Sombor.info

Avganistanski talibani formalizovali su ove nedelje dugačak set pravila kojima se utvrđuje moralnost, a ženama je zabranjeno da govore u javnosti i u obavezi su da pokrivaju lice, saopštilo je Ministarstvo pravde te zemlje.

Nova pravila odobrio je vrhovni lider talibana Hibatulah Akhundzada, a predstavljaju najstrožije mere koje su nametnute ženama od kada su talibani ponovo preuzeli vlast 2021, prenosi Tajms.

To je takođe prva formalna deklaracija zakona od strane Ministarstva za propagiranje vrlina i prevenciju poroka u islamskoj zemlji od 2021, a sastoji se od 114 stranica i 35 dokumenata sa člancima.

“Uveravamo vas da će ovaj islamski zakon biti od velike pomoći u promovisanju vrlina i eliminaciji poroka“, rekao je u četvrtak portparol ministarstva Maulvi Abdul Gafar Faruk.

Novi zakoni ovlašćuju ministarstvo da reguliše lično ponašanje, upravljajući kaznama kao što su opomene i pritvaranje.

Član 13. odnosi se na žene i navodi da je za žene obavezno da prekrivaju telo u svakom trenutku u javnosti i da je prekrivanje lica od suštinskog značaja kako bi ne bi iskušavale muškarce.

Odeća ne bi trebalo da bude tanka, uska ili kratka, navodi se u talibanskom zakonu.

Žene su prinuđene da se potpuno pokriju pred nemuslimanima, a i njihov glas se smatra intimnim i zato im nije dozvoljeno da pevaju, recituju ili čitaju naglas u javnosti.

Zakon kaže da se ženski glas smatra privatnim i ne bi trebalo da ga čuju drugi.

Takođe je zabranjeno ženama da gledaju muškarce sa kojima nisu u krvnom ili bračnom srodstvu i obrnuto i da putuju bez muške pratnje.

Zakonom je takođe naloženo muškarcima da nose bradu, a muzika je zabranjena.

„Ovi zakoni su oruđe za ugnjetavanje. Kako talibani nastavljaju da jačaju svoju moć, snovi o slobodnom i otvorenom avganistanskom društvu izgledaju sve udaljeniji. Ovaj novi zakon služi kao sumorni podsetnik na surovu stvarnost sa kojom se suočavaju oni koji žive pod vlašću talibana“, rekla je avganistanska novinarka Bilal Sarvari.

UN su prošlog meseca saopštile da Ministarstvo stvara atmosferu straha i zastrašivanja među Avganistancima putem zakona i metoda koje se koriste za njihovo sprovođenje.

„S obzirom na višestruka pitanja istaknuta u izveštaju, stav koji su de fakto vlasti izrazile da će se ovaj nadzor povećavati i širiti daje razloga za značajnu zabrinutost za sve Avganistance, posebno žene i devojke“, rekla je Fiona Frejzer, šefica službe za ljudska prava u misiji UN-a u Avganistanu.

Izvor: nova.rs

Pored uživanja u etno kući, Jelisaveta priprema i radionice kako bi mališanima što više približila kako je nekada izgledao život na selu

U nošnji, nasmejano nas je dočekala Jelisaveta Besenji, koja nam je potom pojasnila kako uspeva da održi istu čar kuće koja je izgrađena pre 200 godina, i na koji način pokušava da putem radionica mlade ponovo zainteresuje za stariji, i kako kaže, kvalitetniji način života.

Kako je došlo do toga da posedujete ovakav prostor?

- Ja ovu kuću imam 15 godina i održavam je autentično kako su naši stari to radili. Tako da je sve autentično u njoj, od krova do poda. Ja želim da sa ovom nošnjom dočaram tu autentičnost kada primam goste. Mnogi gosti ovde dolaze, od ekskurzija, udruženja građana, udruženja žena, iz međunarodne dijaspore, iz Hrvatske, Mađarske, Slovenije... Sa mnogo agencija sarađujemo i nadam se da ćemo i dalje sarađivati i upoznavati nove ljude.

Koliko smo shvatili, ovde ljudi mogu i da prenoće. Da li možete da nam otkrijete kako gosti reaguju kada vide ovakvo nešto, posebno stranci?
- Tako je, stranci se oduševe ovim ambijentom. Kao da je vreme stalo, na primer kao vreme od pre 200 godina. Ja i želim da osete da je to nešto specifično, da nije svakodnevno. Kao i ova priroda ovde koju negujem na svoj način. Ove sobe pružaju hladovinu u ovim vrelim danima, temperatura je svega oko 25 stepeni, tako da je divno ovde spavati. Imam jednu sobu za tri osobe u kojoj gosti mogu da prenoće. Krevet sada jeste na dušeku, ali pored sobe imam i slamaricu. Ako gosti žele, onda im dozvolim i da na tome osete tu čar spavanja.

