Za mog današnjeg sagovornika, Nenada Ugarkovića, mogu reći da je veliki ljubitelj svakog sporta. Kao mlađi trenirao je fudbal, tenis, kuglanje i u tim sportovima se odlično pokazao, odnosno bio poprilično uspešan. Ipak, Nenad je izrazio je želju da se oproba u trenerskom poslu u kojem je i danas. Više o Nenadovoj sportskoj priči i njegovim planovima u svetu sporta pročitajte u nastavku.
*Kada i gde ste položili za košarkaškog trenera, zašto ste od svih zanimanja izabrali baš to i koliko ste već u tom poslu?
-Sa trenerskim poslom sam počeo da se bavim 1997. godine u košarkaškom klubu “Aluplast” Apatin, kod gospodina Radivoja Sekulića. Krenuo sam da radim sa grupom dečaka rođenih 1988. godine, sa kojom sam posle tri godine rada postao pionirski prvak Vojvodine i plasirao se na finalni turnir pionira, koji se u aprilu 2000. godine održao u Kraljevu, gde smo u velikom finalu poraženi od domaćina Sloge sa 74:72, pa tako zauzeli 2. mesto u državi, što je za tako kratko vreme postojanja kluba bio ogroman uspeh. Godine 1998. sam upisao i uspešno završio višu košarkašku školu u Beogradu i postao licencirani košarkaški trener. Sledeće godine ću proslaviti “srebrni” jubilej, 25 godina trenerskog rada. Košarkaški trenerski posao sam zavoleo i odlučio se za njega zbog dinamičnosti i brzine same igre, kao i mogućnosti trenera da je kreira u punoj meri, pa samim tim da se vidi njegov rukopis.
*Da li imate neku utakmicu koju ste vodili sa klupe, a da je pamtite?
-Ima mnogo tih tzv. “velikih utakmica” koje sam imao sreću da vodim i mogu slobodno reći da sam na moje veliko zadovoljstvo izlazio kao pobednik (pobeđivao sam sa generacijom 1998. a i sa generacojom 1993. Partizan, Crvenu Zvezdu, Hemofarm, Vojvodinu, Spartak, kao i neke klubove iz inostranstva), ali mi u sećanju ostaje utakmica koju smo nažalost izgubili. Naime, u prepunoj hali u Apatinu su 2006. godine igrali tada juniori Apatina protiv FMP-a, za koje su nastupali tadašnji i budući reprezentativci Srbije i današnji uspešni košarkaši kao Raduljica, Radetić, Mačvan, Jeremić, Čović, Lazić itd. U veoma kvalitetnoj i neizvesnoj utakmici, na dve sekunde do kraja smo vodili 94:92, ali na našu veliku žalost gosti su uspeli da šutem preko 3/4 terena postignu neverovatan pogodak i na kraju slave 94:95. Fenomenalna utakmica pošto smo uspeli da tadašnjeg juniorskog prvaka Evrope zamalo dobijemo u Apatinu. Sjajno iskustvo i prilika da igraš sa najboljima.
*Trenutni skor Vaše ekipe iznosi četiri pobede i dva poraza. Recite mi da li ste zadovoljni dosadašnjim izdanjem ekipe?
-Tako je, trenutni skor nam je 4:2 i moram reći da sam izuzetno zadovoljan, jer ni na jednoj utakmici nismo nastupili kompletni, falilo nam je uvek 3-4 i to vrlo bitna igrača, ali nekako smo to borbenošću i zalaganjem kompenzovali i uspeli da pobedimo objektivno kvalitetnije ekipe kao što su “Spartak” u Subotici i lidera tabele “I came to play” u Apatinu. Moram priznati da bih bio mnogo sretniji da imam na raspolaganju petorku Pajović, Sladić, Smiljanić, Pavković, Laketa, ali nažalost primorani su da odsustvuju. Mlađi poput Marića, Počuče, Cetojevića, Delića su preuzeli odgovornost i uz pomoć iskusnijih kolega Miljesića, Maljkovića,Ćopića, Radakovića uspeli da neporaženoj ekipi iz Novog Sada nanesu prvi poraz, čini mi se da je to bila naša najbolja utakmica ove sezone.
*Da li ste nekada imali ponuda da napustite Apatin i pređete u neki drugi klub?
-Nekada, možda i sada davno, bilo je ponuda za prelazak u veće klubove, ali jednostavno košarka nije toliko profitabilna kao fudbal recimo, pa moraš dobro sve da izvagaš i izračunaš. Da li bi se od toga moglo normalno živeti u tom trenutku? Uz to i tzv. trenerska vrteška “danas jesi, sutra ko zna gde si”, glavni su razlozi što se nisam prihvatio odlaska u veće gradove. Imao sam zadovoljstvo da radim i učestvujem u kreiranju igrača i odrastanju mnogo momaka koji su igrali profesionalnu košarku u Srbiji i inostranstvu, i sa kojima sam i dan danas u izvanrednim odnosima. Mislim da su ta poznanstva i prijateljstva najveći benefit ovoga posla.
*Rekreativno se bavite sportovima kao što su kuglanje, fudbal, tenis i u njima se pokazujete prilično dobro. Recite mi malo više o tome:
-Da, izuzetno volim sve sportove i sa mnogima sam se izuzetno uspešno bavio. Prvo sa fudbalom koji sam za vreme osnovne i srednje škole trenirao u Fudbalskom klubu “Mladost”, a kasnije i u Vojnoj gimnaziji u Zagrebu, odnosno u nogometnom klubu “Dinamo”, pa onda u Vojnoj akademiji u Beogradu, gde sam imao zadovoljstvo da igram protiv Partizana, a takođe i protiv Crvene Zvezde na turnirima u malom fudbalu, kao i da postignem koji pogodak na tim utakmicama. Kuriozitet je pobeda nad Crvenom Zvezdom u finalu turnira gde sam postigao dva pogotka, a ta generacija Zvezde je tri dana pre toga odigrala sa slavnom Barselonom na Marakani 1:1. Predivno iskustvo i uspomene. Kasnije u Apatinu sam izuzetno uspešno igrao i tenis, i u njemu bio prvak na otvorenom prvenstvu grada 2007. godine, u organizaciji teniskog kluba “Apatin”. Takođe, mnogo puta sam bio prvak sa svojom ekipom u kuglanju na svim tamičenjima u opštini Apatin. Od kuglane MSP Elkop, gde smo rekorderi kuglane, do kuglane Banje Junaković. U globalu moram reći, mnogo sam vremena posvetio sportu i stekao neprocenjiva prijateljsva i doživeo predivne trenutke.
*Koji su Vam planovi za budućnost, da li ostajete verni Apatinu?
-Pa da, za sada definitivno mogu reći da su mi svi planovi vezani za grad Apatin i košarkaški klub u kojem se trenutno nalazim. Tu sam, maksimalno posvećen radu sa dečacima, a od pre nekoliko i sa devojčicama kojima pružam osnove korake ove predivne košarkaške igre, i da im pripomognem da zavole ovaj sport, ali najpre da postanu što bolji ljudi. Nama trenerima u bilo kom sportu je baš to glavni zadatak, da od dece napravimo bolje ljude.
Nenade, hvala puno na izdvojenom vremenu i puno sreće u nastavku sezone, nadamo se svi nastavku odličnih partija, nalik onima koje su do sad pružene!
izvor:025info.rs
