Sombor.info

Sajam zapošljavanja, obrazovanja i privrede biće održan u sredu, 18. marta 2026. godine, u Sportskom centru „Soko“ u Somboru (Venac Petra Bojovića 11), u terminu od 11 do 14 časova.

Učešće na sajmu prijavila su 32 poslodavca koji imaju potrebu za zapošljavanjem više od 200 novih radnika. Pored njih, predstaviće se i veliki broj srednjih škola i visokoškolskih ustanova iz Zapadnobačkog okruga, Novog Sada i Beograda, koje će posetiocima predstaviti svoje obrazovne programe i profile.

Na sajmu će se predstaviti i organizatori – Nacionalna služba za zapošljavanje, Regionalna privredna komora Zapadnobačkog upravnog okruga i Centar za socijalni rad, koji će posetiocima pružiti informacije o svojim uslugama i programima podrške.

Poslodavci će ponuditi radna mesta za kandidate od prvog do sedmog stepena stručne spreme. Među traženim zanimanjima su šivači, električari na održavanju, operateri u proizvodnji, higijeničari, građevinski radnici, elektromonteri i elektroinstalateri, magacioneri, računovođe, ekonomisti, mašinbravari, prodavci, mesari, informatičari za društvene mreže, agenti prodaje osiguranja, keramičari, montažeri, vozači, radnici na obezbeđenju, kuvari, konobari i brojna druga zanimanja.

Organizatori pozivaju nezaposlene, učenike i sve zainteresovane građane da posete sajam. Učešće je besplatno i otvoreno za sve posetioce.

Tražiocima posla preporučuje se da ponesu više primeraka svoje radne biografije kako bi mogli direktno da ih predaju poslodavcima.

Raspored sahrana na somborskim grobljima za 14. mart

Post kao praksa privlači i sve više ljudi koji ga praktikuju iz zdravstvenih razloga.

Dvadesetčetvoročasovni post poslednjih godina postao je popularan zdravstveni trend, naročito u obliku povremenog posta koji mnogi praktikuju kako bi smršali, poboljšali metaboličko zdravlje ili jednostavno uspostavili veću kontrolu nad prehrambenim navikama,prenosi Index.

Lekari imaju upozorenje

Simulacija objavljena na Jutjubu prikazuje kako telo tokom 24 sata postepeno menja izvore energije i prilagođava se novim uslovima. Osnovna ideja je jednostavna: kada prestanete da jedete, telo za normalno funkcionisanje počinje da koristi energiju koju je već uskladištilo. Ipak, lekari upozoravaju da post nije čarobno rešenje i da ga ne bi svako trebalo praktikovati bez prethodnog razmišljanja.

Klinika Cleveland navodi da povremeni post nekima može pomoći pri mršavljenju, regulaciji krvnog pritiska i smanjenju insulinske rezistencije, ali naglašava da nije univerzalno rešenje i da efekti i dalje u velikoj meri zavise od ukupnog kvaliteta ishrane. Slično ističe i medicinski centar Johns Hopkins, koji navodi da je kod povremenog posta često važnije kada jedete nego šta jedete, te da se sve potencijalne koristi moraju posmatrati u širem kontekstu ishrane i načina života.

Šta se događa u telu tokom 24-časovnog posta?

Četiri sata posta

Simulacija GrowFit Healtha pokazuje da se već nakon prva četiri sata može pojaviti blag osećaj gladi. Telo završava varenje hrane, što dovodi do pada nivoa insulina. Ubrzo nakon toga počinje da troši uskladišteni šećer kao izvor energije.

Osam sati posta

Nakon osam sati bez hrane nivo šećera u krvi počinje da opada. Telo se tada okreće drugom izvoru energije – glikogenu iz sopstvenih zaliha. U ovoj fazi mnogi ljudi počinju da primećuju promene u tome kako se osećaju.

12 sati posta

Nakon 12 sati telo ulazi u stanje blage ketoze. To znači da počinje da proizvodi i koristi ketonska tela, odnosno da pretvara mast u gorivo. Iako se do ove faze može javiti izraženija glad, Healthline navodi da ovaj proces kod nekih može dovesti do smanjenja apetita i gubitka telesne težine, ali i osećaja umora.

