Sombor.info

Raspored sahrana na somborskim grobljima za 29. jul

U najlepšoj bezdanskoj ulici, po 19. put održana je, sada već u tradiciju ukorenjena, kulturno – umetnička manifestacija „Trojni susret“, na kojoj su izlagači iz Srbije, Mađarske i Hrvatske imali priliku da predstave svoju kulturu i tradiciju
Ispred Grada Sombora, prisutne je pozdravio zamenik gradonačelnika, Milan Stakić, poželevši dobrodošlicu gostima iz Mađarske i Hrvatske, a posebno zahvalivši organizatorima koji dugi niz godina vredno rade na očuvanju kulture, tradicije i običaja naroda koji žive na teritoriji grada Sombora, te dodao: „Poštovani sugrađani, uvaženi gosti iz Republike Mađarske i Republike Hrvatske, dragi prijatelji, čast mi je i zadovoljstvo da vas pozdravim ispred Grada Sombora i u svoje lično ime i da vam poželim ugodne trenutke na manifestaciji koja dugi niz godina neguje kulturu, tradiciju i običaje naroda sa ovog prostora. Grad Sombor će nastaviti sa podrškom manifestacija kojima se oslikava istinsko multietničko i multikonfesionalno šarenilo i bogatstvo našeg grada. Srećan vam 19. Trojni susret“.

Pored kulturno – umetničkog programa na glavnoj bini, posetioci manifestacije su tokom celog dana mogli da pogledaju izložbu i vašar rukotvorina uz bogatu ponudu bezdanskih gastro specijaliteta, dok su u večernjim časovima uživali u rok koncertu grupe „Trilogy“, a nakon toga i poznate grupe „Zana“.

Pomenutoj manifestaciji prisustvovao je i član Gradskog veća za oblast sporta, dece i omladine, Ognjen Andrinčin.

Mladi Nemci posetili su Srbiju tokom leta obišavši jevrejsku zajednicu u Novom Sadu i Somboru, te Muzej Podunavskih Švaba u potonjem gradu.

Kako kaže dr Željko Dragić, organizator ovog putovanja i predsednik organizacije „Gradimo mostove“, prva grupa mladića i devojaka iz Nemačke, njih 35, u svom boravku u Srbiji tokom juna posetili su jevrejsku zajednicu u Novom Sadu i Somboru.

– Ladislav Trajer, dočekao goste iz Nemačke u novosadskoj sinagogi. Ispričao nam je kratku istoriju, kako su Jevreji naseljavali ovo područje, ali je govorio i o današnjem životu u Novom Sadu. Trajer je naglasio da je suživot između Srba i Jevreja bio dobar, kao i odnosi Srbije i Izraela, te istakao važnost prijateljstva među narodima, uključujući Nemačku i Srbiju – rekao je Dragić, koji je nekada živeo u Nemačkoj, a sada trenutno boravi u Ravnom Selu, u „švapskoj kući“.

Za mlade je najveće iznenađenje bio Muzej Podunavskih Švaba u Somboru, jer niko od njih uopšte nije znao da su njihovi sunarodnici nekad živeli na ovom području.

– Zbog sam posle odlučio da povedem još jednu grupu, od 15 mladića i devojaka iz grada Berzenbri, iz regije Osnabrik, da borave ovde i posete pomenuti Muzej, te nauče nešto što nisu znali iz svoje nacionalne istorije – izjavio je Dragić.

Muzej u Somboru prikazuje istoriju Podunavskih Švaba od sredine 18. do sredine 20. veka, počev od njihovog doseljavanja pa sve do proterivanja u logore i posle u Nemačku, nakon 1945. godine i završetka Drugog svetkog rata.

U Muzeju Podunavskih Švaba, goste je dočekala kustoskinja Ivana Dekić i generalna sekretarka udruženja Gerhard, Gabrijela Bogišić.

