi porodica, kojima je to ujedno vid druženja. Neki ponesu tranzistor da prekrate vreme, pošto je na Kubi muzika zabava broj jedan. Čućete je od ranog jutra do kasnih večernjih sati, ne samo po restoranima nego i po trgovima, pa i najzabačenijim ulicama.

U nedostatku novca za druženje po kafićima i restoranima (u koje idu samo na značajne datume – rođendani, godišnjice, mature), lokalci će se najviše družiti po kućama ili na ulici, slušajući muziku, igrajući domine ili čak plešući uz latino zvuk.

Na prvi pogled lako ćete shvatiti da su osmeh i optimizam glavno oružje Kubanaca za sve nedaće. Ali, ako se potrudite da kroz razgovor zagrebete ispod površine doći ćete do zaključka da ipak „sve te maske kriju bol“ (Đorđe Balašević – Odlazi cirkus), ali ga nose sa dostojanstvom i bez samosažaljenja.

Sve ono što ne uspeju da nabave po povlašćenim cenama u okviru sledovanja, Kubanci kupuju na crnom tržištu. A najosnovnije namirnice na crnoj berzi su skuplje nego u Srbiji (pola litre flaširane vode košta 200 kubanskih pezosa – 1 evro, litra suncokretovog ulja 600 pezosa, kilogram piletine preko 2.000 pezosa).

Redovi su i ispred apoteka (kada stignu lekovi). Embargo na medicinsku opremu i medikamente najteže pogađa ostrvo, pa se lekari bez dijagnostičkih aparata i lekova dovijaju u načinima na koji će lečiti pacijente. Apotekar će svakom ponaosob iz jedne kutije leka vaditi tabletu po tabletu i dati tačno onoliko koliko je doktor, uglavnom škrto, prepisao na receptu (nekom samo četiri ili pet).

Domaćini kod kojih budete boravili, bilo u hotelu, bilo u „kazama“, više će se od bakšiša obradovati ako im ostavite ostatke vaše nepotrošene kutije „aspirina“, „brufena“, „paracetamola“, pa čak i šampona, sapuna, paste za zube.

Miris Havane se dugo ne spira

Turističke agencije (čak i iz zapadnih zemalja) najčešće u Havani i Trinidadu grupe smeštaju u „kaze partikulares“ (casa particulares), porodične kuće sa sobama koje imaju zasebna kupatila (podsećaju na apartamane u Grčkoj). Razlog leži u činjenici da će domaćini bolje brinuti o turisti nego osoblje hotela u kojem najam sobe košta isto koliko i u bilo kojoj zapadnoj zemlji, ali je usluga nažalost u skladu sa oskudnim platama zaposlenih.

Domaćini će se u „kazama“ dovijati na sve moguće načine da turistima omoguće sve ono što sami vrlo retko jedu (hleb, jaja, šunku, kačkavalj). Kada vidite da ti ljudi pred vas iznose bukvalno sve što imaju u kući, po cenu da sebe uskrate za neke od namirnica, brzo ćete im oprostiti što nigde na Kubi nećete imati pritisak vode u tušu kao kod svoje kuće, što povremeno nema tople vode, što vas mogu zadesiti višesatne restrikcije struje ili što u sobi nemate klima uređaj već samo ventilator (a karipska klima je blago rečeno paklena sa temperaturama koje retko idu ispod 30 stepeni Celzijusa i konstantnom vlažnoću vazduha od preko 80 procenata).

Havana sa fotografija koje turisti postavljaju na Instagram, Fejsbuk i druge društvene mreže, i Havana uživo su dva različita sveta. Ulični miris urina, iznutrica, životinjskih fekalija, vonja i ko zna čega još ne spira se lako sa sebe čak i danima nakon napuštanja prestonice. Centar grada, glavni bulevari i Kapitolio (verna replika američkog Kapitola koja je nekada bila Skupština Kube, a danas muzej) ušminkani su do maksimuma.

Međutim, već u prvoj sporednoj ulici, u Staroj Havani, videćete raskopani asfalt, neobeležene rupe, šut, fasade koje nisu obnovljene više od jednog veka, kokoške koje slobodno šetaju okolo… Ulično osvetljenje imaju samo glavne ulice Havane. U sporednim vam put osvetljavaju svetla iz kafića, restorana, privatnih stanova ili ljubazni lokalci koji će vam svetlom svog telefona ili baterijskom lampom pokazati put..

Uprkos tome osećaćete se veoma bezbedno čak i u najmračnijim uglovima grada. Dok se turistima na najpoznatijim destinacijama u Meksiku, Brazilu, Argentini, Kolumbiji, Venecueli savetuje da ne nose lančiće oko vrata, satove, bilo kakav nakit ili odeću koji deluju luksuzno – u Havani će vas samo upozoriti na opasnost od uličnih prevara (da ne nasednete na jeftinu cenu za lažni rum ili cigare).

Praktično jedina neprijatnost koja vam se u mračnoj ulici može desiti je da ugazite u pseći izmet ili naiđete na svinjsku glavu koja skuplja muve ceo dan (afričke zajednice su na Kubi brojne i revnosno neguju svoje religijske tradicije).

Paradoks je da uprkos nestašicama svega, u Havani vam na ulici mogu ponuditi bukvalno sve – od kokaina do papaje (u kubanskom slengu papaja nije voće nego sinonim za ženski polni organ).

