Sombor.info

Pogledajte moje ruke i sve će vam biti jasno. Radimo u katastrofalnim uslovima po deset sati bez prestanka, a imamo pauzu od trideset minuta, kaže za Nova.rs radnica "Leonija", koja je želela da ostane anonimna jer joj je to jedino parče hleba koje zarađuje za svoju porodicu (ime i prezime poznato redakciji).

„To mi je jedini posao koji imam, a nakon emitovanja vesti na vašem portalu dobili smo poruku da ćemo raditi po deset sati. Dešava nam se da dva sata pred dolazak na radno mesto dobijemo obaveštenje da tog dana ne idemo. Ja sam prošle godine od 21. koristila pet dana odmora, jer su ih uzeli“, priča naša sagovornica.

Prema njenim rečima u fabrici radi oko 800 radnika, a pauza traje pola sata, pa pojedini zaposleni ne mogu ni da stignu do kantine kako bi uzeli obrok.
„Mi nemamo šanse za to, a poslednjih godinu dana samo popijem kafu ili ponesem plazmu koju kupim usput. Mi imamo nenormale targete da posle deset sati rada, ne mogu da uzmem u ruke čašu vode“, navodi naša sagovornica.

Kako ističe, rukavice dobijaju na svakih petnaest dana, a juče je bio prvi i nisu ih nadležni uručili.

„Danas će nam reći biće u ponedeljak, a radimo sa stvarima koje ih cepaju nakon tri dana. Radila sam nekada šest noćnih smena. Izađem u nedelju ujutru, a već sam odmah nakon tri sata prva smena“, kaže ova iscrpljena žena. Dolazila je na posao u pola tri posle podne i izlazila u pola jedan. Treba joj do kuće još par sati tako da nema vremena za odmor.

Na naše pitanje šta se dogodilo sa ženom koja je preminula, naša sagovornica otkriva detalje.

„U pitanju je pokretna traka sa koje je teško silaziti, a pogotovo kada se padne na nešto. Kolege su mi kazale da je ona pala na drugu traku i udarila glavom, jer se spotakla na kolica. Sama pomisao da nigde nema stolice oko vas stvara strah. Ona kolica koja su emitovana na vašem portalu stoje pored linije preventivno. Kada nekom bude loše, šefica ih dotera i onda taj neko sedne. To je katastrofa“, ispričala nam je radnica koja silom prilika radi više od dve godine u „Leoniju“.

To je fabrika strave i užasa, kada treba da se ode na bolovanja umanje nam bonuse, a sa šest noćnih smena primam 54 hiljade dinara, a nekada smo u meseci radile i po dvanaest noći, očajno navodi naša sagovornica.

„Juče je bio tajac, a prekjuče su svi šefovi naredili da čak ni između sebe ne smemo da pričamo o poslu. Saopštili su da ne radimo po deset sati, a zamislite žene koje imaju ljubomorne muževe, pa pitaće ih – gde si bila dva sata“, kaže ova mlada žena.

Prema njenim rečima dovoljno je uzeti samo tahografe iz autobusa i svima bi sve bilo jasno.

„Moja koleginica je radila od pola pet posle podne do pola tri ujutru. Pa zašto bi autobus dolazio u dva da pokupi zaposlene. Dovoljno je samo to i ništa drugo“, istakla je ona.
Jedan od šefova je gađao radnika viljuškom, šutiraju nam stvari koje im se nađu na putu, strada nam kičma, a ne možemo da stignemo izbacimo 14 targeta po normi. Prosto ne možemo da stignemo, polomimo se, a ne radi se u drugom i desetom satu isto“, naglasila je naša sagovornica.
„Leoni“ zapošljana preko agencija ljude iz Vranjske Banje, kojima plaćaju smeštaj, iz Čačka, kaže ova nesrećna žena, dodajući da im plaćaju smeštaj i dnevnice, kao i naknadu za odvojen život od porodica.

„Umesto da poboljšaju uslove i poštuju radnika pa Kraljevčani bi se zapošljavali, a ne ovako. Plašim se i da odem na posao, a moram da radim da prehranim decu“, zaključila je naša sagovornica.

