Sombor.info

Međunarodni festival fotografije VIZUALIZATOR prvi put stiže u Sombor i donosi dvostruki program koji otvara ključna pitanja savremene vizuelne kulture. U saradnji sa Foto video klubom „Rada Krstić" Sombor i Gradskim muzejem Sombora, beogradski festival donosi fascinantnu izložbu „Arktički snovi" švajcarskog dokumentarnog fotografa Maria Helera.

Događaj se održava u Muzeju Podunavskih Švaba u Somboru, u četvrtak, 4. decembra.

Veče počinje u 18 časova panel diskusijom pod nazivom „Stvaramo li fotografiju — ili ona stvara nas?". U vremenu u kojem se svaki trenutak može pretvoriti u fotografiju, a na društvenim mrežama oblikujemo pažljivo izabrane fragmente stvarnosti, panel otvara pitanja koja se tiču svih nas: da li smo svesni da svakodnevno učestvujemo u kreiranju pseudo-stvarnosti, kako vizuelna kultura utiče na naše ponašanje i koliko je danas teško razlikovati dokumentovanje života od njegovog performativnog predstavljanja.

Učesnici diskusije su:

Marija Janković, fotografkinja i urednica fotografije, nedeljnik Vreme
Milan Stepanović, publicista, istoričar i urednik
David Firanj, teoretičar umetnosti i direktor Gradskog muzeja Sombor
Siniša Trifunović, fotograf i nagrađivani foto-reporter
Zvezdan Mančić, fotograf i direktor Festivala fotografije Vizualizator

Od 19 časova, publika će imati priliku da prisustvuje otvaranju izložbe „Arktički snovi" švajcarskog fotografa Maria Helera. Izložba predstavlja dokumentarnu priču sa krajnjeg severa, iz Barencburga, malog rudarskog naselja na Svalbardu, koje nastanjuje oko 400 ljudi.

Heler godinama dokumentuje život u gradu koji izgleda kao izolovani mikrokosmos: duga polarne noći, oštri dani pod arktičkim svetlom, rad rudara, jednostavni svakodnevni rituali i odnos zajednice koja opstaje uprkos surovim uslovima.

Izložba se realizuje uz podršku Ambasade Švajcarske.

Ovogodišnjim programom u Somboru, kao i izložbama u drugim gradovima, VIZUALIZATOR započinje ekspanziju širom Srbije.

Festival VIZUALIZATOR održava se od 18. novembra do 15. decembra u Beogradu, Pančevu i Somboru pod sloganom „Budi prisutan". Program obuhvata više od deset izložbi međunarodnih i domaćih autora, radionice, panel diskusije i prateće sadržaje.

Ove godine radove izlažu Majnrad Šade (Švajcarska), Pauliana Valente Pimentel (Portugal), Angelo Leonardo (Italija), Milica Macanović, Strahinja Vukić, kao i autori godišnjih selekcija Foto-saveza Srbije i Press Photo Srbija.

Pojedine vrste voća mogu da posluže kao bezbedna i povremena poslastica.

Da li se pitate da li vaša mačka može da gricka komad voća koji jedete? Iako su mačke obavezni mesožderi i njihova ishrana treba da se zasniva na mesu, neke vrste voća mogu poslužiti kao bezbedna i povremena poslastica. Ali pre nego što im ponudite voćnu užinu, važno je znati nekoliko stvari, piše The Spruce Pets.

Za razliku od ljudi, mačke ne osećaju slatkoću, pa im ukus ili tekstura voća možda neće biti privlačni. Pored toga, većina voća sadrži velike količine šećera, koji mačkama nije potreban nutritivno i može dovesti do povećanja telesne težine i dijabetesa, prenosi N1.

Pre nego što uvedete bilo koju novu hranu u ishranu vaše mačke, konsultujte se sa veterinarom i uvodite je postepeno, u veoma malim količinama. Ako primetite povraćanje, dijareju ili druge znake digestivnih tegoba, odmah prestanite da dajete voće.

Koliko je voća bezbedno za mačke?

Voće bi uvek trebalo da bude povremena poslastica, a ne redovan deo ishrane. Prema veterinarima, poslastice generalno ne bi trebalo da čine više od 10 odsto dnevnog unosa kalorija, a voće bi trebalo da bude još manje.

Voće koje mačke mogu da jedu

Prema Američkom društvu za sprečavanje okrutnosti prema životinjama (ASPCA), sledeće vrste voća se smatraju bezbednim za mačke, kada se pravilno pripreme.

Ananas: Bezbedan u veoma malim količinama, ali zbog visokog sadržaja prirodnog šećera može izazvati varenje. Ponudite svež ananas, nikada konzerviran, i nikada ne dajte koru ili listove.

Banane: Male količine zrele banane mogu se povremeno ponuditi. Kora se teško vari i može izazvati varenje, pa je uvek uklonite.

Borovnice: Imaju malo kalorija i sadrže antioksidante. Možete ponuditi nekoliko opranih, svežih borovnica bez stabljika.

Bundeva: Čista, nezaslađena bundeva može pomoći kod varenja poput zatvora ili dijareje. Poslužite sa kašikom pasirane bundeve bez ikakvih aditiva.

Dinja: Sadrži vitamine A i C i vlakna. Uklonite koru i semenke i poslužite u malim komadićima.

Jabuke: Bezbedne ako se uklone semenke i jezgra, koje sadrže tragove cijanida. Oljuštite jabuku i isecite je na male komade.

Jagode: Bezbedne, ali treba ih davati veoma štedljivo zbog visokog sadržaja šećera. Uklonite stabljike i listove.