Kubanska matamatika nije egzaktna

Za cigare, koje najviše interesuju turiste, savetuje se da se kupe u nekoj od specijalizovanih radnji koji prodaju duvan (skuplja varijanta) ili na nekoj od farmi duvana koje će posetiti svako ko ode na Kubu (jeftinija varijanta). Uzgajivači duvana odmah će vam se požaliti da skoro ceo svoj rod moraju predaju državi po ceni koja nije isplativa.

– Država još od revolucije traži da predamo 90 odsto roda, a samo 10 odsto smemo da iskoristimo za prodaju. Ja državi dam 90 odsto roda, a oko 35 odsto iskoristim da prodam vama turistima. Kako to uradim? Pa, lako. Znate, matematika na Kubi nije egzaktna nauka kao kod vas u Evropi. Ako pitate mene ili bilo kog drugog uzgajivača reći će vam isto, da državi daje 90 odsto roda, a da sam proda oko 20, 30 odsto – objašnjava Evio turistima dok ih uči kako da prepoznaju pravu cigaru, koje su razlike u brendovima, šta je pušio Fidel Kastro (kohibu), a šta Če Gevara (monte kristo).

I zaista, matematika na Kubi je jako rastegljiva stvar. U restoranu će vam kao turisti često zaokružiti račun na višu cifru. Pravdaće se da su to uradili slučajno, izvinjavaće se, biće im vidno neprijatno, ali će isto uraditi i sledeći put kad dođete. Znaju da za 200-300 pezosa nećete to shvatiti zlonamerno, a njima su tih vaših dodatnih jedan ili dva evra krucijalni da preguraju mesec.

Za uzvrat će vas ugostiti kao najmilijeg i ni na koji način neće dozvoliti da izađete nezadovoljni.

Matematika kaže da prosečni Kubanac pored (državnog) posla ima bar još jedan ili više honorarnih s kojima mesec pregura sa oko 50 do 100 evra (neki srećnici koji rade u ugostiteljstvu i turzimu možda uzmu više). Kako oni prežive mesec u zemlji gde su sve namirnice skuplje nego Srbiji, to ni sami ne umeju da vam objasne.

– Tamo gde prestaje logika počinje Kuba. I nemojte misliti da ćete možda jednog dana shvatiti. Što ste duže ovde to će vam manje biti jasno, pošto ćete se samo susretati sa novim, još većim nelogičnostima – pokušava da hrvatski turistički vodič Karlo ponudi neko objašnjenje turistima, ne bi li tako „odbranio“ svog kubanskog kolegu Serhija od beskrajnih pitanja kako lolakci sastavljaju kraj s krajem.

Serhio sleže ramenima, kaže da bi mi iz Srbije to trebalo da razumemo jer smo preživeli devedesete. Besplatno obrazovanje je jedna od retkih svetlih posledica revolucije. Tako ćete verovatno naići na taksistu, konobara, vodiča koji je po profesiji profesor, inženjer, možda čak i naučnik, ali je da bi prehranio porodicu odlučio da se otisne u drugačije profesionalne vode.

Samo ove školske godine na Kubi postoji 1.800 škola sa po jednim detetom. Ko odluči da krene učiteljskim vodama unapred zna da će kao misionar morati da ide po najudeljinijim krajevima najvećeg karipskog ostrva. Iznenadiće vas koliko su i mladi Kubanci upućeni u geografiju i noviju svetsku istoriju, znajući detalje o raspadu Jugoslavije možda čak i više od svojih srpskih vršnjaka.

– Kuba počiva na solidarnosti. Svaka porodica u širem krugu ima nekoga u SAD, Evropi, negde u inostranstvu. Oni šalju odeću i obuću, mobilne telefone, lekove, novac… Režim se protiv siromaštva bori i nekonvecionalnim metodama, pa je tako zvanično odobreno da svako ko dođe na Kubu, bilo Kubanac ili stranac, sme da bez plaćanja carine unese dva kofera sa hranom i lekovima. Čak se ni odeća u praksi ne carini. Mnogi te mogućnosti koriste da im iz inostranstva šalju kargo avionima sve i svašta, pa potom tu robu preprodaju na crnom tržištu – priča Serhio i dodaje:

– Soldiarnost se vidi i na primeru međugradskog prevoza, koji praktično nemamo.. Mnogi polasci autobusa se otkazuju zbog nestašice goriva. Voz je najjeftinija opcija za putovanje, ali često se desi da kupite kartu a on uopšte ni ne krene. Zato je stopiranje glavni vid međugradskog prevoza. Na Kubi je stopiranje verovatno najbezbednije na svetu. Za svojih 50 godina nikada nisam čuo da se nešto loše desilo nekome ko je stopirao bilo gde na Kubi, a znam i mnoge inostrane avanturiste, čak i Amerikance, koji su na ovaj način proputovali ostrvo.

Za Kubu je uobičajena slika da strancima na ulici prilaze deca s rečima „una karamela porfavor (jednu karamelu molim) ili roditelji koji zamole turistu za neki slatkiš za dete. Konditorska industrija ne postoji i jedini fabrički proizvedeni slatkiš koji deca vide je praktično onaj koji dobiju od turiste ili rodbine iz inostranstva. Najčešći domaće napravljeni slatkiš je „flan“ (karamel krem kolač), a porodično prave i razne poslastice od meda, kokosa ili kikirikija i drugih orašastih plodova (nalik našoj bonžiti).

