Šta je impulsivnost i kako se manifestuje?
Impulsivnost je tendencija ličnosti ka zadovoljenju sopstvenih nagona, bez uključenosti racionalnog mišljenja i sagledavanja potencijalnih posledica. Svako od nas povremeno reaguje impulsivno. Deci i adolescentima je impulsivno ponašanje svojstveno usled neurološke nezrelosti. Međutim, kroz funkcionalno odrastanje i sazrevanje usvajaju se moralne i društvene norme i razvija se samokontrola. To osobi daje sposobnost da sagledava uzrok-posledica relacije, čime se učestalost impulsivnog ponašanja umanjuje. Ukoliko do toga ne dođe, velika je verovatnoća da će se osoba upuštati u različita problematična ponašanja.
Koje vrste impulsivnog ponašanja postoje?
Primeri impulsivnih ponašanja se kreću od verbalne i fizičke agresije, nemogućnosti kontrole besa, kršenja zakona, samopovređivanja, preko zloupotreba psihoaktivnih supstanci i bihejvioralnih zavisnosti (od kockanja, pornografije, interneta, kupovine, hrane), do upuštanja u rizične i/ili devijantne seksualne aktivnosti. Takođe se može ogledati i u upadanju u reč, skakanju sa teme na temu, nepridržavanju dogovora, preteranom deljenju informacija o sebi ili drugima (,,jezik brži od pameti’’), i slično.
Faze impulsivnog ponašanja
Kod impulsivnog ponašanja se mogu uočiti sledeće faze: prvo se javlja određeni nagon, zatim sledi napetost koja se pojačava, i raste sve dok osoba određenim ponašanjem ne zadovolji nagon. Vremenski prozor između ovih faza je uglavnom vrlo kratak jer potrebu za zadovoljenjem nagona karakteriše hitnost. Onda nastupa trenutni osećaj rasterećenja, koji je uglavnom kratkotrajan i ubrzo osoba ponovo ispočetka ulazi u ovaj ciklus. Nakon rasterećenja kod nekih osoba se javlja osećaj krivice, dok kod drugih ta faza izostaje, što zavisi od samog sklopa ličnosti.
Spontanost vs imulsivnost
Kao sinonim za impulsivnost često se koristi pojam spontanost. Međutim, značenje ova dva pojma nije isto. S obzirom na to da kod impulsivnosti nema uključenosti racionalnog sagledavanja okolnosti, dolazi do toga da se ne poštuju ni sopstvene ni tuđe granice. Jedina vodilja je trenutni užitak, uzbuđenje i zadovoljenje nagona te je prisutan i rizik da se sebi ili drugima nanese neka šteta, patnja. Kod spontanosti, s druge strane, zdrave granice su jasno postavljene i internalizovane te osoba sebe ne dovodi u situacije gde će oštetiti sebe ili druge. Primer impulsivnog ponašanja bi, recimo, bio da osoba primi platu i ode u kockarnicu i prokocka je. Primer spontanog ponašanja je kada osoba ne isplanirala da će negde da otputuje dok je na godišnjem odmoru, ali naiđe na primamljivu ,,last minut’’ ponudu i ipak reši da otputuje.
Impulsivnost vs kompulzija
Takođe, impulsivno ponašanje treba razlikovati od kompulzija. Impulsivnost se javlja neplanirano, pod uticajem trenutnog nagona, dok je kompulzivno ponašanje repetitivno i odvija se po određenim pravilima. Glavni pokretač impulsivnosti je zadovoljenje nagona, a kompulzije neutralisanje anksioznosti. Kod nekih osoba mogu se istovremeno prepoznati i impulsivna i kompulzivna ponašanja. Smatra se da su to različita ponašanja, sa istom neurološkom osnovom.
