Sombor.info

Pevačica Seka Aleksić otkrila je da je udomila kućnog ljubimca, psa kojeg su ona i njeni sinovi pronašli na ulici u Beogradu.

Kako je navela pevačica u svojoj objavi, s obzirom na to da pas ima mikročip, odmah su pozvali vlasnika, međutim on navodno nije želeo da zna za ljubimca.

- Usvojili smo Ninu. Nađena je na ulici u Beogradu, ima mikročip. Pozvali smo vlasnika rekao je da nije njegova a njegov jmbg na čipu. Uzeli smo je, odveli na pregled, izvadili krv…zdrava je. Od straha i nepoverenja je ujela veterinara. Mnogo je preplašena, neuhranjena na snimku je i opuštena kakva je bila kad je došla. Sada dozvoljava i da joj se priđe i da se pomazi. Združila se sa ostalim psima kod nas i već uživa - napisala je Seka i objavila snimak na kom se vidi kako njeni sinovi, Jakov i Jovan, brinu o novom članu porodice.

Inače, stariji sin Seke Aleksić, Jakov je godine krenuo u školu.

- Ja sam spremna za taj prvi razred, a za njega videćemo. Imam veću tremu od njega jer on još ne zna da ga čekaju obaveze. Dosta smo u kući pričali o tome, da će imati domaće zadatke i da će učiti razne stvari. Verujem da neće biti lako jer ni sa predškolskim nije bilo zato što je Jakov malo nestašan i ne drži ga mesto. Važno je da shvati da mora da pazi na času, ali i da zavoli školu. On je znatiželjno dete i verujem da će ga mnogi predmeti interesovati, a mi ćemo se potruditi da stekne radne navike i da uživa u učenju - rekla je Seka nedavno za "Blic".

Izvor: blic.rs

Od 1. oktobra zbog stupanja na snagu odluke o povećanju akciza na naftne derivate ali i skoka cena nafte na svetskim berzama gorivo u Srbiji će u maloprodaji poskupeti najverovatnije za više od šest dinara, smatra domaća stručna javnost.

Cene naftnih derivata će se od prvog dana oktobra definitivno povećati zbog odluke Vlade Srbije da podigne iznos akcize na evrodizel za 4,76 dinara a na benzin za 4,63 dinara po litru.

Međutim, cena goriva na pumpama u našoj zemlji neće se uvećati samo za iznos nove akcize već će se na nju dodatno odraziti i rast cene “crnog zlata” na tržištu.

Naime, cene nafte su sa nivoa od 75 dolara po barelu naglo počele da skaču početkom jula, naročito u poslednje tri sedmice, i analitičari očekuju da bi one uskoro mogle da pređu nivo od sto dolara po barelu. Shodno tome, cena nafte tipa “brent” u ovom trenutku iznosi oko 94 dolara po barelu.

Razlog za skok cena “crnog zlata” treba tražiti u odlukama Saudijske Arabije i Rusije da produže ograničenje proizvodnje “crnog zlata” do decembra. Naime, te dve zemlje su s tržišta povukle više od 1,3 miliona barela nafte dnevno ili više od jedan odsto globalne potražnje, mimo ograničenja OPEK+ u čijem su članstvu.

Analitičari Međunarodne agencije za energiju i Organizacije zemalja izvoznica nafte (OPEK) prognoziraju da bi globalna potražnja za naftom mogla da dostigne 2,1 milion barela dnevno.

Takva situacija uzrokuje povećanje cena “crnog zlata” ali analitičari smatraju da će u poslednjem tromesčju godine ipak doći do njihovog pada na nivo od 84 dolara po barelu a nakon toga će uslediti dodatno sniženje na nivo od 78 do 82 dolara po barelu, kao i da će sledeće godine cena ići još niže na oko 70 dolara po barelu.

Predsednik Udruženja vlasnika privatnih benzinskih stanica Milan Rakić kaže za Danas da će od 1.oktobra u Srbiji cene goriva u maloprodaji skočiti zbog povećanja akcize na naftne derivate ali i zbog rasta cena sirove nafte na svetskom tržištu.