– Imala sam čast da kratko predstavim izložbu i da u ime udruženja uputim pozdrave. Veoma me raduje što je Dragić već drugi put ove godine doveo grupu mladih Nemaca u Sombor. Mladi ljudi su bili duboko impresionirani i iznenađeni bogatom istorijom Podunavskih Švaba u ovom delu Evrope – kazala je Bogišić.

Daniel (26) koji je više puta boravio u Srbiji uspeo je kaže da pronađe paralele između istorije Podunavskih Švaba i svoje porodične istorije. Njegova porodica se tokom vladavine Katarine Velike preselila iz Nemačke u Rusiju, a sada živi u gradu Alfhausenu, koji pripada regiji Osnabrik.

– Već četvrti put sam u Srbiji. Veoma sam srećan što mogu da učestvujem u ovakvom projektu. Sada shvatam da kao Nemac, naša država nije samo Nemačka, već da nas ima i u ovom delu Evrope i ne smemo zaboraviti naše korene – rekao je Džeremi (22).

Grupi mladih Nemaca pridružio se i Josef Weiszman, pre svega, kako kaže, zbog želje da vidi stalnu postavku u Muzeju.

Njegov otac koji je rođen u Sutjesci kod Zrenjanina i ima 73 godine, pričao mu je o svojoj baki i ocu, koji su prvo pobegli u Austriju, a zatim u Nemačku.

– Svi zajedno posetili smo rodno mesto njegovog oca i pronašli kuću u kojoj je rođen, na čijoj fasadi velikim slovima i danas piše prezime „Weiszman“. Voleo bih da ova izložba iz Muzeja bude prikazana u Nemačkoj, jer danas se tamo ne zna puno o istoriji Podunavskih Švaba u Vojvodini– dodao je Dragić.

Na ovom proputovanju gosti iz Nemačke obišli su i druge znamenitosti; fruškogorske manastire, Karlovačku gimnaziju, Gradsku kuću u Novom Sadu, Kalemegdan, Hram Svetog Save..

Kako najavljuje Dragić, sledeće leto ponovo će da organizuje slično putovanje za mlade Nemice i Nemce.

Izvor: danas.rs

Gradsko udruženje penzionera Sombor, proslavilo je 77 godina postojanja. Tim povodom, održana je proslava u svečanoj sali „Galea“ uz raznovrstan kulturno – umetnički, plesni i muzički program.

Ispred lokalne samouprave, brojne predstavnike udruženja penzionera iz Srbije, Hrvatske i Republike Srpske, pozdravio je zamenik gradonačelnika Milan Stakić, poželevši im prijatno druženje i puno zdravlja.

„Zadovoljstvo mi je što mogu da vas pozdravim ispred Grada Sombora i da vam poželim ugodne trenutke na današnjem druženju. Čast mi je što se obraćam vama, koji ste za vreme vašeg radnog veka gradili ovu društvenu zajednicu, ovaj grad i ovu državu. Takođe, jako sam srećan što sam pred vama koji ste uvek bili tu kada je bilo najpotrebnije. Želimo vam dug život i uživanje u ovom vašem zlatnom dobu koje ste svakako zaslužili. Svako dobro i živeli“, rekao je zamenik gradonačelnika Stakić.

Svojim nastupom, program su ulepšali KUD „Sombor“, učenice Muzičke škole „Petar Konjović“ Sombor, Plesni klub „Ronda“, te vokalna solistkinja Anastasija Sandić, student Akademije umetnosti u Novom Sadu.

Komesarijat za izbeglice i migracije saopštio je danas da su prihvatni centri u Šidu, Dimitrovgradu i Kikindi trajno zatvoreni, a privremeno je obustavljen rad Centra za azil u Tutinu, Centra za azil u Banji Koviljači i prihvatnih centara u Pirotu, Bosilegradu, Somboru, Subotici i Adaševcima u periodu od 1. avgusta do 30. septembra ove godine.

Do toga je došlo na osnovu odluke o novom režimu rada centara za azil i prihvatnih centara, donete na osnovu činjenice da se kontinuirano smanjuje migratorni priliv u Srbiji u dužem periodu, što se značajno odrazilo na popunjenost smeštajnih kapaciteta.