Kivi: Netoksično, ali može izazvati varenje kod nekih mačaka. Ponudite zalogaj, oljušteni komad i pratite reakciju.

Kokos: Male količine svežeg, nezaslađenog kokosovog mesa su bezbedne. Kokosovo mleko ili voda se mogu povremeno davati, bez dodatog šećera.

Lubenica: Odlična hidratantna poslastica leti. Ponudite samo mesnati deo bez kore i semenki, isečen na male komade.

Voće koje mačke ne bi trebalo da jedu

Neke vrste voća mogu biti izuzetno opasne za mačke i izazvati trovanje ili ozbiljne probleme sa varenjem:

Grožđe i suvo grožđe: Veoma toksično, može izazvati otkazivanje bubrega.

Citrusi (pomorandže, limuni, grejpfrut): Sadrže eterična ulja koja iritiraju sistem za varenje.

Avokado: Sadrži persin, supstancu toksičnu za mačke, koja izaziva povraćanje i dijareju.

Koštice, semenke i stabljike voća: Mogu sadržati toksične supstance i predstavljati opasnost od gušenja.

Ako sumnjate da je vaša mačka pojela nešto od navedenog ili pokazuje znake trovanja, odmah se obratite veterinaru.

Alergijska astma je bolest koja se može javiti bilo kada tokom godine.

Nekada je proleće bilo “ekskluzivno” godišnje doba za alergije, ali je ambrozija poremetila ovu priču i pošto cveta od jula do prvih hladnih zimskih dana, prva je na listi “promotera” alergijske astme i u jesenjem periodu - piše portal Biti roditelj.

Šta je u stvari astma?

Astma nastaje zbog suženja (koje se naziva spazam ili opstrukcija) disajnih puteva. Na sluzokoži koja oblaže bronhije i bronhiole (to su mali i srednji disajni putevi) se dešava složena reakcija alergena (sada je to polen) sa ćelijama koje stvaraju supstance odgovorne za alergijsku reakciju. To su medijatori (“posrednici”) alergijske reakcije, a dovode do suženja bronhijalnih puteva.

Bronhoopstrukcija nastaje delom zbog skupljanja (spazma) kružnog mišića u zidu bronhiola, ali i zbog prekomernog lučenja bronhijalnog sekreta. Rezultat je otežan prolazak vazduha pri udahu i izdahu.

Da li je astma nasledna bolest?

Jeste, ali može da se javi i kod dece čiji roditelji nemaju astmu!

Alergijska astma se dešava kod dece koja imaju sklonost ka alergijskim bolestima, što se stručno naziva atopijska konstitucija. Dakle, ne nasleđuje se astma, već sklonost ka alergijskim bolestima, a astma je samo jedna od njih. Obično se nađu članovi uže familije koji imaju neku alergijsku bolest (mada je danas teško naći porodicu bez alergije).

Dete ima pun nos sekreta zbog ambrozije, može li se ovo “spustiti” na bronhije?
Iako je mehanizam nastanka veoma sličan, radi se o dve bolesti. Alergijska kijavica (alergijski rinitis) je bolest gornjih disajnih puteva, a astma je oboljenje koje zahvata male i srednje – dakle donje disajne puteve.

Alergijska kijavica se ne spušta na bronhije, kako se to ponekad pogrešno misli! To, naravno, ne znači da dete ne može da ima obe bolesti – može, ali se tada radi o alergijskoj reakciji, koja se desila na različitim delovima disajnih puteva.

Može li neka infekcija da doprinese nastanku napada astme astmu?

Može!

Ovo se dešava često i kod dece sa alergijskom astmom, a gotovo uvek kod dece koja pate od nealergijske astme. Zna se da brojni virusi, koji napadaju disajne organe (respiratorni virusi), pokreću lanac stvaranja i lučenja medijatora – supstanci koje dovode do bronhoopstrukcije. Nažalost, jesenji virusi već “haraju”, pa je i to jedan od razloga povećane učestalosti astme u jesenjem periodu

Kako prepoznati alergijsku astmu kod deteta?

Kada dete ima pravi (tipični) napad astme, onda lako može da se posumnja na to oboljenje. Dete ubrzano i otežano diše, šišti (svira) i kašlje, neretko dugotrajno i uporno. Napad obično počinje naglo, pa dete brzo stigne kod pedijatra.

Blaži oblici alergijske astme se nekada “provuku”, pa se dijagnoza postavi tek posle ispitvanja dugotrajnog i dosadnog kašlja. Obično se prvo isključe infektivni uzroci, pa se pokaže da dete ima neotkrivenu alergiju sa povremenim napadima bronhoopstrukcije.

Kako se postavlja dijagnoza?

Kada se radi o tipičnim slučajevima, svaki dobro edukovan pedijatar može da postavi dijagnozu dečje astme.

Ali, to ne znači da je astma alergijska. Zato se dete upućuje na alergološko ispitivanje, koje će pokazati da li postoji alergija. Postoje i testovi koji ispituju funkciju pluća (spirometrija) kod dece, pa se i prikrivena asma može otkriti. Svi ovi testovi su rutinski, mogu se brzo obaviti, pa kad se posumnja na astmu, put do dijagnoze obično nije dug.

Kako se leči napad astme?

Dva su osnovna terapijska cilja: prvi je da se akutni napad astme suzbije, a drugi je da se spreče novi napadi. Lečenje sprovodi pedijatar, a ponekad dete asmatičar mora biti pod kontrolom subspecijaliste pulmologa ili alergologa. Samoinicijativno korišćenje lekova koji se koriste za lečenje astme može biti veoma opasno!