Hoze Marti veći heroj od Fidela Kastra i Če Gevare

Najveći šok za turiste koji na angro od Havane do Gvantanama kupuju majice, kape i bedževe sa likom Če Gevare biće kada sa lokalcima zapodenu razgovor o argentinskom lekaru koji je sa Fidelom Kastrom izveo revoluciju 1959. godine.

– Lekar treba da leči, a ne da ubija ljude. Če Gevara je zajedno sa Fidelom Kastrom odgovoran za smrti hiljada ljudi. Iako je tvrdio da je to radio za dobrobit Kube, koji lekar je u stanju da ubije hiljade da bi jedan pacijent preživeo. Vi (Evropljani) Čea nosite na majicama i njegov lik ističete čak i na mirovnim protestima, kao da je on bio Gandi. Ali on je sve suprotno od Gandija. On je govorio da ako ne žele da ti daju ono što ti pripada, onda to moraš sam da zatražiš, čak i oružjem ako treba. Jedina dobrobit od njega je što na njegovom liku sada zarađujemo pare – priča Dijego, taksista iz Havane koji je po obrazovanju profesor geografije.

Mišljenja o revoluciji, Fidelu Katru i Ernestu Če Gevari podeljena su u odnosu na to da li pitate stanovnike prestonice ili unutrašnjosti (Trinidada, Sjenfuegosa, Santa Klare). Dileme nema samo oko jedne ličnosti – istinska legenda Kube je Hoze Marti. Vođa rata protiv španskih kolonizatora (Kuba je oslobođena tek 1902. godine) nalazi se na novčanici od jednog pezosa i na imenima svih značajnih bulevara i ustanova u svim delovima zemlje. Martija podjednako vole i zagovornici i protivnici revolucije.

Cena rata protiv Španaca u kojem su Kubanci dobili novčanu i logističku podršku Sjedinjenih Američkih Država bila je trajno odricanje dela svoje teritorije, u zalivu Gvantanamo. Gringosi (najčešći izraz koji koriste za Amerikance) su na krajnjem istoku Kube napravili vojnu bazu koja im i danas geografski omogućava nadziranje celog Meksičkog zaliva i kompletnih Kariba. Iako je Fidel Kastro nacionalizovanjem (čitaj: oduzimanjem) američke imovine i dovlačenjem ruskog nuklearnog naoružanja koje je 1962. bilo upereno ka najvećim gradovima SAD (Kubanska raketna kriza) bio na ivici rata sa severenim susedima, zanimljivo je da nikada nije doveo u pitanje status Gvantanama.

Kubanci vole da podsete turiste da revolucija iz 1959. nije bila komunistička već demokratska, u cilju svrgavanja Fulgensija Batiste u vezi sa kojim postoji konsenzus da je bio diktator. Klizanje u novu diktaturu bio je proces. Komunistička partija osnovana je tek 1965, posle potpunog okretanja zemlje ka Sovjetskom Savezu, a čovek sa bradom (kako Kubanci nazivaju Fidela Kastra izbegavajući da formalno izgovore njegovo ime u neželjenom kontekstu) prestaje da bude vladar iz senke i postaje zvanično predsednik tek 1976. godine.

Danas je teško poverovati da su Kubanci ikada imali životni standard sličan zapadnim demokratijama i da je Kuba nekada (1920-1950) zvanično slovila za sedmu ekonomiju sveta. Tome su kumovale značajne američke investicije i pare koje je mafija prala na Karibima (Al Kapone je bio redovan gost hotela Nasional u Havani).

Prvi pogled na mnogobrojne bulevare sa po šest traka u Havani, koji danas zvrje prazni, ukazuje na to da su oni pre više od jednog veka građeni za gusti saobraćaj (Kuba je 1940. bila druga zemlja na svetu po broju automobila po glavi stanovnika). SSSR je posle revolucije zamenio SAD u otkupu celokupnog roda šećerne trske i rude nikla, ali je slom te zemlje devedesetih godina prošlog veka doveo i do totalnog kolapsa kubanske privrede, od kojeg se ni do danas nije oporavila.

Silazak s vlati Fidela Kastra 2008. godine i prepuštanje funkcije bratu Raulu Kastru najavili su neka bolja vremena, koja nažalost nisu dugo potrajala. Tadašnji predsednik SAD Barak Obama ukinuo je većinu sankcija i Kuba je počela da ekonomski sarađuje sa regionom, uključujući i Kanadu. Međutim, deset godina kasnije Donald Tramp stavlja Kubu na listu zemalja koje sponzorišu terorizam, a kasnije Džo Bajden vraća na snagu pun paket sankcija. Zašto? Formalno zbog pomaganja Revolucionarnih oružanih snaga Kolumbije (FARC), mada za to nisu ponuđeni čvrsti dokazi. Kubanci će odgovoriti da je u pitanju opsesija Amerikanaca koji žele da im na silu uvedu demokratiju.

A kakvo je realno stanje demokratije na Kubi? Mnogi će vam priznati da otvoreno kritikovanje Kastra ili Če Gevare ne bi bilo moguće pre samo više od dve godine. Strah od represije bio je prisutan sve do 2021. godine i velikih demonstracija u Havani i drugim većim gradovima, prvim još od revolucije.