Neverovatan mobing zaposlenih

„Leoni“ u Kraljevu je fabrika u kojoj se radnici muče i ponižavaju, kaže za Nova.rs Katarina Jović predsednica GO Narodne stranke u tom gradu. Kada je 2019. godine počela izgradnja u Kraljevu, grad je poklonio 13,5 ha zemljišta koje je koristila “Poljoprivredno- hemijska škola” za potrebe praktične nastave učenika, napominje ona.

„Tada je gradonačelnik Kraljeva Predrag Terzić obećao da će Poljoprivredno-hemijska škola dobiti zemljište na nekoj drugoj lokaciji, kako bi na taj način ispunila sve normative koji su neophodni za akreditaciju određenih zanimanja, što do dana današnjeg nije učinjeno. Dakle, dali smo 13,5 ha zemljišta na jednoj od najatraktivnijih lokacija u gradu, zemljišta gde su oduvek učili praktičnu nastavu srednjoškolci iz Kraljeva, a zauzvrat smo dobili obećanje o zaposlenju 4000 radnika, uz plate iznad proseka za grad i svo poštovanje radničkih prava; objašnjava ona za naš portal.

Međutim, navodi dalje, situacija je iz meseca u mesec bivala sve gora, dok sada već poprima razmere neverovatnog mobinga radnika na sve moguće načine.

„Čak se i nama javilo nekoliko zaposlenih sa molbom da ostanu anonimni. Ono što smo od njih saznali jeste da rade prekovremeno bez ikakve naknade, nadređeni ih pozivaju sa odmora danas za sutra, pre nego što krenu na posao javljaju im da taj dan ne rade, pa su u obavezi da te dane odrađuju vikendom, prete im otkazom ako ne ispune određene norme koje oni sami definišu i stalno povećavaju. Osim toga, radnici se neretko žale I na opekotine po rukama I druge zdravstvene probleme, a ukoliko se usude da traže bolovanje, odmah im se preti otkazom. Situacija je došla do stadijuma da čak pozivaju lekare zaposlene u OB „Studenica“ i od njih traže objašnjenje zašto su radnici na bolovanju. Lekari su takođe dovedeni u neprijatne situacije, gde ih kasnije proveravaju načelnici iz kog razloga daju bolovanje“, kaže Jović za naš portal.

Sve više Kraljevčana, prema njenim rečima, napušta „Leoni“ iz pomenutih razloga, tako da je kompanija osmislila način da to pokrije tako što preko agencije „MG“ angažuje radnike iz okolnih gradova.

„Svaka subota je radna i neplaćena, a 2021. godine smo imali situaciju da su radnici bili prinuđeni da u nedelju dođu u fabriku da bi aplaudirali predsedniku Vučiću i naravno, poslali sliku u medije da tamo sve besprekorno funkcioniše. Za taj dolazak im je obećana stimulacija od 4000 dinara, iako u tom trenutku dnevnica nije prelazila 1600 dinara, naravno opet pod pretnjom otkazom ukoliko se taj dan ne pojave“, tvrdi Jović.

Izvor: nova.rs

Nikitini su u jedno bili sasvim sigurni: dete će se samo razvijati fizički i mentalno – potrebno je samo stvoriti uslove koji ga na to podstiču.

Šezdesetih godina 20. veka obična porodica Borisa i Lene Nikitin, u kojoj je bilo neobično mnogo dece, postala je poznata širom tadašnjeg SSSR-a. Svoje sedmoro dece Nikitini su vaspitavali prema sopstvenom sistemu ranog razvoja, koji je za to vreme bio vrlo čudan. O svom iskustvu napisali su mnoštvo knjiga, o njima su se snimali filmovi, a logičke društvene igre i mozgalice koje su oni izmislili bile su vrlo tražene. Međutim, načela po kojima su Nikitini odgajali svoju decu nailazila su na stalne osude.

Kako je sve počelo

Inženjer vazduhoplovstva Boris Nikitin nije bio saglasan s metodama vaspitanja omladine u SSSR-u. Zainteresovavši se za pedagogiju, pedesetih godina je pokušao da otvori sopstvenu školu, ali su mu vlasti to zabranile. S budućom ženom Lenom, nastavnicom ruskog jezika, upoznao se na jednom seminaru iz pedagogije. Boris je bio stariji četrnaest godina, ali slični pogledi na život i zajednička interesovanja – pedagogija, umetnost, školski sistem – učinili su svoje.

