Odlični đaci u osnovnim školama u Srbiji zapostavljeni su, nastava je, osim kod predavanja lekcija i ocenjivanja, uglavnom posvećena onima koji moraju da popravljaju ocene, bilo da su nezadovoljni oni ili njihovi roditelji, dopunska nastava je obavezna, a dodatne za nadarene gotovo da nema, dok se pripreme za takmičenja uglavnom svode na đačku volju, jer nastavnici niti imaju vremena, niti motiva da dodatno spremaju učenike. Na sve to, nedavno se dogodio i slučaj učenice u niškoj školi koju su vršnjakinje udarile kamenom u glavu jer je dobila peticu iz nemačkog.
Američki model u srpskim školama: Šta znači suspendovanje đaka i zašto nastavnici ne znaju skoro ništa o tome
Tako su odlikaši u srpskim osnovnim školama prepušteni, sa jedne strane, borbi da uspeju bez mnogo podrške sistema, dok sa druge moraju da trpe ne samo zavidljive nadimke i pošalice svojih vršnjaka, već i fizičko nasilje.
Da li je na delu osveta loših đaka odlikašima? U zemlji gde su kupovina diploma i plagirani doktorati postali svakodnevica, a uzori deci su najmanje oni kojima je znanje na prvom mestu, takvo pitanje se može s pravom postaviti.
„Ako uzmemo u obzir da je škola institucija društva, onda se sve društvene prilike preslikavaju na život i rad u školi. U javnom i društvenom diskursu vrline i vrednosti na kojima su se generacije učile i gradile u potpunosti su u drugom planu. Ličnosti na koje su deca danas upućena nesvesno ili svesno poručuju da se sve može postići bez škole, pa onda i ne čudi što se neka deca s pravom mogu zapitati - zašto bismo mi istrajavali u obrazovanju kad se daleko može dogurati i lepo pozicionirati uz nepostojanje istog. Međutim, zasigurno je i da su roditelji poklekli pod naletom svega ovoga o čemu govorimo. S obzirom na to da se nasilje plasira u svim medijima, onda dolazi do visoke tolerancije na njegovo postojanje i nakon nekog vremena ono postaje prihvatljivo, što je nedopustivo“, kaže za NIN Vesna Jerotijević iz Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije.
Obrazovno-vaspitni sistem Srbije već godinama je podređen pokušajima popravljanja loše dece, bilo da je reč o gradivu kroz večito obnavljanje i ponavljanje nastavnog materijala i održavanje obavezne dopunske nastave, bilo kada je reč o ponašanju kroz opomene i kazne. Časovi odeljenske zajednice koriste se mahom za prebrojavanje izostanaka i moljakanje za ocene, bez mnogo prostora koji je ostavljen nastavniku da otvori problemska pitanja ili osmisli kreativne diskusije. Zbog nedostatka posvećenosti dece, ali često i zbog velikog pritiska roditelja na nastavnike, koji svojoj deci čine medveđu uslugu, na kraju se stigne do gledanja kroz prste i srozavanja kriterijuma, pa petice nisu rezervisane samo za najbolje, već često i za one koji bi u nekom drugom vremenu jedva dobacili do dvojke.
Tome je doprinelo i nedavno stupanje na snagu Pravilnika o ocenjivanju, koji predviđa da polovina roditelja iz jednog odeljenja može da pokrene postupak procene nastavnika ako iz nekog razloga nije zadovoljna njegovim radom. Tako se na nastavnike pravi dodatni pritisak da uvek idu niz dlaku roditelju, koji često nerealno sagledavaju mogućnosti svoje dece.
Sa druge strane, vredni i odgovorni učenici često se osećaju zapostavljeno i prepušteno samima sebi, što im, kada je reč o sticanju znanja, možda i ne predstavlja veliki problem, ali može i da predstavlja. U takvom okruženju darovitim učenicima često može biti dosadno, jer je sve usmereno ka onim lošijim, ali i ka osrednjosti, kako bi svi savladali gradivo. Psiholozi smatraju da takav sistem može biti poguban po nadarene đake, jer prelako gradivo i dosada na časovima mogu dovesti do gubitka interesovanja za učenje i stvaranje pogrešnih radnih navika, i to u periodu odrastanja kada se one stiču.
„Tačno je da se u školi sve manje bavimo decom koja zavređuju pažnju i koja treba da budu uzori na koje će se drugi ugledati. Da podsetim, u školama imamo individualne obrazovne planove, pri čemu su IOP 1 i 2 namenjeni učenicima koji imaju teškoće u učenju i psihosocijalnom funkcionisanju, dok je IOP 3 osmišljen za darovite i napredne učenike. Ipak, uzimajući u obzir procenat u školama u Srbiji, videćete da su prva dva programa zastupljena mnogo više u odnosu na treći, koji u mnogim školama uopšte nije zastupljen ili u maloj meri. U principu, većina našeg vremena, dobre volje i entuzijazma usmerena je na decu koja imaju probleme u ponašanju ili neredovno dolaze u školu, da bismo na kraju došli do toga da zapravo sistem trokira jer se neprestano vraća unazad umesto da ide napred“, objašnjava Vesna Jerotijević.