16 sati posta

Nakon 16 sati nastupa značajnija promena – počinje proces autofagije. Telo tada počinje da razgrađuje i „reciklira“ oštećene ćelije i njihove delove. Prema klinici Cleveland, taj proces može imati brojne zdravstvene koristi, uključujući uklanjanje nefunkcionalnih delova ćelija i potencijalno smanjenje prisustva virusa i bakterija.

24 sata posta

Nakon 24 sata bez hrane telo prelazi u svojevrsni režim „dubinske obnove“. Mast postaje glavni izvor energije, dok se upalni procesi smanjuju, a osetljivost na insulin poboljšava, što može imati dugoročne zdravstvene koristi.

Opšte je mišljenje da je domaća turšija namirnica bez premca i to već hiljadama godina, a naše bake su je, ne bez razloga, nazivale najmoćnijim lekom. Priprema se najjednostavnije i najlakše od sve ostale zimnice, a najefikasnija je od svih ostalih vidova prerade svežih proizvoda koje znamo, da bi se mogli koristiti tokom zimskih meseci.

Nije tajna da su turšija i ajvar među najomiljenijim delikatesima na našim trpezama. Tradicionalno serviramo meze, sireve i zimnicu u svakoj prilici. Prava je gozba kad se posluži domaći ajvar, pripremljen po receptu koji se generacijama prenosi. Bira se najbolja paprika, peče satima, strpljivo ljušti, cedi, melje i onda kuva uz odabrane začine. Uložen trud je i te kako vidljiv u preukusnom namazu koji vole i deca i odrasli. Slično kao i ajvar, i turšija ima izuzetnu nutritivnu vrednost.

Povrće iz turšije je zdravo i utiče ne samo pozitivno na sveopšte stanje organizma, već pomaže i pri regulisanju mnogobrojnih zdravstvenih tegoba, puno je nutrijenata i pritom je izuzetno ukusno. I pritom, korišćenjem raznih začinskih biljaka i ostalih dodataka, moguće je i da svako sam ukus turšije prilagodi sebi. Zašto toliko volimo zimnicu i koje su sve njene prednosti? Pročitajte.

Šta je turšija?

Pod turšijom se, bar kada je o ovim našim prostorima reč, smatra mahom ukiseljeno razno povrće koje je prošlo kroz proces fermentacije – prirodnog vrenja. Doduše, isti pojam se koristi i za fermentisano voće ili kombinaciju fermentisanog voća i povrća.

Tradicionalno, osnovni sastojci turšije su posebna vrsta paprike koja se naziva turšijara (pre kiseljenja joj se odstrane peteljke), krastavac dužine do desetak santimetara - kornišon, zelen, odnosno još neuzreo paradajz i šargarepa. Podrazumeva se, sve ovo povrće bi trebalo se je neoštećeno, zrelo (sem paradajza) i čvrste konzistencije.

Koje povrće se stavlja u turšiju?

Zavisno od recepta, odnosno od izbora onoga ko je priprema, u turšiju se mogu stavljati još i manje glavice svežeg kupusa, karfiol iskidan na veće komade, manji crni luk, bilo da je oljušten ili ne, i male specijalne lubenice. Radi lepe boje turšije, neko voli da doda i jedan ili dva korena oljuštene cvekle. Ukoliko vam preporuče da u turšiju stavite i praziluk, izbegnite ga jer postoji opasnost da njegov središnji deo omekša pa počne da se kvari i tako pokvari čitavu turšiju.

Prilikom ređanja povrća u buretu ili u nekoj većoj staklenoj tegli, između redova povrća dodaju se čenovi belog luka, crni biber u zrnu, ren, grančice celera, lišće lovora i višnje i drugo aromatično bilje po izboru. Osim što daje plodovima bolji ukus, aromatično bilje podstiče i sam proces fermentacije.

Pripremanje turšije na tradicionalan način

Od samog načina pripremanja turšije zavisi, zapravo, i to koliko će ona biti zdrava. Kada se povrće složi u sudove u kojima će odležati – fermentisati, prema osnovnom receptu se preliva rastvorom vode, sirćetne kiseline i soli. U raznim varijantama, zavisno od recepture, volje i iskustva, mogu se dodati i šećer, konzervans i vinobran, radi sprečavanja stvaranja bakterija i gljivica i samim tim i radi sprečavanja kvarenja zimnice.