Ispalo je tako da „školu budućnosti“, koju im vlasti nisu dozvolile da otvore, stvore u svojoj porodici. Sin Aleksej rodio se 1959, zatim 1960. Anton, 1962. Olga, 1964. Ana, 1966. Julija, 1969. Ivan, i najmlađa Ljuba 1971.

Kako su eksperimentisali na deci

Nikitini su u jedno bili sasvim sigurni: dete će se sámo razvijati fizički i mentalno – potrebno je samo stvoriti uslove koji ga na to podstiču. Zadatak roditelja nije da ga teraju nego da ga usmeravaju. I da se raduju uspehu i da ga podržavaju, ali isto tako da ga ne prezaštićuju da mu ni u kom slučaju ne bi gušili samostalnost. Podsticanje sposobnosti treba započeti što ranije. Ako se detetu ne pruži ta mogućnost, njegovi talenti će vremenom iščileti, a život će mu biti dosadan.

Sledeće principe Nikitini su smatrali svojim pronalascima:

• Zdravlje i fizički razvoj: okolina ne treba da bude sterilna, čeličenje i gimnastika od detinjstva, lagana odeća, jednostavna ishrana bez prejedanja, kućno vežbanje. Supružnici su sportsku opremu učinili delom kućne atmosfere, pa su zadovoljstvo kretanja i fizičke aktivnosti lako postali životne navike dece.

• Emocionalni razvoj: dojenje od prvih minuta života i uvek kada dete to traži, čest telesni kontakt s mamom i tatom, zajedničko spavanje, mogućnost istraživanja sveta bez nepotrebnih zabrana, razne zajedničke aktivnosti s roditeljima, usmerenost na pomaganje drugima.

• Intelektualni razvoj: bogato „razvojno okruženje“, brojanje, slova, čitanje, geografske karte, mozgalice, zagonetke i, na kraju, naročite igre koje su osmislili roditelji. Igre su imale za cilj razvijanje analitičkih i kreativnih sposobnosti spram sklonosti i interesovanja deteta. Deca nikada nisu bila primorana da se bave njima.

• Kreativni razvoj: porodica je podržavala kreativnost u svim oblicima, kao i nestandardna rešenja i otkrića.

Zašto su ih počeli osuđivati pa i proganjati

Danas se ovi principi čine prirodnim, ali u to vreme rodbina i javnost bili su ogorčeni. Mnogi su smatrali da Nikitini decu dovode u opasnost, lišavaju ih detinjstva i iživljavaju se. Najviše otpora izazivalo je čeličenje, rano čitanje i samostalnost dece. Supružnici su morali da brane svoje pravo da odgajaju svoju decu onako kako oni smatraju da treba.

A sve zato što nisu krili da rade gimnastiku sa bebama, trče sa decom po snegu, čeliče ih hladnom vodom i dozvoljavaju im da pomažu odraslima u svim poslovima. Na primer, dečaci su već sa tri godine umeli da naprave sebi igračke pomoću čekića i testere. I naravno, igrali su se prema svojim metodama.

Rezultati njihovog pristupa inspirisali su supružnike i uveravali ih da su u pravu. Deca su se mnogo ređe razbolevala od druge dece, odrastala su samostalna i radoznala, sa tri godine znala su da čitaju, a sa četiri rešavala jednostavne jednačine. Polazila su ranije u školu, lako savlađivala gradivo, preskakala razrede.

Prvi film o porodici Nikitin „Jesmo li u pravu?“ snimljen je 1965. godine i u njemu su govorili o svom iskustvu i mogućnostima.

Vremenom su priznali da su grešili u nekim stvarima

Na pitanje da li nastoje da naprave vunderkide od svoje dece, Lena i Boris su uvek odgovarali odrično. Govorili su da to nije „rani razvoj“ nego blagovremeni i da će na taj način svako dete postati pametna, samostalna, kreativna ličnost koja će pronaći sebe u životu. Međutim, kada su deca odrasla, Lena i Boris su priznali da im nije pošlo za rukom da sve prođe bez ozbiljnih grešaka.