Iako su demonstracije ugušene silom, Kubanci tvrde da je za pad sistema nedostojalo da samo neko iz mase „zapali šibicu“. Vlast je narod kaznila i tako što je ograničila pristup interentu i mobilnoj telefoniji, ne dozvoljavajući bilo kakav protok informacija. Mnogi misle da je istok zemlje (unutrašnjost) surovije kaženjen od Havane, pošto se od tada dešava da namirnice i gorivo u gradove poput Trinidada ili Santa Klare ne stižu čak po mesec dana.

– Izgleda da su Fidel Kastro morao da umre da bi ljudi počeli da se oslobađaju i kažu šta misle – tvrdi taksista Dijego.

Ceh iz prošlosti sada plaća aktuelni predsednik Migel Diaz Kanel koji uskoro završava drugi mandat (po Ustavu nema pravo na treći), a koji bez dileme pokušava da zemlju otvori prema svetu.

Međutim, svet izgleda još neko vreme neće biti zainteresovan za Kubu i ono što može da mu ponudi, od medicine do kulturnog i istorijskog bogatstva.

Dozvoljeni istopolni brakovi

Uprkos autoritarnom režimu, manjku demokratije, odbacivanju zapadnih vrednosti, Kuba je zemlja sa najvišim stepenom prava za LGBT zajednicu u latinskoj Americi. Iako se do pre 30 godina smatralo opasnim javno se izražavati pripadnikom gej populacije, kubansko društvo je u ovom pravcu napravilo iznenađujući iskorak, te su 2022. godine na referendumu ozakonjeni istopolni brakovi sa preko 80 odsto glasova „Za“.

Masovno vakcinisani protiv kovida

Za razliku od Srbije, građani Kube imaju puno poverenje u svoje naučnike i lekare. Iako je primanje vakcine protiv kovida bilo na dobrovoljnoj bazi, preko 90 odsto građana se odazvalo i u roku od dve i po godine primilo pet doza (na jesen je planirano davanje šeste doze). Kuba je prva zemlja na svetu koja je u julu 2020. godine napravila vakcinu protiv kovida (Abdala vakcina je priznata i od Svetske zdravstvene organizacije), a druga je priča zašto je svet nije želeo čekajući da istu naprave zapadne farmaceutske korporacije.

Od druženja sa iguanama do kupanja u Karipskom moru

Turistički potencijal Kube deluje kao da je neiscrpan i 15 dana će u praksi biti malo da se upozna zemlja. Za ljubitelje lenjog odmora najpoznatija destinacija je poluostrvo Varadero sa luksuznim rizortovima koji gledaju na Atlantik ili Trinidad na Karipskom moru, pa čak i Havana koja ima sjajne plaže u Meksičkom zalivu. Za one koji više vole aktivni odmor preporučuju se dolina Vinjales (vinogradi), Las Terasas ili neki od nacionalnih parkova poput Gvajanara. Avanturisti neće propustiti odlazak na Kajo iguano (ostrvo iguana) gde će imati priliku da se ceo dan druže sa gušterima koji po ponašanju i pristupu turistima više podsećaju na domaće životinje.

Izvor: danas.rs

Država je rešila da onu poslovičnu “batinu iz raja” zauvek protera sa ovih prostora, pa je izmenama Porodičnog zakona predvidela nultu toleranciju na fizičko kažnjavanje dece u porodici. Roditelji koji kao vaspitne metode koriste ćuškanje, čvrge, šamare i na kraju teške batine, moraće da idu u Školu roditeljstva, kako bi od stručnjaka naučili da nenasilnim putem vaspitavaju svoju decu. Ove novine, za sada su u formi nacrta izmena Porodičnog zakona i uskoro bi trebalo da se nađu u javnoj raspravi.

Građani i stručna javnost, imaće priliku da o svim predloženim izmenama Porodičnog zakona daju svoje mišljenje i tokom javne rasprave podnesu svoje sugestije i predloge.

Iz Ministarstva za brigu o porodici i demografiju, još uvek nisu saopštili kada će početi javna rasprava, ali su tokom najave zakona, istakli da “pripremljeni tekst predviđa jaču i efikasniju zaštitu dece od nasilja”.

Jedna od izmena, upravo je uvođenje zabrane fizičkog kažnjavana dece u čuvanju i vaspitanju, a ovo se podjednako odnosi na decu u primarnoj porodici, kao i na hranitelje i staratelje.

Iz Ministarstva su ranije saopštili da se u smislu novog zakona propisuje da roditelji decu ne smeju podvrgavati “ponižavajućim postupcima, telesnom kažnjavanju i drugim kaznama koje vređaju ljudsko dostojanstvo i integritet deteta”.

Oni roditelji, koji se ne budu pridržavali zakona, biće upućeni na “korekciju svog ponašanja”, odnosno u Školu roditeljstva.

Baucal: Zakon DA, ali i kao društvo treba da negujemo pozitivnije međuljudske odnose

Izmena Porodičnog zakona koji predviđa ukidanje fizičkog kažnjavanja dece, za Aleksandra Baucala psihologa i profesora na Filozofskom fakultetu je slojevit društveni zadatak, koji obuhvata naučna istraživanja, opredeljenje zajednice kakvo društvo želimo da budemo i zagovaranje određenih ideoloških grupa da je “batina” ukorenjena u našoj tradiciji.

On smatra da svi ti slojevi moraju da se iskristališu tokom javne rasprave i da na kraju daju najbolja rešenja koja će biti na dobrobit i dece i generacije sadašnjih roditelja.

