Sombor.info

Nakon što posete Srbiju, dosta stranaca bude pozitivno zatečena mnogim stvarima koje vide po prvi put. Međutim, jedan Turčin priznao je da je ostao zatečen ali ne i oduševljen oko jedne stvari koju je konstantno viđao prilikom nedavne posete Beogradu i Novom Sadu.

Momak iz Turske u svojoj anonimnoj objavi na Reditu otkrio je da je bio potpuno šokiran kada je primetio da se svuda, čak i u luksuznim kafićima i restoranima koristi česmovača. Kao neko ko je bio prinuđen da je pije, objašnjava nije mu se nimalo svidela.

"Prošle nedelje sam bio u Beogradu i Novom Sadu. Bio sam iznenađen ukusom vode iz česme.

Nije bila ukusna, ali kafići nisu služili filtriranu vodu, čak ni oni na nešto luksuznijim mestima. Da li lokalcima nije stalo do ukusa ili sam ja tu nešto propustio? Da li je tamo uopšte bezbedno piti česmovaču?", pitao se on, te dodao da dolazi iz Istanbula.

Takođe, interesovalo ga je i kako Srbi u svojim stanovima piju vodu, jer je njemu, objašnjava, neverovatno da neko pije česmovaču ukoliko nema barem prečišćivač za vodu.

Srbi stali u odbranu česmovače

Na njegovo pitanje Srbi su mu odgovorili najpre da nema potrebe da brine, jer je naša voda dobra za piće. Takođe, priznali su da prvi put čuju da ona ima ukus.

"Prvi put da čujem da beogradska voda iz česme ima ukus. Ovde svi piju česmovaču, bezbedno je, možeš kupiti flaširanu vodu ako želiš, ali da, nemoj očekivati da će restorani praviti kafu ili čaj sa flaširanom vodom", "U kući imam uređaj za filtriranje vode. Srpska voda iz česme je bezbedna za piće, ali je mnogo bolje filtrirana", "Pijem vodu iz česme, jer svet ionako ima dovoljno problema sa plastičnim flašama" pisali su oni.

Izvor: blic.rs

Sa svojim trogodišnjim detetom vodite ozbiljnu borbu kad treba da obuče jaknu pred izlazak, a njegova vaspitačica uspe da desetoro dece (uključujući i vaše) obuče za manje od tri minuta. U čemu je njena tajna? Osim, naravno u tome da toj deci nije roditelj. Jer, poznata je ta dečja navika da će pre poslušati stranca na ulici nego sopstvenog roditelja.

Ali nije samo to. Nastavnici moraju uvek da razvijaju nove metode koje će im pomoći da decu nečemu nauče, da budu efikasni i brzi, a da sve postignu bez vojne discipline, već kroz igru i zabavu. Predškolski učitelji se svake godine susreću sa izazovima kako pronaći pravi pristup svakom detetu. Ali, na sreću, oni su voljni da uče i postaju bolji i to im, izgleda, polazi za rukom.

Tajna 1: Vaspitači ne dozvoljavaju gubljenje vremena

Zašto se vaše dete toliko opire svakom vašem pokušaju da na vreme izađete iz kuće ujutru, ali kad vaspitačica kaže samo jednu reč, on je već na nogama? Objašnjenje je jednostavno – kad vaspitač nešto kaže, dete dobro zna da on to i misli. Iskustvo kaže da roditelji često deci kažu da je, recimo, vreme da se krene kući s rođendana/igrališta/iz kupovine, a onda i sami zastanu da nešto pogledaju, s nekim proćaskaju ili, jednostavno, ne uspevaju da odole beskonačnim moljakanjima u stilu: „samo još pet minuta”. Morate biti dosledni i najpre sami poštovati to što kažete, pa onda to očekivati i od deteta.

Konkretno, ovo podrazumeva nekoliko nežnih, ali čvrstih upozorenja koja počinju pet minuta pre polaska kući (ili izlaska iz kuće, kupanja…), a onda konačno i bez oklevanja najavite polazak kući koji se dalje ne može odlagati. Možda ćete bukvalno morati da podignete i fizički odnesete dete prvih nekoliko puta, dok ne shvati da mislite ozbiljno.

Celu ovu priču možete učiniti interesantnijom za dete. Naročito će temperamentnoj deci biti teško da prihvate da im nešto „naređujete” pa zato pokušajte da uvedete neku zabavnu rutinu – recimo, nabavite zvonce kojim ćete svima oglasiti da je vreme za večeru. Paljenje i gašenje svetla može biti znak da je uskoro vreme za spavanje. I brojanje je super tehnika. „Brojim do 30 i da vidim da li ćeš za to vreme uspeti da pokupiš sve igračke!”. Roditelji često podmićuju decu da bi ih naveli da sednu da ručaju, da se brzo spreme, operu zube… Ali to je retko pravi podsticaj. Njihov osećaj postignuća i ispunjenosti su najbolje nagrade.

Deca vole da se takmiče s vremenom. Uključite štopericu kad raspremate krevet, skupljate igračke, spremate se za polazak, pa svakog dana zapisujte rezultate i pohvalite dete što postaje sve brže. Ovo možete iskoristiti i za pravljenje grafikona, što će za dete biti interesantno i edukativno.