Uzroci impulsivnog ponašanja
Kada pričamo o uzrocima bilo kog disfunkcionalnog ponašanja, neophodno je u obzir uzeti celokupan biopsihosocijani kontekst. Na taj način se sagledavaju i uzroci impulsivnog ponašanja. Pojavi impulsivnog ponašanja pogoduju određena odstupanja u funkcionisanju prefrontalnog korteksa, dela mozga koji je zadužen za donošenje odluka i kontrolu impulsa. Ova odstupanja mogu biti izazvana povredama, upotrebom psihoaktivnih supstanci, nekih lekova, ali i samom genetikom. Zna se da je lučenje neurotransmitera zaduženih za naše raspoloženje (serotonina, dopamina, itd.) genetski uslovljeno i povezano sa radom prefrontalnog korteksa pa nasleđeni disbalans može biti u vezi sa povećanom impulsivnošću.
Takođe, stresna i traumatična iskustva, a naročito ona koja se dese u detinjstvu (kao što su zlostavljanje, zanemarivanje, napuštanje…), mogu bitno uticati na neurološki razvoj i emocionalnu regulaciju. Impulsivna ponašanja mogu postati i mehanizam odbrane i/ili distrakcije za osobe koje su doživele neku traumu, a koju nisu adekvatno obreadile i prevazišle.
Značajan faktor je i učenje po modelu – dete koje odrasta u okruženju gde su impulsivna ponašanja svakodnevna pojava, ta ponašanja uči i usvaja kao svoju normalnost. Instrumentalno učenje, koje podrazumeva doživljaj da nam određeno ponašanje pruža neku dobrobit, takođe može doprineti učvršćivanju impulsivnog ponašanja. Recimo, ukoliko dete uz pomoć tantruma dobija ono što želi, velika je verovatnoća da će i kao odrasla osoba pribegavati impulsivnom besu, ne bi li zadovoljilo svoje potrebe.
Impulsivnost se sama po sebi ne posmatra kao mentalni poremećaj, ali impulsivnost kao crta ličnosti pogoduje razvoju poremećaja u ponašanju, zavisničkih ponašanja, graničnog i antisocijalnog poremećaja ličnosti, bipolarnog poremećaja, poremećaja pažnje sa ili bez hiperaktivnosti (ADHD / ADD), poremećaja kontrole impulsa (kleptomanija, piromanija, opziciono/prkosno/eksplozivno ponašanje). Takođe se može primetiti i u sklopu post-traumatskog stresnog poremećaja, demencije, šizofrenije.
Kako impulsivnost utiče na svakodnevni život
Kroz ponašanje mi krojimo svoju realnost, praveći izbore, donoseći odluke, učestvujući u međuljudskim interakcijama. Osobe koje se ponašaju impulsivno mogu se suočavati sa brojnim posledicama na svakodnevnom nivou u različitim segmentima. Impulsivnost je povređujuća kako za samu osobu, tako i za međuljudske odnose u koje stupa.
Ono što je zasigurno obeležje odnosa sa impulsivnom osobom jeste nedostatak poverenja. Bilo da je u pitanju porodična, partnerska ili prijateljska relacija, kada nekog doživimo kao osobu koja se vodi sopstvenim nagonima, ne obazirući se na potrebe drugih i na posledice koje njene ishitrene odluke mogu imati po odnos, odnos će biti nestabilan.
Uz neprepoznatu i netretiranu impulsivnost najčešće dolazi i neodgovornost koja se može ogledati u nepoštovanju dogovora, prekomernom trošenju novca, upadanju u dugove, dolaženje u sukobe sa zakonom, i slično. Takođe, burne, eksplozivne reakcije, kao i verbalno i fizičko nasilje su ponašanja svojstvena impulsivnim osobama, a povređujuća za bilo koji odnos.
Što se tiče partnerskih odnosa, karakteristično je da često menjaju partnere jer se brzo ,,zasite’’, ili su, ukoliko pronađu partnera sa kojim mogu da održe trajniji odnos ili osnuju porodicu, skloni neverstvu. Seksualni nagon je često vrlo izražen i nekontrolisan pa se upuštaju i u rizične odnose, ne razmišljajući o posledicama po zdravlje.
Sve to ljudima iz okruženja može biti motiv da se distanciraju od osobe sklone impulsivnom ponašanju.