Kako gosti reaguju nakon što prespavaju na slamarici?

- Uglavnom kažu da im je bilo nesvakodnevno, ipak treba telo da se privikne na slamu i slama na telo. To je kao starinski dormeo. Svakako slama je odlična izolacija, znači i leti i zimi je fino za telo, odgovarajuća temperatura. I tako ta kuća isto radi, a zimi kad je hladno, onda ovde je plus dva bez loženja. Tako da su stvarno te kuće idealne za život i to promovišem, da probamo da ko može i dalje gradi takve kuće. Moja mama me naučila da održavam takve kuće i njoj mogu zahvaliti. Kuća je krečena, a kreč se sada skoro i ne koristi. Ipak kreč je najbolji materijal za krečenje i zid diše na taj način. Znači treba da se ostavi, da bude prozračno sve u ovoj kući.

Kako tačno održavanje jedne ovakve kuće funkcioniše, i koje tačno prirodne sastojke koristite?

- Ovde ima puno rada i puno održavanja. Koristimo sve materijale koji su nekada ljudi koristili. Krečili su, i zemlju su koristili za popravljanje tih kamenih zidova, jel da? I malter se vidi na zidovima, znači opet od materijala, a malter se sastoji od mleka i od te farbe cemetne, tako da je to isto prirodno bilo. Domaći sapun ili pepeo se koristio za održavanje i za dezinfekciju. Tako da ja to i dan danas radim i podmazujem žutom zemljom, znači sve je baš prirodno. Kad probate tu žutu zemlju, to je tako mekano kao najmekša krema, sve je to divno raditi.

Ovo je veliki prostor, da li sve sami održavate i kako taj proces pripreme za goste izgleda?

- Da, pa mislim ima puno greda, ima puno predmeta koje treba očistiti, prvo od paučine, pa od prašine. I sve radimo, prašimo krpare, znači nema usisivača, podmazujemo šta treba, ali ne baš taj dan kada gosti dolaze, ali nedeljno svakako. Zemlja se od hodanja istroši i taj gornji sloj nije baš tako lep, te onda podmazujemo. Što se tiče mene, pa organizujem se kako god mogu, mislim moramo higijenu održavati, naši stari su održavali isto, ali kreč i bunarska voda su najbolji za čišćenje.

Koliko često imate posete i kada su najčešće?

- Obično posete imamo u rano proleće, od aprila, maja, juna, to su udarni meseci. Tada imamo đačke ekskurzije i ove godine je jako lep odaziv đaka, krenuli smo od Sombora, pa onda do Vrbasa, Kule, Crvenke, Bačke Palanke, sad i Novog Sada, nadam se da će iz Beograda biti isto posete, Vojvodina je sada skoro pokrivena. Đačke ekskurzije jako lepo prolaze, od prvog do četvrtog razreda nam dolaze i tu širimo edukacije. Život je moguć i na ovaj način, neki nikad nisu videli ovakve kuće u zgradama, deca žive u jednoj, dve sobe i oni ne znaju za ovaj način života, kada možete da kroz dvorište tričkarate po travi, pa ponesu loptu, pa se igraju, pa bosi... Često me pitaju 'jel smemo po travi?', što im ja i dozvolim naravno. Jako se oduševe zbog ovakvog prostora i svega što mogu da vide. Ja sam ovde posadila i luk, grašak, paradajz, krastavce, paprike, da deca poznaju, vide gde raste i kako izgleda kada se izvadi nešto iz zemlje, ne samo u marketima, na policama. Mnogi nikada nisu videli orah uživo, nisu videli u zelenom stanju, nego samo u onim kesicama, nažalost, i tako da baš to želim, da deca vide od začetka, od semena i kroz plod. Planiram da osmislim i radionice, da oni malo okopaju, da čupaju, i na kraju da im pošaljem semenke u kesici, da ponesu, da posade negde u saksijama. Mi smo to radili u školi, imali smo domaćinstvo i prirodu i društvo.

Kako se kreću cene?

- Ulaznica za decu je 150 dinara, za odrasle 200. Uvek dobijaju domaći sok od zove ili višnje, a imamo i domaća jela. Ovde isto možemo i zajednički da radimo, da pravimo radionice, da se pripremaju domaći rezanci, što ide uz riblji paprikaš, ili pogačice, to je najlakše da se umesi, a opet je zajednički rad. Najbitnije je zajedništvo, da se družimo i da jedno drugom prenosimo znanje. Sve to je predivno bilo ovde, na selima se svuda tako radilo, i ja sam to naučila. Stariji se isto oduševe kada dođu da vide, često mi kažu 'ja sam baš to isto imala, više nemam', i tu vidim da mogu da pokažem ljudima mnogo i prenesem tu ljubav, jer svaki predmet ima svoju dušu, svaki vez... Znači, to je jedna žena radila, to nije mašina. To je čar te kuće, tih čipkica što ovde može da se vidi u ovoj kući... Što se tiče noćenja, jedna noć je 1500 dinara i 500 dinara je doručak, znači oko 2000 ukupno sa doručkom. Riblji paprikaši su od 900 dinara do 1000, potom imamo juneći paprikaš od 1000 do 1200, od divljači 1300, i pileći paprikaš je 800 dinara. Ovde kuvamo čak i dobar pasulj, onaj u kotlićima sa domaćom kobasicom.