 Povrće se pritisne kako ne bi štrčalo iz tečnosti i da bi se tako ravnomerno ukiselilo, dobro  se zatvori i ostavi se na hladnom mestu, obično u podrumu, da fermentira, posle čega je spremno za konzumaciju.

Turšija je zimnica koja izuzetno obiluje probioticima, vitaminima, enzimima i laktobacilima, tj. onim korisnim bakterijama koje omogućuju pravilan rad čovekovog digestivnog trakta, jačaju imune funkcije organizma i pomažu varenje, stimulišu rast B vitamina, kao i omega 3 masnih kiselina i digestivnih enzima u organizmu.

Benefiti koje nam daruje turšija  

Osnovne prednosti ove izuzetno zdrave zimnice koja se, za razliku od većine zimnice jako lako i brzo priprema su najpre to što poboljšava imunitet našeg organizma i što održava zdravu crevnu mikrofloru i obnavlja sluzokožu creva, (i to najbrže i najefikasnije od svih namirnica koje koristimo. Naime, ukoliko dođe do neravnoteže između zdravih i nezdravih mikroorganizama u našim crevima, moguć je nastanak niza zdravstvenih tegoba, kao i ozbiljnih bolesti. To se može preduprediti turšijom.

Turšija podstiče metabolizam i probavu, zbog velikog sadržaja vlakana brzo se vari, brzo čini čoveka sitim i doprinosi uspešnosti  borbe protiv viška kilograma. Ujedno ublažava kožne tegobe - akne, gljivične infekcije i ekceme, kao i alergije.

Jedan od benefita ove zimnice je što poboljšava raspoloženje, stimulisanjem stvaranja serotonina, poznatog kao hormon sreće, za koji se smatra da se najvećim delom stvara u crevima. Poznato je da ublažava i  stres, samim tim što se zdravlje creva štiti unosom namirnica koje su fermentisale.

Snižava nivo lošeg holesterola u krvi jer ovako pripremljene namirnice umanjuju sposobnost resorpcije holesterola u krv. Pomaže osobama koje su intolerantne na laktozu, doprinosi sniženju krvnog pritiska i smanjuje rizik za pojavu visokog pritiska. Turšija pomaže i kod dijabetesa, jer se kiseljenjem skrob i šećer koje povrće sadrži pretvaraju u mlečnu kiselinu. Drugim rečima, pročišćava celokupni organizam time što stvara svojevrstan ekosistem u njemu, pa je korisna za detoksikaciju.

Veruje se i u to da može sprečiti nastanak karcinoma (zahvaljujući, pre svega, značajnom sadržaju mlečne kiseline i antioksidanasa), posebno kada je u pitanju debelo crevo, a takođe i da pomaže u sprečavanju rasta kancerogenih ćelija i patogenih bakterija.

Izaberite domaću turšiju

Prirodno pripremljena turšija od probranih kvalitetnih i zdravih plodova, dakle, ima niz prednosti u odnosu na industrijsku turšiju, ne samo zbog potpunog odsustva ili značajno manje količine konzervanasa, već i stoga što sadrži i manje soli i sirćetne kiseline, a više probiotika (zbog samog načina pripreme). Nazivaju je riznicom čistog zdravlja, zbog svih benefita koje nam obezbeđuje. Sam proces proizvodnje industrijske zimnice može i da uništi žive kulture i time smanji probiotsku vrednost turšije. Ne predlažu stoga zalud stručnjaci da se industrijski pripremljena zimnica zaobilazi u širokom luku. Naš je savet da se uvek  opredelite za domaću varijantu i uživate u svim zdravstvenim prednostima, kao i fenomenalnom ukusu koji nudi. 

Kada se ljudi šale o kraju sveta obično zamišljaju bubašvabe kako hodaju po ruševinama naših gradova. Ipak, trenutna istraživanja sugerišu sasvim drugačijeg šampiona preživljavanja.

Ako se složeni život na Zemlji uruši nakon globalne katastrofe, poslednje životinje koje će preživeti verovatno će biti tardigradi, sićušna osmonoga stvorenja poznatija kao vodeni medvedi, stoji u studiji objavljenoj u časopisu Scientific Reports.