Problemi se javljaju i u poslovnim relacijama. Impulsivne osobe često menjaju poslove, kratko se zadrže na istom poslu jer im ne pruža dovoljno uzbuđenja, ili, pak, bivaju otpuštene zbog neispunjavanja obaveza, kašnjenja, kršenja pravila, loše komunikacije. Ukoliko vode sopstveni posao i isti trpi zbog njihove impulsivnost, klijenti mogu uočiti nepouzdanost i otkazati saradnju.
Koliko se impulsivnost razlikuje od agresivnosti?
Studije koje su se bavile ispitivanjem komponenti impulsivnosti, ustanovile su dve glavne karakteristike: prva je tendencija da se ide ka momentalnoj nagradi, bez razmišljanja o dugoročnim ili kratkoročnim posledicama, a druga je snažna žudnja da se u tu akciju stupi. Drugačije rečeno, to bi predstavljalo pravljenje brzih odluka, delanje bez razmišljanja i neobaziranje na posledice. Ta negativna hitnost je zapravo odraz neuspeha da se iznese težina negativnih emocija.
Agresija i nasilje su rašireni problemi javnog zdravlja sa ozbiljnim posledicama za žrtve i počinioce. Ovi problemi ne utiču samo na pojedince, već i na čitavo društvo. Agresija je ponašanje usmereno na drugoga, sa ciljem da mu se nanese fizička ili psihološka povreda. Slično kao i impulsivnost, agresija je složen konstrukt. Oblik agresije odnosi se na način na koji neko ispoljava agresivno ponašanje. Tako izdvajamo fizičku agresiju (na primer udaranje), verbalnu (vređanje), relacionu (npr.širenje glasina o nekome), seksualnu (prinuđavanje nekoga na seksualni odnos). Svi načini ispoljavanja agresije različito su povezani jedni sa drugima, ali im je zajednička verovatnoća da će osoba koja se uključila u jednu formu agresije, mogo lakše ući i u neke druge forme agresije.
Vrste fizičke agresije
Prema naučnim studijama fizička agresija se obično deli na impulsivnu (reaktivnu agresiju) i agresiju s predumišljajem (proaktivnu agresiju).
Impulsivna agresija je reaktivna, emocionalno šaržirana, nabijena emocijama (besom i/ili povređenošću), nekontrolisana. Postupanje bez razišljanja posledica je visokog nivoa impulsivnosti.
Agresija s predumišljajem je planirana, bez emocija, visoko kontrolisana.
Ova podela pomaže da se bolje razumeju mehanizni koji se nalaze u pozadini i koji u velikoj meri oblikuju nečije ponašanje. Reaktivna agresija je povezana sa impulsivnošću dok proaktivna nije. Dakle, samo neka agresivna ponašanja su i impulsivna dok sa druge strane osoba koja ima impulsivna ponašanja ne mora biti nužno i agresivna.
Kako prepoznati potrebu za stručnom pomoći?
Impulsivnost, kao ponašanje bez razmišljanja, potpuno odsustvo svesti o bilo čemu nakon tog momenta, ne mora uvek biti znak problema. Svi se ponekad nađemo u situaciji u kojoj impulsivno odreagujemo. Ovo pravilo posebno važi za decu i adolescente. Kako sazrevamo, sve više se učimo kontroli impulsa, te je i impulsivno i agresivno ponašanje više izuzetak nego pravilo. Ukoliko to ipak nije slučaj, postoji mogućnost da je reč o nekom drugom psihičkom problem, čiji je impulsivnost simptom.
Osim opisane povezanosti sa agresijom, impulsivno ponašanje može voditi drugim neprimerenim i rizičnim ponašanjima i mnogobrojnim posledicama. Istraživanja pokazuju vezu između impulsivnosti i suicida kod osoba sa graničnim poremećajem ličnosti, bolesti zavisnosti, depresije, nasilnog ponašanja i mnogih drugih psihičih stanja koja zahtevaju adekvatan tretman. Ovo može biti slučaj kada postoji određeni patern, šablon po kom se impulsivno ponašanje ponavlja, kada osoba želi, ali nikako ne može da uspostavi kontrolu nad svojim impulsivnim reakcijama (obično to ljudi opisuju kao moment preplavljenosti hitnošću da se impulsivno odreaguje), kao i kada postoje druge psihičke smetnje i problemi (u tom slučaju je najverovatnije impulsivnost simtom nekog drugog problema).