Kao prvo, Nikitini su bukvalno živeli kao pod lupom. Porodica je bila pod stalnim nadzorom nepoznatog sveta i protivnika. Kada su postali odrasli ljudi, deca su govorila o tome da se nisu osećala zaštićeno od priča i spletki. Televizija, novinari, pedagozi, lekari, komšije i drugovi iz razreda – svi su stalno raspravljali i osuđivali život njihove porodice.

S druge strane, život dece uglavnom se odvijao u kući. Nisu išli u vrtić, a u školi su uvek bili najmlađi, pa nije bilo lako pronaći zajednički jezik sa vršnjacima. Ujedno, vrata njihove kuće su stalno bila otvorena za razne goste, prijatelje i istomišljenike.

Veliko interesovanje javnosti za neobičnu porodicu u nekom trenutku je Borisa i Lenu fizički oduzelo od njihove dece. Putovali su širom zemlje, držali predavanja, pisali knjige, gostovali na TV. Bilo je trenutaka kada su se deca osećala emotivno uskraćeno. Ali u porodici je uvek vladala atmosfera ljubavi, roditelji su se prema svim ljudima ponašali ljubazno i bez predrasuda, i uspeli su da prevaziđu teškoće.

To što su u detinjstvu sva znanja i veštine lako usvajali, nekoj deci je stvorilo iluziju da će i u budućnosti sve potrebno usvajati kroz igru, nisu navikli na strogu disciplinu. Otuda je sticanje znanja koja više nisu mogla dobiti u porodici išlo teže. Na primer, ćerka Julija je tek u kasnijim godinama shvatila da mora učiti i ono što ne želi.

Istovremeno, sva deca Nikitina tvrde da im je navika iz detinjstva da traže nestandardna rešenja dosta pomogla u profesionalnom životu.

Svih sedmoro dece odraslo je u kreativne i školovane ljude koji su zadovoljni svojim životom. Međusobno su vezani, često se druže i s toplinom i velikim poštovanjem pričaju o roditeljima. Deo iskustva svojih roditelja i sami primenjuju. Njihovim zalaganjem ponovo se izdaju knjige i razvojne igre Nikitina. Privatnost svojih porodica, međutim, štite od novinara i radoznalih. Niko od unučadi Nikitina nije pošao u školu pre vremena.

Ko su danas deca Nikitina, koja su roditeljima podarila 27 unuka

1. Najstariji sin, Aleksej, živi u Londonu. Po profesiji je nastavnik fizike i radi kao konsultant u razvoju elektronike. Oženjen, ima dvoje dece.
2. Drugi po rođenju je Anton. Diplomirao je na hemijskom odeljenju Moskovskog državnog univerziteta. Bio je na rukovodećim pozicijama u proizvodnom sektoru. Anton ima dvoje dece i četvoro unučadi.
3. Olga je diplomirala na Pravnom fakultetu na „Lomonosovu“. Radila je na visokim pozicijama u velikim kompanijama. Odgajila dve kćeri. Danas se bavi sa troje unučadi.

4. Ana Nikitina je završila medicinsku školu. Majka je četvoro dece i četvoro unučadi.
5. Julija je novinarka. Diplomirala na Moskovskom državnom institutu za kulturu. Ima dve ćerke.
6. Ivan je stekao visoko obrazovanje u oblasti radio i televizijskog emitovanja. On i njegova supruga odgajili su petoro dece.
7. Ljuba je diplomirala Bibliotekarstvo. Radila je svega tri godine, a potom postala domaćica i majka vredna divljenja: Ljuba ima desetoro dece i već dvoje unučadi.

Četiri porodice žive u Podmoskovlju, u kućama nedaleko od starog roditeljskog doma. Deca, unuci i praunuci se često okupljaju na porodičnim slavljima i redovno organizuju otvorene festivale porodice Nikitin.

Porodica ima veb stranicu sa informacijama o njihovom životu, sistemu vaspitanja, knjigama i filmovima roditelja, prenosi portal detinjarije.

Sistem vaspitanja Nikitina priznat je u Rusiji, Nemačkoj, Japanu, Americi…

Izvor: nova.rs

Preduzeće Aleksa Šantić u stečaju, u istoimenom mestu, ponuđeno je po početnoj ceni od 85,2 miliona dinara, objavio je stečajni upravnik.

Najvažnija imovina preduzeća su zemljište i građevinski objekti u mestu Aleksa Šantić kod Sombora.

Javno nadmetanje zakazano je za 3. april.

