Kao što svi znamo, Apatin je grad u kojem ima dosta rukometaša koji su tu ponikli i napravili velike karijere, kao što su Aleksandar Pilipović i Predrag Vejin. Današnji sagovornik je takođe jedan od uspešnih apatinskih rukometaša, koji je svoje prve korake vezano za ovaj sport napravio u svom gradu. Obilazio je klubove poput Rukometnih klubova “Radnički” iz Kragujevca, “Spartak” iz Subotice, “Tikveš” Kavadarci, a danas brani broje Francuskog kluba “Grand Poatje”. Više o počecima Dušana Medića, njegovoj karijeri i daljim planovima, pročitajte u nastavku.
*Kad, gde i zašto si krenuo da treniraš rukomet?
-Pre svega pozdrav svim Apatincima i ljudima koji prate tvoj rad.
Rukomet sam počeo da treniram u 7. razredu osnovne škole, prvo na sekciji fizičkog vaspitanja, a kasnije i u Rukometnom klubu “Apatin”. Pre toga, kao i većina dece tog uzrasta, sam trenirao fudbal, jedno vreme uporedo stizao i na fudbal i rukomet, te mogu slobodno reći da je fudbal moja “prva ljubav” . Takođe, i danas volim da ispratim i pogledam utakmice počev od naše Mladosti, pa do najboljih evropskih liga, koliko mi to obaveze dozvoljavaju.
*Ispričaj mi o svojoj karijeri (u kojim si sve klubovima bio, kako si se gde proveo):
-U karijeri sam nastupao za nekoliko klubova u Srbiji i tri u inostranstvu. Svaki klub i sezona su po nečemu specifični, a put me vodio preko Metaloplastike iz Šapca, Zlatara iz Nove Varoši, zatim prvi odlazak iz Srbije u Mađarsku, Rukometni klub “Sazhalombat”, gde sam zaista uživao u rukometu i generalno životu, u tom gradiću blizu Budimpešte. Usledio je povratak u Srbiju u “Spartak” iz Subotice i jedna uspešna sezona, plasman u plej of Superlige i finale kupa koje smo nesrećno izgubili od Crvene Zvezde. Sledeću sezonu sam proveo u Slogi iz Požege, vrlo turbulentna i zanimljiva epizoda, jer smo u decembru bili na deobi prvog mesta u Superligi, a nastupili smo i u EHF evropskom kupu. Poklopio se rad sa vrhunskim trenerom, igrački i ljudski kvalitetna ekipa. Pobeđivali smo sve redom, Partizan i Zvezdu u Beogradu, ali finansijski problemi su pratili taj klub od početka. Usledilo je rasipanje ekipe i odlazak trenera, nažalost danas taj klub više ne postoji. Sledeći klub je “Radnički” iz Kragujevca za koji, pored svog matičnog, mogu da kažem da mi je ostao u najlepšem sećanju, iz prostog razloga što klub funkcioniše na jednom organizacionom nivou kakvim se 90% klubova kod nas ne može pohvaliti. Najgori mogući scenario za svakog sportistu je povreda koja, osim dugog odsustva sa terena, preti da možda ugrozi i karijeru u celosti. U tim trenucima, sportista može da prepozna ko je istinski uz njega. Ljudi iz Radničkog su čak i u toj situaciji odlučili da produže ugovor sa mnom. Iz Radničkog odlazim isključivo iz razloga što sam želeo da promenim ligu i oprobam se ponovo u inostranstvu. Usledila je sezona u makedonskom Tikvešu, a trenutno sam u Francuskoj N1 ligi i beležim nastupe za Rukometni klubu “Grand Poatje”.
*Da li imaš neku utakmicu koju pamtiš?
-Pamtim mnogo utakmica iz karijere, ali neke koje su ostavile najveći utisak na mene su utakmica u dresu Spartaka, u pitanju je završnica kupa Srbije protiv višestrukog prvaka, svima dobro poznatog Rukometnog kluba “Vojvodina” iz Novog Sada. Uspeli smo da ih pobedimo 13 razlike i izbacimo iz daljeg takmičenja. Svi koji prate domaći rukomet znaju koliko je teško pobediti Vojvodinu, posebno u eliminacionoj fazi takmičenja. Druga utakmica je ustvari dvomeč kada sam nastupao za Slogu, eliminaciona faza EHF kupa u Rusiji, protiv ekipe “Dynamo Victor“. Kao što sam već rekao, klub je imao finansijske probleme, tako da smo oba meča morali da igramo u gostima u Rusiji protiv ekipe sa višestruko većim budžetom od našeg. Međutim, uspeli smo čak i da pobedimo jedan meč u prelepom ambijentu prepune hale i svakako da su to neki momenti koje ću uvek pamtiti.
*Koja je razlika između rukometa u Srbiji i inostranstvu?
-Osnovna razlika je u infrastrukturi, uslovima za trening i budžetima samih klubova. Međutim, dosta toga se da nadomestiti kvalitetnim i predanim radom, a svi znamo da je Srbija rasadnik talenata, ne samo u rukometu, već i ostalim sportovima, te sam siguran da će i Rukometna reprezentacija Srbije u narednom periodu ponovo obradovati naciju nekim lepim rezultatima.
*Da li pratiš Rukometni klub “Apatin”?
-Rukometni klub “Apatin” pratim od svoje 5. godine, kada me je deda vodio na utakmice i kada su dolazile ekipe kao što su “Sintelon”, “Jugović”, “Lovćen” sa Cetinja itd. Takve ekipe su neretko odlazile iz Apatina poraženi. Za mene lično, Rukometni klub “Apatin” predstavlja posebnu emotivnu vrednost i uvek će biti veliki klub kao iz tog perioda, ma u kom rangu takmičenja da se nalazi. Iz perioda dok sam bio u klubu mogu da kažem da je uprava imala sluha za razvoj mladih igrača, doveden je najbolji trener u Srbiji, za rad sa mladima – Peđa Petljanski i rezultat toga je razvoj mnogo igrača, od kojih nekolicina i danas igra van Srbije i živi od rukometa. Smatram da je to ispravna filozofija kluba kojoj treba da se teži. Trenutni rezultati kluba me raduju i nadam se da će uz dobru bazu mladih igrača, klub nastaviti u dobrom smeru i zašto da ne, jednog dana, ponovo doći u situaciju da pobeđuje najbolje klubove u zemlji.
P.S najviše mi se dopada kako igra “mladi” Pilipović na levom krilu!
*Koji su ti planovi za budućnost?
-Što se tiče planova za budućnost, smatram da tek ulazim u najbolje godine za jednog rukometaša, međutim promenio sam mnogo klubova, a svi koji se profesionalno bave sportom znaju da to znači dosta poteškoća u vidu čestih selidbi, upoznavanja nove sredine i konstantnih promena životnih rutina, tako da mi je želja da se negde “skrasim” na neki način, bilo to u Francuskoj gde sam trenutno ili u Srbiji. U rukometu je teško planirati, dosta toga se dešava po principu od danas do sutra.
Dušane, hvala puno na izdvojenom vremenu i sve najbolje u nastavku karijere!
izvor:025info.rs