Ono što nam je "zapalo za oko" je definitivno krov, da li možemo da čujemo malo više o tome?

- Ovaj krov je skoro 200 godina ovde i jako je funkcionalan. Osnova se nije menja kako je napravljena kuća, znači 200 godina, i drvena je od čamovine i drvenih klinova. Nema eksera u toj građi. Tako da se na taj način sastavljao krov. Krov mora da bude 40cm širok, a mi smo dodali još 20. Toliko se stanjio da je skoro, eto, prokišnjavo. Samo smo dodali još 20 cm, pa je sada oko 40 ponovo, i sigirno će još dugo da izrži. Tu se stavlja jedan veliki snop, kada se kosi preko zime, i on se vezuje i stavlja na te grede, potom se sve vezuje žicom. Što se tiče kiše, samo prokisne 10cm jer ima nagib od 45 stepeni, pa tako pada kiša, klizi. Znači, kada je trska u snopu, ona ne propušta vodu.

Izvor: Telegraf Biznis

Tajland je prva zemlja u Aziji u kojoj je otkriven slučaj oboljevanja od novog soja majmunskih boginja nakon što je Svetska zdravstvena organizacija (SZO) proglasila vanrednu zdravstvenu situaciju nakon izbijanja te bolesti u Africi.

Pacijent koji je bio pozitivan na varijantu "klade Ib" je muškarac iz Evrope koji je prošle nedelje stigao u Bangkok, pokazuju podaci Odeljenja za kontrolu bolesti (DDC) Ministarstva javnog zdravlja, prenosi Bangkok tajms.

Vlasti su navele da je 66-godišnji pacijnet imao 43 bliska kontakta koji su stavljeni pod nadzor. Oni će biti praćeni 21 dan zbog moguće pojave simptoma poput temperature, osipa ili otečenih limfnih čvorova.

Virus se nezaustavljivo širi, zatražena pomoć

Državni zvaničnici Tajlanda su naveli da će pooštriti mere nadzora i skrininga na granicama, uključujući i aerodrom Suvarnabhumi u provinciji Samut Prakan. Turizam je jedna od ključnih privrednih delatnosti Tajlanda i čini oko 20 odsto ukupnih radnih mesta i otprilike 12 odsto ekonomije zemlje.

Noviji soj majmunskih boginja proširio se na nekoliko afričkih zemalja, a u Kongu je od posledica zaraze tim virusom umrlo više od 500 ljudi.

Izvor. b92.net

Srpski jezik je bogat i raznolik, treba ga čuvati i negovati. Ima svoje posebnosti i lepotu, ali i mnoge reči koje „lome jezik“. Nemački jezik, kao i skandinavski jezici, verovatno su najpoznatiji po dugim složenicama, ali i srpski jezik ima svoje „kandidate“.

Mnogi izvori izdvajaju dve reči srpskog jezika kao najduže – prestolonaslednikovica, koja ima 22 slova i antisamoupravnosocijalistički od 29 slova.

Ipak, rekorde u sastavljanju najdužih reči postavili su stanovnici zemalja Skandinavije. Tako, na primer, švedska reč „sparvagnsaktiebolagsskensmutsskjutarefackforeningspersonalbekladnad“ znači „zaliha uniforma namenjena osoblju unije tramvajskih kompanija“.

Holanđani koriste reč „kindercarnavalsoptochtvoorbereidingswerkzaamheden“ da označe pripreme za dečiji festival, odnosno dečiji karneval, piše Nacionalna geografija, a prenosi Mondo. Veoma komplikovanu reč za doktorsku specijalizaciju koriste Danci, a ona glasi „speciallaegepraksisplanlaegningsstabiliseringsperiode“.

Izvor: blic.rs

Nijedan herbicid nije potpuno bezopasan, a prirodno, netoksično rešenje, krije se u kuhinji: natrijum hlorid.

Ukratko, so je efikasan netoksičan herbicid. Međutim, nije sva so jednaka kada je u pitanju suzbijanje korova. Mora se koristiti uobičajena jodirana ili nejodirana kuhinjska so. Proverite je li u pakovanju koje ste kupili natrijum hlorid ili magnezijum sulfat, kamena ili morska so.