Baucal se, upravo u kontekstu fizičkog kažnjavanja i posledica koje ono ostavlja, osvrnuo na istraživanja urađena u proteklih nekoliko decenija i podvukao da je naučno dokazano da fizičko kažnjavanje ostavlja negativne posledice na razvoj dece.

S toga smara da je dobro da se sve uredi zakonom, ali da je bitno i ponašanje kompletne zajednice.

“Ta zabrana treba da bude i odraz vrednosti koje mi negujemo u društvu. Možemo da kažemo da mi želimo da budemo zajednica u kojoj se problemi i tenzije u međuljudskim odnosima rešavaju na drugačiji način i da onda ovaj zakon ne bude usvojen samo na osnovu naučnih istraživanja, već da bude i izraz naše želje da kao zajednica negujemo pozitivnije međuljudske odnose”, istakao je on.

“Zakon bi roditelje podelio na tri grupe”

Prema Baucalovim rečima zabrana fizičkog kažnjavanja dece, prema gruboj proceni, podelila bi roditelje na tri grupe.

U prvoj, koja je kako kaže i najbrojnija su roditelji, koji su tokom istorijskih i generacijskih promena prihvatili model da svoju decu vaspitavaju bez fizičkog kažnjavanja.

U drugoj su oni koji kažnjavaju svoju decu, dok treću grupu čine roditelji koji smatraju da bi im ovom zakonskom zabranom, bila ukinuta prava na slobodu izbora, kao i neke vrednosne stvari koje oni zastupaju.

Dodaje i da će poslednja grupa, “sigurno biti protv ovakvog zakona”.

“Mi u Srbiji imamo pripadnike određenih ideoloških pozicija, uglavnom tradicionalnih i konzervativnih stavova, koji će smatrati da je fizičko kažnjavanje deo neke naše tradicije i da fizičko kažnjavanje treba zadržati zbog te tradicije. Ali, mi smo u mnogim aspektima života promenili tradiciju. Ako ćemo se držati tradicije, nekada žene nisu radile, pa tu tradiciju nismo zadržali, nego smo je promenili. Možda je pre 100 godina bilo normalno da roditelji fizčki kažnjavaju svoju decu, ali oni tada nisu znali za negativne posledice toga. To sada ne proizvodi nikakvu nužnu obavezu da današnje generacije roditelja i odraslih ljudi moraju da nastave da žive tako”, ukazao je psiholog Baucal.

Škole roditeljstva prilagoditi individualnim potrebama

Baucal smatra da je upućivanje roditelja na stručna savetovanja kako bi savladali tehnike nenasilnog vaspitavanja dece, dobra praksa, ali postavlja pitanje na koji način bi se to organizovalo.

Njegov stav je, da bi u tom slučaju bilo neophodno da se škole roditeljstva organizuju u svim delovima Srbije i da u njima rade stručnjaci koji će na adekvatan način moći da pomognu roditeljima.

Napominje da ni svi rodtitelji koji koriste fizičko nasilje to ne rade iz istih motiva, pa bi, kaže on, i program podrške trebalo da bude prilagođen pojedinačim slučajevima.

“Neki roditelj može da ima problem, jer ne ume da upravlja sopstvenim emocijama, pa koristi fizičko kažnjavanje. To je delom i zbog toga da bi ispraznio svoje frustracije i stres, što je najnegativnije moguće kažnjavanje. Ima roitelja koji ne koriste fizičko kažnjavanje zbog nekih unutrašnjih poriva, nego zato što veruju da je to dobar način da se dete vaspitava. Onda sa takvim roditeljima treba raditi na drugačiji način. Naravno, postoje i opcije za grupni rad, a to je pre svega rad na osvešćivanju da fizičko kažnjavanje ne rešava probleme”, stav je profesora Baucala.

On je ovaj svoj stav potkrepio i istraživanjem UNICEF-a koje je u više navrata rađeno u našoj zemlji, a u kome su učestvovali roditelji koji primenjuju fizičko kažnjavanje.

Baucel navodi, da su ispitanici rekli da “fizičko kažnjavanje nije dalo efekte kojima su se nadali”, te da je ono bilo frustrirajuće, čak i za same roditelje.

“Javna rasprava ne bi smela da se pretvori u ideološku diskusiju”

Profesor Baucal ocenjuje da je javna rasprava o nacrtu ovog zakona, kao demokratski proces, poželjna i dobra kako bi se čula različita mišljenja, ali da ne bi bilo dobro da se pretvori u ideološku diskusiju.

“Mi treba da vodimo diskusiju iz perspektive šta je ono što će obezbediti najveću dobrobit i za roditelje i za decu. To treba da bude naš fokus, kako kao društvo da obezbedimo ovoj generaciji roditelja i ovoj generaciji dece da zajedno prođu kroz taj proces vaspitavanja i odrastanja. Cilj je da dobijemo zadovoljne roditelje koji će jednog dana videti da zbog toga što su pozitivnije vaspitavali svoju decu, u budućnosti shvatiti da njihova deca imaju bolju životnu perspektivu i da ta deca, kada oodrastu, imaju osećaj da su na pozitivniji način bila podržana od roditelja. Na tome treba da bude fokus buduće debate, a ne da se ona pretvori u neka ideološka prepiranja zasnovana na tradiciji od pre 100 godina”, zaključio je Aleksandar Baucal.