-Iako u ovom trenutku maloprodajne cene goriva u Srbiji ne zavise direktno od korekcije cena sirove nafte na berzama već se formiraju na osnovu cene koštanja naftnih derivata na referentnoj regionalnoj berzi u Đenovi u luci Lavera, ta korekcija će ipak posredno uticati na njihov rast na pumpama u našoj zemlji. Naime, svaki rast cene sirove nafte uzrokuje korekciju, odnosno povećanje cene naftnih derivata na referentnim regionalnim berzama. U konkretnom slučaju to znači da će pored poskupljenja od 5 do 6 dinara zbog korekcije akcize gorivo u Srbiji dodatno poskupeti i usled skoka cene sirove nafte koje bi u oktobru mogle da pređu nivo od 100 dolara po barelu – navodi naš sagovornik i dodaje da je formula po kojoj se u Srbiji u uslovima ekonomske krize određuje maksimalna cena koštanja naftnih derivata uzrok visokoh cena goriva u maloprodaji.

Rakić navodi da će rast cene “crnog zlata” ipak biti kratkog daha te da će krajem godine zbog pada tražnje ona početi da klizi na dole.

Generalni sekretar Udruženja za gas Srbije Vojislav Vuletić takođe smatra da će rast cena sirove nafte dovesti do povećanja maloprodajnih cena goriva u Srbiji i objašnjava da to utiče i na povećanja cene gasa.

– Cene gasa se određuju po naftnoj formuli i onda je logično da rastu kada se povećavaju cene nafte. Sigurno je da će se rast cena nafte odraziti na rast cena goriva na pumpama u Srbiji. Cena nafte raste zbog toga što postoji velika potražnja za njom a sa druge strane zemlje poput Saudijske Arabije smanjuju njenu proizvodnju što automatski izaziva njen skok. Shodno tome treba očekivati da se trend rasta nastavi sve dok se ne smanji potražnja za naftom usled ćega će njena cena na tržištu padati – ističe Vuletić.

 Podsećanja radi, da bi se suzbili negativni efekti svetske energetske kirze nadležni u Srbiji ograničavaju maksimalnu cenu goriva na benzinskim pumpama kada je reč o evrodizelu i benzinu evropremijum BMB.

Ono što vozače veoma zbunjuje je činjenica da sniženje cene nafte na svetskim berzama istovremeno ne znači da će se korigovati cena goriva na benzinskim pumpama u Srbiji. Do nižih maloprodajnih cena goriva može doći samo u slučaju pada cena na referentnoj regionalnoj berzi prema kojima se formira cena benzima i dizela za vozače na pumpama u našoj zemlji.

Na ovaj način, cene goriva u Srbiji se praktično ”naduvavaju” jer se ne formiraju na osnovu cene sirove nafte već su parametar cene kotacija (poslednjih cena po kojima se trguje) naftnih derivata na berzi u Đenovi u luci Lavera.

Na cene derivata koji se nude u Đenovi dodaju se i troškovi transporta, za benzin 45 dolara po toni, a za evrodizel 64 dolara po toni, zatim kurs dolara prema dinaru.

Eksperti tvrde da sve to u značajnoj meri povećava cenu benzina u Srbiji koji je zbog toga skuplji nego primera radi u Mađarskoj gde se cena zasniva na ceni sirove nafte na berzama.

Izvor: danas.rs

Johan Drozdek, ime je monstruma koji je ubijen u februaru 1992. godine u poslednjoj ikada izvršenoj smrtnoj kazni u Srbiji, kada je upucan, nakon što je osuđen za silovanje i ubistvo devojčice Ivane Salijević (6) u Karavukovu.

Iako je prošlo 35 godina od ubistva i silovanja devojčice, a 31 od izvršenja smrtne kazne, ovaj slučaj i dan danas mnogi građani pamte i sa jezom se sećaju zločinca koji je detetu oduzeo pravo na odrastanje i život.

Johan je bio poreklom Poljak koji je živeo u malenom mestu na granici sa Hrvatskom, a navodni motiv ubistva deteta bio je to što se posvađao sa devojčicinim ocem. Kako se ispostavilo, do sukoba je došlo oko bicikla koje Ivanin otac nije želeo da pokloni Poljaku.

Drozdek je u tom periodu bio nezaposlen i u selo se doselio u kuću dede devojčice koju je ubio, a razlog je taj što je devojčicina baka prethodno bila udata za Johanovog oca. Džemail Salijević, otac silovane i ubijene devojčice, družio se sa monstrumom i nisu bili u lošim odnosima.

Kobnog dana, Džemail je krenuo na posao i tada je poslednji put video svoju ćerku živu. Kada je stigao kući, već je nije bilo i on je pitao gde mu je dete. Iz razgovora sa meštanima rečeno mu je da su je videli sa Johanom, kako na biciklu odlaze u pravcu groblja seoskog.