Lečenje akutnog napada astme počiva na lekovima koji šire disajne puteve – bronhodilatatorima, koji su najefikasniji ako se primene putem inhalacije. Prototip ovog leka je salbutamol (Ventolin, Spalmotil, Aloprol…) i on se najčešće primenjuje kod dece.

Da li su opasni “hormonski” preparati

Većini dece bude znatno bolje posle inhalacije bronhodilatatora. Ako je inhalaciona terapija bez efekta (čak i ako je više puta ponovljena), onda se radi o težoj formi napada astme. Tada dete mora da dobije “jače” lekove – kortikosteroidne (hormonske) preparate, koji se obično daju oralno (kada stanje deteta to dozvoljava) ili pomoću injekcija. Kod velikog broja roditelja je prisutan neopravdan strah od ovih lekova. Međutim, kada se koriste za lečenje astmatskog napada – imaju veoma blage i prolazne neželjene efekte, pa su zato “terapijski stub” lečenja ozbiljnijih napada astme.

Pored omraženih injekcija, može se dati (naročito kod veće dece) kombinacija bronhodilatatora i kortikosteroida inhalacijom. Sve više se i mlađim pacijentima daju inhalatorni kortikosteroidi za suzbijanje napada astme, naravno uz bronhodilatatore. Podrazumeva se da ovu terapiju vodi pedijatar koji prati dete.

Kako sprečiti da se napad astme ponovo desi?

Profilaktička terapija prvenstveno ima za cilj da smanji broj napada astme, ili da “oslabi” jačinu napada ako se, ipak, dogodi. Indikacije za profilaksu postavlja pedijatar (nekada uz pomoć pulmologa) koji prati dete sa astmom!

Najbolja profilaksa je da se eliminiše uzrok (alergen) koji je uzrok astme. Kod ogromne većine dece sa alergijom na ambroziju je to skoro nemoguće, jer se ova napast neverovatno raširila! Zato je važno omogućiti detetu da vodi normalan život.

Zato ćemo ukratko opisati dve grupe lekova koji se najčešće koriste za prevenciju (profilaksu) ove bolesti.

- Inhalatorni kortikosteroidi

Ovi lekovi su napravili revolucionarni pomak u terapiji dečje astme. Oni su bezbedni i korisni preparati, farmakološki dizajnirani da ispolje efekat na sluzokožu bronhijalnog stabla, sa što manjim prodorom leka u krv i organizam.

Profilaksa traje dugo, prvi efekti se javljaju tek posle nekoliko nedelja terapije, a roditelji moraju da budu strpljivi i spremni na višemesečno (često i duže) lečenje.

- Inhibitori leukotriena

Leukotrieni su, takođe, medijatori alergijske reakcije, a veoma su jaki “sužavači” disajnih organa. Ovi lekovi (Montelukast i ostali) se daju oralno, a veliki broj studija potvrđuje njihovu efikasnost. Naročito su se dobro pokazali kod dece koja imaju astmu izazvanu fizičkim naporom, mada se sve više daju i kod drugih formi ove bolesti.

Može li dete na neki sport?

Može!

Kada se alergijska astma otkrije i leči blagovremeno – dete, uz redovno praćenje, može da ima zdrav i kvalitetan život. Čim se stabilizuje funkcija pluća, dete se uključuje u sve uobičajene aktivnosti, a moguće je i bavljenje takmičarskim sportom.

Idealan sport je plivanje (i “vodeni” sportovi), ali uz dobru kontrolu bolesti ogromna većina dece se može baviti onim sportom koji najviše voli. Podrazumeva se redovno praćenje kod sportskog lekara, ali i pedijatra koji leči dete.

Veliki je broj astmatičara koji su olimpijski i svetski šampioni u svim sportskim disciplinama.

Ass.dr Goran Vukomanović

Ljudi od davnina pokušavaju da protumače svoje snove. Iako ne postoji univerzalni rečnik snova, psiholozi se slažu da se neki motivi stalno ponavljaju i često odražavaju naše brige, želje i unutrašnja previranja.

Donosimo pregled devet najčešćih snova i najčešća tumačenja koja im se pripisuju.

Snovi o padanju

San u kojem padate s visine, niz stepenice ili u prazno često se povezuje s osećajem gubitka kontrole u stvarnosti. Možda prolazite kroz promene na poslu, u vezi ili finansijama i imate utisak da vam tlo izmiče pod nogama.

Takvi snovi mogu biti poziv da usporite, preispitate prioritete i potražite stabilnost tamo gde je možete ponovo izgraditi.

Snovi o letenju

Snovi u kojima letite iznad grada, mora ili krajolika često simbolizuju želju za slobodom ili begom od svakodnevice. Ako se u snu osećate lako i srećno, to može ukazati na osećaj da ste 'iznad situacije' i da savladavate prepreke.

Ali, ako vam je letenje teško ili nestabilno, to može odražavati strah da li ćete zadržati novostečenu slobodu ili uspeh.

Snovi u kojima vas neko progoni

Jedan od najčešćih 'napetih' snova je onaj u kojem vas neko ili nešto juri. To se često tumači kao izbegavanje problema u stvarnom životu. Možda izbegavate neugodni sukob, odluku ili emociju. Osoba ili figura koja vas progoni ponekad simbolizuje taj problem, a san vas podstiče da mu napokon krenete u susret umesto da bežite.

Snovi o ispadanju zuba

Zubi koji ispadaju, pucaju ili se mrve u ustima jedan su od najneugodnijih simbola iz snova. Najčešće se povezuju s nesigurnošću, strahom od starenja, gubitka privlačnosti ili gubitka moći govora odnosno osećajem da vas niko ne čuje ili ne shvata. Takav san ponekad dolazi u razdobljima velikih promena imidža, posla ili veze.