Tajna 2: Rutina je ključna za kvalitetan san

Potpuno je neverovatno kako su vašem detetu za spavanje kod kuće potrebni idealni uslovi – morate zamračiti sobu, utišati televizor, leći pored njega i pevušiti. A u vrtiću, u prostoriji sa još 20 dece, spava bez ikakvih problema. Tajna je u efektu grupe – vaše dete je sa drugom decom koja rade istu stvar, pa je jednostavno lakše prihvatiti da je vreme za dremku.

Ključno je uvesti rutinu i kod kuće i držati se toga. Pola sata pre vremena za spavanje ne počinjite nikakvu aktivnost koja će detetu biti jako interesantna ili mu podići adrenalin. Dalje, kreirajte rutinu – ista satnica, ista muzika, isto vreme, ista očekivanja – tišina i spavanje.

Tajna 3: Način na koji govorite, podjednako je važan kao i to šta govorite

Dete ne obraća pažnju na vas kad mu se obraćate? Ne podižite glas, osim ako želite da mu pevate. Ako vam se desi da im nešto govorite, a da vas ne slušaju, probajte da to što želite da kažete otpevate, pa pratite reakciju.

Naravno, ne možete se osloniti samo na pevanje da biste zadržali njihovu pažnju. Vaspitači koriste svakakve tehnike – zviždanje, glasno šaputanje, često uključujući i vizuelna pomagala ili neobičnu gestikulaciju kako bi privukli pažnju dece. Jedna učiteljica je, u trenucima kad je dete nemirno, umela da mu lagano priđe, nagne se i „oduva prašinu sa uveta” da bi je bolje čuo. Svi trikovi su dozvoljeni i sve je bolje od vikanja da bi vas dete čulo.

A kad uspete da privučete pažnju, odmah recite direktno šta dete treba da uradi. Ne govorite, recimo: „Ako ne siđeš sa stola, polomićeš čaše”, već kažite: „Siđi sa stola”, a nakon toga objasnite.

Tajna 4: Vaše dete ŽELI da se obuče samo

Većina dece zaista žudi za osećajem nezavisnosti, samopouzdanja i postignuća koje donosi samostalno oblačenje. To je za njih sličan osećaj kao kada mi, odrasli, postignemo nešto zaista važno na poslu. Ali, za njih to nije lako, a da biste im olakšali, dobro pazite kakvu garderobu im kupujete. Ako želite da svog trogodišnjaka naučite da se sam obuče, umesto farmerica sa rajsferšlusom i dugmićima – kupite trenerku.

A onda razvijte posebne tehnike da mu pomognete da nauči. Pripremite garderobu uveče za sutrašnji dan, spustite je na podu tačno tako kako bi trebalo da izgleda na njemu kad se obuče. Oblačenje počnite na vreme, da ne biste došli u tesnac i iskušenje da na kraju vi završite posao ili, jednostavno, vežbajte kad niste u žurbi. Da biste detetu pomogli da shvati šta je napred a šta pozadi, obeležite garderobu na jasan način (etikete ponekad nisu dovoljne).

Ovo bi mogla biti dobra ideja za obuvanje – da dete lakše nauči koja je leva, a koja desna cipela.

Još jedan zanimljiv sistem – pitajte dete da li su mu cipele ljute jedna na drugu. Ako su dobro obuvene, onda su okrenute jedna ka drugoj i palčevi će se „ljubiti”. Ako su pogrešno obuvene, palčevi su okrenuti jedan od drugog.

Tajna 5: Čekanje u redu i deljenje igračaka ne mora biti traumatično.

Kao odrastao čovek, razumete i shvatate da ponekad morate čekati u redu da biste dobili nešto što želite ili što vam je potrebno. I to nije problem osim ako neko pokušava da stane ispred vas. Deca imaju ista očekivanja kada je u pitanju fer ponašanje. Većina njih je spremna da deli i čeka svoj red, sve dok smatraju da sistem funkcioniše fer. Kada se dvoje dece svađaju, mi im govorimo kako svađom i vikom neće rešiti problem, već će se samo još više rasplakati i naljutiti. Detetu koje je više uznemireno treba reći: „Sačekaj da čujem Marka, pa ću onda saslušati i tebe.” Smiriće se jer zna da imate nameru da ga saslušate. Nakon razgovora, deca bi trebalo da se slože da će od sada pitati lepo kad žele neku igračku i predati je kad završe sa igrom. U sedam od deset slučajeva, dete će na ovaj način odmah predati igračku.

Ako ovo ne pali, onda ustanovite sasvim jasno pravilo – detetu koje se u tom trenutku igra igračkom kažite tačno još koliko može da se igra, pre nego što preda igračku. Nikad ne govorite da se igra „još malo” i da će drugo dete da je dobije „malo kasnije”. I ovde možete koristiti tajmer da bi svi znali kad je isteklo vreme za igru. Kada u vrtiću postoji neka baš popularna igračka, odlična ideja je i formiranje liste čekanja i vremena za igru. Deca vole tu vrstu iščekivanja, a čak i trogodišnjaci su spremni da sačekaju, ako znaju sigurno da će doći njihov red. A za malo stariju decu, možete primenjivati i samostalno upisivanje, vežbaće pisanje svog imena i naučiće da budu strpljivi i čekaju svoj red.

Tajna 6: Igra može biti sva edukacija koja je predškolcima potrebna.

Deca bi trebalo da iz vrtića dođu sa osećajem da im je tamo bilo lepo i da su se čitav dan igrali. Jer, tako deca uče.