Odmah se naslućivalo da se sprema neka tragedija pa je otac devojčice pozvao policiju i krenuo u potragu sa meštanima. Ubrzo su stigli na mesto zločina i tu ih je zatekao jeziv prizor. Šestogodišnja devojčica ležala je krvava, bez znakova života, a bicikl se nalazio nedaleko odatle.

Ubica nije sačekao da bude pronađen, nego je pobegao pešaka, a tokom sledećeg dana došao je do jedne policijske stanice i predao se policiji i rekao da je počinio zločin i da je ubio nekoga. Međutim, otac devojčice pokušao je da ga pronađe i osveti, ali do toga nije došlo.

Kasnijim analizama ispostavilo se da je da je devojčicu dovezao na groblje i da se ona opirala. Kada nije mogao da je smiri udario je ciglom u glavu, ubivši je na mestu, a potom je silovao. Cigla kojom je devojčica ubijena takođe je pronađena nedaleko od mesta gde je telo pronađeno.

Na suđenju se, navodno, pokajao, ali sud nije imao milosti za monstruma. Osuđen je na 10 godina zatvora zbog silovanja i na smrtnu kaznu zbog ubistva koja je izvršena 14. februara 1992. godine. Nalazima veštaka utvrđeno je da je bio uračunljiv u momentu izvršenja krivičnog dela i to je uzeto kao otežavajuća okolnost. Na sudu je takođe priznao zločin i rekao da se naljutio jer Džemail nije hteo da mu da bicikl.

Drozden je streljan u Okružnom zatvoru u Somboru.

Smrtna kazna u Srbiji više ne postoji, a Narodna skupština Srbije je 26. februara 2002. izmenila Krivični zakon i iz njega izbrisala smrtnu kaznu.

Izvor: nova.rs

U skladu sa preporukama Radne grupe za postupanje u uslovima pandemije kovid-19, Opšta bolnica “Dr Radivoj Simonović” u Somboru je saopštila da će u narednom periodu posete pacijentima biti dozvoljene četvrtkom od 14.00 do 14.30 sati, uz obavezno nošenje hirurške zaštitne maske. Tom prilikom dozvoljen je ulazak samo jedne osobe.

Posete pacijentima su zabranjene na odeljenjima za izolaciju i lečenje obolelih od kovida, navode iz te zdravstvene ustanove i dodaju da će o daljim eventualnim merama vezanim za posete pacijentima u Opštoj bolnici “Dr Radivoj Simonović” odlučivati Komisija za zaštitu od bolničkih infekcija.

Iz somborske bolnice napominju da je testiranje na kovid obavezno za sve zaposlene u zdravstvenim ustanovama koji imaju simptome akutne respiratorne infekcije, dok je u slučaju utvrđivanja infekcije SARS-CoV2 kod hospitalizovanih pacijenata obavezno testiranje kontakata, a u skladu sa važećim Stručno-metodološkim uputstvom za postupanje sa osobama kod kojih postoji sumnja na akutnu respiratornu infekciju uključujući i kovid-19, u zdravstvenim ustanovama.

Nadalje, u saopštenju se naglašava da rutinsko testiranje pacijenata nije uslov za njihovu hospitalizaciju, već je isto neophodno vršiti, saglasno važećem Stručno-metodološkom uputstvu, u slučajevima prijema pacijenata na hematološka i onkološka odeljenja, kao i odeljenja gerijatrije/palijativne nege i odeljenja gde se leče pacijenti sa primarnim i teškim imunodeficijencijama.

Takođe, neophodno je testirati sve pacijente koji imaju simptome i znake akutne respiratorne infekcije, prilikom prijema na bolničko lečenje.

Testiranje se vrši antigenskim testom na SARS-CoV2, a ukoliko je isti negativan, pacijent se testira PCR testom na SARS-CoV2.

Svi zaposleni, pacijenti, pratioci pacijenata, posetioci, lica na stručnoj praksi (studenti i učenici), kao i sva druga lica koja borave u službenim prostorijama Opšte bolnice “Dr Radivoj Simonović” Sombor su ubuduće u obavezi da nose hirurške zaštitne maske, navodi se u saopštenju.

