U Somboru se oduvek znalo gde ko sedi, a bircuza je bilo u svakoj ulici. Znalo se za tri vrste ovih kafana: onih gde finiji svet izlazi, bircuzi poštenoj paoriji i zanatlijskom svetu namenjeni i s razloga poslednja fela, što jobađima i gradskoj fukari priliči. Mogao se svet glavačke da okrene, istorija u šrek zatocilja, zarati se, ali sveti kafanski poredak nije menjan.
Ko slučajno zaluta u varoš što je nekad centar sveta bila, pre će u tajne Tesline zaostavštine proniknuti nego sebi priličan bircuz naći - ovako piše Dnevnik o tome kakvu ulogu u životu Sombora imaju kafane. ćevabdžinice, restorani, bircuzi.
Prvo je na Glavnom sokaku bulumenta listopadnih bircuza, gde se po vasceli dan i do ponoći ko Turci na divankahvani izležava svakojak, većinom „na opasno“ ošišan svet u simpl i dvosed foteljama od plastično lažnog bambusa, koje uveče zamene lica srednjoškolaca obasjana plavetnilom ekrana mobilnih telefona. Gazde, sve fin i pristojan svet, ako uopšte koji papir od nadleštva i imaju, davno su zaboravili šta tu piše, pa ničim ometani smatraju da je zakup kakvog klozeta il’ plehane garaže u pasažu dovoljno da postave takozvane letnje bašte površine rukometnog terena.
Kome nije do kerenja na gradskom Glavnjaku, a platežno je sposoban (ovih dana jako retko, mada se po punim kafanskim baštama i ergelama džipova na ulicama ne bi reklo) može se okrepiti i čalabrcnuti u nekom finijem restoranu. Volj’ rekonstruisanim u centru "Starom slonu" ili "Starom fijakeru" , volj’ na obalu Velikog bačkog kanala u, običan, "Slon". Ako roštilj nije po volji, dijetalni, a ukusom vanvremenski paprikaš na istoj obali se kusa u glasovitoj "Čardi Andrić" ili niskobudžetnoj "Jeleni".
Primat čardaškog gazda-Buce Andrića poslednjih godina ugrožava "De sol", kafić li je, restoran li je, isto kraj Kanala, koji zahvaljujući velikoj bašti i molu namenjenom i kupačima, sve je interesantniji mlađariji. Dodatno, pogotovu leti, prolaze ovde i uz decibelski skromne, žive svirke, pa već i Beograđani i Novosađani ciljano dolaze u Sombor na uživanje. Kažu ljudi, bar oni kojima visina ceha nije teret, dobro se jede i u sajber-udešenom "Bar kodu" blizu Suda, ali i posle niza godina obnove i Gradskoj kafani, koja od porodičnog restorana postade pozornica varoškog fenseraja, dizajnirana kao za neki tržni centar a ne restoraciju u zdanju grofa Jovana Brankovića iz 18. veka. Spram sveca i tropar, pa se za letnji užitak može i u koju starovremski uređenu instituciju, tek da se grlo pokvasi, dobra kafa popije, nešto čalabrcne: delimično ušminkani "Orijent", legendarni "Dalmatinski podrum", prononsirani "Dez Arts", ali i "Salaš u srcu grada" i "Akvarijus u pasažu", koji pre na antikvarnice, nego na bircuze liče.
Nažalost, šmeka tradicije više nema u "Lončiću", koji je donedavno, dok gazda nije u Alemaniju na bauštelu otišao, bezmalo treći vek birtaškog postojanja beležio, ali se u blizini još uvek drži "Jelen", iz varoških legendi 19. i 20. veka znani "Ratar", gde je magistrat dozvolio i "vesele devojke" držati. Gore, Konjovićevom ulicom kad se krene lep i jeftin je porodični meni, a tu je teško promašiti još starostavnije birtije, poput „Rašlji“, gde se prazne plehane pepeljare, "kilo belog i soda" stavlja na astal prekriven kockastim stolnjakom, a meša u trbušastim čašama od dva deci, koje dobro dođu i kao modla za krofne.
Nabrajati dalje birtije, bircuze, kafane ali i prave "rupčage" i "jazbine" dug je posao, ali se do klasifikacije istih može doći na prvi pogled, bez i da se korakne u takve "institucije duha", koje u našem narodu imaju uzvišenost SANU i Matice srpske u jednom. Nekad se znalo, a bogami i danas, u kojoj kafani kog zanatliju naći. Zatreba li moler, valja se u birtijama oko Živinske pijace raspitati, ako cure vodovodne cevi, nije zgoreg pogledati u starom "Zidarskom", ali kako je u sveopštoj sirotinji i zanat postao demokratsko pravo svakog domaćina, a pride pravi hauzmajstori otperjali na zapad Evrope, i ova se kastinska raspodela izgubila. Sad su u modi kladionice, gde nam mladost gubi dane, sve buljeći u rezultate kriket lige Pakistana i trke pasa na Floridi, ako nisu ispunili tiket treće belgijske fudbalske lige. Kafa i piće dođu tek kao puki dekor, pa je takva i cena i usluga.
Na razmeđu su bircuzi gde se samo preferans fanatici zatiču, a prepoznaju se po obligatnim kibicerima načičkanim oko stola. Ne manjka ni opskurnih birtija koje rade po smećarskom radnom vremenu, dakle od pre svanuća, pa do žute supe u dva popodne, a ima i onih gde nije zdravstveno sigurno posetiti departman "iza kuće". Ali tamo samo neka veeelika muka životna može uterati.
izvor:blic.rs