Ako odlučite da radite sa svojim predškolcima kod kuće, neka to bude uvek kroz igru.

I upamtite, jedini način da se dete u vrtiću potpuno opusti i uživa u igri je da uvek sigurno zna da će mama i tata doći po njega i da ga kod kuće čeka neograničena i bezuslovna ljubav.

Izvor: detinjarije

17 hiljada evra koštaju ručno izrađene cipele Aleksandra Bračera, obućara iz Novog Sada koji je tim zanatom počeo da se bavi još u sedmom razredu, u očevoj obućarskoj radionici u Somboru. Od popravki pa sve do skupocenih salonki od porcelana i zlata, prošlo je mnogo godina, truda i rada. Aleksandar kaže da je njegov profesionalni san konačno nadomak ostvarenja - jer nedavno se o njegovim cipelama pričalo u Parizu, a u budućnosti će ih nositi žene u Dubaiju.

Porcelan i zlato u kombinaciji. Ako ste odmah pomislili da je reč o vazi za cveće, posuđu ili o nakitu, grešite, jer zapravo pričamo o – cipeli! I to onoj koja, koliko god nezamislivo zvučalo, košta čak 17 hiljada evra. Za Aleksandra Bračera, obućara, koji živi i radi u Novom Sadu, proizvodnja tako skupocenog para salonki bila je težak zadatak.

„Koliko je težak zadatak prodati ih? Nije toliko težak zadatak prodati ih koliko je bilo teško stvoriti tu cipelu, od same ideje, od skice pa dok dođemo do gotovog proizvoda“, rekao je Aleksandar.

A od ideje do gotovog proizvoda, Aleksandru je bilo potrebno pet godina neuspelih pokušaja, neprospavanih noći provedenih u radionici, ali i dosta novca koji je uložio.

„Zašto ne bi probao nešto ekskluzivnije napraviti kao recimo Rols Rojs među cipelama? Onda sam počeo da se bavim temom porcelana, jer me je porcelan oduvek fascinirao i kao reč kada se izgovori zvuči prefinjeno, i pokušali smo štiklu da napravimo da bude čisto porcelanska, međutim pucala je i ne bi mogla da se učvrsti kako treba i onda smo razvijanjem tog proizvoda došli na ideju da štikla bude od karbona, tako da smo dobili karbonsku štiklu sa porcelanim cvetovima“, objasnio je Bračer.

A onda je odlučio da sve pozlati!

„Rubovi porcelanih cvetova su pozlaćeni, šnalica je pozlaćena, dok je ceo đon 24-orokaratnim zlatnim listićima obložen", dodao je on.

Sigurnim korakom na zlatnom đonu, cipele su dospele i na nedavno održanu Nedelju mode u Parizu, gde su privukle veliku pažnju, a Aleksandar planira da ih prodaje i u Dubajiu. Prve korake ka tom cilju već je ostvario.

„To ide u limitiranim serijama,svaka boja se pravi u 70 pari. A tim da za klijente koji žele mogu da dizajniraju neku svoju kombinaciju boja i dve godine niko nema pravo da poruči istu kombinaciju boja a posle dve godine taj model će nositi njihove ime, onoga ko ih je dizajnirao“, rekao je Aleksandar.

Cipele se za sada mogu naći samo u pretprodaji, dok će se u zvaničnoj prodaji naći tek 2025. godine. Ko će ih među prvima poneti, Aleksandar, naravno,ne može da tvrdi.

Izvor: RTV

Raspored sahrana na somborskim grobljima za 15. i 16 mart

U Kulturnom centru „Laza Kostić“ Sombor, sinoć je održana humanitarna predstava „Sudac srca meka“ u organizaciji Udruženja slepih Sombor i OŠ „Ivo Lola Ribar“. Na samom početku, prisutnima se obratio predsednik Udruženja slepih Sombor Slobodan Slavujević koji je pozdravio prisutne i zahvalio im se na podršci i humanosti.

„Želeo bih da se zahvalim svima koji su došli večeras ovde da nas podrže i svojim dobrovoljnim prilozima pomognu Aleksandru da ode na operaciju u Rusiju. Takođe, želim da se zahvalim i Kulturnom centru koji nam je ustupio mesto, kao i Gradu Somboru na podršci svih ovih godina bez čije podrške mi kao udruženje ne bi mogli da postojimo. Posebno želim da pozdravim učenike koji učestvuju u predstavi. Ne znam kako će položiti ovo tromesečje u školi, ali znam da su humanost položili sa odličnom ocenom. Ovde smo večeras da našem članu udruženja Aleksandru Komazecu pružimo kako moralnu, tako i finansijsku podršku i verujem da ćemo u tome i uspeti. Želim vam da uživate u večerašnjem programu, a našem Aleksandru želim brz oporavak“, rekao je Slobodan Slavujević.

Program je započeo Aleksandar Komazec izvedbom dve numere „Dunavom još šibaju vetrovi“ i „Žuta ruža“ na gitari, a potom je Mila Kuran recitovala pesmu „Ostajte ovde“ od Alekse Šantića.

U predstavi „Sudac srca meka“ zajedno su igrali članovi Udruženja slepih i đaci OŠ „Ivo Lola Ribar“, a predstavu je režirala Tanja Ogrizović.