Kada so koristite kao herbicid, morate to raditi pažljivo, jer lako možete uništiti okolne biljke. Previše soli može s vremenom da zemljište učini neplodnim. Zbog toga se so može koristiti samo za tretiranje korova koji nisu okruženi biljkama do kojih vam je posebno stalo – idealno je rešenje za neželjene biljke koje rastu kroz pukotine na asfaltu ili pločniku ili između kamenja u dvorištu.

So deluje na biljke tako što ih dehidrira tj. narušava unutrašnju ravnotežu vode. S obzirom da je so topiva u vodi, najdelotvornije je da se razmuti u vodi, jer to olakšava apsorpciju.

Imajte u vidu da je natrijum-hlorid vrlo toksičan za sve biljke, zbog čega pri njegovoj primeni treba biti oprezan.

Preporučena jačina rastvora slane vode zavisi od toga gde planirate da je primenite. Ako primenjujete so na korov u vrtu s drugim biljkama koje ne želite da uništite, trebalo bi početi sa slabim rastvorom – u odnosu jedan prema dva.

Ako primenjujete so na području gde dugoročno stanje zemljišta nije problem (poput kamena na terasi, pukotina na prilazima itd.), možete napraviti jači rastvor – dva prema jedan ili tri prema jedan. Ova količina soli definitivno će uticati na nivo pH tla s vremenom i može učiniti da tlo postane sterilno.

Rastvore slane vode treba nanositi direktno na lišće korova.

Izbegavajte namakanje korena smesom kako biste zaštitili okolno tlo i biljke.

Slana voda se može nanositi pomoću raspršivača ili se može sipati iz posude.

Ako u blizini postoje druge biljke, obilno ih zalivajte nakon primene herbicida na korov kako biste isprali svu slanu vodu koja je dospela u okolno tlo.

Izvor: direktno.rs

Muzičaru Bori Đorđeviću narušeno je zdravlje i trenutno se nalazi u bolnici u Ljubljani. Roker ima problema sa plućima, a kako piše Kurir, njegovo stanje se pogoršalo.

- Stanje Bore Đorđevića se pogoršalo, prima visok kiseonik i nije moguće da se uradi nijedna operacija - rekao je za ovaj medij Bane Obradović, menadžer grupe "Riblja čorba".

Podsetimo, frontmen "Riblje čorbe" pre tri dana je zadržan u bolnici u Ljubljani zbog problema sa plućima.

Bori Čorbi se ozbiljno pogoršalo zdravstveno stanje

- Bora je u bolnici, za 24 sata znaćemo sve. Za sada samo imamo informaciju da je u pitanju jaka upala pluća, porodica je o svemu obaveštena - rekao je tada Bane Obradović, menadžer grupe.

Naime, na zvaničnoj Fejsbuk stranici grupe "Riblja čorba" izdato je saopštenje o njegovom zdravstvenom stanju.

- Dragi prijatelji, usled narušenog zdravstvenog stanja Bori Đorđeviću su lekari zabranili da putuje i da se izlaže naporima zbog jake upale pluća kao i pogoršanja sa hroničnom, opstruktivnom bolešću pluća. Naravno, kao i uvek, pobedićemo bolesti i čim se Bora oporavi vidimo se na novim druženjima.

„Otpisani“ se opet emituju na RTS-u od 29. avgusta svakog četvrtka.

„Otpisani“, digitalno obnovljeni, opet će biti na malim ekranima.

Jugoslovenska serija snimljena je u produkciji TV Beograd 1974. i 1975. godine.

Serija prati avanture mladih ilegalaca u okupiranom Beogradu za vreme Drugog svetskog rata. Nastala je po knjizi Dragana Markovića, a uporedo sa snimanjem serije, snimljen je i film „Otpisani“, koji predstavlja spoj prve dve epizode serije (za razliku od serije, koja je snimljena u crno-beloj tehnici, film je snimljen u boji). Zbog velike popularnosti serije, dve godine kasnije, snimljen je nastavak pod nazivom „Povratak otpisanih“.

Seriju je režirao, Aleksandar Aca Đorđević, a scenario su napisali Dragan Marković i Siniša Pavić.
Glavni junaci serije bili su tada mladi glumci – Voja Brajović, Dragan Nikolić, Predrag Miki Manojlović, Čedomir Petrović i Aleksandar Berček, a pored njih veće uloge su ostvarili i glumci – Stevo Žigon, Rade Marković, Dragomir Felba i Vasa Pantelić. Smatra se i dalje za najbolju ratnu akcionu TV seriju ikad snimljenu na ovim prostorima. A, uz Sivi dom je svakako najbolja akciona serija snimljena u vreme postojanja SFR Jugoslavije.
Radio televizija Srbije, povodom 50 godina od premijernog prikazivanja, je digitalno restaurisala ovu seriju u Centru za digitalizaciju TV arhiva RTS.