Prema poslednjim podacima Ministarstva prosvete, od pola miliona učenika u osnovnim školama Srbije, prema programu IOP 3 za nadarenu decu obrazuje se tek njih nekoliko stotina.
Lepo ponašanje nije „kul“
Sa druge strane, kada je reč o diskriminaciji i nasilju koji trpe zbog uvreženog stava da učenje i lepo ponašanje nisu „kul“, to predstavlja problem o kojem mnogi nemaju snage da progovore ili, kada to učine, ne bude adekvatne povratne reakcije.
Dobrinka Kuzmanović, psihološkinja i docentkinja na Filološkom fakultetu u Beogradu, kaže za NIN, bez namere da generalizuje stvari, da ima utisak da je ranije ponašanje učenika bilo bezazlenije, i da su se ređe mogle prepoznati loše namere u ponašanju, nego što je to slučaj danas.
Poseban izveštaj Panela mladih savetnika zaštitnika građana, koji je predstavljen krajem prošle godine, pokazao je da je skoro svaki četvrti učenik doživeo nasilje u školi, a da je svaki deseti učenik bio svestan da je bio nasilan prema svojim vršnjacima. Pored toga, nasilje se još više prelilo na prostor u blizini škola i na put od škole do kuće, što u velikom broju slučajeva obrazovne ustanove koriste kako bi pitanje odgovornosti skinule sa sebe.
Dobrinka Kuzmanović ističe da se nasilje locirano izvan zgrade škole ili školskog dvorišta takođe mora tretirati kao školsko nasilje, jer je „i te kako vezano za školski kontekst“, a da o nepostojanju odgovarajućih mera u borbi protiv vršnjačkog nasilja struka, prema njenim rečima, „godinama ukazuje“, dok se mere ne preduzimaju na sistemskom nivou.
„Ne možemo govoriti o smanjenju školskog nasilja kada imamo ovoliko nasilja u društvu, i to na svim nivoima. Nasilje se promoviše na 'svakom koraku', mladi su mu svakodnevno izloženi, pa onda i ne čudi što je u ovolikoj meri prisutno. No, potpuno je iracionalno i nerealno misliti da je škola izolovano okruženje i da će se nasilje smanjiti samo ukoliko na nivou škole preduzmemo određene mere. Svesni da to ne funkcioniše, ali i da je, jedna od mera, povećanje broja školskih saradnika i bolje umrežavanje sa centrima za socijalni rad, nevladinim organizacijama i policijom. Škola ne može ove probleme sama da reši“, ističe Kuzmanović za NIN. Umesto toga, broj stručnih saradnika u školama je redukovan, iako oni treba da prate i reaguju na određenu vrstu problema u ponašanju.
Veći intenzitet nasilja
Problem vršnjačkog nasilja postoji odvajkada, ali su intenzitet, kontinuitet i motiv nasilja u ovom trenutku različiti nego pre i ono se, budući da je nasilje prisutno u javnom prostoru, mnogo više reflektuje u ponašanju učenika u školama.
Nasilje se danas snima, postaje viralno i neretko se traži priznanje i pohvala za loše postupke. U tom pogledu, naše sagovornice su složne u tome da su problemi sa kojima se poslednjih godina borimo nastali iz porušenog sistema vrednosti koji je vladao ranije, prvenstveno kada je u pitanju odnos roditelja i dece, dece i nastavnika i roditelja i nastavnika.
„Vršnjački sukobi su oduvek bili deo odrastanja, ali utisak je da su deca ranije umela samostalno da izađu na kraj sa problemskim situacijama i da kroz njih razvijaju veštine rešavanja konflikata, što opet možemo dovesti u vezu sa modelima. Mi nismo imali modele koje imaju današnja deca, a i potpuno je drugačiji društveni kontekst, svet se menja i u ovom trenutku deca imaju na raspolaganju čitav arsenal digitalnih oruđa kojima mogu da nanesu štetu drugima. Na primer, nedavno se pisalo o slučajevima zloupotrebe aplikacija koje su zasnovane na veštačkoj inteligenciji, gde dečaci koriste fotografije svojih vršnjakinja i nastavnica i na osnovu njih kreiraju eksplicitne sadržaje koje kasnije dele na mrežama. Dakle, ono što je osobenost ovog vremena jeste da nema jasne granice između izvandigitalnog i digitalnog nasilja“, apostrofira psihološkinja Kuzmanović.
Deca ne gledaju Skupštinu, ali gledaju rijalitije
Psihološkinja Dobrinka Kuzmanović kaže da nasilju među decom doprinosi niz faktora.
„Rekla bih da disfunkcionalni porodični odnosi u velikoj meri doprinose pojavi vršnjačkog nasilja, ali tu su i dinamika odnosa u školi i vršnjački odnosi, kao i odsustvo smislenih vannastavnih aktivnosti koji će angažovati decu i okupirati njihovu pažnju na konstruktivan način. Tu su i društvene mreže, posebno popularan Tiktok, međutim, istraživanja pokazuju da deca i te kako gledaju rijaliti programe na televiziji. U principu, teško je razgraničiti sve ove stvari – neki faktori su manje ili više štetni, ali ono što je sigurno jeste da ne postoje oni koji su beznačajni i čiji negativni uticaj ne treba uzeti u razmatranje“, tvrdi Kuzmanović.
Izvor: nin.rs