Ispred lokalne samouprave, ovaj humanitarni skup su podržale članice gradskog veća Jovana Miljević i Antonija Nađ Kosanović, kao i načelnica Odeljenja za društvene delatnosti Marija Jerković.

U Svečanoj sali OŠ „Avram Mrazović“ Sombor, održana je svečanost povodom proslave Dana škole, odnosno 71. godišnjice od osnivanja ove obrazovne ustanove. Ispred Grada Sombora, svečanosti su prisustvovale zamenica gradonačelnika Ljiljana Tica i članica Gradskog veća za oblast kulture i obrazovanja Anita Stojakov.

Učenici nižih razreda zajedno sa svojim učiteljima pripremili su program povodom proslave rođendana škole, a priredba je otpočela pesmama hora OŠ „Avram Mrazović“ pod dirigentskom palicom nastavnika Bojana Spasića. U svečanosti su učestvovali i gosti iz predškolske grupe vrtića „Vila“ sa sa svojom muzičkom igrom.

Priredbom su đaci poslali poruku da je drugarstvo beskrajno lepo uz reči: Tražite sebi drugove, jednog, deset, čitav razred. Prostor svečane sale bio je oplemenjen slikama nastavnice Mine Ševo, a prisutne je pozdravila direktorica škole, Miljana Pavličić Dragić.

Glumica Tamara Dragičević godinama koristi jedan parfem koji se ubraja u najbolje na svetu.

Nijedan parfem nije savršen za svakoga, na vašoj koži neki će delovati izraženije i primamjiivije nego na nekom drugom, ali pojedini mirisi su iznova i iznova u vrhu lista najboljih na svetu.

Jedan od njih omiljeni je i glumici Tamari Dragičević.

Ona je još pre deceniju u jednom intervjuu kazala koji parfem stalno nosi.

„Gucci Guilty je parfem kome sam verna već duži vremenski period i ne verujem da ću ga skoro promeniti.“

Gucci Guilty je čuveni miris za žene.

 Za njega tvrde da ima onaj savršen spoj raznih aroma, da nikada ne može da dosadi, da nije ni pretežak ni presladak, da je jednostavno savršen.

Oni koji ga imaju kažu da ga nose i preko dana, i uveče, i za svečane prilike, i bez ikakvog povoda jer nije napadan, a opet ostavlja moćan pečat.

 Za to je zaslužan miks odabranih sastojaka.

Gornje note parfema Gucci Guilty su ružičasti biber, mandarina i bergamot, srednje note su jorgovan, breskva, geranijum, jasmin i crna ribizla, a baza su pačuli, amber, beli mošus i vanila.

To je orijentalni cvetni miris koji ima nekoliko izdanja, a dizajniran je za glamurozne, smele, hrabre i senzualne žene, one koje vole da se zabavljaju i uživaju.

Izvor: nova.rs

Odlični đaci u osnovnim školama u Srbiji zapostavljeni su, nastava je, osim kod predavanja lekcija i ocenjivanja, uglavnom posvećena onima koji moraju da popravljaju ocene, bilo da su nezadovoljni oni ili njihovi roditelji, dopunska nastava je obavezna, a dodatne za nadarene gotovo da nema, dok se pripreme za takmičenja uglavnom svode na đačku volju, jer nastavnici niti imaju vremena, niti motiva da dodatno spremaju učenike. Na sve to, nedavno se dogodio i slučaj učenice u niškoj školi koju su vršnjakinje udarile kamenom u glavu jer je dobila peticu iz nemačkog.

Američki model u srpskim školama: Šta znači suspendovanje đaka i zašto nastavnici ne znaju skoro ništa o tome

Tako su odlikaši u srpskim osnovnim školama prepušteni, sa jedne strane, borbi da uspeju bez mnogo podrške sistema, dok sa druge moraju da trpe ne samo zavidljive nadimke i pošalice svojih vršnjaka, već i fizičko nasilje.

Da li je na delu osveta loših đaka odlikašima? U zemlji gde su kupovina diploma i plagirani doktorati postali svakodnevica, a uzori deci su najmanje oni kojima je znanje na prvom mestu, takvo pitanje se može s pravom postaviti.

„Ako uzmemo u obzir da je škola institucija društva, onda se sve društvene prilike preslikavaju na život i rad u školi. U javnom i društvenom diskursu vrline i vrednosti na kojima su se generacije učile i gradile u potpunosti su u drugom planu. Ličnosti na koje su deca danas upućena nesvesno ili svesno poručuju da se sve može postići bez škole, pa onda i ne čudi što se neka deca s pravom mogu zapitati - zašto bismo mi istrajavali u obrazovanju kad se daleko može dogurati i lepo pozicionirati uz nepostojanje istog. Međutim, zasigurno je i da su roditelji poklekli pod naletom svega ovoga o čemu govorimo. S obzirom na to da se nasilje plasira u svim medijima, onda dolazi do visoke tolerancije na njegovo postojanje i nakon nekog vremena ono postaje prihvatljivo, što je nedopustivo“, kaže za NIN Vesna Jerotijević iz Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije.

