Reč mangup koristite stalno i često, a da ne znate odakle je ta reč potekla. Verovatno ovim terminom oslovljavate frajere, šmekere i koga god već ne, koji se mangupiraju.
Ako pogledate u rečnik, to je reč kojom se opisuje nevaljao čovek, skitnica, besposličar, vragolan, šaljivdžija.
Ipak, osnova ove reči ne dolazi iz tog šmekerskog sveta.
A i postojao je zakon koji se ticao tog mangupskog sveta. I uopšte nije bio laskav.
Zakon, koji već duže vreme kruži društvenim mrežama, mangupe definiše kao stoku koja „tumara kojekuda“ a gazde nigde nema.
„Mangup stoka deli se na krupnu, sitnu i odojčad. a) pod krupnom mangup-stokom razume se: vo, krava, june, konj, kobila, omica, magarac, mazga itd. b) pod sitnom mangup-stokom razume se: vepar, krmača, ovan, jarac, koza, samsov, ker, rt, čobanski pas itd“, stoji u zakonu koji je donet petog aprila 1886. godine.
Ovom odredbom predviđena je i kazna za nesavesnog gazdu mangupa o kom je računa vodila opštinska vlast.
„Gazda mangupa, ako se pronađe, dužan je platiti ne samo štetu i troškove na ranu i čuvanje mangupa, no i troškove za obznanu u novinama i druge, ako bi ih bilo“, navedeno je u oglasu.
Pa tako kad sledeći put želite nekog da nazovete beogradskim mangupom, pomislite da li ga volite i cenite ili biste da ga uvredite.
Pored mangupa, kroz istoriju definiciju je imala i reč bitanga – a njeno značenje, kao i reči mangupa, bila je potpuno drugačija od njenog današnjeg značenja.
“Bitanga – kljuse koje se nađe u selju ili u polju, a ne zna se čije je”, definisano je u Vukovom rečniku.
Izvor: danas.rs
