Roditelji, ne izgovarajte ove rečenice.
Neke stvari koje govorite svom detetu, možda iz najbolje namere, na srcu vašeg deteta ostavljaju dubok trag.
One mogu da dovedu do anksioznosti, depresije i niskog samopouzdanja deteta, pa vodite računa pre nego što ih sledeći put upotrebite.
Poređenje sa drugima – „Pogledaj kako tvoj brat to radi“
Ako stalno poredite svoje dete sa “savršenim detetom” vaših prijatelja, sprečavate ga da vidi pravu sliku samog sebe i terate ga da se oseća kao gubitnik.
Takođe, favorizacija jednog deteta unutar porodice dovodi do nepotrebnog rivalstva među braćom i sestrama. Štaviše, jedno od njih će se osećati nevoljeno, dok će drugo morati da nosi teret ideala savršenog deteta i stalno pokušavati da tera sebe na ono što suštinski ne želi, samo da bi se dokazalo roditeljima i da bi mu pružili malo ljubavi. Ta depresija razvijena u detinjstvu često se prenosi i na odraslo doba.
Zanemarivanje dečjih osećanja – „Da li je moguće da plačeš zbog toga?“
Možda vama slomljena igračka izgleda nevažno u poređenju sa plaćanjem mesečnih računa, ali to ne znači da vašem detetu nije i ne treba da bude žao jer je izgubilo omiljenu igračku. Kada se ovako nešto dogodi, a vi ga ne razumete, dete uči da potiskuje tugu, a zatim i sreću, bes, radost.
Tako deca izrastaju u osobe koje su nesposobne da izraze osećanja, a samim tim i da izgrade iskrenu vezu sa osobama oko sebe. U budućnosti će im biti teško da se izbore sa intenzivnim emocijama, što može dovesti do do depresije i anksioznosti u odraslom dobu.
Laganje deci – „Rekli ste da mogu da se igram kad završim domaći. „Ne, nismo to rekli“
Nemojte namerno da menjate dečje sećanje ako je ono ispravno, dodajući nove detalje ili menjajući stare. Isto važi za obećanja data deci. To će učiniti da deca sumnjaju u sebe i svet oko sebe, usled čega dolazi do niskog samopouzdanja. I ovo moće da vodi do anksioznosti i depresije, a u težim slučajevima, čak do psihoze.
Uslovna ljubav – „Volim te, ali moraš imati bolje ocene“
Verujemo da ste imali najbolju nameru sa ovim, da ste samo hteli da ga motivišete. Ali, vaše dete ne vidi motivaciju, već čuje sledeće: Ja i svi ostali ljudi na svetu volećemo te samo ako sve radiš savršeno; nisi vredan ničega ako nemaš iza sebe neka dostignuća.
Dovođenje dečjih sposobnosti u pitanje – „Zašto nisi bolji u matematici?“
Ovo uopšte ne pomaže detetu da se više potrudi, zapravo, ima suprotan efekat. Što više ističete nemoć svog deteta da postigne bolje rezultate, veće su šanse da ono jednostavno odustane od svega. Ovakve roditeljske fraze čine da dete izgubi veru u sebe, usled čega postaje anksiozno i depresivno, što se prenosi i na odraslo doba.
Nadimci zasnovani na mentalnim sposobnostima ili fizičkom izgledu –„Zašto si uvek toliki slabić?“
Iako se deci preporučuje da ignorišu stvari koje ga povređuju, poput nadimaka u školi, nije isto kada se radi o roditeljskim rečima. Na ovaj način srozavate sliku deteta o samom sebi, što na kraju može da rezultira različitim psihičkim poremećajima, kao i poremećajima u ishrani.
Činite da dete oseća da vam nešto duguje – „Svega smo se odrekli zbog tebe“
Naravno da ste morali malo i da se žrtvujete zarad deteta, ali to je bio vaš izbor i nemate pravo da prebacujete odgovornost na dete. Oni ne treba da osećaju krivicu za vaše odluke. To može u nekim slučajevima da dovede do patološke krivice, koja se povezuje sa brojnim neurozama, uključujući i opsesivno kompulsivni poremećaj, pišu Detinjarije.