Obrazovno-vaspitni sistem Srbije već godinama je podređen pokušajima popravljanja loše dece, bilo da je reč o gradivu kroz večito obnavljanje i ponavljanje nastavnog materijala i održavanje obavezne dopunske nastave, bilo kada je reč o ponašanju kroz opomene i kazne. Časovi odeljenske zajednice koriste se mahom za prebrojavanje izostanaka i moljakanje za ocene, bez mnogo prostora koji je ostavljen nastavniku da otvori problemska pitanja ili osmisli kreativne diskusije. Zbog nedostatka posvećenosti dece, ali često i zbog velikog pritiska roditelja na nastavnike, koji svojoj deci čine medveđu uslugu, na kraju se stigne do gledanja kroz prste i srozavanja kriterijuma, pa petice nisu rezervisane samo za najbolje, već često i za one koji bi u nekom drugom vremenu jedva dobacili do dvojke.

Tome je doprinelo i nedavno stupanje na snagu Pravilnika o ocenjivanju, koji predviđa da polovina roditelja iz jednog odeljenja može da pokrene postupak procene nastavnika ako iz nekog razloga nije zadovoljna njegovim radom. Tako se na nastavnike pravi dodatni pritisak da uvek idu niz dlaku roditelju, koji često nerealno sagledavaju mogućnosti svoje dece.

Sa druge strane, vredni i odgovorni učenici često se osećaju zapostavljeno i prepušteno samima sebi, što im, kada je reč o sticanju znanja, možda i ne predstavlja veliki problem, ali može i da predstavlja. U takvom okruženju darovitim učenicima često može biti dosadno, jer je sve usmereno ka onim lošijim, ali i ka osrednjosti, kako bi svi savladali gradivo. Psiholozi smatraju da takav sistem može biti poguban po nadarene đake, jer prelako gradivo i dosada na časovima mogu dovesti do gubitka interesovanja za učenje i stvaranje pogrešnih radnih navika, i to u periodu odrastanja kada se one stiču.

„Tačno je da se u školi sve manje bavimo decom koja zavređuju pažnju i koja treba da budu uzori na koje će se drugi ugledati. Da podsetim, u školama imamo individualne obrazovne planove, pri čemu su IOP 1 i 2 namenjeni učenicima koji imaju teškoće u učenju i psihosocijalnom funkcionisanju, dok je IOP 3 osmišljen za darovite i napredne učenike. Ipak, uzimajući u obzir procenat u školama u Srbiji, videćete da su prva dva programa zastupljena mnogo više u odnosu na treći, koji u mnogim školama uopšte nije zastupljen ili u maloj meri. U principu, većina našeg vremena, dobre volje i entuzijazma usmerena je na decu koja imaju probleme u ponašanju ili neredovno dolaze u školu, da bismo na kraju došli do toga da zapravo sistem trokira jer se neprestano vraća unazad umesto da ide napred“, objašnjava Vesna Jerotijević.

Prema poslednjim podacima Ministarstva prosvete, od pola miliona učenika u osnovnim školama Srbije, prema programu IOP 3 za nadarenu decu obrazuje se tek njih nekoliko stotina.

Lepo ponašanje nije „kul“

Sa druge strane, kada je reč o diskriminaciji i nasilju koji trpe zbog uvreženog stava da učenje i lepo ponašanje nisu „kul“, to predstavlja problem o kojem mnogi nemaju snage da progovore ili, kada to učine, ne bude adekvatne povratne reakcije.

Dobrinka Kuzmanović, psihološkinja i docentkinja na Filološkom fakultetu u Beogradu, kaže za NIN, bez namere da generalizuje stvari, da ima utisak da je ranije ponašanje učenika bilo bezazlenije, i da su se ređe mogle prepoznati loše namere u ponašanju, nego što je to slučaj danas.
Poseban izveštaj Panela mladih savetnika zaštitnika građana, koji je predstavljen krajem prošle godine, pokazao je da je skoro svaki četvrti učenik doživeo nasilje u školi, a da je svaki deseti učenik bio svestan da je bio nasilan prema svojim vršnjacima. Pored toga, nasilje se još više prelilo na prostor u blizini škola i na put od škole do kuće, što u velikom broju slučajeva obrazovne ustanove koriste kako bi pitanje odgovornosti skinule sa sebe.

Dobrinka Kuzmanović ističe da se nasilje locirano izvan zgrade škole ili školskog dvorišta takođe mora tretirati kao školsko nasilje, jer je „i te kako vezano za školski kontekst“, a da o nepostojanju odgovarajućih mera u borbi protiv vršnjačkog nasilja struka, prema njenim rečima, „godinama ukazuje“, dok se mere ne preduzimaju na sistemskom nivou.

„Ne možemo govoriti o smanjenju školskog nasilja kada imamo ovoliko nasilja u društvu, i to na svim nivoima. Nasilje se promoviše na 'svakom koraku', mladi su mu svakodnevno izloženi, pa onda i ne čudi što je u ovolikoj meri prisutno. No, potpuno je iracionalno i nerealno misliti da je škola izolovano okruženje i da će se nasilje smanjiti samo ukoliko na nivou škole preduzmemo određene mere. Svesni da to ne funkcioniše, ali i da je, jedna od mera, povećanje broja školskih saradnika i bolje umrežavanje sa centrima za socijalni rad, nevladinim organizacijama i policijom. Škola ne može ove probleme sama da reši“, ističe Kuzmanović za NIN. Umesto toga, broj stručnih saradnika u školama je redukovan, iako oni treba da prate i reaguju na određenu vrstu problema u ponašanju.