Prema naučnicima, život na Zemlji je već prošao kroz najmanje pet masovnih izumiranja koja su izbrisala većinu postojećih vrsta. Pre otprilike 252 miliona godina, tokom permskog izumiranja, naučnici procenjuju da je blizu 90 odsto vrsta nestalo, kako na kopnu tako i u okeanima. Uprkos tome, ekosistemi su se polako obnavljali, što pokazuje da život u celini može biti izuzetno teško izbrisati.

Moderni rizici izgledaju veoma drugačije od onih drevnih vulkanskih i tektonskih katastrofa. Stručnjaci su zabrinuti zbog nuklearnog sukoba koji bi mogao ispuniti atmosferu čađom, godinama slabiti sunčevu svetlost i prekinuti lance ishrane.

Oni takođe modeliraju astronomske pretnje poput udara velikih asteroida, obližnjih supernova i gama zračenja. U većini tih scenarija, ljudi i mnoge druge životinje nestaju. Okeani, međutim, ostaju tečni - prenosi Nova.

Studija Oksforda i Harvarda o najžilavijim životinjama na Zemlji

Studija istraživača sa Univerziteta u Oxfordu i Univerziteta Harvard iz 2017. godine postavila je vrlo specifično pitanje. Šta bi bilo potrebno da se iskorene čak i najotpornije životinje na planeti?

Njihov odgovor je direktno ukazivao na morske tardigrade koji žive u vodenim slojevima i dubokomorskim staništima. Očekuje se da će ove životinje opstati, osim ako neki događaj nije dovoljno snažan da proključa okeane.

Zašto su tako otporne? U laboratoriji, neke vrste tardigrada preživljavaju nekoliko minuta na temperaturama blizu apsolutne nule i do oko 150 stepeni Celzijusa. Druge izdrže decenije na minus 20 stepeni, piše N1info.ba.

Tolerišu pritiske od gotovo vakuuma do 1.200 puta većeg normalnog atmosferskog pritiska, kao i doze zračenja hiljade puta veće od onih koje bi ubile čoveka. Eksperimenti su čak pokazali da se tardigradi oporavljaju nakon izlaganja svemirskom vakuumu.

Njihova tajna je trik koji se zove kriptobioza, vrsta suspendovane animacije. Kada uslovi postanu smrtonosni, tardigradi se skupljaju u suvi, kompaktni oblik, isključuju većinu svog metabolizma i čekaju.

Ta pauza može trajati godinama. Kada se vrate voda i povoljnije temperature, oni se rehidriraju i ponovo počinju da puze. Za stvorenje kraće od debljine kreditne kartice, to je zapanjujuća strategija.

Starenje Sunca postavlja konačnu granicu za preživljavanje na Zemlji

Ništa od ovoga ne znači da su vodeni medvedi zaista neuništivi. Biolozi koji rade s aktivnim životinjama koje nisu u stanju mirovanja primećuju da ih je prilično lako ubiti u običnim laboratorijskim uslovima. Ako budući događaji skinu Zemlju s atmosfere, ispare njene okeane ili, kako Sunce stari, pretvore našu planetu u spaljenu stenu, čak će i tardigradi na kraju nestati.

Ipak, njihova otpornost nudi otrežnjujuću perspektivu. Dok se, s pravom, brinemo zbog klimatskih promena, nuklearnih rizika ili sledećeg porasta računa za struju, naučnici smatraju kako jednostavne životinje, koje većina ljudi nikada neće videti pod mikroskopom, opremljene su da nadžive našu vrstu milijardama godina.

U velikoj meri, pouka je da život kao celina može biti izuzetno otporan čak i kada su pojedinačne civilizacije krhke.

Američka svemirska agencija NASA dala je zeleno svetlo da njena raketa za Mesec sa četiri astronauta može da krene u svoju misiju kruženja oko Meseca u aprilu, pošto je završena poslendja runda popravki.

Raketa duga 98 metara će biti izvučena iz hangara i vraćanja na platformu za poletanje iduće nedelje u Svemirskom centru Kenedi na Floridi, a očekuje se da će biti pokušaj lansiranja već 1. aprila. Taj let će označiti prvo putovanje na Mesec sa ljudskom posadom u više od 50 godina.

Posada rakete Artemis Dva trebalo je da krene na kruženje oko meseca ranije ove godine ali je to odloženo zbog curenja goriva i drugih problema na svermirskom lansirnom sistemu - piše danas.rs.