U punom kapacitetu nastavljaju sa radom centri za azil u Sjenici, Obrenovcu, Vranju i Krnjači i prihvatni centri u Bujanovcu, Preševu i Principovcu, u kojima je trenutno smešteno 429 migranata, javlja Tanjug.

Komesarijat podseća da Srbija ima jedan od najbolje uređenih sistema prihvata i upravljanja migracijama, kao i da je odluku o novom režimu rada prihvatnih centara i centara za azil doneo u skladu sa strategijom reagovanja utvrđenom Planom reagovanja na povećan broj migranata na teritoriji Srbije za 2024. godinu, a u cilju racionalizacije operativnih troškova i efikasnog upravljanja resursima i sistemom prihvata.

"Komesarijat za izbeglice i migracije ima izrađene planove reagovanja u slučaju povećanog priliva migranata, a uz podršku Vlade Srbije i dobrom saradnjom sa svim državnim institucijama, u mogućnosti smo da svakodnevno pratimo migratornu sliku u Srbiju i adekvatno reagujemo", navodi se u saopštenju.

Član Gradskog veća za oblast komunalne delatnosti i investicija Đorđe Zorić, obišao je danas završene radove na uređenju postojećih dečjih igrališta u Mesnoj zajednici „Nova Selenča“, prigradskom naselju Nenadić i naseljenom mestu Gakovo.

Radovi su podrazumevali postavljanje novih sprava za igranje naših najmlađih sugrađana kako bi igralište bilo kompletno, ali i popravku i uređenje postojećih sprava. Takođe, na igralištu u Gakovu se trenutno postavlja zaštitna ograda u cilju povećanja bezbednosti dece.

Obilasku radova prisustvovali su i predstavnici mesnih zajednica, a izvođač radova je JKP „Zelenilo“ Sombor.

Naučnici su prvi put otkrili pećinu na Mesecu. Najmanje 100 metara duboka, smatra se da bi mogla da bude idealno mesto da ljudi u njoj izgrade stalnu bazu.

Istraživači napominju da je otkrivena samo jedna od verovatno stotine pećina skrivenih u „podzemnom, neotkrivenom svetu“ našeg pratioca.

Zemlje se utrkuju da uspostave trajnu ljudsku naseobinu na Mesecu, ali će morati da zaštite astronaute od radijacije, ekstremnih temperatura i svemirskih vremenskih uslova.

Helen Šarman, prva britanska astronautkinja koja je putovala u svemir, rekla je za Bi-Bi-Si njuz da novootkrivena pećina izgleda kao dobro mesto za bazu i otvara mogućnost da bi ljudi mogli da žive u lunarnim jamama za 20-30 godina.

Ali, napominje Šarmanova, ova pećina je toliko duboka da će astronauti možda morati da koriste „mlazne rance ili lift“ kako bi izašli iz nje.

Profesori Lorenco Brucone i Leonardo Karer sa Univerziteta u Trentu u Italiji pronašli su pećinu pomoću radara kako bi prodrli kroz otvor jame na kamenoj ravnici zvanoj Mare trankvilitatis (Mare Tranquillitatis).

Vidljiva je golim okom sa Zemlje, a takođe je i mesto gde je Apolo 11 sleteo 1969. godine.

Pećina ima svetlarnik na površini Meseca, koji vodi do vertikalnih uzdignutih zidova, i kosi pod koji bi mogao da se proteže dublje ispod površine tla.

Nastala je pre više miliona ili milijardi godina kada je lava tekla po Mesecu, stvarajući tunel kroz stenu.

Najbliži ekvivalent na Zemlji bile bi vulkanske pećine na Lanzaroteu u Španiji, objašnjava profesor Karer, dodajući da su istraživači posetili te pećine u okviru svog rada.