Veći intenzitet nasilja

Problem vršnjačkog nasilja postoji odvajkada, ali su intenzitet, kontinuitet i motiv nasilja u ovom trenutku različiti nego pre i ono se, budući da je nasilje prisutno u javnom prostoru, mnogo više reflektuje u ponašanju učenika u školama.

Nasilje se danas snima, postaje viralno i neretko se traži priznanje i pohvala za loše postupke. U tom pogledu, naše sagovornice su složne u tome da su problemi sa kojima se poslednjih godina borimo nastali iz porušenog sistema vrednosti koji je vladao ranije, prvenstveno kada je u pitanju odnos roditelja i dece, dece i nastavnika i roditelja i nastavnika.
„Vršnjački sukobi su oduvek bili deo odrastanja, ali utisak je da su deca ranije umela samostalno da izađu na kraj sa problemskim situacijama i da kroz njih razvijaju veštine rešavanja konflikata, što opet možemo dovesti u vezu sa modelima. Mi nismo imali modele koje imaju današnja deca, a i potpuno je drugačiji društveni kontekst, svet se menja i u ovom trenutku deca imaju na raspolaganju čitav arsenal digitalnih oruđa kojima mogu da nanesu štetu drugima. Na primer, nedavno se pisalo o slučajevima zloupotrebe aplikacija koje su zasnovane na veštačkoj inteligenciji, gde dečaci koriste fotografije svojih vršnjakinja i nastavnica i na osnovu njih kreiraju eksplicitne sadržaje koje kasnije dele na mrežama. Dakle, ono što je osobenost ovog vremena jeste da nema jasne granice između izvandigitalnog i digitalnog nasilja“, apostrofira psihološkinja Kuzmanović.

Deca ne gledaju Skupštinu, ali gledaju rijalitije

Psihološkinja Dobrinka Kuzmanović kaže da nasilju među decom doprinosi niz faktora.

„Rekla bih da disfunkcionalni porodični odnosi u velikoj meri doprinose pojavi vršnjačkog nasilja, ali tu su i dinamika odnosa u školi i vršnjački odnosi, kao i odsustvo smislenih vannastavnih aktivnosti koji će angažovati decu i okupirati njihovu pažnju na konstruktivan način. Tu su i društvene mreže, posebno popularan Tiktok, međutim, istraživanja pokazuju da deca i te kako gledaju rijaliti programe na televiziji. U principu, teško je razgraničiti sve ove stvari – neki faktori su manje ili više štetni, ali ono što je sigurno jeste da ne postoje oni koji su beznačajni i čiji negativni uticaj ne treba uzeti u razmatranje“, tvrdi Kuzmanović.

Izvor: nin.rs

„Mislim da postajem jedna od dve ličnosti kada su moja deca uznemirena. Ili sam Meri Popins – ljubazna, puna ljubavi, strpljiva – ili sam potpuno netolerantna i sklona vikanju i vrištanju.” — Napisala je jedna zabrinuta majka, a u nastavku prenosimo odgovor stručnjaka za vaspitanje, Dženet Lensburi, koja je objasnila zašto roditelji (pre)često viču na svoju decu.

Ako vičete na svoju decu, niste sami. Zapravo, moje lično empirijsko istraživanje sugeriše da je vikanje postalo nešto poput roditeljske epidemije. Neki to čak nazivaju „novim batinama". Ali, postavlja se pitanje zašto toliko posvećenih, inteligentnih, savesnih roditelja gubi kontrolu?

Roditelji su zbunjeni oko postavljanja granica na nežan način, s poštovanjem

Čini se da roditelji često viču jer su zapravo doneli vrlo pozitivnu odluku da svojoj deci postavljaju granice s poštovanjem, a ne kaznama i manipulacijama. Roditelji se trude da ostanu nežni i ljubazni, a opet je često njihovo ponašanje na iskušenju. Postaju frustrirani, a ponekad čak i uplašeni, osećaju da su izgubili svaku kontrolu bez ikakvog načina da obuzdaju svoju decu. I nije ni čudo! Kad biste pokušali da upijete sve nejasne, protivrečne savete koje ste videli i čuli u vezi s disciplinom i vaspitanjem, teško da bi rezultat bio dobar.

Mnoge od tih teoretskih ideja deluju privlačno i korisno, ali dolaze sa puno pravila šta raditi („ne kažnjavajte, ne nagrađujte, ne kontrolišite, koristite reč „ ne“, očekujte poslušnost, budite autoritativni, itd. “), ali sa vrlo malo objašnjenja kako to i ostvariti.

Roditelji su zbunjeni

Roditelji ne brinu o sebi i svojim potrebama!
Jednom kada postanemo roditelji, naš se svet u potpunosti menja. Mnogi roditelji u potpunosti zaborave na svoje potrebe, ali i granice, što dovodi do određenih negativnih posledica.

Na primer, u kontekstu odnosa s poštovanjem (što podrazumeva percipiranje vašeg deteta kao celovite osobe i komuniciranje s njom kao takvom), u redu je da vaša beba plače nekoliko minuta dok perete zube. Ostavite bebu na sigurnom, zatvorenom mestu, recite joj da idete i uvek potvrdite njena osećanja kad se vratite. Budući da poštujete detetovu potrebu za predvidljivošću, pretvorili ste ovu aktivnost u uobičajeni deo zajedničkog dana i vaša beba uči da predvidi da ćete ići i vratiti se. Još uvek može da se žali, što je njeno pravo, ali vi joj sa poverenjem dajete do znanja da je čujete i prihvatate njen izraz nezadovoljstva.