Pre dve godine pojavila se i video igra napravljena po seriji, a tada smo razgovari sa Vojislavom Vojom Brajovićem, oji je tumačio lik Tihog, o velikoj popularnosti te serije.
– Mislim da je ključ za popularnost „Otpisanih“ u borbi za slobodu, gde dobro pobeđuje zlo, i to nije bila nikakva propagandna priča, nego, kao što su se, recimo, vesterni snimali kao poseban žanr, tako je napravljena i ova serija. Da li je i koliko bila izmišljena ili nije, nije bitno, ali to je jedna bajkovito – herojska priča – kaže Brajović za Danas.

Ono što, kako kaže, publika ne zna je da na početku snimanja prema scenariju trebalo da poginu svi glavni junaci.

– Zato se serija i zvala „Petorica otpisanih“, a onda su ljudi koji su je pripremali tokom snimanja shvatili da bi to bila vrlo pogrešna poruka, i ostavili su da ti mladi buntovnici s razlogom prežive. U svakoj epizodi je neko stradao, recimo, stradao je i jedan od najpopularnijih likova, Paja Bakšiš koga je igrao Miki Manojlović, i to u devetoj epizodi, ali su glavni likovi preživeli – objašnjava Voja Brajović.

On podseća da su glavni junaci serije bili buntovnici s razlogom i da se nisu pobunili samo protiv okupatora, nego upravo najviše protiv kolaboracionista, i nad njima su vršili atentate.

– Da li je to istina, i da li su mladi ljudi iz pokreta otpora zaista toliko Nemaca pobili ne znamo, pošto ova serija nije dokumentarna nego poetska – kaže Brajović dodajući da je snimanje „Otpisanih“ i „Povratka otpisanih“ trajalo skoro pet godina.

– Dakle, sve je to deo mog života i života svih nas koji smo učestvovali u tome, a mnogi, od njih, nažalost, više nisu među nama. Razloge za tu ogromnu popularnost koja je pratila ovu seriju i koja nije bila samo ovde, nego čak i u Kini, treba tražiti u tom buntovništvu s razlogom – konstatuje Voja Brajović.

Izvor: danas.rs

Katarina je jedna od onih bezbroj devojaka iz unutrašnjosti koje posle srednje škole odu iz rodnog mesta u Beograd. S nestrpljenjem čeka taj studentski život, žurke, druženja. Sanja i da potom nađe sjajan posao u svojoj struci, da može sebi od plate redovno da obnavlja garderobu, da ide na večere, predstave, da putuje. Ali gde je u svemu tome stan? Gde da živi, od čega da plaća kiriju?

„U Beograd sam se doselila kao bruckoškinja davne 2015. Kažem davne jer je tad sve izgledalo drugačije. Cene, stanovi, uslovi. Moji roditelji su tada imali ideju da se svi zajedno preselimo u iznajmljen stan kako bismo sestra i ja imale porodičnu toplinu i na studijama, a da kasnije kupimo stan. Od tada se mnogo toga privatno promenilo i više puta sam ulazila u ceo proces – ali svaki put su uslovi bili sve nedostižniji“, kaže Katarina za Nova.rs.

I zaista, društvo u Srbiji se u međuvremenu dosta polarizovalo i startna osnova koju su imale ranije generacije dosta je drugačija od one koju imaju današnji mladi koji kreću u samostalni život. Uostalom, koliko je onih koji i u svojim tridesetima i dalje žive s roditeljima jer nemaju gde? Danas ako primanja nisu bar par hiljada evra, ideja da se sam skućiš, barem u glavnom gradu, deluje sumanuto. Možeš da živiš kao podstanar i samo se nadaš da ćeš nekad rešiti stambeno pitanje. Pritom, i za tu kiriju treba zaraditi.

I tu dolazimo do – nasledstva. Koliko kuća ili stan koji ti roditelji ostave može da oboji život? Ali veliko je pitanje šta oni zapravo mogu da ti ostave i koliko se to pokalapa sa tvojim željama.

„Od roditelja mi u nasledstvo ostaje kuća na selu, koja je moja oaza mira i mesto kome se vraćam kad imam i najmanji problem i, ako ne mora, nikada je ne bih prodala. Oni i dalje rade, ali u poslednje vreme sve više ulažu u renoviranje i sređivanje ovog doma, te verujem da će se tamo i vratiti. A što se mene tiče, ne vidim ni kako bih skupila za ulog niti otplaćivala kredit za stan. Za sada ostajem pod rentom, a jedna od opcija o kojima razmišljam je prelazak u manji grad ukoliko se ne ukaže bolje rešenje“, kaže Katarina.

Razlog su svakako cene nekretnina u Srbiji koje su postale već nalik na loš vic. Nije lako poverovati u to kakvi se stanovi i kuće nude za koji novac. I kako onda, recimo, da mlada osoba koja želi da se osamostali u Beogradu kupi sebi stan, koliku platu treba da ima, koliko treba da odvoji za ratu kredita, od čega da živi?