Osnovna delatnost firme Aleksa Šantić, koja je u stečaju od 2017. godine je gajenje žita.

Izvor: 021.rs

Litar evrodizela će od danas od 15 časova do sledećeg petka u isto vreme na pumpama maksimalno koštati 194 dinara, a benzin evropremijum BMB 174 dinara za litar.

Prošle nedelje je cena goriva bila 191 dinara za litar evrodizela, a za litar benzina evropremijum BMB 95 najviše 171 dinara. Dizel je tada pojeftinio za tri dinara, a benzin poskupeo za tri.

Posle perioda koji je tokom dva meseca obeležio pad cena goriva u svetu, pa i u Srbiji, cene derivata mogle bi da se vrate na staro. O tome svedoče i nova istraživanja, ali i globalna ekonomska pomeranja u najjačim ekonomijama sveta

Veoma je bitno da su sa ljudima koji su im zabavni!

Smisao za humor je poželjna osobina kod ljubavnog partnera. Duhovitost može ukazivati na pozitivnu i opuštenu ličnost, a isto tako je često znak inteligencije i kreativnosti koja može začiniti vezu i održati je uzbudljivom.

Ovi horoskopski znakovi žele partnera koji će ih nasmejavati: Blizanci Blizanci su poznati po tome što uživaju u intelektualnim razgovorima, pa žele partnera koji može držati korak s njihovom oštroumnošću.

Obično imaju izvrstan smisao za humor, zbog čega priželjkuju osobu koja će se smejati njihovim šalama. Partner sa dobrim smislom za humor može da unese neizmernu radost i uzbuđenje u život vrckavih Blizanca Strelac Pustolovni Strelac želi partnera sa naglašenim smislom za humor.

Budući da su uvek raspoloženi za zabavu i nova iskustva, duhoviti partner može da im bude idealan suputnik. Oni vole da zasmejavaju druge, tako da im treba partner koji to zna da ceni. Potreban im je neko ko ne shvata sve previše ozbiljno i zna da uživa u malim zadovoljstvima.

Da li je radnica nemačke fabrike Leoni u Kraljevu preminula zbog povrede na radu mogu utvrditi samo nadležni kroz postupak obdukcije a loši uslovi rada koji utiču i na zdravlje zaposlenih posledica su lošeg Zakona o radu u Srbiji koji je sačinjen u korist poslodavaca a protivno interesima radnika, smatraju sindikalci.

Podsećanja radi, radnica te fabrike Danka Ranković, preminula je četiri dana nakon zadobijene povrede na radu. Dok poslovodstvo tvrdi da je do povrede došlo „prilikom slučajnog spoticanja i pada“ neke njene kolege tvrde da je preminula upravo zbog povrede na poslu. Oni se žale i da trpe veliki pritisak tokom rada kao i da smene često traju i po 10 sati.

– U smeni od osam sati, a dešava se da se radi i 10 sati, imate samo jednu pauzu od pola sata. Ukoliko morate u toalet, potrebno je da tražite posebnu dozvolu. A plata na kraju meseca, sa svim tim navodnim prekovremenim radom ne prelazi 50.000 dinara. U fabrici je najmanje ljudi iz Kraljeva, jer više niko neće da radi. Videli su i otišli. Sada dovode radnike iz svih delova Srbije – izjavio je zaposleni koji je želeo da ostane anoniman za televiziju N1.

Iz Doma zdravlja u Kraljevu kažu za portal N1 da je hitna pomoć dolazila često do pre godinu dana kada je otvorena ambulanta u krugu Leoni fabrike. Ali da se nakon toga smanjilo. Kažu da se zbog povećanih potreba, a sada ambulanta radi samo u jednoj smeni, planira uvođenje još jedne smene u fabričkoj ambulanti.

U Leoniju pak negiraju da su uslovi rada u fabrici loši i da smene traju i po 10 sati.