Roditelji ne brinu o sebi

Ako ste osetljiva osoba koja ne može da spava dubokim snom sa bebom u svojoj blizini, ali zajedno spavate jer mislite da tako treba, ne vodite računa o sebi. Svoje dete želite da odviknete od krevetića ili ograničite vašu celonoćnu brigu oko deteta, ali se osećate krivim, ne vodite računa o sebi. Ako treba da odete u kuhinju kako biste skuvali kafu, ali bojite se da ostavite svoju uznemirenu bebu, ne brinete o sebi. U stvari, ako se osećate krivim zbog bilo kog trenutka brige o sebi, verovatno se ne brinete o sebi, piše Belly belly. Ovo su neki od glavnih razloga zbog kojih roditelji zanemaruju uspostavljanje ličnih granica sa svojom decom ili se koriste manipulativnim alatima poput distrakcije (što često dovodi do vike). Drugim rečima, roditelji ne veruju da je dete doista celovita osoba koja može da razume reči i iskreno komunicira.

Roditelji se osećaju odgovornima za osećanja svoje dece

Roditelji se odriču većine svog života za decu, ali nezdravo je (a još manje zdravo za decu) postati roditelj bez ega, zanemarujući svoje potrebe i gotovo poništavajući sebe. Potrebne su nam lične granice, a deci su potrebni roditelji kao primer. To znači imati iskren, autentičan odnos s poštovanjem koji će postavljanje granica deci kroz tinejdžerske godine učiniti jasnim i jednostavnim.

Roditelji ne mogu da se pomire sa neprijatnim osećanjima zbog detetovih intenzivnih emocija

Roditelji često preuzimaju na sebe vrtlog razočaranja, tuge i besa svog deteta, umesto da budu njihovo sidro i sigurno utočište. Roditelji bi trebalo da razumeju da je za emocionalno zdravlje deci neophodno da se izraze. Ova nezdrava percepcija dece i njihovih osećanja onemogućava razvoj emocionalne otpornosti, stvara potrebu za još više postavljanja granica i iscrpeće vas svaki put kad budete morali reći „ne” ili insistirati na nečemu (što će biti često).

Niste krivi za detetove intenzivne emocije

Vaše dete treba da se ponaša na takav način da bi se zdravo osamostalilo. Ako se osećate odgovorno za svakodnevne emocije vašeg deteta, nećete biti voljni da postavite iskrene granice, umorićete se i verovatno na kraju vikati … ili plakati, što ni za vašu decu nije zdravo. Jednom kada ispunite osnovne potrebe svog deteta, vaša jedina odgovornost je da njegove emocije prihvatite i potvrdite.

Roditelji imaju nerazumna očekivanja

Roditelji često viču jer očekuju nemoguće. Deca su istraživači. Potrebna su im sigurna mesta na kojima mogu slobodno da se kreću, eksperimentišu, istražuju. Tražiti od mališana da ne trči, skače ili se penje slično je kao i reći: „Ne diši”. Stvorite i pronađite sigurna mesta za igru ​​svoje dece. Nemojte ih izlagati materijalima ili opremi koju ne mogu koristiti kako žele pa se onda ljutite kada se toga ne pridržavaju. Na roditeljima je da izbegavaju situacije koje će staviti strpljenje na iskušenje, nego se potrudite da održite mir i učinite da sve funkcioniše.

Imajte razumna oečkivanja

Roditelji bespotrebno ulaze u rasprave sa decom

Za raspravu je potrebno dvoje, zato se nemojte ni upuštati u nju. Niste vršnjak svog deteta, vi ste vođa. Dakle, umesto da shvatite lično jedno sasvim zdravo ponašanje svog deteta i krenete sa vikanjem, uspostavite kontakt očima sa detetom i sa punim pouzdanjem recite ograničenje: „Vreme je da opereš zube.” Dajte jednostavan izbor ili priliku za samostalnu odluku.

Rešenje: složite se sa detetovim neslaganjem!

Koliko god ovo za većinu roditelja bilo potpuno kontra-intuitivno, to deluje. Što ste više spremni da se složite sa osećanjima svog deteta dok se mirno držite granica koje ste postavili, to će biti lakše savladati otpor i krenuti dalje. Kako vaše dete može da nastavi da se bori kada vi nećete prestati da se slažete sa njim? Ova roditeljska „bela zastava” empatije će čudesno rastopiti napetost između dece i roditelja. Nakon što prepoznate da je otporno, impulsivno, nepoželjno ponašanje vašeg deteta zapravo samo neugodan zahtev za vašu pomoć, verovatno ćete lakše prestati da vičete zbog toga.

Izvor: bitiroditelj.com

Krvna grupa može mnogo otkriti o zdravlju osobe. Od srčanih bolesti i moždanog udara do određenih vrsta raka, evo zašto je krvna grupa važna…

Krvna grupa može mnogo otkriti o zdravlju osobe.

