Kritika našeg društva i putokaz ka isceljenju.
Proslavljeni lekar Gabor Mate u svojoj inovativnoj knjizi „Mit o normalnom“, koju je napisao zajedno sa sinom Danijelom, elokventno pokazuje kako i zašto u zapadnim zemljama, koje se diče svojim sistemima zdravstvene zaštite, raste broj hroničnih bolesti i pogoršava se zdravlje stanovništva.
U celom svetu u porastu su mentalne bolesti među adolescentima. Stoga treba da se zapitamo šta je zaista „normalno” kada govorimo o zdravlju.
Tokom četiri decenije kliničkog iskustva dr Mate je uvideo da je rasprostranjeno razumevanje „normalnog” pogrešno jer zanemaruje uticaj trauma i stresa savremenog života na zdravlje našeg tela i uma. Zato nudi novu perspektivu iz koje uspeva da razmrsi uobičajene mitove o razlozima zbog kojih se razboljevamo i poveže tačke između oboljenja pojedinaca i društva u kom je zdrav razum u okomitom padu – a potom daje i vodič za zdravlje i isceljenje.
Mit o normalnom razdvaja majku od bebe već nekoliko minuta nakon rođenja.
Mit o normalnom očekuje od beba i male dece da spavaju sami.
Mit o normalnom kaže da bebe treba da prespavaju noć, što pre.
Mit o normalnom ‘uči’ bebe da spavaju tako što ignoriše njihove potrebe.
Mit o normalnom traži da mala deca nauče da dele pre nego što su na to spremna.
Mit o normalnom obeležava dete kao problematično zato što ne može da sedi i sluša pet školskih časova.
Mit o normalnom izolovao je majke od podrške porodice i “sela” koju je nekad svaka majka imala.
Mit o normalnom kriv je za mentalne i emocionalne probleme koji nastaju zbog preranog razdvajanja deteta od majke, da bu boravilo u grupi s drugom decom.
Mit o normalnom kaže da dečaci ne plaču, a da se devojčice ne ljute.
Mit o normalnom pretpostavlja da je uspeh u školi najvažniji pokazatelj inteligencije i potencijala deteta.
Mit o normalnom na prvo mesto stavlja struktuirano učenje i usmerene aktivnosti, umesto učenja koje je deci zaista potrebno – kroz igru.
Mit o normalnom kaže da je detinjstvo samo priprema za odrasli život.
Mit o normalnom insistira da su deci potrebne kazne i da moraju osećati strah.
Mit o normalnom očekuje da se deca uklope u model koji smo mi odrasli za njih napravili.
Mit o normalnom odbija da razume da je svako dečje ponašanje zapravo komunikacija.
Mit o normalnom uvažava uklapanje umesto kreativnosti.
Mit o normalnom posramljuje one roditelje koji biraju da se ne uklope u narativ društva.
Sve to čini moderno roditeljstvo prepunim paradoksa!
***
Nikad nismo bili više povezani kroz tehnologiju, a nikad više jedni od drugih izolovani, osuđivani i preopterećeni teretom svega što društvo od nas očekuje. Ove takozvane norme koje nam se nameću vrlo često zapravo uopšte nisu ono što je za našu decu i nas same najbolje. One su mnogo češće proizvod nekakve tradicije koju slepo poštujemo ne zapitavši da li nam je ona zaista donela dobro.
Umesto da se to zapitamo, mi sledimo mit o “dobrom” i “normalnom” detetu i onome što treba da bude “dobar” i “normalan” roditelj, a da ni jednog trenutka ne zastanemo i ne zapitamo se – a za čije dobro?
“U ovoj kulturi u kojoj živimo, ono na šta smo se navikli i prihvatili kao normu, uključujući i određene obrasce roditeljstva, niti je zdravo, niti normalno. I to je ono što ja nazivam “Mit o normalnom”, piše dr Gabor Mate.
A u srcu svih ovih mitova jeste zapravo gubitak veze sa našom iskonskom roditeljskom intuicijom. Kada se vratimo intuiciji, kada je oslušnemo, mitovi će pasti kao kula od karata.
Generacijama, hiljadama godina, porodice su se oslanjale na mudrost zajednice, na takozvano selo koje vaspitava, podržava, pruža ruku.
To selo na prvo mesto uvek stavlja dobrobit dece i razumevanje njihovih potreba kroz holističku perspektivu.
“Kad bismo celu ljudsku istoriju mogli da predstavimo na jednom časovniku, do pre samo šest minuta živeli smo u velikim zajednicama, a deca su uvek i svuda, po čitav dan, vreme provodila sa svojim porodicama”, piše dr Gabor Mate.
A danas? Danas, u žurbi koju je doneo moderan život, sela nema.
Da bismo to preokrenuli, moramo se okrenuti potrebama naše dece i našim roditeljskim instinktima.
Ovo bi moglo da znači stavljanje igre, kao dečje potrebe, ispred plaćenih aktivnosti, prepoznavanje da je svako ponašanje deteta komunikacija, dozvoljavanje detetu da izrazi svoje emocije bez osude (sve dok time nikom ne nanosi bol).
“Povezanost deteta i roditelja najmoćnija je podrška mentalnom zdravlju poznata čovečanstvu”, piše dr Mate.
Zato je vreme da prihvatimo novi narativ
Onaj koji ceni autentičnost, kreativnost i emocionalnu inteligenciju.
Umesto da se tako grčevito borimo da svoju decu smestimo u nekakve kalupe koje smo za njih pripremili još pre nego što su se rodili, hajde da zajedno prigrlimo njihove posebnosti, strasti, izazove koji ih vode.
Time nećemo samo pomoći da zdravije rastu, već ćemo i stvoriti duboku i jaku vezu s njima, koja će biti za čitav život, prenosi Zelena učionica.