Fudbaleri Tekstilca u najboljom jesenjoj predstavi upisali su četvrtu prvenstvenu pobedu u prvoligaškom karavanu. Odžačani su u subotu savladali ekipu Grafičara sa 4:0. Domaćin je poveo sredinom prvog dela pogotkom Filipa Sredojevića. Desetak minuta kasnije prednost je duplirana autogolom Vladimira Petrovića. Sa tim rezultatom se otišlo na odmor. U nastavku susreta rezervista Miloš Zekić je povisio na 3:0, da bi devet minuta pre isteka regularnog dela Princ Ukačukvu postavio konačan rezultat meča.

Ovom pobedom ekipa Tekstilca vratila se na drugu poziciju sa sedam bodova zaostatka u odnosu na vodeću ekipu sa Karaburme. Upravo ova dva tima sastaće se u vanrednom devetom kolu Mozzart Bet Prve lige Srbije u sredu, 27. septembra od 15 časova. Izveštaj sa utakmice…

U ostalim mečevima ovog kola postignuti su sledeći rezultati: Inđija Toyo Tires – OFK Beograd 0:2, Kolubara – RFK Novi Sad 1921 – 4:1, Radnički (SM) – Dubočica 1:1, Smederevo 1924 – Radnički (NB) 2:1, Mladost Gat – Jedinstvo 3:4, Vršac – Jedinstvo 1:0, Mačva – Sloboda 0:0.

Tabela: OFK Beograd 22, Tekstilac 15, Smederevo 1924 – 14, Mačva 13, Vršac 13, Kolubara 12, Inđija Toyo Tires 11, Jedinstvo 11, Radnički (SM) 10, Dubočica 9, Grafičar 9, Sloboda 8, Radnički (NB) 6, Metalac 6, RFK Novi Sad 1921 – 5, Mladost Gat 3.

Parovi narednog (9) kola: Sloboda – Inđija Toyo Tires, Metalac – Mačva, Jedinstvo – Vršac, Radnički (NB) – Mladost Gat, Dubočica – Smederevo 1924, RFK Novi Sad 1921 – Radnički (SM), Grafičar – Kolubara, OFK Beograd – Tekstilac.

Izvor: somborsport.org

Svaka čast Karađorđevićima, njihovim krunskim savetima i porodičnim vezama sa evropskim dinastijama, ali i dan danji se ne zna kako je onomad, 2016.godine, tada tek prestolonaslednik princ od Velsa a danas kralј Ujedinjenog kralјevstva Čarls Treći, tokom svoje posete Srbiji „završio“ u Staparu, omalenom selu onkraj Sombora.

Dobio Čarli i staparski, pirotskom sličan, ćilim, izdivanio se sa ovdašnjim domaćicama, probao autohtonu pitu listaru i vratio se za stoni Beograd, ostavlјajući u čudu Somborce zbog čega se odlučio baš za njihovo selo negdanjih dunavskih gusara.

Misterija destinacije, tada samo prinčevske, posete Srbiji, pored uštoglјenog i tajanstvenog starostavnog kralјevskog protokola kuće Vindzora, mogla bi da se krije i u pasiji Britanaca da jako vode računa o detalјima istorije svoje dinastije, što ih u neku ruku ipak dovodi u vezu sa Somborom i njegovim stanovnicima ma koliko to izgledalo apsurdno. Jer upravo u somborskim potomcima srpskih i bunjevačkih graničara, Vindzori, koji su se tada još uvek beležili kao Saks Koburg i Got, pre stotinak godina su imali, pored ostalih, i Somborce u svojoj službi.

Naime, „kopajući“ po varoškim arhivama ovdašnji hroničar Milan Stepanović je na svom sajtu „Ravnoplov“ podsetio zaboravne sugrađane da se pre više od jednog veka upravo jedan Somborac, frizer Aleksandar Vitković, brinuo o izgledu ženskih članova imperijalne dinastije Gordog Albiona, dok je poodavno poznato da je drugi Ravangrađanin, Aleksandar Horvatić, bio kralјevski kuvar na istom dvoru. Kako se Marsela, mati Vitkovićeva, devojački prezivala Radin, što je prezime koje se vezuje isklјučivo za Stapar, dokono se može zaklјučiti da je Čarls Treći poželeo da poseti selo iz kog korene vuče frizer koji joj je kolmovao prababu Meri, te babu i stara-majku Elizabetu, ali i varoš u kojoj je rođen i glavni kuvar na krunidbenoj svečanosti dede Džordža Šestog i već narečene, ugoveke kralјice majke Elizabete.

