Dete pokušava da vam pokaže kako se oseća ali nema reči da to izrazi.
Da li je moguće da tantrum vašeg deteta zapravo ima smisla? Da vikanje, plač i bacanje igračaka nisu znak „nevaspitanja“, već neurološki signal koji roditelj treba da razume? Upravo to tvrdi Daniel J. Siegel, profesor psihijatrije na UCLA i autor bestselera „The Whole-Brain Child“ i „No-Drama Discipline“. Njegova misija je da roditeljima pokaže da disciplina ne znači kaznu, već – učenje - piše Zadovoljna.rs.
„Roditelji često misle da dete pokušava da ih iznervira. U stvarnosti, ono pokušava da im pokaže kako se oseća – samo nema reči da to izrazi“, kaže Siegel.
Ko je Daniel Siegel i zašto ga zovu „doktor za dečji mozak“
Siegel je utemeljio koncept interpersonalne neurobiologije – spoj nauke o mozgu, psihologije i svakodnevnog života. Njegova polazna tačka je jednostavna – deca nisu mali odrasli. Njihov mozak se razvija u slojevima, a emotivni „donji mozak“ često preplavljuje racionalni „gornji mozak“. Zbog toga dete od četiri godine može da plače zbog slomljene igračke isto onako kako bismo mi reagovali na raskid ili otkaz.
Roditelj koji to razume neće vikati: „Preteruješ“, već će reći: „Vidim da si tužan jer se igračka pokvarila. Hajde da vidimo šta možemo da uradimo.“
Pravilo br. 1: Poveži se pre nego što koriguješ
Siegel stalno ponavlja: „Povezivanje pre korekcije.“ Kada se dete iznervira, prvo mu treba pružiti sigurnost i razumevanje, pa tek onda objašnjenje ili granicu. Ako dete plače jer ne želi da izađe iz parkića, roditelj može da ga podigne, zagrli i kaže: „Znam da ti je baš lepo ovde i da ne želiš da ideš kući.“ Tek kad se emocije smire, vredi objasniti da večera čeka i da se sutra opet može doći u park.
Zašto je ovo važno? Kada se dete oseća viđeno i shvaćeno, mozak mu prelazi iz „emocionalne poplave“ u stanje otvoreno za učenje. Drugim rečima, povezanost otvara vrata disciplini.
Pravilo br. 2: Disciplinujte da biste učili, a ne da biste kažnjavali
Siegel podseća da reč „disciplina“ potiče od latinske reči discipulus – učenik. Njegov moto je: „Svaka kriza je prilika za učenje.“
Umesto da pošaljete dete u kaznu zbog prosutog soka, Siegel predlaže da ga uključite u rešenje: „Sok se prosuo, hajde da uzmemo krpu i obrišemo ga zajedno.“ Tako dete uči šta je odgovornost, a ne strah od kazne.
Pravilo br. 3: Naučite ih „mentalnoj pauzi“
Siegel preporučuje da roditelji nauče decu veštinama samoregulacije – da prepoznaju kada im je „gornji mozak“ isključen. On koristi metaforu ruke: kada palac (emocije) preplavi prste (racionalnost), dolazi do gubitka kontrole.
Jedna od tehnika je pauza za disanje. Dete može da diše duboko tri puta dok broji do pet. To nije kazna, već „reset“ dugme. „Naša deca moraju naučiti da emocije dolaze i odlaze – a ne da ih se stidimo ili potiskujemo“, objašnjava Siegel.
Pravilo br. 4: Greške su šansa
Siegel naglašava da ne postoje savršeni roditelji.
„Ako ste savršeni, vaša deca neće naučiti kako izgleda oporavak nakon sukoba.“ Kada viknete na dete, priznajte svoju grešku i izvinite se. Time pokazujete da i odrasli greše, ali i da je važno da se odnosi popravljaju.
To gradi poverenje i emocionalnu otpornost kod dece. Dete koje je naučilo da konflikt može da se razreši mirno, kasnije će bolje upravljati odnosima u školi, na poslu, u braku.
Pravilo br. 5: Povezanost je važnija od savršenstva
Roditelji danas često žive pod pritiskom „idealnog roditeljstva“. Siegel ih oslobađa: „Deci nisu potrebni savršeni roditelji. Potrebni su im roditelji koji su dovoljno prisutni.“
Umesto da jurite bezgrešnost, fokusirajte se na male trenutke povezanosti – da pogledate dete u oči dok vam priča, da ga saslušate bez telefona u ruci, da ga zagrlite kada vam se ne žuri. Upravo ti trenuci grade osećaj sigurnosti i razvijaju emocionalnu inteligenciju.
Zašto roditelji širom sveta vole Siegela
Njegova pravila nisu teorija koja se teško primenjuje – naprotiv, svako može odmah da ih isproba. Siegel spaja naučne dokaze sa svakodnevnim scenama sa ulice, iz parkića, kuće. Zato njegovi saveti deluju oslobađajuće, a ne kao još jedna lista obaveza.
U eri kada deca rastu uz telefone, multitasking roditelje i brzi ritam života, Siegel vraća fokus na ono što je zaista važno – emocionalnu povezanost. A upravo ta povezanost je temelj srećnog detinjstva i buduće psihološke stabilnosti.