Izvor: nova.rs

Gradonačelnik Sombora Antonio Ratković, danas je, zajedno sa članom Gradskog veća za oblast sporta, dece, omladine i zdravstva, Antonijom Nađ Kosanović i direktorom Sportskog centra „Soko“, Darkom Kosanovićem, obišao radove na rekonstrukciji tri sportska objekta Grada Sombora, kojima upravlja Sportski centar „Soko“.

Radovi na fudbalskom terenu sportskog objekta na ŽAK-u su u završnoj fazi. Trenutno se postavlja automatski zalivni sistem, a uporedo sa tim se radi i rekonstrukcija terena. Ovaj zalivni sistem će, nakon završetka radova, biti istovetan onom na Gradskom stadionu i time će sportski teren na ŽAK-u biti u velikoj meri osavremenjen.

Na zatvorenom Gradskom bazenu se trenutno radi u punom kapacitetu i to na farbanju zaštite svih metalnih površina kao i konstrukcije krova bazena, na farbanju velikog bazena i postavljanju prohromskih stepenica. Uporedo sa tim, ovih dana počinje izgradnja spa centra, a za prvu fazu ovih radova predviđeno je da se uradi kompletna vodovodna, kanalizaciona i elektro instalacija. Završetak radova na spa centru se očekuje najkasnije do septembra i građani će moći da koriste usluge aroma tuša, finske saune, tepidarijuma, đakuzi kade, izuzev parnog kupatila koje je planirano da se uradi u drugoj fazi izgradnje. Zajedno sa pomenutim radovima, završena je i obnova stolarije na prostoriji za naplatu ulaznica. Takođe, u planu je pravljenje i posebne prostorije za spasioce.

Konačno, u velikoj i maloj sali Gradske hale „Mostonga“, trenutno su u toku radovi na ventilaciji, klimatizaciji i vazdušnom grejanju. Paralelno se izvode radovi na montaži pokretne tribine koji će biti završeni za desetak dana. Između ostalog, direktor Kosanović je izjavio da u bliskoj budućnosti očekuje još dosta realizovanih radova na rekonstrukciji i dogradnji ovih sportskih objekata i da je zadovoljan tokom kompleksnog procesa izvođenja radova.

Džudo i sambo kluba „Bačka“ iz Sombora je domaćin 13. međunarodnog kampa od 10. do 15. jula. Rukovodilac kampa je profesor Slavko Tekić, nosilac 7 dana i selektor džudo reprezentacije Nemačke. Na kampu će učestvovati osim naših takmičara, džudisti iz bivših jugoslovenskih republika i reprezentativci iz Austrije i Nemačke. Takmičiće se više od 150 takmičara uzrasta kadeta, juniora i seniora.

„Tradicionalno je Sombor dobar domaćin najperspektivnijim džudistima ne samo iz našeg okruženja već i Evrope. Osim stručnog rada i usavršavanja tehnika i vođenja borbi svaki učesnik kampa u svoje sredine odlazi bogatiji za novo prijateljstvo i lepe uspomene na grad Sombor, što je dodatni motiv za dugogodišnju organizaciju ove međunarodne manifestacije“ – kaže direktor tradicionalnog međunarodnog džudo kampa Nemanja Malbaški.

Takmičari će biti smešteni u Domu učenika u Somboru, gde im je obezbeđena i kvalitetna ishrana. Treninzi će se odvijati u Osnovnoj školi Avram Mrazović.

Izvor: RTV

Grad Sombor je u subotu i nedelju prvi put bio domaćin auto trke ubrzanja na 201 metar u organizaciji Sportskog auto i karting saveza (SAKS) koju su podržali grad Sombor i Turistička organizacija grada Sombora. Dvodnevne auto trke su vožene na deonici Čonopljanskog puta – između Sombora i naseljenog mesta Čonoplja.

Gradonačelnik Antonio Ratković je, na otvaranju takmičenja drugog dana auto trka, pozdravio prisutne takmičare i ljubitelje ovog sporta i simboličnim davanjem znaka za start, proglasio početak prve trke.
Predsednik Sportskog auto i karting saveza Vojvodine, Miloš Brkić zahvalio se gradonačelniku Ratkoviću i gradu Somboru na podršci za organizaciju ove sportske manifestacije na kojoj je samo prvog dana trka učestvovalo oko 15 takmičara, dok je drugog dana odziv takmičara bio čak 25. Rekord staze je postigao Damir Ožegović iz Apatina prvog dana trka, i iznosio je 7,68 sekundi na 201 metar, a ujedno je i osvojio najviše pehara. U sklopu ove manifestacije, u saradnji sa Agencijom za bezbednost saobraćaja, upriličena je i edukativna radionica za najmlađe u vidu crtanja, kvizova, „pijanih naočara“ i poklon slikovnica.
Proglašenje i dodela pehara šampionima u svim trkama pojedinačno, upriličeno je u centru grada, a zaslužene nagrade pobednicima su uručili predstavnici grada Sombora. Kroz dvodnevne trke ubrzanja do samog kraja, takmičenju je prisustvovao i naš najtrofejniji automobilista Čedomir Brkić, osvajač 24 šampionske titule i 4 „zlatne kacige“.

Predsednik Saveza Miloš Brkić je takođe naglasio da je grad Sombor prepoznat po svom potencijalu i otud je odlučeno da se prva trka održi baš u Somboru i time započne tradicionalno održavanje istih, i najavio ljubiteljima ovog sporta da očekuju sledeću trku u Somboru 02. septembra, a o detaljima će Grad Sombor blagovremeno obavestiti sugrađane.