Priča o Somborcima na dvoru Vindzora počinje 1861.godine kada se u Somboru, od oca Martina i matere Marsele, rađa Aleksandar Vitković, koji se nakon završene osnovne škole u rodnom gradu uputio u Peštu, ne bi li postao šegrt u frizerskoj radnji za gospođe, što je tada bilo vrlo redak zanat. Posle naukovanja u ugarskoj prestonici sada već frizer Aca odlazi u carstvujušću Vijenu, koja nije zadovolјila njegove ambicije, pa ga sa svega 22 godine života pronalazimo u Londonu kao kreativca u frizerskom salonu namenjenom isklјučivo za predstavnice engleske aristokratije.

Za svega nekoliko godina Vitković je postao lјubimac dama iz visokog društva, pa i nije bilo iznenađenje kada je usledio poziv na dvor Vindzora, na kome je uskoro postao i lični frizer tadašnje princeze od Velsa, Meri supruge budućeg kralјa Džordž Petog, sina tadašnjeg engleskog kralјa Edvarda Sedmog i unuka kralјice Viktorije, a opet prababe aktuelnog kralјa Čarlsa Trećeg. Kada je 1910. Džordž Peti postao kralј Ujedinjenog Kralјevstva, a njegova supruga Meri kralјica i Somborac Aleksandar Vitković se uzdigao u rang kralјevskog frizera, što je bio položaj na kome je ostao punih 20 godina, što mu je možda (nikada nećemo znati) omogućilo da u sumrak života na dvoru protežira jednog od svojih zemlјaka, mladog imenjaka Horvatića.

Drugi Aleksandar u Lonodu se obreo takođe preko Beča, u kojem je, kao potomak čuvenih somborskih gostioničara i vlasnika legendarne restauracije „Elefant“, ali i kuvarski šegrt imperijalnog domaćinstva ruskih samodržaca Romanovih, proširivao kulinarske vidike. Na preporuku Lajoša Kasnara, vlasnika lanca najpoznatijih restorana u Evropi toga doba, počeo je da šefuje u poznatom hotelu „Graben”, da bi se nakon nekoliko godina prebacio u mondenski Salcburg i tamošnji čuveni „Mirabel“.

Tadašnja aristokratija nije mogla da se zasiti Horvatićevih đakonija, a kako riba ide gde je dublјe a čovek gde mu je bolјe, Aleksandar je ubrzo prešao Lamanš i skrasio se u Londonu, kao neprikosnoveni arbiter kuhinje čuvenog londonskog „Vinston” hotela što je bila uvertira i za najznačajnije priznanje tadašnjeg, a po svemu sudeći i današnjeg sveta kulinarstva. Impresionirani odbijanjem ponude da vodi računa o ishrani najmoćnijeg čoveka na planeti, američkog predsednika Frenklina Delanoa Ruzvelta, gazde „Vinstona” su mu ponudile novi ugovor, a i Fortuna mu se osmehnula.

Kako se tadašnji monarh Gordog Albiona, Edvard, zalјubio u američku raspuštenicu Volis Simpson i namerio da je, čak po cenu abdikacije, vodi pred oltar, pravo da rukovodi imperijom nad kojom nikada ne zalazi sunce dobio je njegov brat Džordž. Ratni kralј Džordž Šesti i njegova supruga, Elizabeta, prihvatili su se časti i dužnosti upravlјanja još uvek moćnom imperijom, a kako bi se ta moć demonstrirala, valјalo je i sam čin njihovog krunisanja učiniti što veličanstvenijim. I kao logično rešenje za glavnog kuvara se nametnulo ime direktora prestižnog restorana „Vinstona” Aleksandra Horvatića. Već sama činjenica da je ovaj Somborac sastavio meni za krunidbenu svečanost i rukovodio aranžmanom krunidbene večere i vindzdorskom kuhinjom tog 12.maja 1937. godine, donela mu je i zvaničnu titulu kralјevskog kuvara i time ga uvela u galaksiju gurmanskih besmrtnika.
Tada, kao i formalni kralјevski kuvar, odlučuje se za samostalni put i pred početak rata u Pešti otvara svoj ekskluzivni restoran „Zlatan cvet”, u kome su na jelovniku bili gotovo svi svetski kulinarski specijaliteti. Mada je i za tadašnje prilike ovaj posao izazvao pravu pomamu kod dobrog dela peštanske „hoh” javnosti, somborski svetski kralј kulinarstva nije dugo uživao u teškom mukom stečenoj slavi, pošto je svega nekoliko dana pre napada Nemačke na Polјsku i samim tim početka Drugog svetskog rata iznenada preminuo. Sa svega 47 godina Horvatić je kao zvanično najbolјi svetski kuvar po vlastitoj želјi, za razliku od svog imenjaka Vitkovića koji je večnu kuću pronašao u Londonu, sahranjen u porodičnu grobnicu u svom rodnom Somboru, koji može da se pohvali da je hranio i ulepšavao engleske krunisane glave.

