Ima bezbroj priča o starinama somborskim, toliko da bi Somborci mogli da dosade i Bogu i ljudima naklapajući o tome čime su zadužili Jevropu i Srbadiju.
Dobro, možda nisu bili uvek planetarno preduzimljivi, ali mora im se priznati da više od 230 godina u kontinuitetu školuju učitelje, pa su samim tim i opismenili srpski rod. Pozorište, muzej, srpska čitaonica, horovi... sve je to matoro, preko vek, vek i po, dva i malo se varoši može takvim nečim pohvaliti. A opet kad pitaš bilo koga na šta ga Sombor asocira prvo što će ti gotovo svako čeljade u ovoj zemlji reći jeste „fijaker i tambure“. Yaba ta silna pismenost i građansko-trgovačka aristokratija starostavna, kad se od konja i fijakera nismo odmakli. A da kojim slučajem Velimir Velja Subotić nije zapisao priču o Jagri i njegovom Riđanu, a Zvonko Bogdan je opevao, sam Bog zna da li bi se o Somboru u znaku fijakera i razmišljalo.
Bilo je fijakera svugde, ali baš se Ravangradu Veljka Petrovića zalomilo da ostane „obeležen“ kao varoš fijakera, čemu je ovih dana doprineo i novoizgrađeni oficijelni varoški fijaker, kojim se provozao i knez Albert Drugi od Monaka, dok oni obični i dan-danji imaju istu štaciju, odnosno stanicu vizavi gradskog hotela, tranziciono tansformisanog u salon nameštaja. Nemo na često praznu štaciju gleda i zgradurina barona Redla u koju je smešten Gradski muzej, jer nije red da dođu ti turisti u Sombor pa da nemaju priliku da sednu u fijaker i štagod zanimljivo vide. Za tamburaše je isto muka, ne samo da ih je korona proredila, već i inače bircuzi nemaju stalne bande da im goste vesele, pa tek u dogovoru sa gazdama može se uživati u poju bisernice, kontraprima i begeša pride. A kako je to nekada bilo...
Zlatno doba fijakera je zapravo počelo polovinom 19. veka, kad su se Somborci malo „zaimali“, oslobodili se teških zajmova uzetih još stotinak godina ranije ne bi li postali „graždani“ slobodne kraljevske varoši i isplatili sa silnim zlatnim forintama imperatorku Mariju Tereziju. Kako se u ta vremena znalo reda, a ne kao danas sa ovim indijancima od taksista, Magistrat varoški, po današnjim merilima gradska Vlada, odredi lepo fijaker plac i naredi da fijakera sme biti ne više od 30. Taman toliko se moglo na placu smestiti raskošnih stabala bođoša, kako bi i konji i fijakeristi za sparnih letnjih dana spasa u hladu krošnji „celtisa“ mogli pronaći, dok su im zimi debela stabla služila kao zaklon od hladnog severca. Bio je to pravi javni prevoz, gde je svaki fijakerista, mada privatan i inokosan čovek bio pod čvrstom stegom. Nije svaka fukara mogla da upregne kljuse i bavi se fijakerisanjem. Moralo se voditi računa o izgledu kako ličnom, tako i konjskom, sam fijaker je imao biti vazda čist i olajisan, pribor za prezanje konja besprekoran, zimska opaklija bez buva i ostale gamadi, a ne da im se mušterije zaujedu.
Anali varoški tvrde da su najčešće mušterije bili doktori, ali je ostalo živo predanje da su ipak lole i bećari najčešće mušterije fijakerske bivale.
Nije malo puta neki obesni sin bogatog babe u prvim kočijama vozio sebe, u drugim tamburašku bandu, a u trećim štap i „halbcilinder“, pa ravno u Lastinu ulicu, pod crveni fenjer jednog od znamenitijih varoških kupleraja. Trpeli su jadni fijakeristi razmaženu somborsku boljestojeću mladež i „brez novaca“, jer bi obično po jutru , kad „pokisli“ od vina i rakije osvanu ocu i materi na doručku, preko kućne posluge brzo bila poslata dovoljna suma novca koja će namiriti račun i zaustaviti bruku i olajavanje pre svega na fijaker placu, ali i po sokaku. Ni od „razvoza“ dama sumnjivog morala fijakeristi se nisu libili, a i što bi, kad su se ne malo puta somborski lekari yapali oko toga ko će, za račun Magistrata, držati pod „zdravstveno-higijenskom“ paskom prijateljice noći čija je profesija u to doba bila sasvim legitimna, samo im je Dinkićeva fiskalna kasa falila. Ipak, da ne bi bilo sve tako u ružičastim bojama obojeno, istine radi valja reći i to da su kao registrovani prevoznici fijakeristi u svakoj od vanrednih situacija imali „ratni raspored“.
Naime u slučaju požara, epidemije ili bilo kakve druge nesreće iliti alarmantne situacije, fijakeristima je, baš kao i gradskim vodarima, status „slobodnjaka“ smesta prestajao i morali su se staviti na raspolaganje varoškim vlastima. Tada su prevozili lekare, žandarme, vatrogasce i vojna lica bez i jednog filera trenutne nadoknade, ali su im svi troškovi kasnije nadomeštani iz varoške kase. Tako je sistem fijakera funkcionisao skoro stotinu godina i jedina novotarija koja je unela neku trenutnu pometnju su bili gumeni točkovi, jer nisu toliko kloparali i „truckali“ kao obični, drveni. Svaki fijakerista, koji je držao do sebe, skupljao je pare za ovakvo „luksuziranje“ i uskoro je cela vesela družina pod bođošima imala gume umesto kolskih točkova. Potrajala je fijakerska „imperija“ sve do tridesetih godina prošlog, 20.veka, kad joj je konačan poraz naneo motor sa unutrašnjim sagorevanjem.
Od ta doba sve je manje fijakerista bivalo na somborskim ulicama, pa je i moglo da se desi da Jagra sa svojim Riđanom uđe u legendu, mada po Statutu fijakerista ne bi mogao ni da pomisli da se bavi ovim poslom. Naime, pesma i žalopojka za starim konjčetom na stranu, ali istorijski fakat je činjenica da je Jagra veći deo svog radnog vremena provodio naćefleisan, odnosno trešten pijan, što bi ga u zlatno doba fijakerista činilo nepodobnim za ovu vrstu posla. S druge strane stoji Riđan koji je stvarno bio „pozitivan lik“ jer je Jagri bilo dosta da drži oči otvorene i kajase u rukama dok mušteriju ne odveze na traženu adresu. Posle toga mogao je sasvim mirno da zaspe na mestu kočijaša, jer je Riđan sam „pogađao put“ do fijaker placa i „njihovog“ bođoša. Pa ko ne bi voleo takvog konja. To što se na konjski račun za slavu „ogrebao“ i Jagra, više je stvar pesničke slobode, nego stvarne zasluge.
Izvor: dnevnik.rs