„Zaista je uzbudljivo. Kada dođete do ovih otkrića i pogledate ove slike, shvatite da ste prva osoba u istoriji čovečanstva koja je to videla“, ističe profesor Karer.

Kada su profesor Brucone i prof Karer shvatili koliko je pećina velika, uvideli su da bi to moglo biti dobro mesto za lunarnu bazu.

„Na kraju krajeva, život na Zemlji je počeo u pećinama, tako da je logično da bi ljudi mogli da žive u njima i na Mesecu“, kaže profesor Karer.

Pećina tek treba da bude u potpunosti istražena, ali istraživači se nadaju da bi radar, kamere ili čak roboti koji idu pod zemlju mogli da se koriste za njeno mapiranje.

Naučnici su prvi put shvatili da na Mesecu verovatno postoje pećine pre oko 50 godina. Zatim je 2010. kamera u misiji pod nazivom „Lunar rekonaisans orbiter“ snimila jame za koje su naučnici mislili da bi mogli biti ulazi u pećine.

Ali istraživači nisu znali koliko su pećine duboke, niti da li bi se urušile.

Rad prof. Bruconea i prof. Karere sada je odgovorio na to pitanje, iako ima još mnogo toga da se uradi kako bi se razumela puna struktura pećine.

„Imamo veoma dobre slike površine. Možemo videti mesta sletanja Apola – ali ne znamo ništa o tome šta se nalazi ispod površine. Postoje ogromne mogućnosti za otkrivanje“, rekao je za Bi-Bi-Si njuz Frančesko Sauro, koordinator Tematskog tima za planetarne pećine Evropske svemirske agencije.

Istraživanje nam takođe može pomoći da u budućnosti istražimo pećine na Marsu, napominje Sauro.

To bi moglo otvoriti vrata pronalaženju dokaza o životu na Marsu, jer da je postojao, gotovo sigurno bi bio unutar pećina zaštićenih od uticaja elemenata na površini planete.

Mesečeva pećina bi mogla biti korisna ljudima, ali naučnici takođe naglašavaju da bi mogla da pomogne u odgovoru na osnovna pitanja o istoriji Meseca, pa čak i našeg Sunčevog sistema.

Stene unutar pećine neće biti toliko oštećene ili erodirane svemirskim prilikama, tako da mogu pružiti opsežan geološki zapis milijardama godina unazad.

Istraživanje je objavljeno u naučnom časopisu Nature Astronomy.

Izvor: RTS

Lista je nastala na osnovu glasova 503 pisca, pesnika i brojnih ljubitelja knjiga. U izboru najboljih knjiga, između ostalih, učestvovao je i Stiven King, danas najuspešniji autor horor romana.

Tu su i Boni Garms, Klodija Rankin, Džejms Paterson, Sara Džesika Parker, Karl Ove Knausgard, Elin Hilderbrand, Tomas Čaterton Vilijams, Roksane Gej, Marlon Džejms, Sara Maklin, Min Jin Li, Džonatan Letem i Džena Buš Hejger...

Ovo je 10 prvih naslova:

10. Galad - Merilin Robinson, 2004.

Galad je roman Merilin Robinson objavljen 2004. Osvojio je Pulicerovu nagradu za beletristiku 2005. i Nacionalnu nagradu kruga književnih kritičara. Radnja romana smeštena je u 1956. u gradu Galad u američkoj državi Ajova, kada 76-godišnji pastor Džon Ejms saznaje da mu bolest srca ne ostavlja vremena da se posveti svojoj mladoj porodici.
Stoga odlučuje da svom sedmogodišnjem sinu napiše pismo kako bi mu, umesto materijalnih dobara, ostavio svoje znanje o čudesnoj lepoti postojanja opisujući istoriju porodice odane duhovnom pozivu.