Izvor: dnevnik.rs

U Domu kulture u Klјajićevu u subotu 30. septembra 2023. godine biće održano veče posvećeo Savi Mrkalјu.

O životu i djlu ovog reformatora srpske ćirilice i srpskog jezika govoriće novinar i publicista Milan Livada i predsednik Upravnog odbora Matice srpske u Dubrovniku Milorad Buha, dok će stihove Save Mrkalјa recitovati Nikola Rausavlјević. U svečanom programu koji počinje u 18 sati učestvovati će izvorna pevačka grupa „Đurđevak“ iz Klјajićeva i učenici osnovne škole „Nikola Tesla“.

Ove manifestacije su organizovane povodom Jubileja – 240 godina od rođenja Save Mrkalјa.

Kao što je poznato Mrkalј je ćirilicu, koja je imala 46 slova, reformisao na 29, od kojih su 24 slova u upotrebi u današnjoj srpskoj azbuci. U svom delu „Salo debeloga jera libo azbukoprotres“ objavlјenom u Pešti 1810. godine zalagao za reformu tadašnjeg, u narodu, nerazumlјivog pravopisa i tražio primenu fonetskog pisma baziranog na narodnom jeziku i pravilu "piši kako govoriš".

Medicinski centar "Center For New Medicine" iz Kalifornije čini tim stručnjaka koji su specijalizovani za lečenje i prventivu kancera. Tim predvodi doktorka Li En Koneli koja na zvaničnoj Fejbsuk stranici institucije, ali i na svojoj Instagram stranici objavljuje kratke snimke sa zdravstvenim upustvima, ali i kako treba da se pravilno hranimo.

Li En Koneli iz "Center For New Medicine" u jednoj od svojoj objava na Instagramu napisala je da su dijagnoza kancera ili rani simptomi kancera upozorenje i trenutak za "buđenje" kako bi se uspostavili ispravni mehanizmi u organizmu.

"Naše ćelije neprestano reaguju na okruženje i uvek mogu da se vrate u normalno stanje, rast tumora može da se ograniči i spreči. Ali, pre svega moramo da obezbedimo sebi uslove da kancer ne napreduje".

Doktorka Li En Koneli vođena ovom idejom počela je da objavljuje šta doručkuje, ruča i večera u toku dana. Pre svega stavlja akcenat na sve neophodne namirnice da bi organizam funkcionisao što bolje.

Za večeru Li je izabrala biftek, sladak japanski krompir i avokado.

U brojnim klipovima dala je primere ručka koji može da bude i salata u kojoj ima celera, crvenog luka, malo majoneza i senfa sa piletinom. I salatu obično jede sa krekerima ili prepečenim hlebom.

Nekada za ručak jede biftek i rižu sa zelenom salatom.

Kada je doručak u pitanju, povremeno su pržena jaja i tostirani hleb sa malo zelene salate.

Li En Koneli i njen tim navode da je važno da su način života, ishrana i okruženje jedno od ključnih faktora dobrog zdravlja.

Izvor: blic.rs

Sreća u nesreći jesu dobri ljudi koji joj stalno pomažu

Samohrana majka Olivera Jovanović (22) iz Bora, nije ni slutila da će preko noći ostati bez krova nad glavom zajedno sa svojom sedmomesečnom bebom, i to nakon teške operacije nogu.

Ceo Bor stao je uz nju, pomažu joj koliko mogu, a šta se zapravo desilo i kako je Olivera ostala umalo na ulici, otkrila je za Telegraf.rs.

- Živeli smo u stanu ćerka i ja, plaćala sam ga 80 evra mesečno. Ja primam dečiji dodatak i tu pomoć od države, to je sve ukupno 20.000 dinara i nemam da pokrijem sve troškove. Kada platim stan ostane mi jako malo novca, a za dete treba dosta - priča nam Olivera.