Snovi o golotinji u javnosti

Naći se go usred škole, kancelarije ili na trgu u snu klasičan je motiv koji odražava osećaj ranjivosti i srama. Često se javlja u situacijama kada se bojite da će drugi 'pročitati' vaše slabosti, tajne ili nesigurnosti.

San podseća da možda na sebe stavljate preveliki pritisak da budete savršeni i da je ljudskost, pa i ranjivost, prirodan deo života.

Snovi o ispitima i nespremnosti

Kasnite na ispit, ne znate gde je učionica ili sedite pred praznim listom papira. Takvi snovi se javljaju kada ste pod pritiskom, kada vas neko procenjuje ili sumnjate u sopstvenu kompetentnost.

Simbolizuju strah od neuspeha i želju da budete 'dovoljno dobri', pa mogu biti podsticaj da sebi priznate koliko zapravo radite i da budete blaži prema sebi.

Snovi o vožnji i gubitku kontrole nad automobilom

Automobil u snu često predstavlja smer i kontrolu nad sopstvenim životom. Kada sanjate da ne možete kočiti, izgubili ste volan ili se vozilo kreće bez vas, to može odražavati utisak da vašim životom upravljaju okolnosti ili drugi ljudi.

Razmislite kad ste prestali da donosite odluke za sebe i šta da uradite da ponovo 'sednete za volan'.

Snovi o prevari partnera

Sanjate da vas partner vara ili da ste vi neverni, iako ste u stvarnosti verni i posvećeni. Ovakvi snovi ne znače nužno da neko stvarno vara, nego češće ukazuju na strah od gubitka, sumnju u sopstvenu vrednost ili osećaj emotivne distance u vezi. Ponekad odražavaju i neki 'treći faktor' u vezi, na primer posao, koji utiče na vašu vezu.

Snovi o smrti (sopstvenoj ili bliskih osoba)

Snovi o smrti znaju biti vrlo uznemirujući, a povezuju se s krajem jedne faze i početkom nove. Mogu se pojaviti kada menjate posao, završavate vezu, selite se ili prolazite kroz unutrašnje promene. San vas podseća da je svaki završetak i novi početak te da je prirodno tugovati za starim, ali i otvoriti se novom poglavlju života, prenosi Večernji.hr.

Najveća buduća globalna vulkanska katastrofa verovatnije će doći od vulkana koji deluju uspavano i jedva da se prate, nego od poznatih vulkana kao što su Etna na Siciliji ili Jelouston u SAD.

Često zanemareni, ovi „skriveni“ vulkani eruptiraju mnogo češće nego što većina ljudi misli. U regionima kao što su Pacifik, Južna Amerika i Indonezija, erupcija vulkana bez ikakve zabeležene istorije dešava se svakih sedam do deset godina. A njihovi efekti mogu biti neočekivani i dalekosežni.

Jedan vulkan je upravo to i učinio. U novembru 2025. vulkan Hajli Gubi u Etiopiji eruptirao je prvi put u zabeleženoj istoriji (najmanje u poslednjih 12.000 godina za koje znamo). Oblak pepela vinuo se 13,5 kilometara u nebo, a vulkanski materijal padao je u Jemenu i dospeo u vazdušni prostor iznad severne Indije - piše RTS.

Ne treba mnogo u prošlost da se ide po još jedan primer. Godine 1982, malo poznati i nepraćeni meksički vulkan El Čičon eksplodirao je nakon vekova mirovanja. Ova serija erupcija zatekla je vlasti nespremne – vrele lavine kamenja, pepela i gasa sravnile su ogromne delove džungle. Reke su bile pregrađene, zgrade uništene, a pepeo je pao čak do Gvatemale.

Kako je El Čičon izgladneo Etiopiju

Više od 2.000 ljudi je poginulo, a 20.000 raseljeno u najgoroj vulkanskoj katastrofi u modernoj istoriji Meksika. Ali katastrofa se nije završila u Meksiku. Sumpor iz erupcije stvorio je reflektujuće čestice u gornjoj atmosferi, hladeći severnu hemisferu i pomerajući afrički monsun na jug, što je izazvalo ekstremnu sušu.

To bi samo po sebi stavilo na probu otpornost i mehanizme suočavanja bilo kog regiona. Ali kada se to poklopilo sa ranjivim stanovništvom koje je već trpelo siromaštvo i građanski rat, katastrofa je bila neizbežna. Glad u Etiopiji, i većem delu Istočne Afrike, od 1983. do 1985. odnela je, procenjuje se, oko milion života. Ovo je skrenulo globalnu pažnju na siromaštvo kroz kampanje poput “Live Aid”.

Malo koji naučnik, čak i u oblasti nauka posvećenih proučavanju Zemlje, zna da je udaljeni, malo poznati vulkan delimično doprineo ovoj tragediji.

Uprkos ovim lekcijama, globalna ulaganja u vulkanologiju ne prate rizike: manje od polovine aktivnih vulkana se prati, a naučna istraživanja i dalje nesrazmerno fokusiraju pažnju na nekoliko dobro poznatih vulkana.

Postoji više objavljenih studija o jednom vulkanu – Etni – nego o svih 160 vulkana Indonezije, Filipina i Vanuatua zajedno. To su neke od najgušće naseljenih vulkanskih oblasti na Zemlji, ali i najmanje poznate.