– Zaposlenoj je na licu mesta pružena adekvatna pomoć, nakon čega je upućena u zdravstvenu ustanovu na dalje preglede i istog dana je puštena na kućno lečenje. U periodu kućnog lečenja, predstavnici kompanije su posetili koleginicu Ranković. Istovremeno, povreda je uredno prijavljena svim nadležnim organima. U subotu, 25. februara, duboko nas je potresla i zatekla vest da je naša koleginica Ranković preminula. Menadžment kompanije je istog dana posetio porodicu preminule koleginice. Odlukom kompanije, porodici pokojne gospođe Ranković biće pružena podrška povodom ovog tragičnog slučaja. Celokupni kolektiv kompanije Leoni se najiskrenije saoseća sa ovim događajem, i mislima je uz porodicu naše drage, pokojne, koleginice Danke Ranković. U vezi sa pojedinim zlonamernim i u najmanju ruku neodgovornim navodima pojedinaca o uzroku smrti pokojne koleginice Danke Ranković, apelujemo na minimum savesnosti i uzdržanost od bilo kakvih proizvoljnih zaključaka pre provere uzroka smrti kod nadležnih organa – saopšteno je iz te fabrike.

Kada je reč o radnom vremenu Danke Ranković, u Leoniju navode da ona pomenutog dana nije radila 10 sati.

– Ni te, niti nedelje pre nesreće. Kada je u pitanju radno vreme i odmor, napominjemo da se u kompaniji Leoni poštuju sva prava u skladu sa Zakonom o radu Srbije – ističu u kompaniji.

Ipak, redakciji dnevnog lista Danas javljali su se radnici koji tvrde potpuno suprotno.

– U fabrici radim već skoro dve godine. U osam sati rada, od kojih je pola sata predviđeno za pauzu, opterećeni smo toliko da jedva možemo da stignemo da odemo do toaleta ili da pijemo vodu. I te kako se radi po 10 sati iako to naši nadređeni negiraju, još nas i ucenjuju da ako se target ne izbaci ostajemo u pogonu da radimo još dva sata duže. Target je radna obaveza ili norma koju moramo da ispunimo za taj dan a nameće nam ga menadžment. Svaka subota nam je radna a kada dođe vreme da odemo na godišnji odmor saopštava nam se da ne možemo tada kada želimo “jer target nije ostvaren”. Moramo od poslodavca da tražimo da nam odobri slobodan dan a najčešći odgovor na to je da će “videti kakva je situacija na liniji” iako Zakon o radu propisuje da imamo pravo na korišćenje slobodnih dana – priča nam radnica koja je želela da ostane anonimna.

Ona tvrdi da mobing nad zaposlenima sprovodi srednji menadžment jer kada se u fabrici nađe predstavnik nemačkog vlasnika kapitala “nema ni ubrzavanja rada trake niti zahteva da se ostane posle posla jer target nije ostvaren”.

Kako bismo proverili izrečene navode kontaktirali smo nadležne u fabrici Leoni i pitali ih da li je tačno da proizvodna traka radi brže nego što je predviđeno, da se od radnika traži da ostanu da rade nakon završene smene „jer targeti nisu ostvareni“ i da o otvaranju bolovanja odlučuje doktor u fabričkoj ambulanti a ne izabrani lekar.

Međutim, do zaključenja ovog izdanja našeg lista nismo dobili odgovore na postavljena pitanja.

Obratili smo se i resornom Ministarstvu za rad sa pitanjem da li se slučaj u Leoniju istražuje ali takođe nismo dobili odgovor.

Predsednik Udruženih sindikata Srbije “Sloga” Željko Veselinović, čija je sindikalna organizacija reprezentativna u preduzeću, kaže za Danas da se u Leoniju ne radi prekovremeno već se primenjuje takozvani sistem preraspodele rada.

– To omogućava poslodavcu da u situaciji kada ima manje posla organizuje rad tako da zaposleni rade manje od predviđenih osam sati dnevno a onda kada ima posla zbog narudžbi kupaca oni rade duže po 10 ili maksimalno 12 sati. Tako se radi i u Leoniju i to je u skladu sa Zakonom o radu. Ova odredba generalno posmatrano nije dobra jer je u praksi deo poslodavaca zloupotrebljava pa tako radnike stalno drži u režimu preraspodele rada i na taj način im ne plaća prekovremeni rad iako je dužan da to čini. Naime, preraspodela rada je zamišljena tako da bude ograničena. Zakon o radu u Srbiji je pisan u interesu poslodavaca a ne zaposlenih i to dovodi do brojnih kršenja prava radnika. Stoga taj zakon treba izmeniti u celini a što se tiče preraspodele rada on ne bi smeo da traje duže od tri meseca. Takvo ograničenje bi sprečilo nesavesne poslodavce da zaposlenima ne plaćaju za prekovremeni rad. Jer u sistemu preraspodele rada poslodavac nije dužan da to čini – objašnjava Veselinović.