Na pitanje, ko joj pomaže i kako živi, objasnila je ukratko.

- Živim jako teško, nemam nikoga da mi pomogne, a novac koji se dobija za rođenje prvog deteta. Od njega živim jer ne mogu da radim, dete je malo, a nikoga nemam da mi pomogne i pričuva je - objašnjava nam.

Dug od 3.000 dinara za struju postao je problem.

- Dete je operisalo noge, bile smo u bolnici par dana, a onda mi je gazdarica stana rekla da moram da se iselim. To je bilo 24. avgusta, a meni je dala rok do prvog septembra. U zamenu za dug što nisam platila struju, uzela mi je dečija kolica i rekla da će ih vratiti kada platim struju. Ja sam izašla iz stana bez ičega, i otišla u samački hotel koji plaćam sada 160 evra mesečno, duplo skuplje, ali nemam gde - objašnjava nam.

Kako kaže, drugu opciju nije imala, a onda je usledio poziv.

- Budući da nisam uzela ništa iz stana, žena koja mi je iznajmljivala stan, pozvala me je i rekla da odem kod nje i uzmem sve svoje stvari, tada mi je napomenula i da će mi vratiti kolica, kao i da mi oprašta dug, ali je sad nemam kako da odem tamo. Bilo je to veoma strašno, izbaci vas neko na ulicu, dete operisano, bez dinara... Ne znam šta da kažem i kako preživljavam ovo - priča nam Olivera.

Sreća u nesreći jesu dobri ljudi koji joj stalno pomažu.

- Moram da kažem da su mi građani dosta pomogli, posebno Dalibor Džaba koji mi dosta pomaže, i doneo mi je mnogo stvari za dete, njima se posebno zahvaljujem jer su oni "Borci za Bora" - priča nam mlada mama.

Ovim putem, Olivera apeluje na sve koji mogu da joj pomognu, da joj se nađu u borbi. Kako kaže, za dete sada ima dosta stvari, ali uvek treba kao i hrana, a za ostalo će se snaći kako ume i zna.

Ukoliko želite da pomognete Oloveri, to možete učiniti an sledeći način:,

Žiro račun: 200-130231144-86 Olivera Jovanović ili pozivom na broj 061/23-78-350.

Izvor: telegraf.rs

Ili sam bar bila.

Pre nekoliko dana na Fejsbuku su mi iskočila sećanja – fotografija na kojoj moji blizanci, sada tinejdžeri, sede kraj mene dok im ja čitam neku lekciju iz Sveta oko nas.
Ja im čitam i ne vidim, ne osećam i ne čujem da oni spavaju – jedan na jednom, drugi na drugom ramenu.

Tako smo završavali svaki svakcijati dan. Bilo je pitanje samo ko će pre zadremati. Oni posle škole ili ja posle dana koji traje dva-tri dana. Sećam se tog umora. I kada se setim, i sad mogu da zaspim, odmah.

Sad više ne smem da ih fotografišem, više nisam uopšte aktivna na pomenutoj društvenoj mreži i fizički mi je sve lakše da budem jedini roditelj dvojici dečaka. Zapravo, s godinama se smanjivalo fizičko cimanje, ali raste strepnja – kako će se oni snaći u ovom neuređenom društvu i potpuno poludelom svetu. (Ne računam jedno lomljenje noge, šest meseci gipsa, nošenje na četvrti bez lifta, odvođenje na kontrole, pa na rehabilitaciju…)

Kad se setim šta sam sve uspevala da izvedem od jaslica i vrtića do kraja osnovne škole – zapitam se da li sam to stvarno bila ja i kako sam to sve izvela. Sama. Uz povremenu pomoć porodice, prijatelja, kolega – i bez ikakve pomoći svog bivšeg supruga.

A moji sinovi K i R, posebno K, oduvek su ustajali u cik zore – s prvim gradskim petlovima. Pa spremanje za vrtić, kasnije za školu, onda prvi doručak, oblačenje… pa trčanje do vrtića da stignu do drugog doručka. Zimi smo išli taksijem – nije nam bilo baš blizu, na proleće sam ih kolicima vozila u drugi kvart, do ulice u kojoj smo živeli pre nego što smo se njihov otac i ja razveli.