Najveće erupcije ne utiču samo na zajednice oko njih. One mogu privremeno da ohlade planetu, poremete monsune i smanje prinose useva u čitavim regionima. U prošlosti su takve promene doprinosile gladima, epidemijama i krupnim društvenim potresima, ali naučnicima i dalje nedostaje globalni sistem za predviđanje ili upravljanje ovim budućim rizicima.

Da bi u tome pomogli, profesor Majk Kesidi i njegove kolege sa Univerziteta u Birmingemu, nedavno su pokrenuli Globalnu alijansu za rizik od vulkana, organizaciju koja se bavi preventivnom pripremljenošću za erupcije visokog uticaja.

Sarađujemo sa naučnicima, donosiocima odluka i humanitarnim organizacijama da bismo istakli zanemarene rizike, ojačali kapacitete praćenja tamo gde je to najpotrebnije i podržali zajednice pre nego što do erupcija dođe.

Rano delovanje, umesto reagovanja tek nakon što katastrofa udari, najbolja je šansa da se spreči da sledeći „skriveni“ vulkan postane globalna kriza.

Zašto su „tihi“ vulkani najopasniji

Pa zašto vulkani ne dobijaju pažnju srazmernu svom riziku? Delimično, to se svodi na predvidljive ljudske kognitivne pristrasnosti. Mnogi ljudi pretpostavljaju da će ono što je bilo tiho ostati tiho (pristracnost normalnosti). Ako je vulkan dormantan (uspavan) generacijama, instinktivno se smatra bezbednim.

Verovatnoća nekog događaja često se procenjuje na osnovu toga koliko se lako primeri mogu prizvati u svest – ova mentalna prečica poznata je kao heuristika dostupnosti. Poznati vulkani ili erupcije, poput islandskog oblaka pepela iz 2010, deluju poznato i preteće, dok udaljeni vulkani bez nedavnih erupcija gotovo da uopšte ne postoje u našim mislima.

Ove pristrasnosti stvaraju opasan obrazac: najviše ulažemo tek nakon što se katastrofa već dogodila (pristrasnost reagovanja). El Čičon, na primer, počeo je da se prati tek posle katastrofe 1982. Međutim, tri četvrtine velikih erupcija (kao El Čičon ili većih) dolazi iz vulkana koji su bili tihi najmanje 100 godina i zato dobijaju najmanje pažnje.

Priprema za erupcije mora biti proaktivna, a ne reaktivna. Kada se vulkani prate, kada zajednice znaju kako da reaguju i kada je komunikacija između naučnika i vlasti efikasna, hiljade života može biti spaseno.

Na ovaj način katastrofe su izbegnute 1991. (na vulkanu Pinatubo na Filipinima), 2019. (na vulkanu Merapi u Indoneziji) i 2021. (na La Sufrijeru na karipskom ostrvu Sveti Vinsent).

Da bi se ovi jazovi zatvorili, svet mora da preusmeri pažnju na nedovoljno praćene vulkane u regionima kao što su Latinska Amerika, jugoistočna Azija, Afrika i Pacifik – mesta gde milioni ljudi žive blizu vulkana koji imaju malo ili nimalo istorijskih zapisa. Upravo tu leži najveći rizik, i tu čak i skromna ulaganja u praćenje, rano upozoravanje i pripremu zajednice mogu spasiti najviše života.

Srčane bolesti često ostaju neprimećene sve dok se ne pojave ozbiljni simptomi, a neka stanja mogu biti izuzetno opasna upravo zato što dugo prolaze ispod radara.

Zbog toga lekari naglašavaju važnost ranog prepoznavanja problema, posebno kada je reč o bolestima koje mogu pogoditi i mlade i inače zdrave ljude.

Jedna takva bolest srca se sve češće spominje među stručnjacima zbog svojih tihih, ali potencijalno fatalnih posledica.

Kardiolozi upozoravaju na hipertrofičnu kardiomiopatiju (HCM), naslednu bolest u kojoj se srčani mišić zadebljava i otežava pumpanje krvi. Stručnjaci ističu da stanje može biti potpuno bez simptoma, ali i izrazito opasno.

"Pacijenti koji inače nemaju simptome mogu se pojaviti sa srčanim zastojem, koji može biti smrtonosan", kaže kardiološkinja dr Melisa Barouz za "Parejd" (Parade).

Kardiolog dr Džeremi Polok dodaje: "Zadebljavanje mišića stavlja pacijente sa HCM-om u veći rizik od iznenadne srčane smrti jer može blokirati protok krvi i dovesti do aritmija, srčane insuficijencije i moždanog udara."

Lečenje zavisi od težine stanja

Iako mnogi ne osećaju nikakve tegobe, deo obolelih razvije simptome poput bola u grudima, otežanog disanja, lupanja srca, nesvestice i vrtoglavice - piše B92.

"Ako imate ove simptome, nemojte da ih otpišete kao normalan znak starenja ili preopterećenosti", upozorava dr Polok.

Pošto je hipertrofična kardiomiopatija nasledna, preporučuje se pregled osobama koje imaju porodičnu istoriju bolesti, uz dijagnostiku koja obuhvata razgovor, pregled, EKG i po potrebi dodatne pretrage poput ehokardiograma ili magnetne rezonance.

Lečenje zavisi od težine stanja i može uključivati lekove, određene zahvate, implantabilne defibrilatore ili hirurške procedure.

"Kao i kod svih drugih srčanih stanja, svakodnevne navike imaju najveći uticaj na zdravlje srca", kaže dr Polok, preporučujući fizičku aktivnost, dobar san, hidrataciju i izbegavanje alkohola i pušenja.

Uprkos ozbiljnosti, stručnjaci naglašavaju da je uz redovno praćenje i adekvatan plan lečenja prognoza često veoma dobra.