Olimpijski komitet radničkog sportskog organizovanja u Vojvodini poverenje za organizaciju 14. SORV za četiri godine ukazao je gradu Somboru.

Tim povodom novinarima se obratila član Gradskog veća zadužena (između ostalog) za sport Antonija Nađ Kosanović, proslavljena olimpijka, dvostruka evropska šampionka i pobednica Svetskog kupa u kajaku.
-Rukovodili smo se idejom da vratimo duh radničkog olimpizma u našem gradu – rekla je višestruka državna prvakinja u kajaku na mirnim vodama. – Time bismo upotpunili sadržaje koje naš grad može da ponudi, ali i animirali sugrađane da se što više njih bave sportom. Ada nam je odličnom organizacijom zadala zahtevan domaći zadatak. Nastojaćemo da održimo taj nivo. Imamo preduslove, jer je stanje naših objekata zadovoljavajuće. Ali, uvek može bolje i zato ćemo mi postojeće objekte da renoviramo i da nedostajuće sagradimo za vreme četvorogodišnjeg olimpijskog ciklusa, sve naravno uz podršku i pomoć Pokrajinskog sekretarijata za sport i omladinu.

Po tradiciji, predsednik Opštine Ada Zoltan Bilicki, na kraju čina zatvaranja 13. SORV predao je olimpijsku zastavu predstavnicima grada Sombora: zamenici gradonačelnika Ljiljani Tici i članu Gradskog veća Sombora Antoniji Nađ Kosanović.

Izvor: dnevnik.rs

Dve komande su delotvorne.

Postoji svakodnevni rizik da na ulici sretnemo pse lutalice. Neki se ponašaju neprijateljski, i onda nastaje opasnost. Ovo su preporuke stručnjaka i kinologa kako da se zaštitite i sprečite ujed životinje.

Pokušajte sačuvati smirenost

Psi, kao i neke druge životinje, zaista osećaju ljudski strah. Naravno, smiriti se, ako je pred vama agresivan pas, poprilično je teško. Za početak treba prestati vikati, mahati rukama i pokušavati pobeći. Ovakve aktivnosti izdaće vaš strah i nervozu, a pas će dobiti direktan signal za napad.

Usporite kretanje

Ako je pas na vašem putu za vreme trčanja, odmah smanjite brzinu kretanja. Polako se okrenite u drugu stranu i nastavite lagano da se krećete, prateći psa perifernim vidom. Ispravno bi bilo i da se zaustavite, da ostanete nepokretni i opustite ruke duž tela. Tako ćete izbeći pažnju životinje.

Ne gledajte životinju u oči

Direktan kontakt očima sa psom može pojačati njegovu agresiju. Takav pogled, životinja doživljava kao pretnju, i zato će napasti prva. Psa treba držati u svom vidnom polju, gledajući ga sa strane. Onda će shvatiti da ne predstavljate pretnju, i najverovatnije će samo proći pored vas.

Odvucite pažnju psu

U takvoj situaciji pomoći će bilo koja stvar koja će se naći pri ruci. Dajte psu vašu cipelu, flašu ili ranac – sve što on može zagristi. Dok je životinja zauzeta, možete se polako udaljiti, izbegavajući posledice.

Dajte komandu životinji

Ako pas nastavlja pokazivati agresiju, okrenite mu se licem, pri tome nastavljajući gledati malo u stranu, i komandujte mu da ode. Bitno je da vaš glas, u tom trenutku, bude siguran i autoritativan, ali ni u kojem slučaju preteći i vrišteći.

Delotvorne komande su: „Ne!“ i „Nazad!“ – izgovorene sigurnom intonacijom. Nakon što ih pas čuje, on će osetiti vašu snagu, uplašiće se i skloniće se u stranu.

Izvor: nova.rs

Oko 700 radnika turske fabrike “Džinsi”, koja je u Leskovcu otvorena 2011. godine, preko SMS poruke saznalo je da firma odlazi u likvidaciju, a njih oko 400 ostaje bez posla. Ovo nije prvi slučaj masovnog otpuštanja radnika u fabrikama na jugu Srbije. Tokom proteklih nekoliko meseci bez posla su ostali i radnici fabrike “Gruner” u Vlasotincu, a takav scenario zadesio je i radnike "Geoxa" i "Aptiva". Fabrike kojima je država odobrila subvencije vredne ukupno oko 44,45 miliona evra, a neke od njih i zemljište i povoljne kredite, za tri godine otpustile su oko 1.800 radnika.

Rukovodstvo kompanije Džinsi Srbija uputilo je svim svojim radnicima cirkularnu SMS poruku u kojoj im saopštavaju da ta tekstilna fabrika posle 12 godina rada u Leskovcu odlazi u likvidaciju, jer su se, kako navode, u poslednje tri godine nalazili u teškoj situaciji i nisu uspeli da prevaziđu krizu i gubitke – i tako je 700 radnika saznalo da ostaje bez posla.

Rukovodstvo je obećalo da će radnicima biti isplaćene zaostale plate u celosti i da su započeli pregovore sa drugim investitorima o zaposlenju svojih dojučerašnjih radnika.

