Sombor postao podeljeni grad

 Beogradska autobuska stanica. Subota. Hladno oktobarsko jutro. Šalter za prodaju karata: „Molim vas do Sombora jednu kartu.“ „Izvinite gospodine, za prvi i drugi polazak nema mesta sve je prodato.“ „Otkud, u subotu tolika gužva“, pitam sa iznenađenjem. „Ne znam“, odgovor sa druge strane šaltera.

Izlazim na peron gde dobijam odgovor na moje pitanje. Osamdesetak migranata sa rancima, plastičnim kesama, mobilnim telefonima u rukama tiska se oko autobusa na peronu označenom za polazak ka Somboru. Uredno pokazuju karte i brzo se ukrcavaju vidno izmoreni i okupani hladnoćom provedene noći očigledno na otvorenom. Mimo njih u autobus se na prva dva sedišta ukrcava dvoje putnika koji nisu iz „ešalona“ ovih nesrećnih ljudi.

Bez reči vozač mi nemoćno sleže ramenima. Zauzimam mesto iza šofera, a ostatak autobusa se puni umornim ljudima. Čujem kašalj iz dubine autobusa. Retko ko koristi masku. Ka Novom Sadu je i nekoliko putnika koji pristaju da skoro dva sata prestoje u autobusu kako bi stigli na svoje odredište.

 Autobuska stanica u Somboru. Subotnje kasno pre podne. Na autobuskom stajalištu nekoliko taksi prevoznika. Migranti koji su četiri sata puta prespavali u većini prekidaju taj svoj polusan i izlaze na zubato sunce.

Odmah kreće telefoniranje. Engleska konverzacija sa taksistima. U grupama od po petoro ukrcavaju se u vozila koja ih odvoze na destinacije za smeštaj. Sve deluje dosta organizovano i bez uočljivih problema. Izlazim iz autobusa punog ustajalog vazduha i memljivog mirisa na prljavštinu i garež kada vam ni maska ne pomaže.

Slika treća: Nedelja podne u centru Sombora. Somborci su već obavili sve pripreme za odavno tradicionalni Bački porodični ručak. Bašte kafića u pešačkoj zoni poluprazne. Sa pijace promiču zabrađene žene u arapskom stilu odevanja. Muškarci sa plastičnim kesama u kojima je voda za piće i hrana.

Kiosci brze hrane rade punim kapacitetom. Vraća mi se slika kada smo nedeljom kao pripadnici Jugoslovenske narodne armije imali izlazak u grad, pa žurili da se dohvatimo što pre nekog od somborskih restorana i osetimo ukus piva i vrele bečke šnicle. Sada su tu neki drugi ljudi, bez vedrine u očima i sa telefonima u rukama koji kao da im je nekakav kompas na putu njihove životne nade i spasa.

Slika je nepromenjena samo nekoliko dana nakon što su pripadnici neformalne grupe Pokret za slobodan Sombor organizovali protest protiv naseljavanja migranata u mestu Šikara. Tihomir Milanović, jedan od organizatora protesta navodi da su razočarani institucijama koje kako kaže „ne rade svoj posao“.

– Pitamo se zašto nadležni pokušavaju od Sombora da naprave stanicu za migrante. Da li postoji ijedna zemlja na svetu gde stranci šetaju slobodno, bez bilo kakvih dokumenata, i čine krivična dela za koja ne odgovaraju. Odgovor nadležnih je uvek isti, a to je da su nemoćni i da ne mogu ništa da urade. Da li smo zbog toga besni? Jesmo jer se plašimo za naše porodice i decu – objasnio je Milanović.

Na protestnom okupljanju građani su govorili o napadima migranata i krivičnim delima koja su počinili a da niko nije bio sankcionisan. Nedelju dana ranije Sombor je bio oblepljen plakatima sa fotografijama ljudi sa imenom i prezimenom i navodima da su „profiteri“ koji ilegalno iznajmljuju stanove migrantima.

Isti sadržaji su objavljeni i na društvenim mrežama kao i na Fejsbuk stranici „Narodne patrole Sombor“. Nezvanično od građana se može čuti da za iznajmljivanje stana migranti plaćaju i do 700 evra, a da u njima borave cele porodice kao i veće grupe „bez bilo kakvih dokumenata“.