Istorijat i rasprostranjenost

Lovor potiče iz Male Azije. Bio je poznat i pre 776. godine p.n.e. kada su ga dobijali kao nagradu pobednici na olimpijskim igrama. Uzgaja se u svim zemljama Južne i Zapadne Evrope, Severne Afrike, Bliskog istoka, na Kavkazu i na Krimu. Samonikli lovor raste kao žbun ili niže drvo na Mediteranu - piše portal Kuvar.

Botaničke i morfološke karakteristike

U prirodi je lovor grm ili krupno, višegodišnje, zimzeleno drvo visine 10-15m sa kožastim listovima. Listovi su na kratkoj dršci, okruglasto duguljasti, zašiljeni, dužine 8-12cm i širine 3-5cm. Na rubovima su talasasti, a na licu glatki. Plod lovora je jajasta, crnoplava i spolja naborana debela koštunica. Duga je do 15mm i široka do 11mm. Miris mu je intenzivan, aromatičan, a ukus veoma aromatičan, pomalo ljutkast, opor i gorak.

Hemijski sastav

Plod sadrži oko 30% masnog i 0,8-3,0% eteričnog ulja, šećere, skrob, a list gorke materije i tanin.

Količinski dominantna komponenta eteričnog ulja je 1,8-cineol (45,5%), zatim metileugenol (10,0%) i terpinacetat (9,1%).

Lekovitost

Lovor deluje kao antireumatik, antiseptik, baktericid, diaforetik, digestiv, diuretik, fungicid, sedativ, stomahik, antitoksik.

Pozitivno utiče na dobro raspoloženje. Lišće i plod su delotvorni u lečenju histerije, kolika, neurastenije želuca, prehlada. Lovorovo ulje se koristi se za lečenje bolova u ušima, modrica, istegnuća. Eterično ulje od lišća služi kao karminativ, a upotrebljava se i kao sredstvo za draženje kože. U lečenju dijabetesa pokazao se efektan čaj od lovora kao i za odstranjivanje soli iz zglobova.

Upotreba

Kao začin, koristi se uglavnom list lovora, ali i plodovi (seme). Lovor se koristi u prehrambenoj i farmaceutskoj industriji i u kulinarstvu kao dodatak jelima od mesa, divljači, riba, zatim kao dodatak varivima, sosovima, marinadama, paštetama i salatama.

Narodna imena

Davorika, zelenika, javorika, lavor, lorber, lavorika, lorbar, lorbek, lovorik, lorika.

Adrenalni umor manifestuje se nespecifičnim simptomima poput hroničnog umora, nesanice i žudnje za slanom i slatkom hranom. Iako se zasniva na ideji da dugotrajan stres troši nadbubrežne žlezde i remeti kortizol, stručnjaci ga ne smatraju pravim medicinskim stanjem. Ipak, tegobe su stvarne i mogu da naruše kvalitet života.

Uprkos tome što adrenalni umor nije priznata dijagnoza, važno je da se ozbiljno shvate tegobe koje ga prate. Oslanjanje isključivo na ovaj termin bez detaljnog ispitivanja može da dovede do previđanja drugih, potencijalno ozbiljnijih oboljenja sa sličnim simptomima - poput apneje u snu, autoimunih poremećaja ili primarne adrenalne insuficijencije - piše Very Well Health.

Zato je ključno da se sprovede temeljna medicinska procena i da se potraži pravi uzrok simptoma.

Teorija o adrenalnom umoru

Koncept adrenalnog umora skovan je 1998. godine od strane kiropraktičara i naturopate. Odnosi se na reakciju nadbubrežnih žlezda na produženi stres i predmet je značajnih debata.

Nadbubrežne žlezde su dve male žlezde koje se nalaze na vrhu oba bubrega. One se sastoje iz dva dela, od kojih svaki luči različite vrste hormona kao odgovor na fizički ili emocionalni stres:

Adrenalni korteks: Spoljni deo nadbubrežne žlezde, koji luči steroidne hormone koji regulišu funkcije poput metabolizma i imunog sistema. Sastoji se od tri zone: glomeruloze, fascikulate i retikularise. Hormoni koje luči uključuju glukokortikoide - hormone poput kortizola, koji pomažu telu da reaguje na stres, i mineralokortikoide. Primarni mineralokortikoid, aldosteron, ima važnu ulogu u regulisanju ravnoteže natrijuma i kalijuma u telu, što posredno utiče na regulaciju krvnog pritiska. Ovi hormoni su deo složenog sistema povratne sprege koji uključuje stimulaciju nadbubrežne žlezde od strane ACTH (adrenokortikotropnog hormona) koji luči hipofiza.
Adrenalna medula: Ovaj deo proizvodi epinefrin (adrenalin) i norepinefrin. Ovi hormoni "bori se ili beži", oslobađaju se kao odgovor na stres.
Teorija kaže da hronični stres ili jak akutni stres iscrpljuju nadbubrežne žlezde, pa one počinju da proizvode manje hormona stresa kada se stresori nastave.

Dok je primarna adrenalna insuficijencija poznato medicinsko stanje povezano sa niskim nivoima ovih hormona, teorija tvrdi da je adrenalni umor blaži oblik tog stanja, koji jednostavno ne može da se dijagnostikuje standardnim laboratorijskim testovima.

Prema teoriji, neke osobe su podložnije razvoju adrenalnog umora od drugih, uključujući samohrane roditelje, radnike u smenama, osobe u nesrećnim brakovima, one sa stresnim poslovima, osobe sa problemima zavisnosti od hemijskih supstanci i one koji stalno rade, a gotovo nikada ne odmaraju.