Iako je NASA uspela da zatvori curenje hidrogenskog goriva na platformi za poletanje u februaru, zbog problema sa protokom helijuma svemirska agencija morala je da vrati raketu u zgradu za sklapanje radi popravke i da odloži misiju za april.

Svemirska agencija ima samo nekoliko dana početkom aprila pogodnih za lansiranje pre nego što bude morala da se povuče i čeka 30. aprili ili početak maja.

Krajem prošlog meseca novi administrator Nase Džared Ajsakmen objavio je velike izmene u programu Artemisa.

Nezadovoljan sporim tempom i dugim pauzama između lunarnih misija on je dodao dodatni probni let u orbiti oko Zemlje iduće godine. Sada će novi Artemis II, sa sletanjem dva astronauta na Mesec biti prebaćeno na Artemis IV. Ajsakmen cilja da bude jedno ili dva sletanja na Mesec 2028.

Kancelarija generalnog inspektora Nase prošle nedelje je upozorila u istraživanju da svemirska agencija treba da razradi spasilački plan za njenu posadu za Mesec. Sletanje na južnom polu Meseca biće riskantnije nego za astronaute Apola koje je bilo bliže ekvatoru, obzirom na grub polarni teren, navodi se u izveštaju.

NASA je tražila od Spejseksa Ilona Maska i Blu Oridžina Džefa Bezosa da obezbede lendere za Mesec za astronaute i oni su ubrzali rad da bi ispunili novi ciljni datum 2028. godine. Kancelarija generalnog inspektora saopštila je da ostaju mnogi tehnički izazovi, uključujući dopunu goriva za lendere u orbiti oko Zemlje pre letenja na Mesec.

Jedna od najneugodnijih stvari kod bolesti ili sezonskih alergija jeste to što nam se nos začepi.

Zbog toga je disanje kroz nozdrve frustrirajuće, a neretko i potpuno nemoguće. Ali čak i kada niste bolesni, primetićete da kada duboko udahnete, samo jedna nozdrva kao da propušta vazduh. Nema razloga za paniku i brigu da je na pomolu neka bolest, ono što doživljavate je zapravo normalan telesni proces, prenosi RTS.

Više puta dnevno, a da mi to i ne primetimo, nozdrve prirodno menjaju dominantnu ulogu pri protoku vazduha. Ovaj proces se naziva nosni ili nazalni ciklus i igra važnu ulogu u zdravlju našeg nosa.

Telo zapravo menja dominantnu nozdrvu na svaka dva sata dok smo budni. Ova promena je ređa kada spavamo jer nam se disanje usporava, a količina vazduha koji ulazi i izlazi iz tela se smanjuje.

Postoje dva ključna aspekta nazalnog ciklusa: začepljenost nosa i dekongestija.

Tokom faze začepljenosti, jedna nozdrva će imati smanjen protok vazduha, dok će suprotna nozdrva biti prohodna, odnosno dekongestirana, omogućavajući protok veće količine vazduha kroz nju.

Faza dekongestije zapravo umara otvorenu nozdrvu, jer je vazduh isušuje i dovodi patogene u kontakt sa njom. Zato je važno da se dominantna nozdrva menja. Ovaj naizmenični ciklus je automatski, podsvesno regulisan hipotalamusom, delom mozga koji je odgovoran za određene metaboličke procese i za druge aktivnosti autonomnog nervnog sistema.

Međutim, neki ljudi nemaju nazalni ciklus (usled poremećaja rada hipotalamusa). Takođe postoje dokazi da leva nozdrva može biti dominantnija – posebno kod desnorukih osoba.

Zaključci studija koje se bave nazalnim disanjem pokazuju da kada je desna nozdrva dominantna, telo je u budnijem ili stresnijem stanju. Ali kada leva nozdrva preuzme kontrolu, telo je u opuštenijem stanju.

Nazalni ciklus je važan iz više razloga.

Prvo, štiti sluznicu nosa i respiratorni sistem. Kroz njega svakodnevno prođe najmanje 12.000 litara vazduha, što ga čini ključnom odbranom od patogena. Postojanjem dominantne smene nozdrva smanjuje se rizik od oštećenja i olakšava zaštita nozdrve od patogena.