Naš sagovornik dodaje da je fabrika u Kraljevu najmlađa od svih koje Leoni ima u Srbiji i da je zasad mali broj radnika učlanjen u sindikat.

– Upravo je to razlog što većina njih ne poznaje dobro svoja prava. Kada je reč o radnici koja je preminula laički je nemoguće reći da li je do toga došlo zbog uslova rada, odnosno povrede na radu ili ne. To se jedino može utvrditi obdukcijom. Uslovi rada u Srbiji su generalno loši a isključivi krivac za to je loš Zakon o radu – zaključuje Veselinović.

Izvor: danas.rs

Bilo je to pre nekoliko godina na Kubi, moguće da je sad još gore.

Tripadvisor, najveća svetska platforma za putovanja, objavio je listu najboljih plaža za 2023. godinu, po ocenama turista iz celog sveta. Nisam se iznenadila kad sam na devetom mestu videla Varadero, jednu od najlepših plaža na kojima sam bila u životu.

Bilo je to pre nekoliko godina na Kubi, iz Havane smo išli do Trinidada, a između se lepo uklopilo da provedemo dva-tri dana u Varaderu.

Prvo nisam bila oduševljena, jer sam razumela da je u pitanju fensi odmaralište s luksuznim hotelima na plaži, što zapravo nije nešto na šta sam želela da trošim dragoceno vreme na Kubi, međutim, ispostavilo se kao sjajan predah na tom rajskom mestu. Dok smo u Havani bili u privatnom smeštaju u starom delu, a uglavnom na ulici po ceo dan, gde je stalno neka gužva, salsa, akcija, šarenilo, u Varaderu smo imali tišinu, mir i neverovatan ugođaj na plaži.

Zaista je nestvarno lepa, jedan beskraj belog peska i tirkiznog mora kakav se ni u holivudskim filmovima ne koristi da ilustruje ovozemaljske plaže, već neka rajska mesta dostupna samo odabranima. Sećam se tog osećaja neverovatnog uzbuđenja kad me je „pukao“ taj prizor. Valjda smo i potrefili period kad nema mnogo ljudi, tako da je delovalo kao da je sva ta lepota samo za nas – inače je plaža duga preko 20 km i proteže se na poluostrvu koje je u svom najširem delu široko samo 1,2 km.

Utrčali smo u to mirno i prozirno more, koje je pritom tako toplo da ni ne osetiš da si u vodi. Igrali smo se kao deca, izranjali jarko crvene morske zvezde iz plićaka, bukvalno kao da smo sami na svetu, pod tim ogromnim karipskim suncem.

„Nemojte da se zezate, nije ovo sunce kao kod nas. Jako lako izgoriš, a ni ne osetiš“, upozorila nas je vodičica puta. Samo ja sam je shvatila ozbiljno, zbog preosetljive kože inače moram da se pazim sunca, pa sam se po izlasku iz vode povukla pod jedan od onih suncobrana od prirodnih materijala.

Ostali su bili u fazonu „još samo malo“, pa izlaze i oni. Malo su me i zezali što paranoišem, „namazali smo se kremom za sunčanje pre nego što smo krenuli, neće nam ništa biti“, i „kako mogu da odolim tom moru“. Ali nije mi bio problem, ugođaj je bio savršen; iz daljine se čula muzika, mislim da su uživo svirali; imala sam ceo kokosov orah i udobno sam se namontirala u tom mekanom pesku, naslonila se na stub suncobrana i pokušavala da uhvatim što više detalja.

Ekipa mi se pridružila posle 15-ak minuta, stvarno mislim da nije prošlo više, s iskusnim planom da izbleje malo u hladu dok prođe to najjače sunce. Nažalost, već su bili zakasnili, a nisu ni bili svesni.

Tek u povratku krenulo je da „izbija“. Oni nisu bili crveni od sunca; bili su ljubičasti. Čak i oni koji su se hvalili da nikad ne izgore, takav im je ten.