Kontroverze

Koncept adrenalnog umora je vrlo kontroverzan i većina profesionalnih medicinskih organizacija, uključujući endokrina društva, ne smatra ga zvaničnim medicinskim stanjem. Iako stres utiče na nadbubrežne žlezde, stručnjaci koji ne podržavaju ovu teoriju ističu da stres obično dovodi do povišenog nivoa kortizola - ne sniženog.

Zapravo, pregled 58 studija iz 2016. godine zaključio je "da ne postoji potkrepljenje da je ‘adrenalni umor’ stvarno medicinsko stanje".

Simptomi adrenalnog umora

Zagovornici koncepta adrenalnog umora tvrde da ga karakterišu brojni nespecifični simptomi, kao što su:

Ekstreman umor, pri čemu mnogi ljudi moraju da koriste stimulanse poput kofeina da bi obavljali svakodnevne aktivnosti
Problemi sa spavanjem, poput nesanice
Osećaj preopterećenosti ili nemogućnosti suočavanja sa stresom
Žudnja za slanom i slatkom hranom
Teškoće sa koncentracijom ili mentalna magla
Loša probava
Povećanje telesne težine (posebno u predelu stomaka)
Bolovi u mišićima i zglobovima

Uzroci adrenalnog umora

Oni koji podržavaju dijagnozu adrenalnog umora tvrde da se on često javlja kao odgovor na hronični stres, ali da može da nastane i nakon akutnog stresa, poput respiratornih infekcija.

Dijagnoza adrenalnog umora

To što adrenalni umor nije zvanično priznat ostavlja činjenicu da ljudi imaju vrlo stvarne simptome koji im uzrokuju patnju. Osobe sa ovim tegobama zaslužuju saosećanje, detaljnu obradu usmerenu na prepoznavanje često zanemarenih medicinskih uzroka i promišljen plan lečenja.

Zagovornici teorije adrenalnog umora tvrde da standardne krvne analize nisu dovoljno osetljive da otkriju abnormalnosti koje prate ovo stanje - zapravo govoreći da stanje postoji, ali da laboratorijski nalazi ne mogu da ga potvrde. Neki praktičari preporučuju testove iz pljuvačke, iako većina medicinske zajednice ove testove ne smatra pouzdanim.

Potvrđivanje ili isključivanje primarne adrenalne insuficijencije je put kojim se većina zdravstvenih radnika vodi. ACTH stimulacioni test može da otkrije da li nadbubrežne žlezde mogu da odgovore na ACTH i proizvedu kortizol. Ako mogu, njihova funkcija je i dalje normalna.

Primarna adrenalna insuficijencija vs. adrenalni umor

Primarna adrenalna insuficijencija, poznata i kao Adisonova bolest ili hipokortizolizam, retko je autoimuno stanje koje karakterišu niski nivoi hormona koje luče nadbubrežne žlezde, pre svega kortizola, ali ponekad i aldosterona.

Do toga dolazi kada nadbubrežne žlezde ne mogu da proizvedu dovoljno hormona uprkos normalnoj ili čak povećanoj proizvodnji ACTH hormona u hipofizi.

Ponekad udružena sa autoimunom bolešću štitaste žlezde, Adisonova bolest se manifestuje simptomima kao što su umor, gubitak telesne težine, mučnina i povraćanje, promene u boji kože i drugo, a može da dovede i do potencijalno životno ugrožavajućih epizoda. poznatih kao adrenalna kriza, koje nastaju kao odgovor na veliki stres.

Primarna adrenalna insuficijencija potvrđuje se kombinacijom dijagnostičkih testova - kao što je ACTH stimulacioni test, i slikovnih metoda, kao što je kompjuterizovana tomografija - CT pregled, nadbubrežnih žlezda.

Nasuprot tome, kada se koristi termin „adrenalni umor“, misli se na stanje koje ima neke od simptoma adrenalne insuficijencije (ali u blažem obliku), dok su laboratorijski nalazi uredni.

Diferencijalne dijagnoze

Druga stanja koja mogu da izazovu simptome koji se ponekad pogrešno dijagnostikuju kao adrenalni umor uključuju:

Nelečen ili nedovoljno lečen hipotireoidizam
Autoimuna oboljenja poput lupusa (ima ih više od 100)
Apneju u snu
Posturalni ortostatski tahikardni sindrom (POTS), koji je prilično čest kod osoba od 15 do 45 godina i smatra se nedovoljno dijagnostikovanim
Anemija
Fibromialgija
Sindrom hroničnog umora
Virusne infekcije, poput mononukleoze
Bakterijske infekcije, poput lajmske bolesti
Srčana oboljenja
Problemi sa plućima
Bolesti jetre, poput hepatitisa
Bubrežna oboljenja
Nedostatak vitamina D
Sindrom iritabilnog creva
Dijabetes
Nedostatak kondicije
Nedostatak hormona rasta

Lečenje adrenalnog umora

Nepostojanje dijagnoze ne znači da su simptomi umišljeni. Neka stanja su jednostavno teška za dijagnostikovanje.

Takođe, ne postoje ni zvanične smernice za lečenje simptoma adrenalnog umora. Mnogi praktičari preporučuju zdrave životne navike koje su korisne za svakoga:

Usvajanje zdrave ishrane: smanjenje ugljenih hidrata i prelazak na antiinflamatornu ishranu mogu da budu od koristi nekim osobama.
Redovna fizička aktivnost
Prestanak pušenja
Usvajanje zdravih navika spavanja
Ograničavanje unosa alkohola
Upravljanje stresom
Podsticanje zdravih crevnih bakterija: stručnjaci sve više otkrivaju da bakterije koje žive u crevima utiču na sve - od raspoloženja do efikasnosti lekova.
Preporučuju se i suplementi, ali i sa njima i sa dodacima podršku nadbubrežnim žlezdama neophodna je opreznost.