Tim istim blizanačkim kolicima, koja su se na kraju rašrafila, slomila i raspala, vozila sam ih dugo pošto su prohodali – tako sam imala kontrolu nad njihovim živahnim kretanjem. Sećam se da nas je jednom jedan kolega sreo u Tašmajdanskom parku, ja ih pustim da se igraju, jedan ode do Crkve Svetog Marka, a drugi ka „Šansi“. Jedva smo ih nahvatali, kaže on – teže od malog fudbala. Zato su mi kolica bila spas.

Sećam se i da je jedna moja koleginica novinarka htela da snimi dokumentarac o tome kako blizanačka kolica ne mogu da prođu trotoarom od parkiranih automobila.

Tada smo imali rutinu: odvezem ih ujutru kolicima u vrtić, pa peške idem na posao, to je bila fina ruta – a ja sam imala finu liniju.

Tim istim kolicima vozila sam ih i do Tiršove kad se razbole. Jednom smo se tamo zadržali celog prepodneva – to je mesto koje svakog roditelja umori čim mu se približi – jedan je imao 41, drugi je u međuvremenu dobio 40, vratili smo se kući baš pred ručak. Ubacim u šerpu meso, krompir, šargarepu, uključim – i sve troje zaspimo. Probudili su me komšinica koja zvoni i dim iz kuhinje. Sva sreća na vreme. Samohrani roditelji su umorni ljudi. I pitanje je kada će ih umor savladati.

Onda je počela osnovna. Sećam se kako me je učiteljica cimala da dođem u školu usred radnog vremena – jer jedno moje dete ne piše ništa, gleda kroz prozor, pa baca svesku i histeriše. Onda sam ga vodila u Institut za mentalno zdravlje, pa smo pokušavali da nađemo problem, tražimo ADHD – psiholog kaže možda jeste, učiteljica kaže možda jeste, ti vodiš decu od jednog do drugog stručnjaka. Na kraju se ispostavi da nije baš ADHD, samo neki F, ništa strašno.

Ideš tako u školu usred radnog vremena, nema ko drugi… U revoltu kažeš detetu pred učiteljicom da ćeš dobiti otkaz – onda dobiješ otkaz, pa ne smeš da kažeš deci da su te otpustili.
Samohrani roditelji nemaju partnera, nemaju para i baš nemaju sreće.

Uz sve dnevne obaveze, moji dečaci išli su i u muzičku školu. Jedan je završio klarinet, drugi klavir. Tamo sam ih rano puštala da idu sami. Nekad nisam imala snage da ih vodim. Treba skuvati ručak, oprati veš, ispeglati veš. To peglanje je najpre otpalo, otprilike u vreme kada su ukinuli „Utisak nedelje“.

Od sportova su odustali jer nisu mogli da se odluče koji im se sviđa. Plivanje, aikido, kendo, košaraka… Ništa. I na treninge sam ih vodila u nižim razredima. Vodila sam ih i u svoj aerobik klub jer nije imao ko da ih čuva, pa su ih Pera i Zoki skidali sa pek-deka i otimali im tegove dok ja skačem u sali. Naravno, da sam primetila da su se zainteresovali, sigurno bih ih vodala gde prstom pokažu.

Da ne zaboravim na rekreaciju i socijalizaciju – svakoga dana park posle vrtića, pa izlaženje u školsko, te odlaženje na rođendane. U vrtiću su bili u dve različite grupe. Sećam se da su nam tada subota i nedelja bili rezervisani od jutra do mraka. Igraonice, bioskop, laser tagovi, skakanje, jurnjava, jurnjava, jurnjava.

Umorile su mi se misli koje sam prizivala želeći da se setim tih dana kada sam trčala ili bolje reći letela od tačke A do tačke B kako bih odgovorila na sve potrebe svoje male dece. Dece koja su porasla.

Moji dečaci imaju skoro 17 godina, više mi ne dopuštaju da ih fotografišem. Obojica su me blokirala na Instagramu, fokusirani su na svoje svakodnevne obaveze, školu, teretanu, drugare… U principu su okej, čini mi se da, zasad, nisu ispali toliko loše – uz neki plus, poneki minus. O tome ne smem da pišem (a molim boga da ni ovo ne vide – ubili bi me).

Oni su još maloletni, a ja već sada u vezi sa njima osećam mir. Verujem im.

Sinoć sam sedela u kafani s prijateljicama, znali su da sam primila platu. Zvali su me da im kupim giros.

Napustila sam kafanu i otrčala po hranu – za decu.

Izvor: nova.rs