"Posle Talibana ništa me više toliko ne plaši": Ispovest mladića iz Avganistana koji živi u vagonu u Somboru "Posle Talibana ništa me više toliko ne plaši": Ispovest mladića iz Avganistana koji živi u vagonu u Somboru
utorak, 09 avgust 2022 06:45

"Posle Talibana ništa me više toliko ne plaši": Ispovest mladića iz Avganistana koji živi u vagonu u Somboru

Mohebola, sedamnaestogodišnji mladić, jedan je od mnogobrojnih izbeglica koje žive u napuštenim vagonima na želenizničkoj stanici u Somboru. Napustio je Avganistan pre više od devet meseci, tražeći sigurnu luku što dalje od terora Talibana. To utočište Mohebola želi da pronađe u nekoj od država Evropske unije, ali put do tamo nosi brojne opasnosti.

- Manje me plaše prepreke na ovom putu nego život pod Talibanima - kaže Mohebola za SOinfo.

Prilikom posete železničkoj stanici u Somboru, on se, zajedno sa nekoliko saputnika pripremao da pođe na gejm. Kako je rekao, nije prvi, ali nada se da je poslednji. Već nekoliko puta pokušavao je da dođe do Austrije, ali bi ga svaki put uhvatila mađarska policija i vratila među zarđale zidove starih vagona.

- Neki spavaju u šatorima malo dalje u šumi, a neki ovde, u vagonima - rekao je Mohebola, koji je preuzeo uloga vodiča kroz jedini smeštaj dostupan izbeglicama iz Avganistana u Somboru.

Naime, Prihvatni centar u Somboru, koji prema poslednjem izveštaju UNHCR-a broji 809 korisnika, mogu koristiti samo izbeglice iz arapskih zemalja.

- Migranata iz Avganistana nema u Prihvatnom centru u Somboru. Ima ih u drugim centrima u Srbiji, ukupno 1.519 - rečeno je iz Komesarijata za izbeglice i migracije Republike Srbije (KIRS) u odgovoru za portal SOinfo.org.

Zbog blizine graničnog prelaza izbeglice iz Avganistana primorani su da borave na železničkoj stanci, bez minimuma humanih uslova za život.

- Teško je, ali bolji život nas čeka tamo preko - priča sedamnaestogodišnjak dok se penjemo u jedan od zarđalih vagona.

U uglu se nalazi metalna šerpa puna pepela pored koje su naslagana drva.

- Kada je hladno moramo da pronađemo način da se ugrejemo - objasnio je Mohebola.

Razgovor prekida šuškanje u travi. Dva pokrivača, a ispod njih naziru se obrisi ljudskog tela. Jedan od njih se budi, dok drugi i dalje spava čvrstim snom. Mohebola objašnjava da su danima bili na gejmu, u šumi, ali bezuspešno.

Kao najveći problem života u vagonima, ovaj vodič i sagovornik, izdvaja nepostojanje uslova za održavanja adekvatne lične higijene.

- Nemamo vodu, nemamo tuševe, nemamo gde da operemo stvari - govori Mohebola i dodaje da se snalaze na raznorazne načine.

- Ponekad pronađemo mesto gde možemo da se istuširamo. Oni koji imaju više novca plate da im se operu stvari, drugi koriste obližnju česmu - govori on.

Zdravstvenu zaštitu mogu da pronađu u obližnjoj ambulanti ili u izbegličkom kampu u Šikari.

- Ukoliko je nekome od izbeglica iz Avganistana potrebna medicinska pomoć, primarnu zaštitu mogu da potraže u lekarskoj ambulanti našeg centra, bez obzira na nacionalnost - rečeno je iz KIRS-a.

Prema Mohebolinim rečima, najviše zdravstvenih problema javlja se kao posledica prelaska granice. Posekotine, uganuća, lomovi, neke su od povreda koje se najčešće dešavaju prilikom gejma. Upitan da li se nakon poslednjih dešavanja koja su se odigrala kod Subotice plaši odlaska na gejm, Mohebola ponavlja da će rađe rizikovati nego živeti u državi koju vode Talibani. Ubrzo potom pozdravlja se sa nama i užurbano odlazi ka grupi sa kojom kreće da još jednom oproba sreću na takozvanom gejmu.

Izvor: telegraf.rs

Kutak za roditelje

Šta ćete danas kuvati?

Saveti šefova kuhinje

Neodoljivi deserti