Very Well Health

Mnogi čuvaju namirnice u frižideru godinama, a da ni ne znaju da temperatura možda nije pravilno podešena…

Iako je frižider ključni kućni aparat, mnogi ljudi godinama u njemu drže osnovne namirnice poput mleka, svežeg mesa i povrća, a da ne shvataju da ga možda ne podešavaju na ispravan nivo hlađenja, prenosi Danas.

Većina frižidera, bilo da su ugradni ili samostojeći, ima mali beli brojčanik, obično koji se nalazi u gornjem desnom uglu, blizu vrata. Ovaj brojčanik se koristi za podešavanje temperature. Ali stvari nisu tako jednostavne. Iako okretanje brojčanika zaista menja temperaturu unutar frižidera, brojevi na njemu obično ne predstavljaju stepene Celzijusa.

Korisnici Redita su objasnili da brojevi zapravo ukazuju na snagu hlađenja. Dakle – što je veći broj, to je frižider hladniji.

Hlađenje

Jedan korisnik je objasnio: „Što je veći broj, to je hladnije… brojevi na termostatu ukazuju na jačinu rashladnog sredstva. Što je veći broj, to će frižider više hladiti. Ako ga podesite na pet, to je najhladnije“.

Neki su možda pogrešno mislili da broj jedan predstavlja 1°C i da je stoga najhladniji, ali to nije tačno za većinu modernih modela. Ova zabluda može dovesti do bržeg kvarenja hrane ako je frižider podešen prenisko ili do nakupljanja leda na zadnjem zidu ako ga podesite previsoko, piše Express.

Nekoliko neobičnih modela frižidera zapravo koristi stepene Celzijusa, što dodatno zabunjuje.

Kako vaš frižider radi

Međutim, postoji jednostavan način da saznate kako vaš model radi.

Evo kako možete da proverite:

„Okrenite točkić u bilo kom smeru dok se kompresor (crni motor pozadi) ne uključi ili isključi.“
„Ako je kompresor već uključen (čućete tihi zvuk zujanja), a vi ga uključite na veći broj i on se isključi (čućete klik i blago zveckanje), podesili ste frižider na toplije podešavanje. (Isključuje se jer je već dovoljno hladno). Ako se kompresor uključi, podesite ga na hladnije podešavanje.
„Zvuči komplikovano, ali je zapravo jednostavno – ako se kompresor uključi, podesite ga na hladnije podešavanje, a ako se isključi, podesite ga na toplije podešavanje. Okrenite točkić i vidite šta se dešava.“

Dok se motor ne zagreje na radnu temperaturu, broj obrtaja treba da ostane u nižem delu njegovog ukupnog opsega.

Mnogi proizvođači automobila tvrde da motor sa unutrašnjim sagorevanjem više ne treba zagrevati na radnu temperaturu. Ovu tvrdnju opravdavaju visokim proizvodnim standardima po kojima se motori proizvode i izborom materijala.

Ali ako želite da dugo uživate u svom vozilu, ne bi trebalo da ih slušate, prema nemačkom časopisu Autobild.

Svaki motor treba zagrejati, kažu, kako bi se minimiziralo habanje. Hladno motorno ulje je obično mnogo gušće i viskoznije od motornog ulja koje je na radnoj temperaturi. Tokom hladnog (starta), potrebno je više vremena da se ulje pumpa do ležajeva i mesta za podmazivanje motora i turbopunjača.

Ako odmah nakon starta ubrzate, rizikujete nedovoljno podmazivanje važnih delova, a zatim veće habanje i, u najgorem slučaju, čak i oštećenje motora. Naravno, ovo se odnosi i na hladne startove leti, ali još više na zimskim temperaturama, prenosi HAK Revija.

Šta uraditi?

Prvo pokrenite motor, a zatim zavežite pojas. Svako ko se pridržava ovog malog pravila čini mnogo dobra motoru. Međutim, čak i ako je ulje stiglo do svih važnih tačaka podmazivanja u motoru ili u turbopunjaču, motor ne treba odmah stavljati u gas. Motor sa unutrašnjim sagorevanjem sastoji se od više od 1.000 delova napravljenih od različitih materijala.

To znači da se komponente šire različitim brzinama dok se zagrevaju. Na primer, klipovi se veoma brzo zagrevaju zbog sagorevanja koje se odvija u cilindru, što uzrokuje njihovo brže širenje.

Zidovima cilindra, koji su deo bloka motora, potrebno je više vremena da to urade. Zazor, odnosno rastojanje između klipova i zidova cilindra, postaje premalo, što znači dodatno habanje.

Glava cilindra je takođe često napravljena od drugog materijala od bloka motora. Ako se komponente ne šire ravnomerno, može doći do curenja u blizini zaptivke glave cilindra.

Pukotine usled naprezanja mogu se pojaviti i u glavi cilindra. Dok motor ne dostigne radnu temperaturu, obrtaji bi trebalo da ostanu u donjoj trećini opsega obrtaja. Preporučuje se da se ne daje pun gas. Međutim, zagrevanje nije dobro ako je automobil u stanju mirovanja.

Tada se sve komponente ne mogu zagrejati tako brzo i efikasno kao što bi trebalo. Zato, samo napred, ali nemojte forsirati motor dok se ne zagreje.