Dok su se bavili poslom daleko od očiju potrošača i klijenata, jezička barijera nije delovala nepremostiva. U međuvremenu su seli za volan gradskih autobusa, uslužuju u restoranima, dostavljaju hranu. Samo legalnim tokovima, u Srbiju je ove godine ušlo blizu 50.000 stranih radnika. Iako ih je iz godine u godinu sve više, još nema naznaka da će neko sistemski pokušati da ih nauči našem jeziku.
U susednoj Hrvatskoj, kako piše Forbes Hrvatska, najpre Grad Zagreb, a sada i država, nameravaju da pokriju troškove kurseva jezika za radnike migranate.
Za početak se pripremaju kraći obrazovni programi hrvatskog jezika u nekoliko ključnih sektora kao što su turizam i ugostiteljstvo. Država će početi stranim radnicima da finansira učenje jezika preko sistema vaučera. Još se ne zna kada će ti vaučeri stvarno biti dostupni i pod kojim uslovima.
Kako Forbes Srbija saznaje u Nacionalnoj službi za zapošljavanje, takvih ideja u Srbiji još nema.
„Mi nemamo takvih programa“ kaže nam Zoran Martinović, direktor NSZ. „Nema još ni planova da se uvedu, što se tiče naše službe“.
U Privrednoj komori Srbije nam pojašnjavaju da još ne stižu zahtevi privrednika da se na tome poradi.
Vozači tri meseca na kursu
Sada se poslodavci sami dovijaju. Zavisno od vrste posla na kojima angažuju pojačanje iz inostranstva.
Prošlo je već pola godina kako Beograđane, autobusima privatnog prevozika Ariva, voze vozači iz Šri Lanke.
„Mi smo problem rešili tako što smo im organizovali obuku“, kažu u ovom preduzeću. „Kurs je trajao tri meseca. Počeli su polako već da komuniciraju“.
Uniji poslodavaca ovaj problem je već nešto poznatiji. Njihovi članovi ga rešavaju na različite načine.
„Imamo primer izvođača kod koga rade građevinski radnici iz Turske“, priča Jelena Jevtović iz Unije poslodavaca. „Shvatio je da mu je bitno, ne samo da radnici razumeju njega, već i on njih. Njemu je bilo isplativije da angažuje prevodioca. Predvideo je sistematizacijom to radno mesto i sada je prevodilac svaki dan na gradilištu“.
Problem, međutim, nije uvek moguće tako rešiti. Naročito u situacijama gde i ne postoji želja radnika da nauče srpski.
„To može da bude vrlo nezahvalno, ako ne žele da nauče jezik“, dodaje Jelena Jevtović. „Problem je što stranci najčešće rade na poslovima sezonskog karaktera. U ugostiteljskim objektima pričaju engleski, jer je pretpostavka da svi razumeju engleski. Građevinski radnici mahom nisu zainteresovani. Kada su prevoznici doveli ljude iz Šri Lanke, oni su anagažovali agenciju da tamo napravi selekciju. Građevinci dođu, odrade posao i idu dalje ili se vraćaju“.
Prekratko borave u Srbiji
Nezahvalno je ulagati u obuke u slučaju radnika koji su u Srbiji samo usput. Dok čekaju priliku da odu dalje, na neku poželjniju destinaciju.
„Zna se za slučaj jedne grupe kubanskih radnika koji su došli da rade u ugostiteljstvu“, napominje Jelena Jevtović. „Došli su regularno uz dozvole. Pojavili su se prva dva dana na poslu i trećeg ih nije bilo. Otišli su u Španiju i Veliku Britaniju“.
Stranci koji dolaze na zahtevnije pozicije se spremaju unapred. Uzimaju najčešće privatne časove, na svoj račun.
„To se često sreće kod Kineza, ali onih koji dolaze na određene pozicije u Srbiju“, dodaje Jelena. „O pitanju učenja jezika se nije pričalo ni tokom rada na novom Zakonu o zapošljavanju stranaca. Činjenica je da to ne bi išlo sa radnicima koji dolaze na kratko u Srbiju. Moglo bi sa onima koji će biti duže zaposleni. Relano, ako su u Srbiji tri meseca, ne mogu mnogo ni da nauče“.
U građevinarstvu je nedostatak domaće radne snage najizraženiji, a broj zemalja iz kojih pomoć stiže – veliki. Samim tim je i izbor jezika koji se čuju na gradilištima širom Srbije skoro nepregledan.
„Nepoznavanje jezika je samo jedan deo širokog spektra problema sa kojima se susreću radnici migranti“, kaže Saša Torlaković iz Saveza samostalnih sindikata građevinskih radnika. „U Holandiji, na primer, radnike uče znakovni jezik. Na gradilištu je 10-12 nacija. Ne mogu se drugačije sporazumeti. Oni prave milion stambenih jedinica za smeštaj radnika“.
U Srbiji se ovim pitanjem još niko ne bavi ozbiljno. Prepušteno je snalažljivosti samih radnika ili njihovih poslodavaca.
„Ovde na gradilištu jedan u grupi natuca engleski jezik i tako se sporazumevaju“, dodaje Torlaković. „Veliki je problem kada dođu naši radnici podizvođači. Pa kako da se sporazumeju sa Nepalcima, Indijcima, Indonežanima. Radnici migranti se osećaju nesigurno. Ne znaju kome da se obrate. Imao sam ideju da štampamo flajere na njihovim maternjim jezicima. Da im objasnimo njihova prava i gde da se obrate ako im nešto treba, ali nismo to uradili. Posledica nepoznavanja jezika, pre svega je ogroman bezbedonosni problem“.
Od februara stranci lakše do dozvola
Novi Zakon o zapošljavanju stranaca počinje da se primenjuje 1. februara. Procedura dobijanja boravka i radne dozvole će biti objedinjena i trajaće najviše dve nedelje.
Poslodavac trenutno od NSZ traži proveru da li za pozicije, koje želi da popuni radnicima iz inostranstva, može da angažuje domaće radnike. Potom se stranac javlja MUP-u i traži boravišnu dozvolu.
„Po sada važećem zakonu stranac mora da se prijavi u hotel ili hostel i ode u policiju i preda zahtev za boravišnu dozvolu“, objašnjava Jelena Jevtović. „Čeka mesec dana da policija obavi provere. Ta dozvola košta 19.000 dinara. Poslodavac onda NSZ predaje zahtev za dobijanje radne dozvole. Ona košta 14.000 i čeka se manje od mesec. Sve zajedno, procedura traje oko dva meseca. Od 1. februara radnik neće morati ni da dolazi u Srbiju, sve će moći elektronski da se završi. Sada još čekamo pravilnike koji će razraditi detalje“.
Izvor: forbes.n1info.rs