S druge strane, ako imaš sreće, pa su ti roditelji ostavili, recimo, stan u tom Beogradu, ove muke su prilično daleko od tebe. Za ranije generacije, ljude koji su već stekli u životu šta se moglo, nije bilo strano otvoriti detetu po rođenju štednu knjižicu, izdvajati makar za garsonjeru u većem gradu da se obezbedi budućnost, da ne mora da se muči.

Koliko to zapravo znači, priča Mila, rodom iz Čačka.

„Činjenica da su nam roditelji kupili stan kad je trebalo da dođemo u Beograd da studiramo značajno je obeležila naš razvoj u ovom gradu. Pre svega, to je bila jedna od velikih životnih stavki o kojima nikad nismo morali da razmišljamo. Moji prijatelji koji su bili podstanari uglavnom su morali često da se sele, da stalno brinu o kiriji itd. Sve to unosi neki egzistencijalni nemir koji nemaš kad ti je ovo pitanje rešeno.“

Kad je počinjala da radi, Mila je mogla da priušti sebi da mesecima volontira i da godinu dana radi za minimalnu platu jer nije bilo brige oko toga da li će imati za kiriju.

Dakle, jasno je da, kad u startu imaš taj stan, svoj si čovek. Naravno da to nije nužno preduslov za sreću, ali svakako je dobra odskočna daska i olakšava dosta toga.

I sada kada ona stvara svoju porodicu, još više se vidi koliko to sve znači.

„Pre nekoliko godina kad smo dobili dete, muž i ja smo podigli kredit da kupimo veći stan i najveći deo rate kredita plaćamo od kirije iz prvog stana. Jednostavno, sa nasleđenom nekretninom imaš osećaj sigurnosti koji nikad ne bih menjala“, kaže Mila.

Njeni roditelji su očigledno uhvatili taj ključni trenutak, mislili pametno i sada se taj početni kapital dalje preliva iz generacije u generaciju. To daje MIli mogućnost da i ona za svoje dete nešto pripremi na vreme.

Oni koji iz bilo kog razloga nisu iskoristili eventualnu priliku ili jednostavno nisu bili u mogućnosti sada mahom imaju decu koja ne mogu da na duže staze reše stambeno pitanje, a tek nemaju ideju kako da svojoj deci bilo šta ostave. I eto ga začarani krug koji postaje sve suroviji kako cene skaču i kako se prilike i kod nas i u svetu menjaju, pa je jaz između bogatih i siromašnih sve drastičniji. Čini se da srednja klasa, oni najbrojniji koji su mogli da svojoj porodici priušte i nešto van osnovnih životnih potreba, sada nestaje.

Zato je jedna Maja, koja je u sličnoj situaciji kao Mila, vrlo zahvalna svojim roditeljima.

„Nasledila sam stan u kome živim sada sa svojom porodicom. Pomoglo je jako puno jer takvo je vreme da, iako smo i suprug i ja visokoobrazovani, jako bismo morali da se pomučimo da uzmemo svoju veću nekretninu“, kazala je ona u našoj onlajn anketi na pitanje koliko zaista može da pomogne u životu kad od roditelja naslediš imovinu.

S druge strane, to nasledstvo ne mora da bude konkretno nekretnina za život, ali svakako utiče na stil života.

„Ostavili su mi mnogo toga, ja sam to dobro unovčio i sada ne radim ništa, tj. drugi za mene rade…“, kaže jedan Martin.

Stefan je zahvalan jer je nasledio kuću u kojoj je još 1995. otvorio prodavnicu koja i dan-danas radi.

„Kuću sam renovirao. Hvala puno, mama i tata što ste mi preneli radnu naviku i kulturu.“

Pritom, nekad se deca jako iznenade onim što im roditelji ostave, nesvesni koliko mogu da dobiju.

„Tata je živeo 86 godina, ostavio mi je sve, novac na računu, auto njegov, dve kuće u Podgorici, zemlje i previše. Iznenadila sam se da je toliko stekao u životu i ja sam sada zahvalna za sve što imam jer mi je mnogo pomoglo za bolji život. Bog je dobar i Gospod nagrađuje dobre ljude. Hvala, tata, nedostaješ“, kaže Vesna.

„Nasledila sam 25 ari zemlje i 25 ari šume. Za kćerku koja u zapadnoj Srbiji ima dva rođena brata – i više nego dovoljno. Nije kod nas običaj da se ženska deca petljaju u nasleđivanje ako već imaju braću, pa sam se iskreno iznenadila. Hvala im“, kaže jedna Biljana.

Posebno mesto u ovoj priči o tome koliko nasledstvo zapravo može da bude ona slamka spasa u životu vidi se na primeru jedne Zite. Zamislite samo šta to može da predstavlja za ženu u srednjim godinama posle razvoda i otkaza.