Osim ako ste nedavno dali krv, možda nećete mnogo razmišljati o svojoj krvnoj grupi. Prisustvo ili odsustvo određenih molekula zvanih A ili B antigeni, kao i proteina zvanog RH faktor, određuju koja od osam uobičajenih krvnih grupa teče kroz vaše vene. Oni mogu uticati na druge delove vašeg tela, uključujući krvne sudove, neurone i trombocite, i kao rezultat toga, vaša krvna grupa može biti povezana sa rizikom od razvoja određenih bolesti, piše The Healthi, a prenosi N1 Zagreb.

Tipovi A, B, AB: Bolesti srca

Krvne grupe koje nisu 0 imaju 25 do 30 procenata veći nivo proteina za zgrušavanje krvi poznatih kao von Villebrand faktor i faktor VIII. Delimično zbog ove razlike, ljudi sa ovim krvnim grupama imaju 15 odsto veći rizik od umiranja od srčanih bolesti u poređenju sa ljudima sa drugim krvnim grupama, prema studiji BMC Medicine iz 2015.

Tip O: Manji rizik od krvnih ugrušaka

S obzirom na to da krvna grupa 0 ima manje količine proteina koji pomažu u zgrušavanju krvi, ljudi sa ovom krvnom grupom imaju manje šanse da pate od krvnih ugrušaka.
„Ne treba pretpostaviti da to što je krvna grupa O znači da je osoba „zaštićena“ ili da je krvna grupa A u većem riziku“, kaže Teri B. Gernshajmer, hematolog i direktorka Službe za medicinsku transfuziju UV u Odeljenju za negu raka u Sijetlu. Alijanse u Vašingtonu.

Tip 0: Problemi sa plodnošću

Tip 0 je možda najčešća krvna grupa.

Prema istraživanju objavljenom u časopisu Human Reproduction, žene sa tipom 0 imale su dvostruko veće šanse da imaju manje jajnih ćelija za oplodnju.

Druga studija objavljena u Journal of Assisted Reproduction and Genetics otkrila je da žene sa krvnim grupama 0 i A imaju manje šanse da iznesu uspešnu trudnoću uz pomoć IFV od onih sa tipom B, koje imaju veće šanse.

Ne-0 tip: Povećan rizik od raka želuca

Još jedan zanimljiv nalaz iz studije BMC Medicine povezao je određene krvne grupe sa većim rizikom od srčanih oboljenja: Krvne grupe koje nisu 0 (A, B ili AB) su imale povećan rizik od raka želuca, verovatno zbog inflamatornog odgovora na H. pilori bakterije . (Bakterije su uzročnici čira na želucu.)

Ne-0 tipovi: duboka venska tromboza

Zbog razlika u zgrušavanju, krvne grupe A/B češće pate od venske tromboembolije – ugruška koji se formira u dubokim venama nogu, prepona ili ruku (duboka venska tromboza ili DVT) i može da prekine svoj put do pluća (plućna embolija) u poređenju sa tipom 0, prema istraživanju objavljenom u časopisu Blood Transfusion.

Studija je dalje otkrila da ne-0 tipovi sa naslednom trombofilijom, stanjem u kojem se krv nenormalno zgrušava, povećava rizik trostruko.

Tip AB: Gubitak memorije

Iako je AB najređa krvna grupa, istraživanje objavljeno u časopisu Neurologi 2014. sugeriše da ljudi sa ovom krvnom grupom imaju 82 odsto veće šanse da razviju kognitivne probleme koji bi kasnije u životu mogli da dovedu do demencije od ljudi sa drugim krvnim grupama.

Autori studije teoretiziraju da bi to moglo biti zato što AB krv ima viši nivo faktora VIII.

Tip A ili B: Dijabetes

Ljudi sa krvnom grupom A ili B imaju do 21 odsto veći rizik od razvoja dijabetesa tipa 2 u poređenju sa onima sa krvnom grupom 0, prema istraživanju objavljenom u časopisu Diabetologia. (Oni koji su bili B pozitivni imali su najbolje šanse.)
Iako se ne zna tačno zašto, jedna teorija je da krvna grupa može uticati na GI mikrobiom, koji onda može uticati na metabolizam glukoze i upalu.

Verovatno vam neće ništa reći o vašoj ličnosti

Postoji teorija da vaša krvna grupa može objasniti zašto se ponašamo na određeni način. Iako u velikoj meri nije dokazano, japanska studija objavljena u PLOS ONE otkrila je da se neke osobine ličnosti razlikuju između krvnih grupa.

Ljudi sa tipom A, na primer, postigli su veći rezultat u postojanosti u poređenju sa tipovima B ili O.

Međutim, čak i istraživači primećuju da nema dovoljno podataka da bi se dokazala veza. Dok ne saznamo više, čini se da svoju krvnu grupu ne možete koristiti kao žrtvenog jarca da okrivite svoje ponašanje.

Ne morate da okrenete svoj život naglavačke

Vaša krvna grupa svakako nije faktor koji će odrediti vašu sudbinu kada je u pitanju zdravlje.

„Važno je razumeti da se krvne grupe razlikuju među etničkim grupama i unutar etničkih grupa u zavisnosti od toga gde su se naselile tokom migracije“, kaže dr Gernšajmer.

„Ove razlike u kulturama mogu dovesti do razlika u ishrani i načinu života koji dodatno utiču na rizik.“

Pored toga, iako postoji mnogo načina na koje vaša krvna grupa može da utiče na vaše zdravlje, dr Gernšajmer kaže da „nema dobrih dokaza da bi to trebalo da promeni način života“.

Izvor: danas.rs