Stručna pomoć je neophodna i ukoliko postoji bilo koji od sledećih znakova:
impulsivno ponašanje se oseća kao spontana reakcija,
nema osećaja ni razmišljanja kako to može uticati na druge,
nema pomisli ni kako će se ta ista osoba osećati kada impulsivnost popusti.
Sve se svodi samo na taj trenutak u kom se mora odreagovati. Neki od primera su preterivanje sa šopingom, unosom hrane, kockanjem, zatim uništavanje svoje ili tuđe imovine u momentima besa, preterivanje u predstavljanju problema ili predstavljanje situacija hitnijim nego što realno jesu, česti ispadi, česti gubici kontrole, čak i u situacijama kada je to potpuno neobično, česta odustajanja od aktivnosti i započinjanja drugih aktivnosti, preterano deljenje intimnih detalja drugima (slabe granice), preterane reakcije koje vode fizičkim reakcijama agresije, upuštanje u rizične seksualne odnose, samopovređivanje u stanjima tuge ili besa.
Iz mnoštva navedenih primera vidi se da impulsivnost može biti jasan pokazatelj različitih problema sa mentalnim zdravljem, te je najbolje, ukoliko se bilo šta od navedenog ponavlja, potražiti stručnu pomoć.
Metode i tehnike koje psiholog može primeniti u tretmanu impulsivnosti
Samo poreklo impulsivnog ponašanja je ono što diktira najbolji način tretmana. Kako se uvek razmatra njegovo pojavljivanje u široj slici (da li je deo reakcije na traumu, da li je deo nekog poremećaja i sl.), neophodno je najpre napraviti stručnu procenu, a zatim pristupiti tehnikama koje pomažu paralelno i uklanjanju impulsivnosti i uklanjanju udruženih simptoma koji hrane impulsivnost.
Kognitivno bihervijoralna terapija daje odlične rezultate u tretmanu impulsivnosti. Međutim, kako je najveći problem impulsivnosti zapravo nužnost na akciju koja je gonjena negativnim emocijama, tehnike najpre moraju biti usmerene na veštine emocionalnog regulisanja. Prepoznavanje emocija, upoznavanje sa njima, a zatim i upoznavanje sa zdravim načinima na koje se mogu regulisati, dovodi do sledećeg koraka u kom se uči kako se misaonim procesima emocije mogu držati u zdravoj kontroli. Jedna od tehnika uključuje mrežu podrške, odnosno kontakt s pouzdanim osobama pre donošenja impulsivnih odluka, čime se omogućava racionalnija procena situacije.
Dijalektičko bihervioralna terapija polazi od pretpostavke da je preterano reagovanje na događaje posledica loših modela iz detinjstva, u kom je zbog nedostatka emocionalne zrelosti staratelja vladala haotična atmosfera. U skladu sa tom predpostavkom, primenjuju se terapijske tehnike kroz grupni i individualni rad.
Tehnike poput meditacije i svesnog disanja pomažu povećanju kontrole nad emocijama, smanjujući impulsivnost kroz poboljšanje samoregulacije. Jednostavne tehnike opuštanja, poput kontrolisanog disanja, mogu pomoći da se napravi pauza pre donošenja odluke. Duboko ritmičko disanje smiruje nervni sistem, omogućavajući prostor za preispitivanje pre reakcije.
Izgradnja emocionalne tolerancije pomaže pojedincima da bolje tolerišu neprijatne emocije bez potrebe za impulsivnim reakcijama. Vremenom, intenzivne emocije postaju manje preplavljujuće i lakše za upravljanje.
Ograničavanje pristupa okidačima koji podstiču impulsivnost može biti korisno. Na primer, osobe sklone impulsivnom trošenju mogu ograničiti pristup kreditnim karticama.
Terapija impulsivnosti zahteva kombinaciju strategija koje imaju za cilj povećanje samosvesti, regulacije emocija i kognitivne kontrole. Uključivanje ovih metoda u svakodnevni život može značajno poboljšati donošenje odluka, smanjiti emocionalnu reaktivnost i unaprediti kvalitet života.
Izvor: vaspsiholog.com