Nos takođe mora da se odmara i obnavlja. Izlaganje vazduhu ga isušuje tako da, bez vremena za oporavak, to može olakšati patogenima i izazivačima upalnih procesa da izazovu oštećenja.

Deo procesa začepljenja je i povećan dotok krvi u krvne sudove nosa. Ovo će obezbediti da su nozdrve pravilno navlažene i za procese popravke i za oporavak, ali i za zagrevanje i vlaženje vazduha tokom prolaska kroz nozdrvu.

Funkcija nazalnog ciklusa

Brojne stvari mogu uticati na normalnu funkciju nosnog ciklusa. Respiratorna stanja poput prehlade i gripa dovode do povećane proizvodnje sluzi. Ovo ograničava koliko lako se nozdrve mogu smenjivati. Alergeni poput polena ili grinja mogu izazvati tešku upalu tkiva nosa, što ponovo ometa pravilnu funkciju nosnog ciklusa.

Određeni lekovi, poput onih za visok krvni pritisak, takođe mogu izazvati iritaciju sluzokože nosa. To je zato što ovi lekovi utiču na krvne sudove u celom telu, uključujući i one u nosu.

Prekomerna upotreba kapi za nos, odnosno nazalnih dekongestiva (više od pet dana u kontinuitetu) može izazvati medikamentozni rinitis – oblik zagušenja koji se javlja kada se ovi lekovi prekomerno koriste. Iznenadni otok tkiva nozdrva utiče na nazalni ciklus.

Kod nekih, strukturni problemi mogu biti uzrok ometanja nazalnog ciklusa. Nosni polipi, koji su prisutni kod čak četiri odsto ljudi, su izrasline sluzokože nosa koje se obično javljaju u obe nozdrve. Oni ograničavaju protok vazduha kroz nozdrve, čineći nazalni ciklus neefikasnim. Nozdrve su u ovom slučaju često začepljene.

Devijacija septuma, to jest nosne pregrade – gde hrskavica i koštana ploča između nozdrva nisu centralno postavljene – takođe može učiniti da nozdrve budu stalno začepljene ili potpuno blokirane. Ovo često zahteva operaciju kako bi se poboljšalo disanje i kvalitet sna.

Alergije, upala sinusa pa čak i pogrbljen položaj i ležanje mogu zapušiti nos

Čak i jednostavni faktori poput ležanja u krevetu ili pogrbljenog položaja mogu uticati na nazalni ciklus. Kada legnete, krv se nakuplja u tkivima nosa. Gravitacija takođe uzrokuje da se sadržaj sinusa pomeri u nozdrvu koja je bliža jastuku. Ovo može blokirati jednu od nozdrva, što otežava disanje i sprečava normalan rad nosnog ciklusa.

Ako se borite sa začepljenim nozdrvama, infekcije poput prehlade i gripa su obično najčešći uzrok. Može biti potrebno i do dve nedelje da se začepljenje otkloni. Sinuzitis, upala sinusa, može trajati četiri nedelje.

Alergije na polen takođe mogu biti čest uzrok poremećaja nazalnog ciklusa. Ovaj simptom može trajati nedeljama u zavisnosti od specifičnog alergena na koji ste alergični.

Redovno uzimanje antihistaminika tokom sezone polenskih alergija može pomoći u smanjenju simptoma i otklanjanju začepljenja. Ali ako primetite da je jedna nozdrva stalno začepljena duže od dve nedelje, bilo bi dobro da se javite lekaru.

Posle rata, Ferari je odlučio da ostvari svoj san o izradi sopstvenih automobila. Tako je 1947. godine završen Ferrari 125 S, prvi automobil koji je nosio njegovo ime.

Ferrari 125 S je trkački automobil, proizveden 12. marta 1947. godine.

Nakon što je Enco Ferari 1939. napustio Alfa Romeo, osnovao je sopstvenu kompaniju Auto Avio Costruzioni, koja je tokom rata proizvodila delove za avione - piše N1.

Posle rata, Ferari je odlučio da ostvari svoj san o izradi sopstvenih automobila. Tako je 1947. godine završen Ferrari 125 S, prvi automobil koji je nosio njegovo ime.

Tehničke specifikacije

Srce modela 125 S bio je 1,5-litarski V12 motor koji je dizajnirao Đoakino Kolombo. Svaki cilindar imao je zapreminu od 125 cm³, što je automobilu dalo ime. Motor je razvijao 118 KS pri 6.800 obrtaja u minuti, omogućavajući maksimalnu brzinu od oko 210 km/h.