„Nasledila sam pola kuće…. Osamnaest godina nisam koristila svoje nasledstvo, onda sam iz firme otišla kao tehnološki višak i, kad sam uzela novac, dogradila sam nekih 40 kvadrata i rešila svoje stambeno pitanje posle razvoda… Hvala roditeljima“, kaže Zita.

Mnogi pak tvrde da stan ili kuća koji ti ostave roditelji i nisu najbitniji.

„Ima li veće sreće nego kad od roditelja naslediš zdravlje, dobro vaspitanje, poštenje i kad te nauče da ljude deliš na dobre i na loše! Sve bih dao da su mi roditelji proživeli duže i da nisu prerano otišli na drugi svet“, kaže jedan Rajko.

Međutim, većina priznaje da je život jednostavno mnogo lakši ako se nešto nasledi. U suprotnom se vazda boriš.

Zato oni s najviše sreće od roditelja dobiju savršen miks.

Kako kaže jedna Katarina, roditelji su joj dali sve.

„Dali su obrazovanje za sestru i mene, podršku kad god nam je trebala, krov nad glavom, pomoć oko dece, vaspitali su nas da budemo ljudi u svakoj situaciji…. I sve je pomoglo.“

Izvor: nova.rs

Doktori su počeli da testiraju prvu svetsku (mRNA) vakcinu protiv raka pluća na pacijentima, dok su stručnjaci pozdravili njen „pionirski“ potencijal da spase hiljade života, a prvi pacijent je već primio početnu dozu, piše Gardijan.

Rak pluća je vodeći uzrok smrti od raka u svetu, piše ovaj medij, odgovoran za oko 1,8 miliona smrti svake godine. Stope preživljavanja kod onih sa naprednim oblicima bolesti, kod kojih su se tumori proširili, su posebno loše, navodi se.

Sada stručnjaci testiraju novu vakcinu, koja upućuje telo da traga i ubija ćelije raka – a zatim sprečava njihov ponovni povratak, navodi britanski medij. Poznata kao BNT116 i napravljena od strane BioNTek-a (BioNTech-a), vakcina je dizajnirana da leči rak pluća sa ne-malim ćelijama (NSCLC), najčešći oblik bolesti.

Kliničko ispitivanje faze 1, prva studija na ljudima o BNT116, je pokrenuta na 34 istraživačka mesta u sedam zemalja: Velika Britanija, SAD, Nemačka, Mađarska, Poljska, Španija i Turska, preneo je ovaj medij.

Velika Britanija ima šest lokacija, smeštenih u Engleskoj i Velsu, sa prvim pacijentom u Velikoj Britaniji koji je primio vakcinu sa početnom dozom u utorak, prenosi Gardijan.

Ukupno, oko 130 pacijenata – od rane faze pre operacije ili radioterapije, do kasne faze bolesti ili recidivirajućeg raka – biće upisano da prime vakcinu uz imunoterapiju. Oko 20 će biti iz Velike Britanije, javlja ovaj medij.

Vakcina koristi RNA (mRNA), slično vakcinama za Covid-19, i deluje tako što imuni sistem upoznaje sa tumor markerima od NSCLC, da bi pripremio telo da se bori protiv ćelija raka koje izražavaju ove markere, piše Gardijan.

Cilj je da se ojača imunološki odgovor osobe na rak, piše, dok se zdrave ćelije ostavljaju netaknute, za razliku od hemoterapije.

„Sada ulazimo u ovo veoma uzbudljivo novo doba kliničkih ispitivanja zasnovanih na mRNA imunoterapiji da bismo istražili lečenje raka pluća“, rekao je prof Siov Ming Li (Siow Ming Lee), konsultant medicinski onkolog u Univerzitetskoj koledž londonskoj bolnici NHS fondaciji (UCLH), koja vodi ispitivanje u Velikoj Britaniji.

„Jednostavno je za sprovođenje, i možete da odaberete specifične antigene u ćeliji raka, a zatim ih ciljate. Ova tehnologija je sledeća velika faza lečenja raka“, dodaje on, prenosi Gardijan.

Januš Rač (Janusz Racz), 67-godišnji naučnik iz Londona, prva je osoba koja je u Velikoj Britaniji dobila eksperimentalnu vakcinu protiv raka pluća.

Dijagnostikovan mu je rak pluća u maju i odmah nakon toga je počeo sa hemoterapijom i radioterapijom. Naučnik, koji je specijalizovan za veštačku inteligenciju, izjavio je da ga je njegova profesija inspirisala da učestvuje u ispitivanju. „Ja sam takođe naučnik i razumem da napredak nauke, posebno u medicini, leži u tome što ljudi pristaju da budu uključeni u takva istraživanja“, rekao je on, prenosi Gardijan.

On je dodao: „To bi bilo veoma korisno za mene, jer je to nova metodologija koja nije dostupna drugim pacijentima i koja mi može pomoći da se oslobodim raka. Takođe, mogu biti deo tima koji može da dokaže efikasnost ove nove metodologije, a što se brže ona primeni širom sveta, više ljudi će biti spašeno“, prenosi Gardijan.