9. Nikad me ne ostavljaj - Kazuo Išiguro, 2005.

Keti, Rut i Tomi ostaju u elitnoj engleskoj školi Hejlšam. Prijatelji zajedno slušaju muziku i pričaju o svemu dok odrstaju. Ali stvari odjednom postaju zloslutne i na kraju tragične. Nemaju roditelje da ih posećuju, a svoje učitelje zovu "starateljima". Priča ih prati od prvih dana do kraja života. Manje-više, ostaju isti ljudi kao i 12-godišnjaci.

8. Austerlic - V. G. Sebald, 2001.

Austerlic je roman nemačkog pisca V. G. Sebalda iz 2001. godine. Bio je to Sebaldov poslednji roman. Knjiga je dobila nagradu Nacionalnog kruga kritičara knjige. "Knjigu prožimaju sećanja i gestovi", piše Njujork tajms.

7. Podzemna železnica - Kolson Vajhed, 2016.

Podzemna železnica je neverovatna priča o očajničkom putovanju robinje ka slobodi i istoriji koju deli čitava ljudska rasa, ključna za razumevanje američke prošlosti, sadašnjosti i, posledično, budućnosti.

6. 2666 - Roberto Bolanjo, 2004.

2666 je poslednji roman Roberta Bolanja. Objavljen je 2004. godine kao posthumni roman, godinu dana nakon Bolanjove smrti. Ima preko 1100 stranica na izvornom, španskom jeziku. Podeljen je na pet delova. Bolanjov roman je dubok, misteriozan i vrtoglav. Dok ga čitate, prelazite od osećanja kao da gledate tornado do osećanja kao da ste zahvaćeni vrtlogom i na kraju da sumnjate da ste i sami tornado.

5. Korekcije – Džonatan Franzen, 2001.

Radnja romana se vrti oko nevolje starijeg para sa srednjeg zapada i njihovo troje odrasle dece, prateći njihove živote od sredine 20. veka do "jednog poslednjeg Božića".

4. Poznati svet - Edvard P. Džons, 2003.

Roman, koji je nominovan za nekoliko nagrada, priča je o crnim robovlasnicima iz rane američke istorije.

3. Vučja jazbina - Hilari Mantel, 2009.

Prošlost vidimo onako kako vidimo zvezde – mutno. Ali Mantel je video istoriju hladnom, tvrdom i apsolutnom jasnoćom. U Vučjoj jazbini Hilari je ispričala biografiju engleskog državnika Tomasa Kromvela, opisujući ga kao živopisno, nemilosrdno, slepo, veličanstveno ljudsko biće opsednuto pamćenjem. Zatim je prikazala doba u kome je živeo kao ogromnu, zamršenu paukovu mrežu moći, novca, ljubavi i potrebe - sve do trenutka kada ga je pauk uhvatio.

2. Toplina drugih sunaca - Izabel Vilkerson, 2010.

Intimna, potresna knjiga Izabel Vilkerson koja razbija mitove i koja detaljno opisuje američku veliku crnu migraciju sa juga na sever i zapad od 1915. do 1970. je najčitanije delo u novijoj istoriji. Ova migracija, piše ona, "postala je možda najveća neispričana priča 20. veka". Vilkerson sa velikom dozom književne finese prepliće priče o razumevanju muškaraca i žena u širu sliku.

1. Moja genijalna prijateljica - Elena Ferante, 2011.

Roman upoznaje čitaoce sa dve devojčice koje odrastaju u siromašnom kraju u Napulju u Italiji – vrednom i poslušnom Elenom i njenom drugaricom Lilom. Moja genijalna prijateljica je prvo poglavlje priče o Eleni i Lili, prvi deo tetralogije o nezaboravnim heroinama koje teže da stvore život pod okriljem zagušljive, nasilne kulture. Radnja pomno prati život autora - piše Ferante pod pseudonimom, ali bez obzira na to, Moj genijalni prijatelj je jedan od vrhunskih primera takozvane autofikcije, kategorije koja je dominirala književnošću 21. veka.

Izvor: b92.net

Putovanja avionom su dosta drugačija od ostalih načina transporta, samim tim postoje mnoge izuzetne činjenice o letenju avionom.