Nakon jednočasovnog protesta ispred fabrike, koji su radnici održali u četvrtak, stigla je nova cirkularna SMS poruka, u kojoj ih rukovodstvo obavestilo da je postiglo sporazum sa korejskom Jurom o tome da se tamo zaposle. Naime, obavešteni su da od petka u 11 časova treba da se jave ovoj kompaniji kako bi obavili intervju za posao. Međutim, na istom protestu, radnici su saznali da im turski poslodavac nije plaćao poreze i doprinose sedam meseci i da nemaju pravo na otpremninu.

Još 2011. godine, dnevni list Danas pisao je da je za investiciju od 2,75 miliona evra, Džinsi dobio subvenciju od 1,75 miliona evra. Naredne godine, odobreno im je šest miliona evra za zapošljavanje 760 radnika, što je objavljeno na sajtu Informacionog centra za razvoj Pirotskog regiona, mada je rukovodstvo kompanije ovo negiralo.

Nekoliko godina kasnije, 2020, Fond za razvoj Srbije odobrio je Džinsiju investicioni kredit od 126,7 miliona dinara, sa povoljnom kamatnom stopom od 1,8 odsto.

Bez posla i bez otpremnina

Nemačka frabrika Gruner koja ima pogone u Vlasotincu takođe je, mesecima unazad, otpuštala radnike.

Kako je rukovodstvo fabrike saopštilo, zbog nedostatka tražnje i smanjene proizvodnje, 70 radnika ostaje bez posla. Zaposleni su, međutim, već krajem juna tvrdili da je već 50 radnika poslato na godišnje odmore i da im je rečeno da se više ne vraćaju. Iz Grunera je navedeno da je kompanija u skladu sa zakonom donela Predlog programa za rešavanje viška zaposlenih, te da je po zakonu sprovela i evaluaciju zaposlenih. Kako je precizirano, utvrdili su listu zaposlenih koji predstavljaju višak, a sve uz saradnju Nacionalne službe za zapošljavanje koja je pratila ceo postupak.

Dodali su i da će svim zaposlenima biti isplaćene otpremnine, iako ni oni koji su još u maju ostali bez posla nisu dobili novac koji im pripada.

Kako je nedavno za “Novu” rekla jedna od bivših zaposlenih u Gruneru, koja je bez posla ostala u aprilu, njoj i dalje nije isplaćena otpremnina, iako se fabrika na to obavezala.

Obavezala se i da će otpremnine isplatiti i radnicima koji su bez posla ostali u poslednjem krugu masovnih otpuštanja.

Inače, u Gruneru su, pre najavljenih otkaza koji će bez posla ostaviti 70 radnika, bila još dva ista scenarija – u maju je otpušteno 67 radnika, a u aprilu njih četrdesetak.

Kako je “Nova” već pisala, fabrika Gruner potpusala je sporazum sa opštinom Vlasotince, kojim se obavezala da zaposli 200 radnika, a pored toga, deo ugovora obevazao je Gruner da, u periodu od pet godina, nikoga od tih 200 radnika ne otpusti.

Ovaj uslov Gruner je dobio jer je, pored državnih subvencija od 3,2 miliona evra, dobio i zemljište od opštine, a u slučaju kršenja ugovora, Gruner je u obavezi da plati ustupljeno zemljište po tržišnoj ceni.

U međuvremenu se oglasio i Gruner, odakle su rekli da će deo novca od subvencija vratiti državi.

Propast fabrike u Vranju

Italijanska fabrika obuće koja je poslovala u Vranju, Geox, zatvorila je pogon u julu 2021. godine, ostavivši bez posla 1.200 radnika.

Propast je počela u novembru 2020, kada je oko 300 radnika obustavilo proizvodnju zbog neisplaćenog prekovremenog rada, produžavanja radnog vremena i kašnjenja plata onima koji su na bolovanju.

Takođe, položaj radnika u ovoj fabrici bio je katastrofalan.

“Radnici su u stalnom strahu. Mogu samo dva puta u toalet, ne smeju da se žale, ne smeju da pitaju, tu su da ćute i često trpe uvrede. Nazivaju ih „lokalcima“, „ciganima“ i stalno prete otkazom”, rekla je tada jedna od radnica.

Dodala je da, kada bi primetila da neko više od dva puta ide do toaleta, šefica je radnicima govorila da nose pelene i čak je demonstrirala kako se one stavljaju.

Fabrika je otvorena 2015. godine, a tada je država odobrila 11,25 miliona evra subvencija, odnosno 9.000 evra po zaposlenom.

Nakon propasti fabrike, mnogi od otpuštenih radnika ostali su bez ičega, sa porodicama koje treba da izdražavaju, a priče o tome da njihova deca dele jednu čašu jogurta, dugo su se prepričavale.

Padanje u nesvest za 25,5 miliona

Britanska fabrika autokomponenata u Leskovcu, Aptiv, dovela je svoje radnike, od kojih su većina žene, do ivice – oni su, zbog napornog rada u smenama po 12 sati, masovno odlazili na bolovanje, a tamošnji lekar primetio je kod njih iste simptome, koje je nazvao “aptiv sindrom”. Ovoj kompaniji, čiji radnici doslovno padaju u nesvest od posla, država je dodelila subvenciju od 25,5 miliona evra.

Ono što Aptiv povezuje sa ostalim fabrikama jesu masovna otpuštanja. Tako je jedne subote, 2022. godine, 30 radnika odbilo da radi prekovremeno, a kada su pokušali da opravdaju svoje odsustvo, samo sa jedne linije njih desetoro je dobilo otkaz.

Izvor: nova.rs