Siniša Ševo jedan od vlasnika privatnih apartmana našao se na plakatu u kome je označen kao „profiter“. On novinarima kaže da je dvadeset godina privrednik i da mu je teško palo kada su mu prijatelji javili da se njegov lik našao na plakatima.

– Korona virus je desetkovao poslovanje i tražio sam način kako da preživimo porodica i ja. Renovirali smo staru kuću i registrovali je kao hostel u koji su dolazili migranti. Ništa nisam radio protiv zakona i pitam se gde je nestala humanost po kojoj su moji sugrađani čuveni. Plakati sa mojim likom su sklonjeni sa drveća, ali će do kraja mog života ostati u mojoj duši. Za sugrađane sam meta, a migrantima sam prijatelj i mnogi su mi se javili nakon odlaska iz Sombora. Ja se ne plašim, ali zbog moje porodice sam morao da se javim policiji – objašnjava celu situaciju Ševo.

Iz policije su Osnovnom javnom tužilaštvu u Somboru dostavili izveštaj o pojavljivanju plakata i javnim optužbama na račun pojedinih građana. Iz tužilaštva su saopštili da su 13. oktobra dobili dva policijska izveštaja u kojima je navedeno objavljivanje fotografija lica koja navodno vrše usluge iznajmljivanja prostora za smeštaj migranata.

Tužilaštvo će „postupiti u skladu sa policijskim navodima i obaviti razgovore sa sa licima navedenim u dokumentima, kao i sa licima za koje se ukaže potreba, te preduzimanja i svih drugih zakonom propisanih radnji“.

Da je situacija sa dolaskom migranata izvan kontrole, govore i podaci policije u Somboru koja navodi da je „od početka godine u šest akcija u kojima nije zabeležen ni jedan incident izmešteno 2.122 iregularna migranta“.

U poslednje dve akcije u septembru i oktobru izmešteno je 914 iregularnih migranata, a većina njih je vraćena u Prihvatni centar u Preševu u saradnji sa Komesarijatom za izbeglice. Blizina granice sa Republikom Hrvatskom je „mamac“ i „slamka nade“ za ove nesrećne ljude na njihovom putu kao zemljama EU.

U razgovoru sa migrantima iz Sirije u centru Sombora, novinar Danasa saznaje da oni „nemaju namere da se zadržavaju u ovom gradu i da je njihov cilj Nemačka“.

Priznaju da nisu svi „podjednakog imućnog stanja te da oni koji dobijaju novac od rođaka obezbeđuju sebi bolje uslove života i smeštaja i da to uredno plaćaju“. Navode da u Prihvatnom centru Šikara u Somboru „nemaju adekvatne higijenske uslove zbog velikog broja ljudi i sve hladnijeg vremena“.

– Ja sam im prva komšinica i nisam imala nikakvih neprijatnosti, ali se neuredni i ne možemo da se opustimo od taksi vozila koja ih neprestano odvoze i dovoze. Ovde je pravi taksi auto reli. Kada je nama taksi vozilo potrebno ne možemo ih dobiti, a iskreno ne znam kako bih posle migranata i sela u taksi. Neuredni su i plašimo se bolesti. Imam osmoro unučića i ne smem da ih na igralište odvedem – požalila se novinarima „Somborskih novina“ Gordana Krasić koja živi tik uz prihvatni centar, zaključujući: „nismo srećni mi sa njima, ali ni oni sa nama“.

U Prihvatnom centru u Šikara prema zvaničnim podacima trenutno je smešteno 872 lica od kojih su 95 odsto Sirijci, a preostali su iz Iraka, Egipta i Jemena. Centar je otvorenog tipa i u njemu borave isključivo muškarci. Kapacitet ovog centra je 250 lica i ne postoji maksimum jer niko ne zna kada će uslediti novi masovniji dolazak.

– U samom centru uslovi su značajno bolji od boravka van njega na površinama u njegovoj okolini. Obezbeđena su tri obroka, higijenski uslovi a postoji i lekarski nadzor – navodi Mihajlo Tomašević koji devet meseci radi u ovom prihvatnom centru.

On kaže da nije bilo incidenata, sem nekih sporadičnih slučajeva seče drveća u Šikari. Kaže da je većina Sirijaca obrazovano da govore engleski, ali i da znaju i srpski jezik, te da među migrantima ima profesora i inženjera.

– Oni ovde borave, najduže dve nedelje, jer njihov cilj nije ostanak u Somboru i Srbiji već da pređu granicu – zaključuje Tomašević.