Džet leg je naporniji ako idete od zapada ka istoku jer to čini dan kraćim, dok put od istoka ka zapadu čini dan dužim, pa se mozak lakše adaptira na promene u vremenu.

Najviše aerodroma na svetu ima SAD, 15.873 prema najnovijim podacima Statiste. Na drugom mestu je Brazil sa 4.919 aerodroma, a na trećem Australija sa 2.180. najbolje plasirana evropska zemlja, Velika Britanija, nalazi se na šestom mestu, sa 1.043 aerodroma.

Ljudi koji često lete avionom imaju veću šansu da pate od viška kilograma, ali ne brinite, treba da letite 21 dan mesečno da biste upali u rizičnu grupu.

Najkraći let za koji možete kupiti karte je između dva škotska ostrva i traje samo minut i po.

Ako ste mislili da u današnjoj avio-industriji vlada teror lepote, onda niste čuli da 30-ih godina prošlog veka stjuardese nisu smele da imaju više od 52 kilograma.

Čak i ako putujete prvom klasom i možete da birate šta ćete pojesti, mala je šansa da ćete biti oduševljeni obrokom. Hrana ima gori ukus u avionu, jer na čulo ukusa utiče pritisak u kabini i to tako da smanjuje osetljivost za čak 30 odsto, pa nam sve deluje pomalo bljutavo.

Jedna od najsmrtonosnijih avionskih nesreća desila se zapravo na tlu. Bilo je to 1977. godine na ostrvu Tenerife kada su se dva aviona sudarila nasred piste. Poginulo je 583 ljudi, a preživeo samo 61.

Ne zaboravite, ipak, da je avion najbezbednije prevozno sredstvo. Najopasnija su prva tri minuta nakon poletanja i poslednjih osam minuta pre sletanja jer se tad dešava najviše nesreća, čak 80 odsto.

Izvor: direktno.rs

Jedna od opcija koju vlasnici Apple-ovih uređaja masovno koriste mogla bi uskoro stići i na Androide. I to na pomalo neobičan način.

AirDrop, odnosno slanje dokumenata preko bežične mreže, vrlo se često koristi kako za prebacivanje dokumenata s jednog uređaja na drugi, tako i za slanje dokumenata drugim korisnicima Apple-ovih uređaja. Najbliže tome na Androidu je opcija Quick Share, ali zahteva korišćenje Bluetooth-a i Wi-Fi-a.

No, čini se kako bi WhatsApp mogao ponuditi rešenje koje će zadovoljiti i korisnike Apple-ovih i Androidovih uređaja. U svojoj beta-verziji WhatsApp testira opciju nazvanu Nearby Share, koja je navodno kopija AirDropa i može slati dokumente bežično, a istovremeno zadržati enkripciju i tako zaštititi privatnost primalaca i pošaljilaca.

Kako piše portal WABetaInfo, Nearby Share trebao bi omogućili korisnicima WhatsApp-a da dele fotografije, videa, dokumente i druge vrste datoteka preko E2EE veze (odnosno enkriptovane veze). Aplikacija bi detektovala korisnike koji se nalaze u blizini i koji bi mogli primiti poslatu datoteku. Korisnici iOS-a ceo proces bi mogli pokrenuti skeniranjem QR koda (kažu zbog bolje sigurnosti).

Glavna prednost ove opcije bila bi što bi korisnici (napokon) mogli razmenjivati dokumente između Androida i iOS-a bez korišćenja treće aplikacije (osim WhatsApp-a).

Zasad je cela stvar u fazi testiranja i dostupna tek delu korisnika koji su prijavljeni kao testeri aplikacije. Da li će pre testiranja dobiti još koju mogućnost ili ne, zasad nije poznato. Ali ako sve prođe dobro, ova opcija bi mogla uskoro da se naše i na uređajima svih korisnika. To bi uvelike olakšalo dopisivanje i razmenu dokumenata, pogotovo kad u društvu imate nekoga ko koristi drukčiji operativni sistem od vašeg.