Peklo ih je strašno, mazali su šta su stigli samo da ublaže bol, a neki su se celu noć grozničavo tresli. Narednog dana većina je ostala u zamračenim sobama, cvileći u potrazi za položajem koji je najmanje bolan. Presela im najlepša plaža, a da su jedva proveli malo vremena na suncu i u moru – do kraja puta nosili su duge rukave i šešire širokih oboda, a tog dana sećali se kroz košmar.

Naravno da to ne umanjuje čudesnu lepotu ove plaže, ali – ukoliko se zadesite tamo, ne prepuštajte joj se bez razmišljanja.

Izvor: nova.rs

Na području Policijske uprave Sombor su tokom januara i februara ove godine, zabeležene 63 saobraćajne nezgode i nesreće u kojima je život izgubilo 6 osoba,među kojima i jedno dete, 11 je zadobilo teške, a 34 lakše povrede. 

Najčešći uzroci ovih saobraćajnih nezgoda bili su neprilagođena brzina i upravljanje vozilom pod dejstvom alkohola.

U saobraćajnoj nezgodi, tokom januara, nažalost, jedno dete je izgubilo život, a policija je operativnim radom na terenu ubrzo pronašla i uhapsila vozača koji je napustio lice mesta i koji je bio pod dejstvom alkohola.

Protiv vozača je podneta krivična prijava za Teško delo protiv bezbednosti saobraćaja sa umišljajem i za nepružanje pomoći licu povređenom u saobraćajnoj nezgodi.

Više o ovoj temi je za RTV govorio u emisiji Razglednice kapetan Predrag Manojlović, pomoćnik komandira saobraćajne policije u PU Sombor.

Izvor: RTV

Ministarstvo za brigu o selu raspisalo je Javni konkurs za dodelu bespovratnih sredstava za kupovinu seoske kuće sa okućnicom.

Pravo da konkurišu imaju pojedinci, samohrani roditelјi, bračni parovi i vanbračni partneri.

Podnosioci prijave konkurišu zajedno sa jedninicom lokalne samouprave, na čijoj teritoriji se nalazi seoska kuća sa okućnicom, a jedinica lokalne samouprave potvrđuje tačnost podataka i ispunjenost uslova koji se odnose na seosku kuću sa okućnicom za koju se podnosioci prijave opredele.

Za kupovinu kuće na selu koja pripada teritoriji Grada Sombora prvi korak jeste popunjavanje obrasca izjave o zainteresovanosti, koji se preuzima, popunjava i predaje na pisarnici Uslužnog centra Gradske uprave grada Sombora (Trg Cara Uroša broj 1, zgrada „Županije“) šalteri 10-12.

Maksimalni iznos bespovratnih sredstava koji se dodelјuje za kupovinu seoske kuće sa okućnicom iznosi 1.200.000,00 dinara.

Konkurs traje do utroška sredstava, a najkasnije do 1. novembra 2023. godine.

Sve o uslovima, potrebnoj dokumentaciji i načinu prijave na Javni konkurs za dodelu bespovratnih sredstava za kupovinu seoske kuće sa okućnicom možete pronaći na sledećem linku: Javni konkurs Ministarstva za brigu o selu za dodelu bespovratnih sredstava za kupovinu seoske kuće sa okućnicom (2023.)

Za sve dodatne informacije možete se obratiti na broj telefona 025/468-176.

U subotu, 4. marta od 19.30 časova u velikoj sali Gradske hale Mostonga će biti odigran somborski rukometni derbi Druge lige Vojvodine između Sombora i Dalmatinca. Gosti iz Riđice su veliki favoriti. U prethodna četiri kola zabeležili su maksimalan učinak i dolaze u Sombor kao petoplasirani tim lige (sa 18 bodova).

Sa druge strane, domaćini u crnoj seriji su od šest uzastopnih poraza, nalaze se na poslednjem mestu sa svega pet skupljenih bodova. Ovaj susret poveren je sudijskom paru Mila Avramović/Ana Marčetić, dok je za delegata određena Dijana Konstantinović.

Da podsetimo, u njihovom prvom ovogodišnjem okršaju Riđičanci su ubedljivo slavili. Predstavnici oba tima pozivaju navijače i ljubitelje rukometa da dođu u halu, podrže ekipe na fer i sportski način, a bolji neka pobedi.

Izvor: somborsport.org