Rač je u utorak, u Nacionalnom institutu za zdravstvena istraživanja UCLH Kliničkom istraživačkom centru, primio šest uzastopnih injekcija, sa intervalom od pet minuta, u trajanju od 30 minuta, navodi se u tekstu.

Svaka injekcija je sadržala različite RNK lance. On će primati vakcinu svake nedelje tokom šest uzastopnih nedelja, a zatim svake tri nedelje tokom 54 nedelje. Li je rekao: „Nadamo se da će ova dodatne terapija sprečiti povratak raka, jer kod mnogo pacijenata sa karcinomom pluća, čak i nakon operacije i zračenja, rak se vraća“, piše Gardijan.

Gardijan je u maju objavio da će hiljade pacijenata u Engleskoj biti ubrzano uključeno u revolucionarne, svetske prve NHS „spajanje“ šeme za spasavanje života.

Prema ovoj šemi, pacijenti koji ispunjavaju uslove će dobiti pristup kliničkim ispitivanjima za vakcine, koje stručnjaci smatraju novim početkom u lečenju raka. Lord Valans, ministar nauke, pozdravio je početak ispitivanja vakcine protiv raka pluća, piše ovaj medij.

„Ovaj pristup ima potencijal da spasi živote hiljada ljudi koji su svake godine dijagnostikovani sa karcinomom pluća“, rekao je on, prenosi ovaj medij. „Podržavamo naše istraživače kako bi nastavili da budu sastavni deo projekata koji proizvode revolucionarne terapije, kao što je ova“.

Rač se nada da će, kada završi svoj tretman, moći da se vrati trčanju i ostvari svoju životnu ambiciju: da završi Londonski maraton, prenosi Gardijan.

izvor: n1info.rs

Ideja da je jedna ljudska godina ekvivalnetna sedam psećih je mit

Korišćenje psećih godina u ljudskim godinama nije najbolji način da odredite starost vašeg psa.

Mit je da je jedna godina psećeg života jednaka sedam godina ljudskog života.

Iako psi stare mnogo brže od ljudi, ovo poređenje nije sasvim tačno.

Evo najboljeg načina da utvrdite starost vašeg psa u ljudskim godinama koristeći faktore kao što su veličina i rasa.

Kako odrediti starost psa u ljudskim godinama

Umesto linearne konverzije psećih godina u ljudske godine, veterinari uzimaju u obzir veličinu i rasu psa da bi odredili njihovu starost.

Štenci velikih rasa imaju tendenciju da sazrevaju sporije od malih i srednjih pasa.

Ali, kada dođu u odraslo doba, veći psi često stare brže od drugih.

Posmatrajte prvu godinu života većine pasa kao prelazak preko prvog velikog skoka adolescencije.

Druga godina ih približava punoj odrasloj fizičkoj zrelosti, iako kao i kod ljudi, još uvek nemaju mentalnu zrelost.

Veći psi se često smatraju štencima od 12 do čak 24 meseca starosti.

Primeri uzrasta pasa u čovečijim godinama

Psi od dve godine su poput odraslih od 22 do 24 godine.

Psi od sedam godina su slični ljudima između 44 i 56 godina - srednjih godina i koji se približavaju starosti.

Psi od 13 godina su uporedivi sa ljudima u dobi od 68 godina do čak 100 godina.

Faze života pasa

Kao i ljudi, psi prolaze kroz nekoliko životnih faza kako stare, koje variraju u zavisnosti od veličine psa i istorije rase.

Možda je tačnije utvrditi životnu fazu vašeg psa, a ne ekvivalent njihovog ljudskog uzrasta.

Četiri značajne životne faze kod pasa

Štene

Većina pasa se smatra štencima dok se njihov rast ne uspori i dođu u pubertet, obično oko šest do devet meseci starosti.

Međutim, veoma velike rase pasa imaju tendenciju da sazrevaju sporije i možda neće dostići adolescenciju sve dok ne napune jednu do dve godine.

Adolescent

Većina pasa su u suštini tinejdžeri dok njihov rast ne prestane i ne dostignu društvenu zrelost.

Rasa i veličina utiču na to, ali većina pasa se smatra mladim odraslim osobama dok ne napune oko tri do četiri godine.

Odrasla jedinka

Zrelo odraslo doba je najduža faza za većinu pasa, koja počinje kada dostignu fizičku i društvenu zrelost.

Većina pasa se smatra zrelim odraslim osobama između treće i sedme godine.

Starac

Stariji psi su obično oni koji imaju preko sedam godina, ali manji psi mogu da stare sporije i ne smatraju se starijima sve dok ne napune 10 do 11 godina.

Ova faza počinje ranije za veće pse, od kojih neki pokazuju znake starenja već od pete godine.

Izvor: 24sedam.rs