Motor je bio opremljen sa tri Weber 30 DCF rasplinjača i imao je odnos kompresije 9.5:1.

Šasija je bila izrađena od čeličnih cevi, a vešanje je koristilo dvostruke viljuške sa poprečnom lisnatom oprugom napred i krutu osovinu pozadi. Kočnice su bile bubanj tipa na svim točkovima.

Proizvedena su samo dva primerka modela 125 S. Prvi je imao karoseriju tipa "barchetta" sa pokrivenim točkovima, koju je izradio karoserista Đuzepe Peireti.

Drugi primerak imao je karoseriju sa otvorenim točkovima, poznatu kao "a sigaro" (u obliku cigare), koju je dizajnirao Đuzepe Buso.

The Picture Art Collection / Alamy / Profimedia

Uspesi na trkama

Debi modela 125 S dogodio se 11. maja 1947. na stazi Circuito di Piacenza, gde je automobil vozio Franko Kortese. Iako nije završio trku zbog kvara na pumpi za gorivo, pokazao je veliki potencijal.

Već 25. maja 1947, Kortese je osvojio prvu pobedu za Ferrari na Velikoj nagradi Rima na stazi Terme di Caracalla. Tokom 1947. godine, 125 S je učestvovao u 14 trka i ostvario šest pobeda.

Važnost i nasleđe

Ferrari 125 S postavio je temelje za buduće modele marke, posebno kroz razvoj V12 motora koji će postati zaštitni znak Ferarija.

Iako su oba originalna primerka kasnije rastavljena kako bi se iskoristili delovi za nove modele poput 159 S i 166, 125 S ostaje simbol početka legende.

Godine 1987, povodom 40. godišnjice kompanije, izrađena je replika modela 125 S kako bi se sačuvala uspomena na ovaj istorijski automobil.

Pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova u Odžacima uhapsili su S. K. (71) iz tog mesta, zbog postojanja osnova sumnje da je izvršio krivično delo teško ubistvo u pokušaju.

Jednu od žrtava je, pored uboda nožem, polio i benzinom.

Kako se saznaje, on se sumnjiči da je juče nožem zadao više uboda ženama starosti sedamdeset i osamdeset tri godine u Odžacima, dok je jednu od njih i polio benzinom.

Povređene žene prevezene su u Opštu bolnicu u Somboru.

Osumnjičenom je određeno zadržavanje do 48 časova i on će, uz krivičnu prijavu, biti priveden Višem javnom tužilaštvu u Somboru.

Povodom decenije od smrti Miroslava Josića Višnjića (Stapar, 1946 – Beograd, 2015), Gradska biblioteka „Karlo Bijelicki“ u Somboru, u kojoj pet godina postoji legat ovog pisca, objavila je knjigu njegovih izabranih pripovedaka pod nazivom Povratak u zavičaj.

Knjigu, koju čine pripovetke iz tematskih krugova zavičaja, detinjstva i lјubavi, priredio je dr Mileta Aćimović Ivkov.

U tekstu predgovora on je ukazao na piščev „prepoznatlјiv i karakterističan književni svet čiji stožer predstavlјa rodno selo Stapar i zavičajna Bačka. O njima je izgradio „duboko ličnu mitsku priču: po značenjskom rasponu, poetskom i simboličkom zbiru i ukupnom smislu jedinstvenu u srpskoj književnosti.

Pripovetke i priče Miroslava Josića Višnjića u kojima su tematizovani detinjstvo i širi zavičaj, Sombor i Bačka, nisu malobrojne ni vrednošću neznatne. One čine osnovni krug iz koga se ispredaju niti njegove književnosti.

Dubokom korenu i izdancima života na rodnoj zemlјi posvećene su neke od najbolјih Josićevih pripovedaka i priča. U njima su intimna toplina i duh zajedništva oznaka za jaku emociju, za privrženost i lјubav. A ta svedržeća lјubav ista je prema lјudima, zemlјi, prirodi i delima kulture.“

Urednik ovog posebnog izdanja je Marija Čačić, bibliotekarka Zavičajnog odelјenja Gradske biblioteke, a pokrovitelј je Ministarstvo kulture Republike Srbije.